Pad Smedereva (1439)

Pad Smedereva
	Deo osmanskog osvajanja Balkana
	; Pogled na Mali Grad
Vreme	početak juna — 18. avgust 1439.
Mesto	Smederevo
Ishod	odlučujuća osmanska pobeda, propast Srpske despotovine
Sukobljene strane
Osmansko carstvo	Srpska despotovina
Komandanti i vođe
Murat II	Grgur Branković; Toma Kantakuzin
Jačina
nepoznata	nepoznata
Žrtve i gubici
nepoznati	nepoznati

Pad Smedereva je istorijski događaj osmanskog osvajanja Smedereva, glavnog grada Srpske despotovine, koji se odigrao 18. avgusta 1439. godine. Osmanske snage, predvođene sultanom Muratom II (1421—1451) zauzele su gotovo celu tadašnju Srbiju i početkom juna su opsele grad koji su branili Grgur Branković i Toma Kantakuzin. Posle tromesečne opsade, tokom koje je Smederevski grad bio izložen stalnom bombardovanju artiljerije,^[1] posada se, usled nestašice hrane,^[1] predala. Ovim činom, Srpska despotovina je privremeno prestala da postoji, a Smederevo je postalo središte sandžaka, na čijem se čelu našao Isak-beg iz Skoplja. Na jugu Despotovine, Novo Brdo se branilo još dve godine (do 27. juna 1441), a sam despot Đurađ Branković (1427—1456) je pre opsade otišao u Mađarsku. Tamo je nastojao da okupi snage, prvo da pomogne opsednutom gradu, a potom da povrati svoju državu, što je na kraju uspeo, posle Duge vojne i Segedinskog mira 1444. godine.

Srbija između Ugarske i Turske[uredi | uredi izvor]

Nateran od strane Turaka, Đurađ Branković je priznao, pored Mađarske, i tursku vrhovnu vlast, i plaćao im je godišnje 50.000 dukata kao danak. Dugo je vodio politiku odanosti i prema Turcima i prema Mađarima. Njegova kćer Mara postala je žena sultana Murata II (1435), a druga kćer, Katarina, udala se za grofa Ulriha III Celjskog, rođaka mađarskog kralja Sigismunda. Posle Sigismundove smrti (decembra 1437), Turci su pripremili veliki napad na Srbiju i Mađarsku. Znajući da nema nikakvih mogućnosti da se odbrani od Turaka, despot je pokušavao da pregovara i u jednom momentu se učinilo da će uspeti da umiri sultana tako što mu je prepustio neke teritorije oko Dunava. Međutim, sve je to bilo samo uvod u katastrofu koja je sledila, a ona je nastupila već sledeće godine. Početkom leta 1439. godine velika turska vojska koju je lično vodio Murat II udarila je na Srbiju. Tada je bilo jasno da sultan namerava da osvoji celu Despotovinu.

Opis turske vojske[uredi | uredi izvor]

Opis turske vojske dao je Bertradon Brokijeri, savremenik despota Đurađa, koji je boravio među Turcima i dao pouzdan opis:,,Turci do tela nose obično dve pamučne anterije, jednu vrz drugu, koja im dopire do zemlje. Takođe nose odeću od sukna, koja im je više kao ogrtač i koju zovu kapinat. Nose čizme do kolena i široke čakšire od svile,kadife ili drugih tkanina.^[2] Što se tiče vojne opreme i oružija, mnogi Turci nose krasne pancire,koji izgledaju kao naši (evropski) panciri, samo što su prstenovi ili kolutići sitniji. Pancir im visi do bedara (butina), a po sredini je pritegnut od kojih jedan kraj visi do listova vojnika. Na glavi nose okruglu kapu koja se u šiljak završava i visoka je oko stopu i po. Svuda u okrug imaju pritvrđene gvozdene ploče, i šipke koje brane lice i pobraze od udaraca mačem, a nalik su šlemovima koji se u Francuskoj zovu saladima. Nose takođe i pokrivala od gvozdenih mrežica, koje mogu biti vrlo krasno urađene.^[3]

Opsada grada[uredi | uredi izvor]

