Red bul stratos

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Logo projekta Red bul stratos
Naziv projekta
Red bul stratos
Drugi naziv projekta
Misija na ivici stratosfere
Organizator projekta
Red bul Austrija
Vreme realizacije
14. oktobar 2012.
Učesnici
Feliks Baumgartner
Zemlja
Sjedinjene Američke Države Sjedinjene Države
Država
Novi Meksiko Novi Meksiko
Mesto
Rozvel
Sajt
Zvanični veb-sajt

Red bul stratos (engl. Red Bull Stratos) je jedan od brojnih marketinških[a] i komercijalnih[b] projekta u ekstremnim sportovima poznate svetske kuće Red Bull GmbH za proizvodnju energetskih napitaka Red bul iz Austrije, u kome je jedan od najpoznatijih BASE padobranaca[v] Feliks Baumgartner izveo skok iz stratosfere sa visine od oko 38.969,4 m, iz specijalne kapsule i helijumom napunjenog balona, i time nadmašio rekord pukovnika Džozefa Kitindžera, koji je uspešno skočio sa visine od 31.000 m, i rekord Malkoma Rosa u letu balonom (34.668 m).[2][3]

Nakon što je realizacija Red bul stratos projekta, prvobitno planiranog za 9. oktobar 2012. godine, više puta je odlagana zbog jakih vetrova na prostoru Novog Meksika,[4] konačno je uspešno ostvarena 14. oktobra 2012. Tako je zahvaljujući ovom projektu Feliks Baumgartner postao prvi svetski „supersonični“ padobranac.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Feliks Baumgartner inicijator projekta.
  • Feliks Baumgartner i kompanija Red Bull GmbH 2005. godine započeli su saradnju i prve dogovore kako bi postavili osnove za realizaciju projekta Red bul stratos. Ovim projektom je realizacijom padobranskog skoka iz stratosfere trebalo, pored marketinške i materijalne koristi za njene učesnike, postaviti nekoliko svetskih rekorda u padobranstvu i proširiti granice mogućnosti ljudskog tela na velikim visinama.[5]
  • Godine 2007. pod tehničkim rukovodstvom Arta Tompsona, započelo je planiranje i organizacija timova za realizaciju projekta. Te godine u kompaniji engl. Sage Cheshire Aerospace u Lankasteru, Kalifornija, SAD započet je razvoj kapsule.[6]
  • Godine 2008. Red bul stratos timu se priključuje pukovnik Džozef Kitindžer član engl. National Aviation Hall of Fame i zvanični rekorder u skoku padobranom i prvi put sastaje sa Feliksom Baumgartnerom. Kompanija Dejvid Klark (engl. David Clark Company) te godine po prvi put u istoriji astronautike prihvata da proizvede visinsko odelo za neki od nevladinih vazduhoplovnih programa.[7]
  • Godine 2009. Feliks Baumgartner je prvi put izveo obuku i primenio novu visinsku obuku u odelo pod pritiskom, uključujući nekoliko padobranskih skokova iz aviona sa 27.000 stopa.
  • Medicinski tim projekta se proširuje, a na mesto rukovodioca tima postavljen je da jedan od učesnika u programu i član posade Spejs šatla, vazduhoplovni lekar Džonatan Klark, koji je sa svojim timom započeo razvoj preventivnomedicinskih sigurnosnih protokola. Te godine započeo je i razvoj padobrana padobranskih sistema, a obezbeđen je je i helijumski balon namenjen usponu specijalno konstruisane kapsule na velike visine.
  • Januara 2010. godine, prvi put je objavljeno da će Feliks Baumgartner uz pomoć tima naučnika i sponzorstvo Red Bull GmbH, pokušati da postavi svetski rekord u skokovima padobranom iz stratosfera.[8] Baumgartner je prema ovim najavama trebalo da obavi skok sa visine od 36.600 m iz kapsule prikačene za balon ispunjen helijumom, i postane prvi padobranac koji je skočio sa najveće visine i sopstvenim telom „probio“ granicu brzine zvuka.[9][10][11]
  • Dana 12. oktobra 2010. godine, Red Bull GmbH je objavio da se realizacija projekata privremeno odlaže, zbog tužbe sudu podnete od strane Danijela Hogana. Hogan je u tužbi podnetoj Višem sudu Kalifornije, sa sedištem u Los Anđelesu, SAD aprila 2010. godine, tvrdio da je on 2004. osmislio ideju o padobranskim skokovima sa ivice stratosfere, a da su kompanija Red Bull GmbH i Baumgartner ukrali tu njegovu ideju.[12][13] Nakon što je tužba rešena u van sudskom postupku juna 2011. godine,[14] 5. februara 2012. godine Dejli Telegraf je objavio da će realizacija projekta Red bul stratos biti nastavljena.[15]
Pukovnik Džozef Kitindžer (1999), zvanični rekorder u skoku padobranom iz stratosfere (iz kapsule na desnoj slici 1960), i jedan od ključnih ljudi u realizaciji projekta Red bul stratos.

