Obojeni metali

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Obojeni metali (engleski: Non-Ferrous Metals) su legure ili metali koji ne sadrže značajne količine gvožđa ili ga uopšte ne sadrže. [1] Svi čisti metali su obojeni metali, osim gvožđa (Fe), koje se takođe naziva ferit od latinskog „ferrum“, što znači „gvožđe“.

Obojeni metali su skuplji od crnih metala, ali se koriste zbog svojih poželjnih svojstava, uključujući malu težinu (aluminijum), visoku provodljivost (bakar), [2]nemagnetna svojstva ili otpornost na koroziju (cink). [3] Neki obojeni materijali se koriste u industriji gvožđa i čelika, kao što je boksit, koji se koristi za fluks u visokim pećima. Drugi obojeni metali, uključujući hromit, piroluzit i volframit, koriste se za pravljenje legura gvožđa. Međutim, mnogi obojeni metali imaju niske tačke topljenja, što ih čini manje pogodnim za primenu na visokim temperaturama.

Postoji veliki broj obojenih materijala koji pokrivaju svaki metal i leguru koja ne sadrži gvožđe. Obojeni metali uključuju aluminijum, bakar, olovo, nikl, kalaj, titanijum i cink, kao i legure bakra poput mesinga i bronze. Ostali retki ili plemeniti obojeni metali uključuju zlato, srebro i platinu, kobalt, živu, volfram, berilijum, bizmut, cerijum, kadmijum,niobijum, indijum, galijum, germanijum, litijum, selen, tantal, telur, vanadijum i cirkonijum. [4]

Obojeni metali se obično dobijaju iz minerala kao što su karbonati, silikati i sulfidi [5] pre nego što se rafinišu elektrolizom. [6]

Razlika između crnih i obojenih metala je u tome što crni metali sadrže gvožđe. Crni metali, kao što su liveno gvožđe ili ugljenični čelik, imaju visok sadržaj ugljenika, što ih generalno čini ranjivim na rđu kada su izloženi vlazi. Međutim, to nije slučaj za kovano gvožđe, koje je otporno na rđu zbog svoje čistoće, i nerđajući čelik koji je zaštićen od korozije prisustvom hroma.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Obojeni metali su bili prvi metali koje su ljudi koristili za metalurgiju. Zlato, srebro i bakar postojali su u svom prirodnom kristalnom, ali metalnom obliku. Ovi metali, iako retki, mogli su se naći u količinama dovoljnim da privuku pažnju ljudi. Bakar je bio prvi metal koji se kovao; bio je dovoljno mekan da se hladnim kovanjem od njega oblikuju različiti predmeti i mogao se rastopiti u lončiću. Zlato, srebro i bakar zamenili su neke od funkcija drugih resursa, kao što su drvo i kamen, zahvaljujući njihovoj sposobnosti da se oblikuju u različite oblike za različite namene. [7] Zbog svoje retkosti, ovi zlatni, srebrni i bakarni artefakti tretirani su kao luksuzni predmeti i sa njima se postupalo sa velikom pažnjom. [8] Upotreba bakra je takođe najavila prelazak iz kamenog u bakarno doba. Bronzano doba, koje je nasledilo bakarno doba, pronalaskom bronze, legure bakra i kalaja. [7]

Podela[uredi | uredi izvor]

Metali se obično dele na crne i obojene. Prema ovoj podeli u crne metale spada gvožđe (ponekad mangan i hrom), a svi ostali metali su obojeni i dele se u četiri grupe;

Teški obojeni metali[uredi | uredi izvor]

Ovo uključuje metale sa gustinom većom od 5 kg/dm³, iako neki smatraju da je ova granica 3,8 kg/dm³. To su: olovo, bakar, cink, nikl, kobalt. [9]

Laki obojeni metali[uredi | uredi izvor]

To su metali čija je gustina manja od 5 kg/dm³, u njih spadaju: aluminijum, magnezijum, berilijum, titan. [9]

Plemeniti metali[uredi | uredi izvor]

Su; Zlato, srebro i platina. [9]

Retki metali[uredi | uredi izvor]

Oni su: indijum, galijum, selen, telur , volfram, vanadijum, molibden, cirkonijum, renijum, uranijum.

