Olivija Šekspir

Olivija Šekspir
Fotografija Olivije Šekspir
Lični podaci
Datum rođenja	(1863-03-17)17. mart 1863.
Mesto rođenja	Ostrvo Vajt, Ujedinjeno Kraljevstvo
Datum smrti	3. oktobar 1938.(1938-10-03) (75 god.)
Mesto smrti	London, Ujedinjeno Kraljevstvo
Porodica
Supružnik	Henry Hope Shakespear
Roditelji	Henry Tucker Harriet Maria Johnson

Olivija Šekspir (devojačko Taker; Ostrvo Vajt, 17. mart 1863 – London, 3. oktobar 1938) bila je britanska književnica i pokroviteljka umetnosti. Napisala je šest knjiga koje su opisane kao romani o bračnim problemima. Njena dela su se slabo prodavala, ponekad po samo nekoliko stotina primeraka. Poslednji roman, Ujka Hilari, smatra se njenim magnum opusom. Napisala je dve drame u saradnji sa Florens Far.

Rođena je u porodici penzionisanog generala-ađutanta i bila je slabo formalno obrazovana. Međutim, bila je načitana i razvila je ljubav prema književnosti. Godine 1885. udala se za londonskog advokata Henrija Houpa Šekspira, a 1886. rodila je njihovo jedino dete, kći Doroti. Tokom 1894. njena književna interesovanja dovela su do prijateljstva sa Vilijamom Batlerom Jejtsom koje je postalo fizički intimno 1896. Jejts je izjavio da ih „očekuje mnogo srećnih dana“, ali se afera završila 1897. godine. I pored kraja veze, Jejst i Šekspirova su ostali doživotni prijatelji i često su se dopisivali. Oktobra 1917. Jejts se oženio sa Džordži Hajd Lis, nećakom Olivije Šekspir i Dorotinom najboljom prijateljicom.

Ona je počela da organizuje nedeljne salone koje su posećivali Ezra Paund i drugi modernistički pisci i umetnici 1909. godine, i postala je uticajna u londonskom književnom društvu. Olivijina ćerka Doroti Šekspir udala se za Paunda 1914. godine, uprkos nepostojanju blagoslova roditelja. Nakon njihovog braka, Paund je koristio sredstva dobijena od Olivije da pruža materijalnu potporu Tomasu Sternsu Eliotu i Džejmsu Džojsu. Kada je Doroti rodila sina Omara Paunda u Francuskoj 1926. godine, Olivija je preuzela starateljstvo nad dečakom. Živeo je sa njom do kraja njenog života, dvanaest godina kasnije (1938).

Mladost i brak

Olivijin otac, Henri Tod Taker, rođen je u Edinburgu i pridružio se britanskoj indijskoj vojsci kao zastavnik, sa 16 godina. Unapređen je u čin generala-ađutanta u Bengalu, ali se penzionisao 1856. u 48. godini života, zbog lošeg zdravlja. Godinu dana nakon povratka u Britaniju oženio je Harijet Džonson (r. 1821) iz Bata. Par se preselio na ostrvo Vajt gde su im rođene dve ćerke: Florens 1858. i Olivija 17. marta 1863. godine. Ubrzo su se preselili u Saseks gde je rođeno njihovo treće dete, sin Henri, 1866. Tokom 1877. porodica se preselila u London i odgajala svoje ćerke u društvenom svetu koji je podsticao uživanje u razonodi i dokolici.

Olivija je često posećivala brojne rođake u zemlji, i postala je posebno draga svom rođaku Lajonelu Džonsonu — jedinom od mnogih ujaka i rođaka koji se nisu pridružili vojsci — koji je kasnije postao pesnik i prijatelj V. B. Jejtsa. Verovatno je da je Olivija imala malo formalnog obrazovanja; možda je bila obrazovana od strane tutora, i čini se da je postala načitana u mladosti.

1885. Olivija se udala za Henrija Houpa Šekspira, čoveka kojeg je Terens Braun u knjizi The Life of W.B. Yeats: A Critical Biography opisao kao „dostojnog“, ali „dosadnog“. Rođen u Indiji 1849. godine, poticao je iz porodice proizvođača užadi iz Istočnog Londona iz 17. veka. Kao i Olivija, potekao je iz vojne porodice, iako manjeg prestiža i bogatstva od Takerovih i Džonsonovih.

