Парсифал

Parsifal
Opera: Rihard Vagner
Izvorni naziv	Parsifal
Libreto	Rihard Vagner
Jezik	nemački
Premijera	26. jul 1882.

Parsifal (nem. Parsifal) je opera nemačkog kompozitora Riharda Vagnera. Vagner ju je definisao kao „Bühnenweihfestspiel“ - predstavu za osvećenje pozornice. Prvobitno je bila namenjena za izvođenja isključivo u njegovoj operskoj kući u Bajrojtu kraj Minhena. Bila je to njegova poslednja opera, premijerno izvedena 26. jula 1882. Dirigovao je Herman Levi, Vagnerov prijatelj jevrejskog porekla.

„Parsifal“ je zasnovan na srednjovekovnoj legendi o vitezu okruglog stola Parsifalu. O njemu su pisali veliki srednjovekovni pesnici Kretjen de Troa i Volfram fon Ešenbah (Vagner je kao izvor koristio Ešenbahovo delo, koje je pročitao još 1845). Parsifal je bio otac još jednog legendarnog viteza, Loengrina, koga je Vagner izabrao za protagonistu svoje ranije opere.

Opera je napisana pod izuzetnim uticajem filozofa Artura Šopenhauera i, kroz njega, budizma. Na taj način se u „Parsifalu“ javljaju motivi samoodricanja, saosećanja i reinkarnacije. Vagner je dosta ranije napisao skicu opere „Pobednici“ (nem. Die Sieger), koja je za temu trebalo da ima život Bude. Opstala je i skica opere sa sličnom tematikom, „Isus Nazarećanin“ (nem. Jesus von Nazareth). „Parsifal“ je takođe Vagnerova najkontroverznija opera, jer su neki autori (posle Drugog svetskog rata) sugerisali da ona sadrži skrivene poruke rasizma i antisemitizma.

Vagnerova je želja bila da se „Parsifal“ ne izvodi van Bajrojta, ali par decenija nakon njegove smrti od srčanog udara u Veneciji, 13. februara 1883. izvođenja dela prestala su da budu isključivo vezana za Bajrojt. Takođe, Vagner je od publike tražio da ne tapše na kraju prvog čina iz poštovanja prema Svetom gralu, što je u ranim izvođenjima dovodilo do komičnih situacija, kada zbunjena publika nije bila sigurna ni da li sme na kraju opere da tapše, ili je čak ućutkivala Vagnera koji je pokušavao da joj sopstvenim „Bravo!“ da znak za aplauz.

Naposletku, „Parsifal“, kao Vagnerovo poslednje delo, ujedno je i njegov kako muzički, tako i filozofski testament i zaveštanje.

Lica

• Parsifal, tenor.
• Kundri, sopran/mecosopran.
• Gurnemanc, stari vitez Grala, bas.
• Amfortas, vladar kraljevine Svetog grala, bariton.
• Klingsor, čarobnjak, bas.
• Titurel, Amfortasov otac, bas.
• Dva viteza Svetog grala, tenor i bas.
• Četiri štitonoše, tenori i soprani.
• Šest devojaka-cveća, tri soprana i tri kontraalta, ili šest soprana.
• Jedan glas, kontraalt.
• Vitezovi Svetog grala, dečaci, devojke-cveće.

Sinopsis

Priv i treći čin se odvijaju u zemlji Svetog grala, Monsalvatu. Drugi čin se odvija u Klingsorovom čarobnom zamku.

Čin prvi

Parsifal, slika Hermana Hendriha.

Jutro. Ostareli vitez Gurnemanc i dvojica štitonoša se bude u šumi blizu dvorca gde se čuva Sveti gral, čaša iz koje je pio Isus Hrist na Tajnoj večeri. Približava se grupa vitezova koja vodi kralja Svetog grala, Amfortasa, na kupanje u jezeru; jedan od vitezova Gurnemancu kazuje kako je kralj izuzetno patio tokom noći usled svojih rana. Štitonoše upitaju Gurnemanca kako kralj može biti izlečen, ali pre nego što on stiže da odgovori, stiže divljakuša Kundri i donosi melem za kralja. Pošto kaže da je donela melem iz Arabije, Kundri se sruši na zemlju od umora.

Vitezovi donose ranjenog Amfortasa na nosilu. Amfortas upita gde je vitez Gavejn; pošto mu odgovore da je Gavejn, čim je čuo da lek koji je doneo za kralja nije pomogao, otišao da traži druga rešenja bez dopuštenja, Amfortas ljutito kazuje kako je takva brzopletost kriva za njegovo ranjavanje i propast u Klingsorovom carstvu. Gurnemanc mu daje melem, a Amfortas se zahvaljuje Kundri, koja ga požuruje na kupanje.