Već na samom početku leta 1439. godine, turska vojska se ulogorila pod Smederevom i opsada je počela. Despot ih nije dočekao u Smederevu, već se sa ženom Jerinom i bliskom pratnjom odmah prebacio u Ugarsku, ostavivši grad potpuno nepripremljen za opsadu. Smederevo je tada trebalo da brane Grgur Branković i Toma Kantakuzin. Samo Smederevo se pokazalo kao „tvrd orah“ za Turke. Iako su ga neprestano bombardovali velikim topovima, njegovi čvrsti bedemi nisu popustili. Tri meseca se ovaj grad branio i moguće da bi tvrde zidine odbile Turke da je u Smederevu bilo dovoljno hrane. Upravo je to bio razlog koji je primorao opsađene da se predaju. Mogli su da odbiju turske napade, ali protiv gladi nisu mogli da se bore. Dok je trajala opsada Smedereva, despot Đurađ je sa sigurne udaljenosti pokušavao da u Ugarskoj sakupi vojnu pomoć. Ugarski kralj Albreht je bio voljan da pomogne, pa je čak počeo da priprema brodove kojima bi Smederevu poslao hranu. Imao je podršku i Janka Hunjadija, ali to je bilo sve. Ostali njegovi velikaši nisu pokazivali nimalo volje da ratuju sa Turcima. Kralj Albreht je uspeo da sakupi oko dvadeset hiljada vojnika i ta se vojska pokrenula. Do ovog pohoda je došlo zahvaljujući Đurđu, koji je dao ogroman novac da se vojska opremi i on je bio taj koji je neprestano tražio da se što pre krene. Sve je to, ipak, išlo suviše sporo i vojska je došla tek do ušća Tise u Dunav kad je stigla vest da se Smederevo predalo.

Posle opsade[uredi | uredi izvor]

Sultan Murat II je verovatno očekivao da će Smederevo zauzeti mnogo lakše nego što se to pokazalo. Uz to, stizale su i vesti da se Novo Brdo nikako ne predaje, pa je pohitao na jug da konačno slomi srpski otpor. Nakon zauzimanja Smedereva, sultan Murat II je počeo opsadu Beograda, koja se otegla mnogo duže nego što je Murat II mislio. Za to vreme Vladislav III je krunisan za ugarskog kralja. Tada je Turcima Vladislav III poslao poslanike tražeći od sultana da odmah prekine opsadu i da sakuplja vojsku iz cele svoje države, koja se tokom aprila 1440. godine sakupila pod Beogradom. Time je počela opsada ovog jakog ugarskog uporišta. Ova opsada je bila prva katastrofa za Turke i samog Murata II jer je u samoj opsadi poginulo 17.000 turskih vojnika. Dok se sve to dešavalo pod Beogradom, despot Đurađ je preko Venecije stigao u Zetu. Tu nije zatekao dobru situaciju budući da je ovu njegovu (jedino preostalu) teritoriju pokušao da preuzme Stefan Vukčić. Vukčić je pokušao da iskoristi despotovu poljuljanu poziciju, a osećao se jačim nego što je bio u stvari, budući da je u to vreme bio turski vazal, pa je računao i na tursku pomoć. Da bi se održao u Zeti, despot je morao da pridobije podršku Crnojevića, koji su tada predstavljali jedinu realnu snagu koja mu je mogla pomoći. No, tu nije naišao na razumevanje. Stigavši u Bar, despot Đurađ je uspostavio vezu sa Novim Brdom, koje je još uvek odolevalo turskoj opsadi. Kako su Turci raspisali ucenu na njegovu glavu, postaje nepoverljiv prema najbližim saradnicima. Iz tog razloga, izdavši na brzinu neke povelje u Budvi, 12. aprila 1444. godine, Đurađ se sklanja u Dubrovnik. Za tri dana saznaje da mu je sin Grgur završio u turskoj tamnici. Baš tada, kada je ucenjen, despot je saznao da se Vladislav III krunisao za ugarskog kralja (jula 1440. godine). U kasnu jesen te godine kralj Vladislav III je optužio despota za saradnju sa Turcima i tada su mu neka imanja u Ugarskoj zaplenjena.

Duga vojna[uredi | uredi izvor]

Raspolažući velikim novčanim sredstvima, despot je uspeo da popravi svoj položaj u Mađarskoj i da prikupi veliku vojsku. Istovremeno, posredstvom kardinala Cezarinija, formirana je Liga protiv Turaka. Na čelu Lige bili su mađarsko-poljski kraljevi, Ladislav V Posmrče, Janoš Hunjadi i despot Đurađ. Oni su sa velikom vojskom provalili 1443. godine u Tursku i pobedonosno došli do Sofije. To je bila takozvana „duga vojna“. Hrišćanska pobeda je uzbudila ceo Balkan. Turci su, našavši se u neprilici, ponudili mir. Zahvaljujući posredovanju sultanije Mare i despota Đurđa, mir je sklopljen u Segedinu 1444. godine. Na osnovu ovog mira, despot je dobio natrag svoju državu, sa 24 grada, uključujući Novo Brdo, Golubac i Kruševac, a 22. avgusta 1444. je ponovo ušao u Smederevo.

Reference[uredi | uredi izvor]

^ ^a ^b Grupa autora (1982). Istorija srpskog naroda II. Beograd. str. 246.
^ Čedomilj Mijatović,Despot Đurađ Branković, gospodar Srbima, Podunavlju i zetskom primorju, god. 1880,str. 122,123
^ Čedomilj Mijatović,Despot Đurađ Branković, gospodar Srbima, Podunavlju i zetskom primorju, god. 1880, str. 124,125