Henri je pohađao Harou, studirao je pravo i pridružio se jednoj advokatskoj kancelariji 1875. Par se venčao 8. decembra 1885, a medeni mesec proveli su u Bulonju i Parizu. Olivijin otac ih je obdario udobnim prihodima u obliku povereništva (trast). Devet meseci nakon venčanja njihovo jedino dete, Doroti, rođena je 14. septembra 1886; Olivija je ubrzo shvatila da je brak lišen strasti. Jejtsov biograf Aleksandar Džefaris piše: „sebe nije postavljala u centar, bila je nesebična, duboko maštovita i saosećajna i, sve dok nije upoznala Jejtsa, izgleda da je prihvatila kao činjenicu svoj nesrećni brak bez ljubavi“.

Olivijin suprug je raskinuo svoje pravno partnerstvo kasnih 1880-ih — njegov partner je možda proneverio poverenja klijenata — i osnovao sopstvenu firmu. Harvud piše da je Šekspirov stav prema situaciji pokazao izvesnu dozu „plahosti“ sa njegove strane i definitivnu „nesklonost scenama“. Tokom ovog perioda Olivija je prekinula druženja sa suprugama oficira i počela je da prijateljuje sa književnicama: Valentin Foks (nesrećno udata za proizvođača piva iz Kenta) i Perl Krejgi, razvedenom američkom spisateljicom koja je objavljivala pod imenom Džon Oliver Hobs.

V. B. Jejts

Prijateljstvo

Portret V. B. Jejtsa iz 1896, rad njegovog oca, Džona Batlera Jejtsa

Dana 16. aprila 1894, u pratnji Perl Krejgi, Olivija je prisustvovala književnoj večeri povodom predstavljanja Žute knjige i sedela je nasuprot V. B. Jejtsa. On se nedavno vratio iz posete Mod Gon u Parizu, Jejts je bio u Londonu radi produkcije svoje drame The Land of Heart's Desire. Njih dvoje nisu predstavljeni te večeri, ali se Jejts, verovatno preko Lajonela Džonsona (koji se napio i ponašao nedolično na večeri), raspitivao za ženu koja je sedela preko puta. Jejts je bio duboko ganut, kasnije je u svojim memoarima o susretu napisao: „Primetio sam naspram sebe .... žena velike lepote ... Bila je izvrsno odevena ...“

Ubrzo nakon toga, Olivija je prisustvovala igranju The Land of Heart's Desire, i bila je dirnuta predstavom. Želela je da upozna „visokog i crnokosog” pesnika i zamolila je Džonsona da pozove Jejtsa na čaj 10. maja 1894, dodajući svojim rukopisom pozivu: „Biće mi drago da te vidim”. U svojim Memoarima Jejts ju je opisao kao „Dajana Vernon“, pišući: „U ovoj knjizi ne mogu da joj dam pravo ime — Dajana Vernon zvuči prijatno mojim ušima i biće podesno kao i bilo koje drugo“. Brzo su uspostavili snažno prijateljstvo, a Olivija je saosećajno slušala o njegovoj opsesivnoj ljubavi prema Mod. Kada je Jejts kasnije opisao njihovo prijateljstvo, napisao je: „Rekao sam joj o svojoj ljubavnoj tuzi, zaista je to bila moja opsesija, nikad me ne napuštajući ni danju ni noću“. U filmu The Last Courtly Lover, Glorija Klajn sugeriše da su Olivija i Jejts započeli prijateljstvo zasnovano na diskusijama o književnosti i njegovoj spremnosti da pregleda njen rad.

Džon Untereker u delu Faces and False Faces, vidi prijateljstvo kao najvažniji aspekt u njihovom odnosu, objašnjavajući, „ona je u Jejtsu, kao i on u njoj, našla osobu koja može da razgovara o književnosti i idejama ... bila je jedna od retkih osoba sa kojom je mogao biti potpuno opušten”. Upoređujući razliku između Mod i Olivije, on piše: „Mod Gon je pružila Jejtsu temu za poeziju, 'zanimljiv' život kojem se nadao, a Olivija Šekspir mu je ponudila odmor”.