Štitonoše su nepoverljive prema Kundri i smatraju da je veštica i neznabožac; pošto je kralj otišao, Gurnemanc im objašnjava kako je Kundri često pomagala vitezovima, ali bi zatim iznenada otišla. Kada je upita zašto ne ostaje da pomogne, Kundri odgovara kako nikada ne pomaže. Štitonoše dobacuju da, kad je toliko korisna, zašto ne povrati izgubljeno Sveto koplje, kojim je probijen Isus na krstu, a koje je doskora čuvao Amfortas? Gurnemanc im objašnjava da je taj zadatak predviđen za drugoga. Priča im kako je Amfortas otišao u zemlju čarobnjaka Klingsora u nameri da ga pobedi, ali ga je tamo zavela žena paklene lepote; Klingsor se zatim pojavio i, uzevši Sveto koplje, zadao kralju ranu koja nikada neće zarasti.

Dvojica štitonoša se vraćaju sa jezera i obaveštavaju Gurnemanca kako je Kundrin melem trenutno umanjio kraljeve bolove. Zatim mu traže da im ispriča priču o Klingsoru. On im priča kako su Sveto koplje i Sveti gral dati na čuvanje Titurelu, ocu Amfortasa, koji je podigao zamak Monsalvat. Tada je sam Klingsor žarko želeo da postane vitez, ali nije uspeo da dostigne njihove standarde. Naime, Klingsor nije mogao da prevaziđe svoju pohotu, pa je samog sebe kastrirao - što su ostali vitezovi osudili i izbacili ga iz svog društva. Klingsor se tada okrenuo protiv njih i odao mračnim veštinama, stvorivši zamak pun prelepih zavodnica, „devojaka-cveća“ (Blumenmädchen), koje bi dovodile vitezove u iskušenje i tako ih uništavale. Sada je Klingsor imao Sveto koplje, a želeo je i Gral. Amfortas, pošto je bio ranjen, dobio je viziju u kojoj mu je nebeski glas rekao da čeka „čistu budalu, prosvetljenu kroz saosećanje“ (nem. Durch Mitleid wissend, der reine Tor, harre sein, den ich erkor), koja će ga izbaviti.

U tom trenutku se začuju povici vitezova koji su bili s kraljem kraj jezera. Neki labud, prelećući jezero, pogođen je strelom. Jedan od vitezova kazuje Gurnemancu kako je labud pogođen tek što ga je kralj pozdravio kao dobro znamenje. Vitezovi dovode mladića sa lukom. Gurnemanc ga upita da li je on gađao labuda, a mladić ponosno odgovara kako je to on učinio i kako može da pogodi sve što leti. Gurnemanc ga grdi, govoreći kako su tu životinje svete, i da li mu je labud ikada učinio nešto nažao, da ga ubije. Dečaka preplavi kajanje, pa lomi svoj luk. Gurnemanc ga upita ko mu je otac, kako je doputovao u zemlju Grala, i kako se zove. Na svako od pitanja dečak odgovara sa „Ne znam“. Kada ga Gurnemanc upita šta zna, on odgovara kako ima majku, Hercelajdu (Herzeleide, bukvalno prevedeno ime znači „bol srca“), i kako je sam napravio svoj luk da bi oterao orlove iz šume u kojoj ga je majka othranila.

Mladić priča kako je jednog dana video vitezove i hteo da bude kao oni, ali nije mogao da ih stigne jer su jahali. Putujući je savladao mnoge razbojnike i džinove, na šta Kundru izjavljuje da ga se zli plaše. U tom trenutku dečak se upita, „Ko je dobar?“, što implicira da se on još uvek nalazi u stanju nepoznavanja dobra i zla poput Adama pre izbacivanja iz Edena. Kada Gurnemanc odgovara da je dobra majka koju je napustio, Kundri otkriva kako je, dolazeći u zemlju Svetog grala, videla Hercelajdu kako umire od tuge, na šta mladić pobesni i pokuša da je zadavi, ali se zatim skoro onesvesti od kajanja. Gurnemanc ga zaustavlja i prekorava zbog nasilnosti. Kundri odjednom kao da je preplavio težak umor i ona nestaje iza grma u potrazi za odmorom.

Gurnemanc poziva momka da prisustvuje ritualu otkrivanja Grala u Monsalvata. Dečak ga upita, „Ko je Gral?“, na šta mu Gurnemanc odgovara kako će mu to znanje biti podareno ako je pozvan da služi Gralu. Dok polaze ka Monsalvatu, dečak primećuje kako jedva da je napravio nekoliko koraka, a već mu se čini kao da je prešao mnogo. Gurnemanc mu objašnjava kako u zemlji Grala vreme postaje prostor.