Cilj projekta[uredi | uredi izvor]

Dr Džonatan Klark, medicinski direktor, u svojoj izjavi za javnost, najbolje ilustruje neke od ciljeva koje je trebalo ostvariti u projektu Red bul stratos:

Projakat Red bul stratos imao je više ciljeva;

Ovim projektom po prvi put je trebalo savladati zvučnu barijeru ljudskim telom (bez letelice) i saznati šta se u tom trenutku u njemu dešava. Takođe trebalo je prikupiti i mnoštvo drugih podataka o promenama u ljudskom telu koje se mogu javiti u slučaju hitnog napuštanja svemirskih i drugih letelica u stratosferi i prikupiti bezbroj naučnih podataka o karakteristikama promena u telu i zaštitnoj (visinskoj) opremi za buduće projekte.[17] kako bi se nastavilo sa unapređenjem bezbednosti letenja na velikim visinama.

Iako se u brojnim medijima navodi „da je Feliks skočio sa ivice svemira“ ta tvrdnja je netačna. Po postojećim stavovima u nauci linija razgraničenja između svemira i zemljine atmosfere je tzv Karmanova linija koja je prema Međunarodnoj aeronautičkoj federaciji (FAI) na visini od 100 km (a prema drugim merenjima 118 km).[18] Prema tome Feliksov skok sa 39 km nije bio sa ivice svemira već sa mnogo niže visine.

Meteorološki uslovi neophodni za realizaciju projekta[uredi | uredi izvor]

Nakupljanje leda na kapsuli i balonu ugrozilo bi realizaciju projekta.
Aktivnosti sunca redovno su praćene u projektu Red bul stratos.
Uz pomoć satelita i kompjuterskih modela doneta je odluka o datumu realizacije projekta.

Jedan od osnovnih i značajnih faktora koji su mogli biti od uticaja na uspešnost realizacije projekta Red bul stratos, bile su meteorološke pojave i njihova nepredvidivost, kao jedna od karakteristika vremena, koje su mogle da se jave ili pogoršaju u momentu realizacije projekta.

Vetar[uredi | uredi izvor]

U momentu realizacije projekta u atmosferi nije smelo da bude vetra, jer je osetljivost sistema na vetar rasla sa veličinom balona koji je u projektu Red bul stratos bio izuzetno veliki (850.000 m³).

Opasnost od udara vetra bila je najveća u toku poletanja balona. Helijumski balon čiji su zidovi debeli samo 0,002 cm (ili 10 puta tanji od vrećice za sendvič), mogli su se lako pocepati ako bi bili uhvaćeni od strane višetonskog krana koji je pozicionirao balon i kapsulu u momentu lansiranja. Zato je poletanje balona odlagano nekoliko dana, sve do konačne realizacije projekta 14. oktobra 2012. godine, jer je brzina vetra tih dana bila veća od 2 km na čas na nivou tla i do nekoliko stotina metara na većoj visini.