Prema Klineu, Jejts je uporedio Oliviju sa Dijanom, a Mod sa Jelenom Trojanskom; privlačile su ga tamnopute žene, opisujući Olivijinu kožu kao „malo tamniju nego što bi bila koža Grkinje, a kosa joj je bila veoma tamna“. Književnik Hamfri Karpenter piše da je Jejtsov utisak o Oliviji bio utisak o ženi „duboke kulture, koja zna francuski, engleski i italijanski i činilo se da je uvek bila u dokolici. Njena priroda je bila nežna i kontemplativna, i bila je zadovoljna, izgledalo joj je da nema više u životu osim dokolice i razgovora njenih prijatelja“. Ipak, radila je na svom trećem romanu, Sat lepote. Verovatno je Jejts pročitao rukopis, predložio revizije i možda je doprineo karakterizaciji. Klajn veruje da su njih dvoje započeli prijateljstvo zasnovano na diskusijama o književnosti; Jejtsov biograf Foster dodaje da ih je spojio zajednički interes za okultizam. Za Jejtsa, koji je tada imao 30 godina, važan aspekt njihovog prijateljstva bila je prilika za seksualni odnos sa ženom, nešto što tada nije iskusio.

U avgustu se Jejts vratio u Irsku. Nastavio je prepisku sa Šekspirovom, pišući joj o tome da je Mod nedavno rodila ćerku Izol. U svojim pismima Olivija je možda bila iskrena o svojim osećanjima prema njemu; aprila 1895. napisao joj je: „Ne žalim se više na tvoje pisanje o ljubavi, nego što bih se žalio na slikara portretistu koji se drži portreta“.

Ljubavna afera

Jejts je odložio posetu Oliviji u Londonu za mesec dana; umesto toga se brinuo za Džonsona, koji je bio umešan u slučaj Vajld i postao alkoholičar zbog čega je umro. Činilo se da je Jejts ubedio sebe da Olivija i njen rođak dele manu, napisavši: „Evo iste slabosti za koju sam mislio ... Njena lepota ... mračna i mirna, nosila je plemenitost poraženih stvari... Trebalo mi je dve nedelje da odlučim šta da radim”. Napravio je plan da pomiri svoju želju sa onim što je verovao da je njena nastranost: tražiće da ona ostavi muža i da živi sa njim. Do tada je njihov odnos bio platonski.

Jejts je konačno posetio Oliviju u njenoj kući na Porčester skveru nekoliko nedelja kasnije kako bi predstavio svoje dobro osmišljene namere, ali, na njegovo zbunjenost, Olivija mu je izjavila da ga voli. Nesiguran u sebe, uzeo je još jedno odsustvo, tokom kojeg je odlučio da će, ako je Mod nedostižna, ili nedostupna sticajem okolnosti, imati Oliviju. Zbog Jejtsa, Olivija je bila spremna da izgubi ćerku, finansijsku sigurnost, društveni položaj i naklonost svoje porodice. Iako je njen muž imao osnova da tuži Jejtsa i time uništi njegovu reputaciju, njena najbolja uzdanica da ne dođe do potpunog kraha, bila je Šekspirova snažna nesklonost pravljenju javnih scena. Onda je Jejts ponovo izgubio živce, predlažući da svako traži savet od prijatelja („sponzora“). Verovatno je odabrao Florens Far za svog sponzora, dok je Olivija odabrala Valentin Foks - Harvud nagađa da su sponzori savetovali njih dvoje da nastave sa aferom, možda na Jejtsovu nelagodu.

Petnaestog jula 1895. Jejts i Olivija su otputovali u Kent da posete Valentina Foksa; Harvud kaže da bi putovanje bilo, emotivno govoreći, veoma intenzivan izlet. O putovanju železnicom, Jejts je napisao u svojim memoarima, „kada je na našem prvom zajedničkom putovanju železnicom – trebalo da provedemo dan u Kentu – ona mi je dala dug strastveni poljubac ljubavi, bio sam zaprepašćen i pomalo šokiran”. Nastavili su da dele strastvenije poljupce u umetničkim galerijama i u njenom domu.

Još uvek uznemiren zbog ponašanja Lajonela, Jejts se obratio Arturu Sajmonsu radi družbovanja i preselio se u sobu pored njegove u oktobru 1895. Jednog dana dok je bio zaokupljen i razmišljao o Mod, zaključao se neposredno pre nego što su Olivija i njen sponzor stigli u posetu; čim je otišla, on je ostao budan celu noć govoreći Sajmonsu o Mod U London je otišla nekoliko nedelja kasnije u kratku posetu.

Jejts je bio ambivalentan prema Oliviji uprkos savetima sponzora; bez novca da je izdržava, predložio joj je da traži zakonsko razdvajanje (umesto razvoda), kako bi se izbegao njen društveni ostrakizam i finansijska propast. Biograf Ezre Paunda, Džej Vilhelm, sugeriše da je Šekspir znao da Olivija voli Jejtsa, ali je izgleda više bio zabrinut zbog gubitka društvenog statusa u slučaju razvoda, što je dovelo do toga da Jejts i Olivija odluče da je „bilo ljubaznije jednostavno ga prevariti nego potpuno napustiti“.