Stižu u dvorac Grala, gde se vitezovi okupljaju radi pričešća. Začuje se Titurelov glas, kao iz grobnice, koji traži od Amfortasa da vrši službu. Amfortas, koga muče griža savesti i sram zbog grešnosti, traži od oca da on vrši službu. Titurel govori kako živi u grobu milošću Spasitelja, ali kako nema snage da služi Gral i da i sam čeka da Amfortas otkrije Gral, jer ga to održava u životu, kao i ostale vitezove koji, pošto se pričeste iz Svetog grala, još dugo mogu da izdrže bez hrane. Amfortas moli za milost, ali naposletku je primoran da izvrši svoju dužnost i otkrije Gral.

Na kraju rituala, Gurnemanc upita momka da li je razumeo ono što je video, ali ovaj, vidno dirnut, ne ume da odgovori, pa ga Gurnemanc istera, upozoravajući ga da ne ubija labudove.

Začuje se glas sa neba koji ponavlja reči „čista budala, prosvetljena kroz saosećanje“.

Čin drugi

Kundri i Parsifal, razglednica s početka 20. veka.

Čin počinje u Klingsorovom čarobnom zamku, gde čarobnjak priziva svoju sluškinju, nazivajući je Irodijadom, Gundrigijom i, naposletku Kundri, koja se pojavljuje, ne više obučena kao divljakuša, već kao prelepa žena koja je zavela Amfortasa. Klingsor joj naređuje da uništi dečaka, koji je zalutao iz zemlje Grala i stigao do Klingsorevog carstva. Kundri najpre odbija, ali naposletku biva prisiljena da zavede momka kad bude stigao.

Klingsor doziva vitezove koji nastanjuju njegov zamak da se bore protiv pridošlice. Ovi vitezovi su nekada služili Gralu, ali nisu odoleli iskušenju koje su predstavljale Klingsoreve zavodnice, sa kojima su ostali tu da žive. Dečak, međutim, uspeva da nadvlada vitezove i ulazi u dvorište zamka, gde se nalazi čarobna bašta u kojoj Blumenmädchen oplakuju gubitak svojih ljubavnika. Dečak je opčinjen njihovom lepotom i nudi im da se on igra sa njima, umesto ljubavnika koje im je pobio. One pokušavaju da ga zavedu, prekorevajući ga što im je pobio ljubavnike i boreći se međusobno za njega samog. Naposletku se začuje Kundrin glas koji doziva „Parsifale!“.

Dečak prepoznaje ovo ime kao ime kojim ga je majka nazivala u snovima. Devojke ga nazivaju budalom i odlaze, ostavljajući ga samog sa Kundri. Parsifal je upita da li je sve to samo san i kako zna njegovo ime. Ona mu otkriva kako mu je njegovo ime rekla Hercelajda, koja je Parsifala jako volela i plašila se da ne ode stopama oca Gamureta, koji je poginuo u bici. Zato ga je odgajila u šumi, daleko od rata i nasilja. Kada je Parsifal konačno odlutao i više se nije vratio, Hercelajdi je prepuklo srce od tuge za odlutalim sinom. Parsifal oseća snažno kajanje, pa kori sebe što je budala i što je zaboravio na majku. Kundri mu govori da je to prvi korak ka razumevanju i nudi mu poljubac kojim će bolje razumeti ljubav svoje majke. Dok se ljube, Parsifal je bolno odgurne i poviče za Amfortasom. Poljubivši Kundri, Parsifal je razumeo Amfortasovo iskušenje i patnju i osetio bol njegove rane. Saosećajući sa Amfortasom, odbio je Kundri.

Kundri od Parsifala gnevno zahteva da, kada već saoseća sa Amfortasom, i sa njom saoseća. Već vekovima je prokleta jer se nasmejala kada je videla Spasitelja na krstu. Od tog trenutka ona ne može nikada da plače, samo da se smeje, i živi da zavodi kao Klingsoreva robinja. Parsifal je odbija. Ona ga ponovo moli da sa njom provede samo jedan sat, a zatim će ga odvesti Amfortasu. Parsifal ponovo odbija, objašnjavajući joj da bi nakon jednog sata zajedno bili večito prokleti. Besna, Kundri ga prokune da nikada ne nađe put do Monsalvata i doziva Klingsora u pomoć.