Uticaj vetar i njegove brzine na balon i kapsulu stalno je praćen i tokom konačne realizacije projekta – posebno kada je balon bio na granici stratosfere, gde je turbulencija uobičajena pojava. Određivanje pravca i brzine vetra na različitim visinama omogućavalo je timu na zemlji da prati kretanja balona usmeravanog strujanjem vetra, i predvidi zonu sletanja, čak i pre lansiranja balona.

Padavine i vlažnost[uredi | uredi izvor]

Za realizaciju projekta odsustvo padavina, bilo u vidu snega, leda, kiše ili magle, bilo je od izuzetnog značaja, jer bi u suprotnom one mogle da teže ugroze vidljivost ali i učinak balona.

Padavine bilo koje vrste, pa čak i višak vlage, mogao bi da spreči lansiranje balona i realizaciju projekta, jer bi prekomerni uticaj vlage i mraza izazvao nakupljanje leda na balonu, što bi ometalo poletanje ili penjanje balona. Potencijalno stvoren led, težak više stotina kilograma, dodatno bi opteretio celokupnu težinu opreme (balona i kapsule) i značajno uticao na brzinu, trajanje i visinu uspona.

Oblačnost[uredi | uredi izvor]

U skladu sa propisima Federalne agencije za avijaciju SAD, predviđeno je da balon primenjen u projektu Red bul stratos ne sme leteti ako je na nebu oblačnost veća od 5/10 ili ako je horizontalna vidljivost (u svakom trenutku) manja od 5 km.

Ovi uslovi vidljivosti na nebu neophodni su kako bi se omogućilo bolje vizuelno praćenje uspona balona i kapsule, a Feliksu Baumgartneru pružili najbolji mogući uslovi za njegovo pravilno usmeravanje u toku slobodnog pada.

Aktivnosti sunca[uredi | uredi izvor]

Aktivnosti Sunca, kao što su sunčane erupcije i brzina eksplozivnih aktivnosti na njegovoj površini, redovno su praćene u projektu Red bul stratos. Navedene aktivnosti Sunca su mogle da utiču na pojavu „solarnih oluja“, a one na rad GPS sistema preko satelita i radio komunikacija kroz atmosferu. Srećom, zahvaljujući razvoju meteorologije, prognozeri su mogli više dana unapred da uoče dolazeće solarne oluje kojima je za postizanje efekata u atmosferi Zemlje, potrebno mnogo vremena - obično više dana. To je obezbeđivalo, stručnom timu projekta, dosta vremena da pravovremeno izvrše planiranja datuma realizacije projekta, kako bi se u toku misije izbegle smetnje izazvane aktivnostima Sunca.

Praćenje i predviđanje meteoroloških uslova[uredi | uredi izvor]

Pošto su napred navedeni meteorološki faktori mogli biti od direktnog uticaja na realizaciju Red bul stratos projekta, tim meteorologa minuciozno je sve vreme analizirao prethodne i trenutne vremenske profile. Primenom kompjuterskih modela za prognozu vremena oni su nastojali da što tačnije predvide vremenske uslove u atmosferi do visine od 40 km, i svojim savetima pomognu rukovodećem timu u donošenju konačne odluke o danu i času lansiranja i drugih odluka u toku realizacije misije.

Čak i u slučaju neočekivane promene vremenskih uslova, samo nekoliko sati pre poletanja ili tokom same misije, meteorološki tim je bio u stanju da kontrolnom (rukovodećem) timu projekta pravovremeno obezbedi kontinuirano obaveštavanje o meteorološkim uslovima, kako bi on Feliksa pravovremeno obavestio o svim važnim promenama neophodnim za bezbedan let.

Potencijalne opasnosti i medicinski problemi koje je trebalo rešiti u projektu[uredi | uredi izvor]

Dijagram pokazuje promene vrednosti pritiska (zelena linija) i temperature (crvena linija) na različitim visinama, čijim će negativnim uticajima biti izloženo Feliksovo telo u toku skoka.