U januaru 1896. Jejts se ponovo preselio, u mali stan u Voburn Plejsu, kako bi joj bio bliže. Konačno, nakon naplate kupovine kreveta, sa Jejtsom koji je opisao „neugodan razgovor o širini“, i njegovu nervozu koja ih je u početku sprečila da postanu ljubavnici, na kraju je napisao u januaru 1896. „Konačno je došla kod mene u mojoj tridesetoj godini ....i imali smo mnoge dane sreće.“ Jejtsova sreća je očigledna u pesmama koje je pisao u tom periodu; za vreme trajanja njihove afere, Olivija je izgleda bila kao muza pesniku.

Šest meseci kasnije Jejts se vratio u Irsku, a u avgustu je Olivija bila u poseti Valentinu Foksu sa svojim mužem gde su je izvestili o očevoj smrti. Otišla je na produženi boravak u Torki, gde je ostala do septembra pre nego što je sa suprugom otišla u posetu Škotskoj. Jejts je napustio Irsku i otišao u Pariz da poseti Mod u novembru, i vratio se u London tek januara 1897. godine, a Mod je sledila iza sebe i stigla u London u februaru. Jejts je napisao o Modinoj poseti: „Mod mi je pisala ... bila je u Londonu i da li bih došao na večeru. Večerao sam sa njom i moji problemi su se povećali - ona sigurno nije ni pomislila na nestašluke koje je činila – i konačno jednog jutra .... [Olivija] je otkrila da moje raspoloženje ne odgovara njenom i briznula je u plač. „Postoji neko drugi u tvom srcu“, rekla je. To je bio raskid između nas dugi niz godina”. Afera se završila tog proleća kada se Jejts ponovo vratio u Irsku. Olivija ga više godina nije posetila u Voburn Plejsu, kako navodi Jejtsov biograf Ričard Elman.

Pembrouk

Olivijin život nije dobro dokumentovan između 1897. i 1908. godine. Posetila je svog rođaka Lajonela poslednji put 1897. pre nego što je bio izolovan zbog svog alkoholizma. Umro je sam, od posledica cerebralnog krvarenja 1902. Godine 1899. porodica je pretrpela neodređeni finansijski problem koji ju je primorao da se presele u stan u Bejsvoteru, u Pembrouk Menšns, koji je njihov prijatelj opisao kao „neprivlačnu bejsvotersku sirotinju”. Nekoliko meseci kasnije umrla je Olivijina majka. U roku od nedelju dana Olivija je dobila pismo saučešća od Jejtsa, što je možda bilo prvo pismo koje je dobila od njega za dve godine, od 1897. Nekoliko naučnika i biografa spekuliše da su nastavili svoju ljubavnu vezu u nekom trenutku između 1903. i 1910. godine; Biograf Paunda Vilhelm veruje da su se pomirili još 1903. dok Jejtsovi biografi Džefares i Ros sugerišu da se afera verovatno ponovo rasplamsala u 1906.

Iako je porodica dobila nasledstvo od Olivijine majke, nastavili su da žive u Bejsvoteru. Doroti je neko vreme bila u internatu, nakon čega je poslata na dovršenu školu u Ženevi. Da bi uštedela novac, porodica je često napuštala London tokom leta, da bi odlazila u duge posete rođacima u zemlji, posebno njenom bratu Henriju Takeru. Tek 1905. porodica je iznajmila kuću u Brunsvik Gardensu, u blizini Kensingtonske palate, kada se Doroti vratila kući da živi sa roditeljima.