Klingsor se pojavljuje na zidinama i baca Koplje na Parsifala, ali se koplje čudesno zaustavlja u vazduhu iznad Parsifala. On uzima koplje i njime čini znak krsta, proterujući Klingsorove vradžbine. Zamak se ruši. Pre nego što ode sa kopljem, Parsifal kazuje Kundri da zna gde da ga nađe.

Čin treći

Treći čin se odvija u zemlju Grala, mnogo godina kasnije. Gurnemanc, koji je sada veoma star i živi u kolibi u šumi, začuje napolju čudnu vrisku i pronalazi Kundri, koja kao da spava, obučena u belu, pokajničku odoru. Koristeći vodu sa svetog izvora, on je probudi, ali ona govori samo reč „služiti“. Gurnemanc se pita da li postoji razlog što se pojavila baš na taj poseban dan. Dolazi čovek sasvim prekriven oklopom. Gurnemanc ne može da vidi ko je on zbog šlema, a čovek ništa ne govori. Tek kada je skinuo šlem, Gurnemanc ga prepoznaje kao dečaka koji je ubio labuda, a zatim oduševljeno prepoznaje Sveto koplje u njegovim rukama.

Parsifal priča kako je tražio put do Amfortasa i zamka Svetog grala, ali nije mogao da ga nađe. Gurnemanc odgovara kako je kletva koja ga je udaljavala od tog mesta nestala. Parsifal dalje priča kako je tokom godina putovanja često bio u prilici kada je morao da se bori, ali nikada u borbi nije koristio Koplje.

Gurnemanc Parsifalu priča kako je, tokom godina koje su prošle od njegovog odlaska, Amfortas odbijao da otkrije Sveti gral, što je vitezove primoralo da žive kao pustinjaci u šumi i hrane se raznim biljem i korenjem, a sam Titurel, koga pokriveni Gral nije održavao u životu, umro je. Parsifal sebe proklinje zbog tog stanja stvari. Gurnemanc mu kazuje kako tog dana Amfortas namerava da, zbog očeve smrti, još jednom - po poslednji put - otkrije gral i vrši službu, i govori Parsifalu kako tog dana treba da uradi veliki zadatak.

Kundru Parsifalu pere noge vodom iz svetog izvora, a Gurnemanc ga miropomaže uljem i, prepoznavši ga kao prorečenu budalu, proglasi ga novim kraljem viteškog bratstva. Nakon toga Parsifal primećuje čudesnu lepotu livada tog dana, a stari vitez mu odgovara da je to zato što je taj dan Veliki petak, kada cveće raste od suza pokajnika. Parsifal krsti Kundri u hrišćansku veru, a ona, oblivena osećanjima, gorko zaplače.

Još jednom se zapute u dvorac Monsalvat, gde se vitezovi okupljaju da prisustvuju službi. Amfortasa na nosilima donose pred gral i Titurelov sanduk. Amfortas počne da se obraća svom mrtvom ocu i izrazi želju da i sam umre; ne želi da otkrije Gral, jer mu to ne dozvoljava da umre. Vitezovi zahtevaju da to učini, ali Amfortas zapadne u ludilo, kaže kako nikada više neće otkriti Gral i naredi preplašenim vitezovima da ga ubiju.

U tom trenutku ulaze Parsifal, Gurnemanc i Kundri. Parsifal izjavljuje kako samo jedno oružje može da pomogne: vrhom Svetog koplja dodiruje Amfortasovu ranu i isceljuje je. Zadivljeni vitezovi ga posmatraju dok ekstatično uzdiže Koplje iznad njih, a zatim uzima Gral i moleći se pada na kolena. U Gralu se pojavi nežna svetlost, a sa vrha kupole se spušta beli golub i zaustavlja se iznad Parsifala. Amfortas, Gurnemanc i svi ostali vitezovi se klanjaju pred Parsifalom, dok Kundri, iskupljena, beživotno pada na zemlju. Zavesa pada dok Parsifal zamahuje Gral pred ostalim vitezovima.

Tumačenja

Plakat za premijeru Parsifala, 1882.

Još od svoje premijere, „Parsifal“ je izazivao kontradiktorna tumačenja: sama premijera je bila daleko uspešnija od premijere „Prstena“. On je možda mnogo manje opsežan od džinovske tetralogije, ali je podjednako bogat simbolima, ako ne i bogatiji. U svojim pismima i izjavama Kozimi, Vagner ostavlja mogućnost da delo sadrži tajne.

