Okupacija Rura

Francuski vojnici u Ruru 1923.

Okupacija Rura (nem. Ruhrbesetzung) između 1923. i 1925, od strane vojnika iz Francuske i Belgije, je bio odgovor na nemogućnost Nemačke Vajmarske republike za vreme kancelara Vilhelma Kunoa da plati odštetu kao posledice Prvog svetskog rata.

Reparacijama kao sredstvom svoje politike protiv Nemačke, naročito posle Rapala, Francuska je bila rešena da se koristi više nego ikada. Problem reparacije odmah je iskočio u vrh evropske politike. Preplašena nemačka vlada je već 12. jula 1922. obavestila sile Antante da nije u stanju da isplati iznos ratne odštete za 1921, i zatražila je šestomesecni moratorijum. Pod pritiskom Francuza, Reparaciona komisija je odbila da razmotri ovaj zahtev, ali je Dejvid Lojd Džordž, predstavnik Ujedinjeno Kraljevstva rekao da bi Britanija mogla da prihvati ovaj moratorijum s obzirom na situaciju u Nemačkoj. Francuzi su na ovu izjavu odreagovali tako što su rekli da bi mogli da prihvate moratorijum, ali pod uslovom da se njima i ostalim saveznicima predaju rudnici uglja u Ruru na eksploataciju – “proizvodne zaloge”. Englezi su odbili ovaj predlog, znajući ko bi imao najviše koristi od eksploatacije. Zbog toga, je Lojd Džord sazvao međusavezničku konferenciju u avgustu 1922. kako bi se ovaj problem rešio.

Lojd Džordž je tražio veću toleranciju prema platežnim mogućnostima Nemačke. Francuzi su odbacili taj zahtev, optužujući Nemačku da namerno podstiče inflaciju kako bi izbegla plaćanje reparacije. Istakli su da bi mogli prihvatiti odlaganje reparacionih obaveza samo pod dva uslova: ili da joj se pruže “proizvodne zaloge”, ili da joj se isto tako na neodređeno vreme, tj. do potpune isplate reparacija, odloži vraćanje ratnih dugova Engleskoj i SAD. Lojd Džordž je odbio Francuske (Poenkareove) zahteve, pa je konferencija završena bez ikakvih rezultata. U stvari, Francuzi su pokušavali da zauzmu Rur po svaku cenu, tj. preko reparacije kao najjačeg sredstva pritiska na Nemačku. Naišli su na otpor Engleza i Amerikanaca. Amerikanci su bili blagonakloni i predusretljivi prema Nemcima jer su se pripremali da u ovoj zemlji angažuju svoje velike kapitale i druge materijalne interese.

Iz tog razloga, vlada SAD je početkom jeseni 1922. odlučila da se i formalno umeša u rešavanje raparacionog pitanja. Izlaze sa svojim predlogom da se staranje nad ovim problemom oduzme Reparacionoj komisiji, i da se formira tim finansijskih eksperata, među kojima bi bio i jedan američki, koji bi rešili ovo pitanje. Naravno, ovaj predlog je kategorički odbijen od strane Francuza kojima je interes bio suprotan.

Promenom Nemačkog kabineta, na čijem je čelu sada bio kancelar Vilhelm Kuno, i oštrih razmimoilaženja između Francuske sa jedna i Velike Britanije i SAD s druge strane, politički i privredni krugovi u Nemačkoj počinju da vode politiku otvorenog sabotiranja reparacionih obaveza. Kancelar Kuno je izjavio da Nemačka neće biti u stanju da u januaru 1923. plati dospele anuitete, i predložio je dvogodišnji moratorijum. Francuski bes i gnev je bio na pomolu da eksplodira, pa je predsednik nove konzervativne britanske vlade Endru Bonar Lou predložio da se sazove još jedna konferencija za rešavanje ovog pitanja, i to 9. decembra 1922.

Na ovoj konferenciji, koja je bila puna nepoverenja, Italiju je prvi put predstavljao Benito Musolini. Ovde su Francuzi opet tražili proizvodne zaloge, dok su se Britanci odupirali ovim zahtevima. Ishod konferenciji je u suštini ostao isti, s tim sto je ovog puta Poenkare imao veću podršku Belgije i Italije nego pre četiri meseca, što je jako uticalo na sazrevanje njegove odluke za okupaciju Rura. Krajem decembra, ta odluka je i bila doneta.

Na dan 26. decembra 1922. Reparaciona komisija je konstatovala da Nemačka kasni u isporuci uglja i telegrafskih stubova koje šalje na ime reparacije u Belgiju i Francusku. Poenkare je odmah zatražio novu međusavezničku konferenciju koja se održala 2. januara 1923. godine u Parizu, gde je saopšteno da će francuske trupe zaposeti oblast Rura kako bi obezbedile efikasne isporuke uglja na ime reparacije. Bonar Lou se usprotivio, i rekao kako britanska vlada ne odobrava okupaciju Rura, ali da joj se neće silom suprotstavljati. Posle konferencije u Parizu, francuska i belgijska vlada su izvestile Berlin da će komisije njihovih inženjera, zaštićene vojskom ući u Rur da bi uspostavile kontrolu nad proizvodnjom i isporukom uglja, što su 11. januara 1923. i uradile.

Dana 12. januara Nemačka povlači svoje ambasadore iz Belgije i Francuske i upućuje protestne note. Dan kasnije poziva radnike, seljake, činovnike i ostale da pruže “pasivni otpor” okupatorima. Ovaj otpor se veoma dobro primio, pa lagano prerasta u aktivni: sabotaže, pobune i drugi sukobi. Reakcija Francuza na ovakve oblike otpora bila je rigorozna. Okupacioni režim se pretvorio u diktatorski (hapšenja, batinanja, streljanja neposlušnih građana). U jednoj od takvih pobuna, 13 radnika je ubijeno. Francuzi i Belgijanci su se uspešno borili sa ovim otporima. Uveli su vlastite službe, radnike, čak i svoju posebnu monetu. Nemačka više nije raspolagala produkcijom svoje privredno najjače oblasti, a istovremeno je morala da pomaže rursko stanovništvo u štrajku, da izdržava na desetine i stotine hiljada izbeglica, da trpi gubitke zbog zastoja u nizu privrednih grana koje su zavisle od proizvodnje fabrika i rudnika u Ruru. Posledica je štampanje ogromne količine novca, i neverovatni rast inflacije. Politika “pasivnog otpora” nanela je više štete Nemačkoj, nego saveznicima.

Nemci više nisu mogli da izdrže katastrofalnu ekonomsku i privrednu situaciju, pa su pokušali da pregovaraju nudeći neka svoja rešenja, koja su kategoricki bila odbijena. Na kraju pristaju na sve moguće uslove, posle pada Kunove vlade, i dolaskom na vlast Gustava Štrezemana. Prestaje “pasivni otpor” i radnici se vraćaju na svoja mesta.

Sve velike sile budno su pratile događaje u Ruru, naravno reagujući na sve događaje. SSSR su zauzele jasan i nedvosmislen stav kojim osuđuje okupaciju; Italija je odobrila francusko–belgijsku akciju i pružila joj podršku; SAD je zauzela stav iščekivanja; Velika Britanija je odlučila da stvori što povoljnije odnose sa SAD, pa je zauzela sličan stav, kako bi u Vašingtonu 31. januara 1923. potpisala ugovor o vraćanju ratnih dugova u roku od 60 godina. U julu i avgustu 1925. Francuzi evakuišu rursku oblast.