Doroti i Ezra Paund

Zapisi o Olivijinom životu se nastavljaju kroz Dorotina pisma i dnevnike o dolasku američkog pesnika Ezre Paunda u London 1909. Po uzoru na svoje prijatelje u društvu Kensington, Olivija je jednom nedeljno pretvarala svoj dom u salon, čime je započeo važan period u njenom životu. Kada se Jejts vratio u London te godine, Olivija je postala centar cvetajućeg književnog pokreta. Jejts je održao salon u ponedeljak uveče; oni koji su prisustvovali obično su posećivali i Olivijinu. Bila je domaćin i postala veza za veći deo predratnih književnih aktivnosti u Londonu. Među značajnim učesnicima su bili Paund, Hilda Dulitl, Jejts, Vindem Luis, Anri Godije-Bžeska, Volter Mors Ramel, Ričard Aldington, Vilijam Karlos Vilijams, T. E. Hulm i Džon Kurnos. Skupovi su održavani u njenoj sobi za crtanje, mestu koje je Paund u pismu opisao kao „puno bele magije“. Olivija je do sada bila poznati okultista i vodila je seanse u svom salonu. Postala je dobro upućena u astrologiju i hiromantiju, prenevši ono što je znala Doroti, koja je delila njeno interesovanje. Oboje čitaju grimorijume; Olivija je bila stručnjak za „crtanje okultnih simbola“ i prilično upoznata sa simbologijom okultizma. Olivija je upoznala Paunda u januaru 1909. u salonu u Kensingtonu čiji je domaćin bio prijatelj; pozvala ga je na čaj 16. februara 1909. i, na njegovo insistiranje, upoznala je Paunda sa Jejtsom u maju 1909. Jejts se vratio u London i započeo temeljno istraživanje spiritualizma i okultizma, obraćajući se Oliviji za savet. Odvela je mladog američkog pesnika u Jejtsovu sobe u Voburn Plejsu, podstičući njihovu vezu.

Doroti se ubrzo zaljubila u Paunda. Krajem 1909. i početkom 1910. Olivija i Doroti su prisustvovale njegovim predavanjima na Londonskoj Politehnici; juna 1910. pridružili su mu se u Sirmioneu u Italiji. Iz razloga koji biografima nisu bili jasni, Olivija je zabranila da pišu jedno drugom tokom njegove produžene posete Njujorku od 1910. do 1911. Uprkos ograničenju, izgleda da je Doroti smatrala da je verena sa Paundom, iako nije sigurna da li namerava da ostane u Njujorku ili da se vrati u London.

Godine 1910. Jejts je mislio da njegov horoskop predlaže povratak Oliviji; udaljio se od Mod i u junu je počeo češće da viđa Oliviju. Paund je voleo Oliviju, što je možda izazvalo Jejtsovu ljubomoru, kao kada je, na primer, Paund upoznao njih dvoje u pozorištu i potom ih odveo na čaj - prilika kada je Jejts bio izuzetno grub prema Paundu. Godinu dana kasnije, Olivija je upoznala Jejtsa sa Džordži Hajd-Lis, svojom osamnaestogodišnjom polunećakom i Dorotinom najboljom prijateljicom, za koju se Jejts na kraju oženio.

Paund se vratio iz Amerike 1911. i nastavio svoje posete Oliviji i Doroti, pridržavajući se Olivijinih ograničenja. Tog oktobra, Paun je formalno tražio da oženi Doroti; njen otac je to odbio na osnovu Paundovih oskudnih prihoda. Ni Doroti ni Paund nisu odustali: on je ponovo zatražio dozvolu da se oženi njome u martu 1912, ali je ponovo odbijen. Doroti je mislila da su nastavili da budu vereni, iako su im bile dozvoljene samo kratke posete u porodičnom salonu jednom nedeljno ili svake dve nedelje.

Olivija je postala zabrinuta za svoju ćerku nakon što je Hilda Dulitl, koja je takođe verovala da je verena za Paunda, stigla u London 1911. Olivija je poželela dobrodošlicu H. D. u svoj dom, ali je bila svedok interakcije između Doroti, Paunda, H. D. i Ričarda Aldingtona, za koga se H. D. venčala 1913. Septembra 1912. Olivija je napisala oštro pismo Paundu, u kojem mu je jasno rekla da prekine prijateljstvo sa Doroti.

Godine 1913, Olivija je upoznala Paunda sa vajarom vorticistom Henrijem Gaudije-Bžeskom na umetničkoj izložbi u Albert Holu. Na istoj izložbi vajar je upoznao Ninu Hamnet, koju je kasnije koristio kao model za seriju bronzanih aktova, od kojih je jedan kupila Olivija. Godine 1914, Olivija je prevela grimorijum za Jejtsa i Paunda, koji su proveli od novembra 1913. do januara 1914. na selu u Stoun Kotidžu u Ešdaun šumi — Paund je bio Jejtsov sekretar — istraživao je okultizam. Pročitali su nekoliko grimorijuma, a Olivija im je dala prevod dela opata od Viljara iz 1670. grimorijum Le Comte de Gabalis. Njen prevod je kasnije te godine objavljen u književnom časopisu The Egoist.