Najrasprostranjenije tumačenje (koje je, uostalom, najviše u saglasnosti sa Vagnerovim skicama i Koziminim dnevnicima) jeste da je to jedno čisto šopenhauerovsko delo o odricanju od sveta i negaciji volje sa naglašenom patnjom i samilošću sa svime što živi: u pitanju je, dakle, jedna šopenhauerovska, pseudobudistička drama u hrišćanskom ruhu (jer Vagner je, naposletku, pisao za evropsku publiku). Baš kao takva, ona je najpre i kritikovana: Fridrih Niče (koji nikada nije čuo celog „Parsifala“ jer mu je Bajrojt, nakon raskida s Vagnerom, bio nedostupan, ali je pročitao libreto koji mu je ovaj poslao) u svojim kasnijim esejima protiv Vagnera osuđuje je kao delo najvećeg mogućeg nihilizma i bodlerovske dekadence (nešto o čemu se može sasvim osnovano polemisati), ali u pismima svojoj sestri priznaje da je, čuvši predigru na koncertu nekoliko godina nakon Vagnerove smrti, ona na njega ostavila trajan i dubok utisak („Je li Vagner ikada napisao išta bolje?“).

Nije Niče jedini koji „Parsifala“ kritikuje na osnovu ideologije. Džon Ransiman, jedan od ranih Vagnerovih biografa, koji sva Vagnerova dela uzdiže do nebesa, ovu poslednju muzičku-dramu odbacuje, naziva je gadnom i bolesnom i poglavlje o njoj zaključuje izjavom da na tu temu više ne želi da raspravlja. Činjenica je da je „Parsifal“ delo jednog starog čoveka kojem nedostaje junačka snaga ranijih njegovih opera, ali on je, uprkos tome, muzički svakako jedno od Vagnerovih najizvanrednijih dela, a dramski najkompaktnijih. Gustav Maler i Anton Brukner su bili i te kako oduševljeni Vagnerovim poslednjim delom.

Osim šopenhauerovsko-budističkog tumačenja, postoje i autori koji delo pokušavaju da protumače čisto hrišćanskom simbolikom, kao što je Lusi Beket, ili pak oni koji ga tumače jungovski, kao što je Robert Donington. Za povratak Svetog koplja (muški simbol) u domen Grala (ženski simbol) može se reći da predstavlja ujedinjenje muškarca i žene (kao u skici Vagnerovih „Pobednika“, gde Buda, kao deo svog konačnog prosvetljenja, dozvoljava ženi da pristupi njegovoj čisto-muškoj verskoj zajednici); isto tako, on može simbolisati sjedinjenje poezije (muškog elementa) i muzike (ženskog elementa) u sveukupnom umetničkom delu (gezamtkunstverk).

Rasizam

Osim ovih teorija (koje su samo one najraširenije), posle Drugog svetskog rata javilo se tumačenje Roberta Gatmana, koji je tvrdio da „Parsifal“ zastupa rasizam, homoseksualnost i vegetarijanstvo. Svoje objašnjenje pogrešno zasniva na uticaju francuskog grofa Artura de Gobinoa, jednog od utemeljivača naučnog rasizma, na libreto „Parsifala“: Kozimini dnevnici pokazali su da, ne samo da Vagner nije prihvatio Gobinoovu teoriju (kao takvu), već se često s njime i svađao. Uostalom, Vagner je njegov „Esej o nejednakosti ljudskih rasa“ pročitao tek nakon što je završio libreto „Parsifala“.

Gatman tvrdi da je „Parsifal“ arijevski Hrist (koji, za razliku od semitskog, ne mora da umre kako bi se iskupio), a da Vagner u prvom činu na sceni doslovno izvodi „crnu misu“. Kundri je večiti Jevrejin koji je osuđen da luta bez smisla, ali na kraju postiže iskupljenje kroz smrt, a Amfortasova rana predstavlja „rasnu krizu“ u Monsalvatu i posledica je polnog odnosa sa nižom rasom, oličenom u Kundri. Parsifal je takođe i sterilni, vegetarijanski homoseksualac koji, odbivši Kundrin poljubac, usklikuje Amfortasovo ime.

Nijedna Vagnerova skica ne podržava ovu teoriju. Što se tiče Kundrinog jevrejstva, koje se zasniva na činjenici da je u jednom prethodnih života bila Irodijada, ta teorija pada u vodu kada se ima u vidu da ona nije bila Jevrejka, što je Vagneru, koji je pročitao Renanovu biografiju Isusa, svakako bilo poznato.

Spoljašnje veze

• „Galerija prizora iz ove opere.”.  Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. avgust 2019)
• Sajt posvećen Vagnerovom Parsifalu.
• Nemački libreto sa engleskim i italijanskim prevodom.
• Nemački libreto sa engleskim prevodom i komentarima.
• Parsifal: Finale trećeg čina.