Paun Janković
| Paun Janković | |
|---|---|
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 1808. |
| Mesto rođenja | Konjska kod Smedereva, Karađorđeva Srbija |
| Datum smrti | 25. jul 1865. (56/57 god.) |
| Mesto smrti | Smederevo, Kneževina Srbija |
Paun Janković Baća (Konjska, 1808 — Smederevo, 25. jul 1865) je bio srpski političar. Janković je bio jedan od najistaknutijih ustavobranitelja, član Saveta (1840—1857), jedan kraći period tokom 1840. bio je vršilac dužnosti predsednika vlade, zatim zastupnik ministra spoljnih poslova (1840), ministar pravde i prosvete (1842—1847) i finansija (1848—1854).[1]
Baća[uredi | uredi izvor]
Rođen je 1808. u Konjskoj (kasnije Mihailovac) u smederevskoj nahiji.[2] Njegov otac, Janko Đurđević, bio je u vreme Karađorđa savetnik za smederevsku nahiju. Školovao se u Rusiji, a u Srbiju se vratio na poziv kneza Miloša, pa je kod njega stupio u službu kao pisar u kneževoj kancelariji, koja je imala funkciju vlade.[2] Kasnije je unapređen u Direktora kneževe kancelarije. Po diktatu kneza Miloša napisao je mnoga pisma. Knez Miloš mu je zbog boravka u Rusiji dao nadimake "Baćuška" i "Baća", koji su mu doživotno ostali.[2]
Ministar prosvete i predsednik vlade[uredi | uredi izvor]
Paun Janković je 1840. nakon ostavke Avrama Petronijevića bio određen da zastupa kneževa predstavnika i ministra spoljnih poslova, tj. bio je vršilac dužnosti predsednika vlade Srbije.[2] Na toj dužnosti ostao je relativno kratko. Na početku Vučićeve bune 1842. dočekao je ispod smederevske tvrđave Tomu Vučića, koji je prelazio iz Austrije u Srbiju.[3] Nakon toga pratio ga je do Kolara.[3] Postavljen je 7. novembra 1842. za ministra pravde i prosvete i na tom mestu se zadržao do 4. februara 1847.[4] Kao ministar prosvete izdao je Ustrojenie javnog učilišnog nastavlenija, što je bio prvi srpski školski zakon, koji je obuhvatao osnovnu, srednju i višu školu.[2] U pisanju toga zakona pomagao mu je Jovan Sterija Popović. Dok je obavljao funkciju ministra značajno je doprineo osnivanju Smederevskog čitališta 1846. godine, prve ustanove kulture u Smederevu i jedne od prvih javnih biblioteka u Kneževini Srbiji.[5] Bio je i predsednik Društva srpske slovesnosti. Njemu je kao ministru prosvete Vuk Stefanović Karadžić uputio 1845. svoje pismo o srpskom jeziku i pravopisu.[2] Bio je ministar finansija od 2. septembra 1848. do 26. decembra 1854. Mnogo je novca potrošio na podizanje zgrada i na otvaranje rudnika u Majdanpeku.[6] Pošto odatle nije bilo prihoda, koji bi punili državni budžet, članovi Državnog saveta bojali su se da će potrošiti sve državne novčane rezerve, pa su ga smenili i na njegovo mesto postavili Aleksandra Nenadovića.[6]
Tenkina afera[uredi | uredi izvor]
Paun Janković Baća je kao veliki rusofil preporučivao da se Srbija u vreme Krimskoga rata veže za Rusiju. Između kneza Aleksandra Karađorđevića i Državnoga saveta postojalo je stalno trvenje između 1855. i 1857. U Tenkinu zaveru protiv kneza bili su upleteni Stefan Stefanović Tenka, Cvetko Rajović i još trojica savetnika: Paun Janković, Pavle Stanišić i Radovan Damjanović.[7][8] Janković je kao rusofil mrzio kneza Aleksandra jer je knez vodio austrofilsku politiku.[9] Tenka i Paun Janković videli su da se nakon Krimskoga rata knez vezao sa Austrijom i da ruski prijatelji ne mogu više da budu ministri.[10] Cilj Tenkine zavere je bio da se ubije knez Aleksandar. Paun je najmljenom ubici dao novac i uputio ga u banju gde se nalazio knez.[11] Novac za zaveru dobili su od kneza Miloša Obrenovića i međusobno ga podelili. Zaverenici su bili najpre osuđeni na smrt, ali onda je na intervenciju Porte bio prisiljen da pomiluje zaverenike na tešku robiju u Gurgusovačkoj kuli.[12]
U zatvoru[uredi | uredi izvor]
Prilikom sprovođenja u Gurgusovačku kulu poderali su im toplu odeću da bi se smrzavali.[12] U tamnici je sa njima surovo postupano. Proveli su u tamnici nekoliko meseci do Etem-pašine misije marta 1858, kada je knez bio prisiljen da ih pusti. Nakon puštanja iz tamnice prognan je u Ruščuk, a iz progonstva se vratio 1859. nakon restauracije dinastije Obrenovića.[2] poslednje godine života proveo je u Smederevu, gde je i umro 25. jula (13. jula) 1865.
Nagrada[uredi | uredi izvor]
Narodna biblioteka Smederevo svakog 24. aprila, na Dan Narodne biblioteke Smederevo, dodeljuje Nagradu Paun Janković Baća najuspešnijem bibliotečkom radniku za postignute rezultate u radu i razvoju bibliotečke delatnosti u Smederevu.[5]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Uroš 2011.
- ^ a b v g d đ e M. Milićević, Pomenik znamenitih ljudi u srpskoga naroda novijega doba, 1888.
- ^ a b Aleksa Ivić, Borba kneza Mihaila i Tome Vučića Perišića, Srpski književni glasnik (1924) knjiga 1, str 105-119[mrtva veza]
- ^ A. Ivić 1984, str. 108.
- ^ a b Narodna biblioteka Smederevo : O Biblioteci Arhivirano na sajtu Wayback Machine (27. april 2016), pristup 9. 1. 2014
- ^ a b Hristić 2006, str. 179.
- ^ Nova Srpska politička misao (časopis): Jedan neobeleženi jubilej, autor: Miroslav Svirčević, 30. 7. 2009.
- ^ Jovanović 2006, str. 262.
- ^ Jovanović 2006, str. 270.
- ^ Jovanović 2006, str. 272.
- ^ Jovanović 2006, str. 263.
- ^ a b Jovanović 2006, str. 276.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Uroš, Stanković (2011). Zbornik radova Pravnog fakulteta - Autentična tumačenja Zakona o povraćaju zemalja (1839) (PDF). Novi Sad: Univerzitet u Novom Sadu, Pravni fakultet. str. 521-534.
- M. Milićević, Pomenik znamenitih ljudi u srpskoga naroda novijega doba, 1888.
- Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka, Beograd 1929, knjiga 2, 127
- Jovanović, Slobodan (1932). Ustavobranitelji i njihov vlada. Beograd: Izdavačko i knjižarsko preduzeće Geca Kon.
- Ivić, Aleksa (1926). Iz doba Karađorđa i sina mu kneza Aleksandra. Beograd: Izdavačko i knjižarsko preduzeće Geca Kon.
- Hristić, Nikola (2006). Memoari 1840—1862. Valjevo: Prosveta.
- Mihajlova, Aljona (2020). Dve otadžbine i dvanaest sudbina: potomci učesnika prvog srpskog ustanka na školovanju u Rusiji // Istorijski časopis. Knj. 69. (PDF). str. 249–274.
| predsednik Vlade Srbije 7. april 1840 —15. maj 1840 |
.jpg)