Do 1914. Olivija je izgleda shvatila da je Doroti odlučna da se uda za Paunda i konačno je pristala; ironično je da je Paund tada zarađivao manje nego 1911. Houp Šekspir je popustio kada je par pristao da organizuje crkveno venčanje, a ne građansku ceremoniju. Venčanje je održano 20. aprila 1914. Olivija im je poklonila dva rana crteža Pabla Pikasa.

Kasniji život i smrt

Nakon Dorotinog venčanja, veliki deo informacija o Olivijinom životu prestaje. Iselila se iz Brunsvik Gardensa 1924. bacivši ličnu prepisku i poklonivši stotine knjiga. Houp Šekspir je umrla 5. jula 1923; za nekoliko meseci Olivija se preselila u stan u Zapadnom Kensingtonu, i povela je sa sobom dve sluškinje koje su decenijama bile sa porodicom. Njen život se nastavio nepromenjen, ispunjen društvenim događajima. U septembru 1926. Doroti je rodila sina, Omara Paunda en:Omar Pound, koji je 1927. doveden iz Francuske kako bi ga odajali u Engleskoj. Olivija je postala njegov staratelj, a Doroti je provodila leta sa majkom i sinom.

Tokom 1926. Jejts je proveo nekoliko nedelja u Londonu, verovatno često posećujući Oliviju. Pokazao je žaljenje zbog svog ponašanja 1897, pišući joj: „Juče sam naišao na dve vaše rane fotografije ... Ko je ikada imao takav profil?— Profil sa sicilijanskog novčića. Čovek se osvrće na svoju mladost kao na šolju koju je napola okusio lud čovek koji umire od žeđi. Pitam se da li se tako osećate?" Njih dvoje su održavali prepisku, kao i dugi niz godina.

Olivija je nastavila da se druži i imala je mnogo prijatelja, od kojih je jedan, Vindem Luis, naslikao njen portret; uživao je u njenom društvu uprkos tome što mu je bilo teško da se poveže sa drugima. Prestala je da piše, ali je ostala strastveni čitalac, okrećući se detektivskim pričama za lakše olakšanje, iako je takođe držala korak sa književnim autorima. Sprijateljila se sa Tomasom Makgrivijem, koga je pozvala na čaj, kasnije mu je pisala: „WBY mi je dao novo izdanje Everies and the Veil, i ja ga ponovo čitam. Veoma je lepo urađeno. Imao je oko 29 kada sam ga prvi put upoznala“. Makgrivi je rekao Jejtsu da je Olivija „uvek bila simbol elegancije, neka vrsta slike od zlata i slonovače“. Harvud o njoj piše: „Olivija Šekspir je bila avangardna u književnosti, agnostik u religiji i konzervativna u politici, barem kasnije u životu”.

Olivijina prepiska sa Paundom nastavljena je tokom 1920-ih i 1930-ih, kada je delimično delovala kao njegov agent u Londonu. Godine 1924., na Paundov zahtev, primila je Džordža Entheila u svoj društveni krug, nabavila umetnička dela i knjige koje su poslate Doroti i Ezri u Rapalu i posredovala u sporu između Paunda i Luisa. Bila je nezainteresovana za Paundove političke i ekonomske stavove i posebno nije volela njegove kasnije pesme. Nakon smrti njenog muža, Olivijin prihod bio je dovoljan da ima udoban način života. Tokom 1920-ih i 1930-ih postepeno je povećavala Dorotin prihod (koji je takođe uvećan raznim porodičnim zaveštanjima), a 1930-ih je investirala u Dorotino ime, šaljući prihod Doroti i Paundu. U sasvim stvarnom smislu, prema Harvudu, Olivija Šekspir je „neopevana heroina“ modernističkog perioda, jer je to veliki deo novca koji je kasnije Ezra Paund velikodušno koristio za podršku piscima koji su u problemima, kao što su Tomas Sterns Eliot i Džejms Džojs.

Preminula je od komplikacija izazvanih bolešću žučne kese 3. oktobra 1938. Dan pre svoje smrti napisala je u pismu Doroti: „U ponedeljak sam se iznenada razbolela od problema sa žučnom kesom—užasan bol—poslat po doktora Barnsa—dao mi je drogu i injekciju i bol je postepeno nestao ... Kaže da idem dobro, ali naravno da se osećam prilično olupino”. Umrla je sledećeg dana od srčanog udara.Džon Untereker veruje da je Olivijina smrt slomila Jejtsa, koji je umro samo nekoliko meseci kasnije, jer je dodala toplinu njegovom životu. Jejts je napisao o njenoj smrti:

Olivija Šekspir je iznenada umrla. Više od četrdeset godina ona je bila centar mog života u Londonu i za sve to vreme nikada nismo imali svađu, tugu ponekad, ali nikada razliku. Kada sam je prvi put sreo, bila je u kasnim dvadesetim, ali je izgledala kao ljupka mlada devojka. Kada je umrla, bila je ljupka starica ... Poticala je od dugog niza vojnika i tokom poslednjeg rata smatrala je svojom dužnošću da ostane u Londonu kroz sve vazdušne napade. Nije bila više ljupka nego ugledna - šta god da se dogodilo, nikada nije izgubila samoću ... Za sada ne mogu da podnesem pomisao na London. Svuda ću naći njenu uspomenu. Doroti je bila bolesna kada joj je majka umrla, nesposobna da otputuje u London. Poslala je Paunda da organizuje sahranu i raščisti kuću. Ezra je pregledao Olivijinu prepisku i vratio Jejtsu mnoga njena pisma. Untereker piše da se Jejts potrudio da prepiska ostane privatna: „Neposredno pre svoje smrti on je metodično uništio veliku grupu pisama Oliviji Šekspir. Pisma su mu vraćena nakon njene smrti. Jejts je želeo da ih niko ne čita“.

Lajonelu Džonson je posvetila The False Laurel, objavljenu 1896. godine. Radnja prikazuje pesnikinju koja se zaljubljuje i udaje za bezobraznog mladog pesnika, odričući se sopstvenog stvaralaštva da bi se pobrinula za njegove potrebe. Postaje joj dosadno, napiše uspešan komad, a onda poludi. The False Laurel je bila najmanje uspešna od njenih knjiga, prodata je u manje od 200 primeraka. Dobila je lošu recenziju od The Bookman ali dobru od The Athenaeneum.

Rupert Armstrong su 1899. objavili Harper and Brothers. Knjiga je posvećena Valentinu Foksu. U ovom, četvrtom romanu u opusu Šekspirove, Harvud veruje da su njeno pisanje i glas postali originalniji. Komplikovana radnja — borba majke i ćerke za „posedovanje [očeve] umetničke duše“ — pokazuje nagoveštaje incestuozne ljubavi, temu koja se nalazi u njenom kasnijem delu. Knjiga je napisana tokom afere sa Jejtsom, Harvud vidi likove kao predstavljene „u preciznom, gorkom intenzitetu za razliku od bilo čega u ranijim delima“.

The Devotees je objavljen u decembru 1900. Poput knjige Rupert Armstrong, radnja The Devotees prikazuje blago incestuoznu ljubav: mladić i devojka, odgajani zajedno od detinjstva, decenijama se posvećuju njegovoj majci zavisnici od droge pre nego što stupe u brak. Recenzije su uglavnom bile nepovoljne.

Njen poslednji roman, Uncle Hilary, objavljen je 1910. godine i smatra se njenim najboljim delom. O Uncle Hilary Džejn Eldridž Miler piše u knjizi Rebel Women: Feminism, Modernism, and the Edwardian Novel: „Šekspirova pokazuje načine na koje taj ideal vodi do razočaranja i ogorčenosti“. U komplikovanom zapletu mlada žena se nesvesno udaje za svog očuha, napušta ga i prihvata ponudu za brak od svog staratelja. Harvud veruje da su njen brak bez ljubavi, ljubavna veza sa Jejtsom, frustracija sa Doroti i Paundova nevernost, izgradili u njoj snagu i prihvatanje života koji se graničio sa duhovnim i više nije morala da piše.

Miler piše da u romanu Olivija istražuje „zakone braka, razvode i bigamiju“, sa fokusom na prirodu romantične ljubavi — odbačene u korist duhovnih i intelektualnih težnji. Leon Suret piše u The Birth of Modernism, Olivijin Uncle Hilary ističe veze između spiritualizma, okultizma i feminizma, videći Uncle Hilary kao feministički roman koji opisuje kao „prilično čitljiv“.

Džejn Miler karakteriše njena dela kao romane o „bračnim problemima” u kojima se supruga suočava sa stvarnošću braka, njegovim ograničenjima i potrebom za postizanjem nezavisnosti. Pronalazeći interese van braka, žena gubi ogromnu potrebu za ljubavlju unutar braka. Miler piše da u Uncle Hilary autorka istražuje pitanja poput zakona o braku, razvoda i bigamije, dok se fokusira na prirodu romantične ljubavi. Olivija je u delu Uncle Hilary napisala o ljubavi: „Ljubav je najgore ropstvo koje postoji ... to je najupornija iluzija“.