Ova grupa metala se takođe deli na: rastresite, teško rastvorljive i radioaktivne. [9]

Mehanička i konstruktivna upotreba[uredi | uredi izvor]

Obojeni metali koriste se u stambenoj, komercijalnoj i mašinskoj industriji. Izbor materijala za mehaničku ili strukturnu primenu zahteva neka važna razmatranja, uključujući koliko lako se materijal može oblikovati u gotov deo i kako se njegova svojstva mogu namerno ili nehotice promeniti u procesu. U zavisnosti od krajnje upotrebe, metali se mogu jednostavno liti u gotovi deo, ili izlivati u prelazni oblik, kao što je ingot, zatim obrađivati kovanjem, valjanjem, ekstrudiranjem ili drugim procesom deformacije. Iako se iste operacije koriste sa crnim kao i sa obojenim metalima i legurama, reakcija obojenih metala na ove procese formiranja je često ozbiljnija. Shodno tome, svojstva se mogu značajno razlikovati između livenog i kovanog oblika istog metala ili legure. [10]

Reciklaža i kontrola zagađenja[uredi | uredi izvor]

Zbog njihove široke upotrebe, otpad od obojenih metala se obično reciklira. Sekundarni materijali u otpadu su od vitalnog značaja za metaluršku industriju, jer su oni često potrebni za proizvodnju novih metala. [11] Neka postrojenja za reciklažu ponovo tope i liju obojene materijale. Šljaka se sakuplja i skladišti na licu mesta dok se metalna isparenja filtriraju i sakupljaju. [12] Otpad od obojenih metala se dobija iz otpadnog industrijskog materijala, emisija čestica i zastarele tehnologije (na primer, bakarnih kablova) otpada. [13]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Non-Ferrous Metal” (na jeziku: engleski). ScienceDirect. Pristupljeno 2. 02. 2022. 
  2. ^ Fahlman, Bradley D. (2. 02. 2022). Materials chemistry (2. izd.). Dordrecht [u.a.]: Springer. ISBN 978-94-007-0692-7. 
  3. ^ „Non-Ferrous Metals”. Engineers Handbook. Arhivirano iz originala 4. 6. 2016. g. Pristupljeno 3. 02. 2022. 
  4. ^ „Commonly Recycled Metals and Their Sources” (PDF). Occupational Safety and Health Administration. Pristupljeno 3. 02. 2022. 
  5. ^ Young, Courtney A., ur. (2008). Hydrometallurgy 2008 : proceedings of the sixth international symposium (1st izd.). Littleton, Colo.: Society for Mining, Metallurgy, and Exploration. str. 416. ISBN 978-0-87335-266-6. 
  6. ^ „Chapter 82 – Metal Processing and Metal Working Industry”. Encyclopaedia of Occupational Health and Safety, 4th Edition. Pristupljeno 3. 02. 2022. 
  7. ^ a b McNeil ed., Ian (1990). Encyclopedia of the History of Technology. London: Routledge. str. 47—66. ISBN 978-0-203-19211-5. 
  8. ^ Forbes, R. J. (1971). Studies in Ancient Technology, Volume 3; Volume 1965. BRILL. str. 16. ISBN 978-90-04-02652-0. 
  9. ^ a b v g „Obojeni metali i legure”. Pristupljeno 3. 02. 2022. 
  10. ^ „Non-ferrous Metal Applications”. All Metals & Forge Group. Arhivirano iz originala 24. 09. 2015. g. Pristupljeno 1. 10. 2013. 
  11. ^ „Non-Ferrous Metals”. Bureau of International Recycling. Arhivirano iz originala 21. 10. 2016. g. Pristupljeno 3. 02. 2022. 
  12. ^ „Department of the Environment Industry Profile: Waste recycling, treatment and disposal sites” (PDF). Environment Agency. Arhivirano iz originala (PDF) 25. 04. 2012. g. Pristupljeno 3. 02. 2022. 
  13. ^ Robert Noyes (1993). Pollution Prevention Technology Handbook. Noyes Publications. ISBN 978-0815513117. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Обојени_метали&oldid=26578132”