Ako bi u toku realizacije projekta Red bul stratos telo Feliksa Baumgartnera, čak i na kraće vreme, ostalo nezaštićeno, njegov organizam i fiziološki procesi u njemu bi bili izloženi negativnim uticajima sredine koji vladaju u stratosferi, i u takvim uslovima on bi mogao bi da preživi samo nekoliko sekundi. Dve najveće opasnosti bile su oštećenja i gubitak pritiska u odelu ili kapsuli i slučajno otvaranje padobrana. Da je došlo do oštećenja odela na visini većoj od 19.200 metara (Armstrongovoj granici), gde voda ključa na temperaturi tela, Feliksu bi proključala krv, a oslobođeni gasni mehurići i hipoksija (zbog nedostatka kiseonika) izazvali bi Feliksovu smrt.[19][20][21]

Lista negativnih uticaja i potencijalnih opasnosti
  • Temperature daleko ispod nule (>-80 °C)
  • Premalo kiseonika za disanje u stratosferi (do 0mmHg).[22]
  • Tendencija nekontrolisanog okretanja (tumbanja) u toku slobodnog pada
  • Pritisak vazduha, toliko nizak, da bez fizičke i fiziološke zaštite izaziva poremećaje praćene „hladnim ključanjem krvi“.
  • Dekompresioni poremećaji (barotrauma, dekompresiona bolest) u slučaju oštećenja fiziološke zaštite (odela i kapsule).[23]
  • Ultraljubičasto zračenje
  • Ekstremne vrednosti brzine i ubrzanja

Iako u stratosferi ne vlada potpuni vakuum, broj molekula vazduha i kiseonika u njemu je tako mali, da u ovim uslovima čovek može da boravi (bez fatalnih posledica) samo uz primenu odgovarajućih mera tehničke i preventivno–medicinske zaštite. Zato je za potrebe ovog projekta razvijen čitav niz medicinskih i drugih procedura zaštite, koje su proistekle iz višegodišnjeg proučavanja negativnih uticaja kratkotrajnog i dugotrajnog izlaganja nepovoljnim uticajima visine organizma pilota, padobranaca i kosmonauta.

Koristeći ova iskustva, tim lekara i dugih specijalista u okviru projekta Red bul stratos stvorio je sistem i protokole zaštite organizma Feliksa Baumgartnera od nepovoljnih uticaja visine, koji je u ovom projektu podržan: specijalno dizajniranom kapsulom pod natpritiskom, visinskim odelom sa zaštitnim šlemom i pratećim kiseoničkim sistemom, s ciljem da se minimiziraju rizici i posledice uticaja visoke nadmorske visine.

Promene u atmosferi sa visinom[uredi | uredi izvor]

Lista uticaja atmosfere na organizam Baumgartnera uključuje; temperaturu daleko ispod nule (>-800), premalo kiseonika za disanje (do 0 mmHg) i pritisak vazduha, toliko nizak, da bez fizičke i fiziološke zaštite, izaziva promene praćene „hladnim ključanjem krvi“ i dekompresionim poremećajima.

Atmosfera zemlje počev od njene površine polagano postaje sve ređa i postepeno nestaje u svemiru. Ne postoji konačna (jasna) granica između zemljine atmosfere i svemira, ali je iz praktičnih razloga ona određena tzv. Karmanovom linijom ili visinom od 100 (118) km. Do ove granice atmosfera je podeljena na tri dela: mezosferu (6-20 km), stratosferu (20-50 km) i troposferu (50-85 km). Tri četvrtine mase zemljine atmosfere nalazi se unutar mezosfere ili 11 km od površine Zemlje. Do visine od 32 km (središni deo stratosfere) sadržano je 99% ukupne mase atmosfere, a preostalih 1% otpada na visinu od 1.000 km.

Realizaciju projekta Red bul stratos Feliks Baumgartner je započeo sa visine od 39.045 m, ili iz stratosfere, koja se prostire između mezosfere i troposfere, od 20 do 50 km visine, i u kojoj su gasovi odvojeni u obliku slojeva prema njihovoj težini. To je najnegostoljubiviji deo zemljine atmosfere, u kome se temperatura neprestano snižava od -55 °C (na srednjim širinama i na polovima) do -85 °C (na ekvatoru), a zatim raste sve do 0 °C u stratopauzi. U takvim uslovima izložen velikim temperaturnim razlikama Feliks Baumgartner je proveo izvesno vreme u slobodnom padu.