Dela

Romani

• Love on a Mortal Lease (1894) – WorldCat
• The Journey of High Honour (1894) – WorldCat
• The False Laurel (1896) – WorldCat
• Rupert Armstrong (1898) – WorldCat
• The Devotees (1904) – WorldCat
• Uncle Hilary (1909) – WorldCat

Novela

• Beauty's Hour (1896) . ISBN 9781943910403 (reizdanje)

Dramski komadi

• The Beloved of Hathor (1902) . ISBN 9781177395977 (reizdanje, takođe uključuje delo The Shrine of the Golden Hawk)
• The Shrine of the Golden Hawk (1902)

Literatura

• Brown, Terence (1999). The life of W. B. Yeats: a critical biography. Blackwell publ. ISBN 978-0-631-18298-6. 
• Carpenter, Humphrey (1988). A serious character: the life of Ezra Pound. Faber and Faber. ISBN 978-0-571-14786-1. 
• Ellmann, Richard (1999) [1978]. Yeats: The Man and the Masks (na jeziku: engleski). W. W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-00859-3. 
• Foster, R. F., ur. (1997). W.B. Yeats, a Life: The Apprentice Mage 1865-1914 (na jeziku: engleski). 1. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-211735-9. 
• Harwood, John (1989). [ttps://archive.org/details/oliviashakespear00harw Olivia Shakespear and W.B. Yeats: After Long Silence] (na jeziku: engleski). St. Martin's Press. ISBN 978-0-312-03458-0. 
• Hassett, Joseph M. (2010). W. B. Yeats and the muses. Oxford: Oxford university press. ISBN 978-0-19-958290-7. 
• Hickman, Miranda (2005). „Olivia Shakespear”. Ur.: Tryphonopoulos, Demetres P.; Adams, Stephen. The Ezra Pound encyclopedia. Westport (Conn.) London: Greenwood press. ISBN 0-313-30448-3. 
• Jeffares, A. Norman (2001). W.B. Yeats: A New Biography (na jeziku: engleski). London: Bloomsbury Academic. ISBN 978-0-8264-5524-6. 
• Jeffares, Alexander Norman (1996). W.B. Yeats: Man and Poet (na jeziku: engleski). Palgrave Macmillan US. ISBN 978-0-312-15814-9. 
• Kline, Gloria C. (1983). The last courtly lover: Yeats and the idea of woman. Ann Arbor, Mich: UMI Research Press. ISBN 0-8357-1409-8. 
• Miller, Jane Eldridge (1997). Rebel women: feminism, modernism, and the Edwardian novel. Chicago, Ill: The Univ. of Chicago Press. ISBN 0-226-52677-1. 
• Pound, Dorothy; Pound, Omar S.; Litz, A. Walton, ur. (1984). Ezra Pound and Dorothy Shakespear, Their Letters, 1909-1914 (na jeziku: engleski). New Directions. ISBN 978-0-8112-0900-7. 
• Ross, David Andrew (2009). Critical companion to William Butler Yeats: a literary reference to his life and work. New York: Facts on file. ISBN 978-0-8160-5895-2. 
• Stock, Noel (1970). The life of Ezra Pound. London: Routledge & Kegan Paul. ISBN 978-0-7100-6692-3. 
• Surette, Leon (1993). The birth of modernism: Ezra Pound, T. S. Eliot, W. B. Yeats, and the occult. McGill-Queen's university press. ISBN 978-0-7735-0976-4. 
• Tryphonopoulos, Demetres P. (1990). „Ezra Pound's Occult Education”. Journal of Modern Literature. 17 (1): 73—96. ISSN 0022-281X. 
• Unterecker, John (1963). „Faces and False Faces”. Yeats: A Collection of Critical Essays (na jeziku: engleski). Prentice-Hall. ISBN 978-0-13-971929-5. 
• Wilhelm, James J. (2008). Ezra Pound in London and Paris, 1908-1925 (na jeziku: engleski). Pennsylvania State University Press. ISBN 978-0-271-02798-2. 
• Wilhelm, James J. (1994). Ezra Pound: the tragic years 1925-1972. University park (Pa.): Pennsylvania state university press. ISBN 0-271-01082-7. 
• Yeats, William Butler (1972). Memoirs [of] W. B. Yeats: Autobiography [and] First Draft Journal (na jeziku: engleski). Macmillan. ISBN 978-0-333-13080-3. 

Spoljašnje veze

• Olivija Šekspir na sajtu LibriVox (jezik: engleski)