Stratosfera, se u svom donjem delu zove još i ozonosfera. Slojevi stratosfere su nestabilni zbog temperaturne inverzije. Razlog leži u raspadanju molekularnog kiseonika (O2) u ozon (O3) pod uticajem Sunčevih kratkotalasnih (200 nm), ultravioletnih zraka. Kiseonik apsorbuje ove po čoveka štetne zrake i pri tome se deli i vezuje u troatomski oblik kiseonika-ozon. Što je veća udaljenost od Zemlje, veći je udeo solarnih UV zraka pa time i udeo ozona. Stratosfera sadrži 90% atmosferskog ozona. Sa opadanjem atmosferskog pritiska i porastom solarnog zračenja najveća koncentracija ozona javlja se na visinama od 20 do 50 km. Visoke koncentracije ozona javljaju se takođe u ozonskim rupama (ozonskim rukavcima) ozonosfere, koje se mogu pružati u dubinu atmosfere do 14 km.

U napred navedenim fizičkim karakteristikama stratosfere odvijao se slobodnog pad Feliksa Baumgartnera pa je njegovo telo bilo izloženo velikim temperaturnim promenama i intenzivnom UV zračenju, od kojih ga je štitilo specijalno dizajnirano visinskog odelo sa termogrejačima i slojem vazdušnih komora ispunjenih toplim vazduhom, i zaštitna kaciga sa zaštitnim vizirom od UV zračenja.

Ono što je takođe bilo od posebnog značaja za boravak Feliksa Baumgartnera na visini većoj od 39 km je i pad atmosferskog pritiska i nedostatak kiseonika u vazduhu ili pad parcijalnog pritiska kiseonika u atmosferi, koji je na visini iznad 19.000 m (Armstrongove granice) ravan nuli (što je prikazano na donjoj tabeli).

Parcijalni pritisak kiseonika rapidno opada sa visinom, a to sniženje odgovara opadanju celokupnog barometarskog pritiska (vidi tabelu desno) u atmosferi. U odnosu na nivo mora, gde parcijalni pritisak kiseonika iznosi 159 mmHg, na 11.000 m on iznosi 1/4 ili 37 mmHg, a na 19.000 m, ili na nivou Armstrongove granice, 0 mmHg.

Promena atmosferskog pritiska i parcijalnog pritiska kiseonika i ugljen-dioksida u vazduhu i plućima sa visinom
Visina (m) Atmosferski pritisak (mmHg) Pritisak O2 u vazduhu (mmHg) Pritisak O2 u plućima (mmHg) Pritisak SO2 u plućima (mmHg)
na nivou mora 760 (664-803) 159 109 40
5.500 380 75 40 31
11.000 155 37 12 30
15.000
Funkcionalna (vitalna) granica atmosfere 		87 18 0 30
19.000
Armstrongova granica atmosfere 		47 0 0 30
30.480 8,4 0 0 30

S obzirom da kiseonik održava život, sniženje barometarskog pritiska na 87 mmHg, koliko iznosi parcijalni pritisak vodene pare i ugljen-dioksida u plućima (što odgovara visini od 15.000 m)—onemogućava ulaz kiseonika iz spoljašnje atmosfere u alveole pluća jer su one već ispunjene (zauzete) ukupnim barometarskim pritiskom koji odgovara parcijalnom pritisku ugljen-dioksida i vodene pare. Kako oba ova gasa potiču iz vlažne sredine tela, ništa se ne bi promenilo i kad bi se okolni vazduh sastojao od čistog kiseonika.

Zato za visinu od 15.000 metara kažemo da je to funkcionalna (vitalna) granica atmosfere, na kojoj je „vreme čiste svesti“ nakon naglog gubitka pritiska (npr dekompresije kapsule ili visinskog odela i kacige) samo 15 sekundi, što znači da bi život Feliksa Baumgartnera na ovoj visini zavisio isključivo od male rezerve kiseonika u njegovom telu koja iznosi oko 1 litar.

Dizbarizam[uredi | uredi izvor]

Glavni članci: Dekompresiona bolest, Hipobarija i Barotrauma
Pojava mehurića vazduha u zglobovima i mišićima u toku dekompresione bolesti.

Kao posledica boravka i iskakanja sa velikih visina, u misiji Red bul stratos, postojala je opasanost da u slučaju bilo kakve greške i otkaza opreme u telu Feliksa Baumgartnera zbog izlaganja hipobarije nastanu barotraumatski poremećaji u telesnim šupljinama i dekompresiona bolest. Dizbarizam, praćen navedenim poremećajima u telu Feliksa Baumgartnera je mogao nastati naglo i nekontrolisano praćen eksplozivnim gubitkom pritiska u slučaju havarije na kapsuli balona ili otkaza sistemima za regulaciju pritiska i disanja, oštećenja visinske opreme (visinskog odela i kacige) ili nedovoljne (loše proračunata) količine kiseonika u bocama potrebne za disanje do okončanja padobranskog skoka.

Dizbarizam je u ovoj misiji mogao biti posledica:

  • nagle nekontrolisane dekompresije (promene pritiska gasova) u kapsuli balona, nakon havarijskog snižavanja pritiska, zbog kvara ili nekontrolisanog otvaranja vrata kapsule i greške u upravljanju sistemima
  • nagle nekontrolisane dekompresije (promene pritiska gasova)u Feliksovoj zaštitnoj opremi (odelu i zaštitnoj kacigi), zbog nepravilne podešenosti opreme, kvara na zaštitnom odelu, otkaza ili gubitka dela zaštitne opreme i kiseoničkog sistema sa kacigom.

Osnovni uzročnik dekompresione bolesti, koja se u ovim uslovima mogla javiti u telu Baumgartnera, bili bi gasni mehurići azota zbog naglog pada parcijalnog pritiska kiseonika u njegovim plućima izazvani promenom ambijentalnog pritiska[24] koji bi iz rastvorenog stanja u krvi i tkivima prešli u gasne mehuriće, koji bi se potom nagomilali u telesnim tečnostima i tkivima Baumgartnera.[25]

U toku boravka na velikim visinama, kada se zbog niskog parcijalnog pritiska kiseonika, gasovi udišu pod povišenim pritiskom kako bi se kompenzovala snižena vrednost atmosferskog pritiska, dolazi do njihovog povećanog rastvaranja u tečnostima organizma. Sa povećanjem pritiska udahnutog vazduha (što se dešavalo i u telu Feliksa Baumgartnera sa porastom visine leta), nastaje lagano rastvaranje gasova u tečnostima tkiva sve do određene količine koja predstavlja maksimalno zasićenje tečnosti gasovima na dostignutom pritisku.

Ukoliko bi se pritisak u vazduhu koji udiše Feliksa Baumgartnera naglo smanjio, došlo bi do izdvajanja gasa iz tečnosti tkiva, njegovog tela, kako bi se ponovo postigao pritisak okoline. Ukoliko bi se pritisak smanjivao postepeno, gas bi se izdvajao bez ikakvih problema. Međutim, ukoliko bi se promena pritiska vršila ubrzano, (kao što je to slučaj nakon naglog gubitka pritiska u kapsuli balona), ili zaštitnom odelu), molekuli gasa bi se grupisali u gasne mehuriće. Tada bi pritisak u plućima Baumgartnera bio manji od pritiska u hermetizovanoj kapsuli ili odelu. Rastvoreni gasovi, bi težili da se izdvoje iz tkiva (u čemu bi prednjačio azot ). Ako ne bi mogli da se izdvoje dovoljno brzo formirali bi mehuriće, što bi moglo dovesti do pojave dekompresione bolesti. Ako bi propusti u dekompresiji bili veći, bolest bi se javila brže i po pravilu znaci bolesti bi bili teži, a ako bi propusti bili manji simptomi bi se javili kasnije i verovatno bi se radilo o lakšem obliku dekompresione bolesti.[26] U zavisnosti od toga gde bi došlo do nakupljanja mehurića, zavisilo bi i u kojim tkivima i organima Baumgartnera bi došlo do poremećaja. Postoje dokazi da bi neotkriveni, zanemareni ili asimptomatski dekompresioni poremećaji mogli dovesti i do nepovratnog organskog i funkcionalnog oštećenja organizma Feliksa Baumgartnera.[27]

Kako bi se sprečili i pravovremeno otkrili ovi poremećaji, i preventivno delovalo, oprema je redovno proveravana u svim fazama misije a lekar tima Red bul stratos je detaljno pregledavao Feliksa Baumgartnera, neposredno nakon doskoka i permanentno nekoliko narednih dana nad njim vršio zdravstveni nadzor.

Slobodni pad (brzina i ubrzanje)[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Ubrzanje (vazduhoplovna fiziologija)

U toku projekta Red bul stratos planirano je da telo Feliksa Baumgartnera slobodnim padom savlada brzinu zvuka, odnosno da dostigne i prevaziđe - brzinu kojom se kreću zvučni talasi kroz vazduh. Brzina zvuka u vazduhu, zavisi od gustine vazduha i temperature npr u hladnijem vazduh, zvuk putuje sporije.

Na oko 30 km nadmorske visine, projektom je planirano da se telo Feliksa Baumgartnera mora kretati brzinom većom od 1.110 km na sat kako bi dostiglo brzinu zvuka, poznatu i kao 1 mah. Kako je telo Feliksa (14. oktobra 2012. godine u toku realizacije projekta) dostiglo brzinu od 1.340,59 km na čas, on je bio prvi čovek u istoriji koji je sopstvenim telom savladao i prevazišao brzinu zvuka.

Kružno kretanje (tumbanje)[uredi | uredi izvor]

Rotacija tela (kružno kretanje-tumbanje) kod slobodnog pada kakav je planiran u misiji Red bul stratos bio je posebno opasan jer se na velikim nadmorskim visinama, zbog manjih sila prigušivanja u razređenoj atmosferi, tumbanje može javiti u svim pravcima i svim stepenima intenziteta u bilo kojoj fazi slobodnog pada tela.

Baumgartner je ovako opisao kružno kretanje (tumbanje) sopstvenog tela:
Pa, imao sam veliki pritisak u glavi, ali nisam se osećao kao da ću pasti u nesvest...
Posle određenog broja obrtaja, postoji samo jedan način da krv izađe iz tela, a to je kroz oči. To znači da ste mrtvi. To je ono čega sam se najviše plašio...
Dok sam se vrteo prvih 10, 20 sekundi, nijednog trenutka nisam pomislio da ću izgubiti život...
U tim situacijama, naravno, da je pakleno, ne znate da li ćete se izvući iz nekontrolisane rotacije. Naravno da je bilo zastrašujuće.
Borio sam se sve vreme jer sam znao da mora postojati trenutak kada ću uspeti da iskontrolišem pad.[28]

Zato je u toku slobodnog pada, jedno vreme Feliksa Baumgartner bio životno ugrožen, jer je izgubio kontrolu nad kretanjem tela koje je bilo izloženo kružnoj rotaciji (tumbanju) u smeru glava–pete, oko poprečne ose tela, zbog; dejstva sile usporenja (silaskom u gušće slojeve atmosfere) i dejstva vetra ili vazdušnih strujanja u atmosferi.

Istraživanja (engl. Walchner-а) tokom 1958. godine, sprovedena na visini od 83.000 ft (25.000 m), pokazala su da ljudsko telo može da razvije brzinu rotiranja (tumbanja) i do 465 obrtaja/min.[29]

Slična istraživanja (engl. Weiss, Edelberg, Charland, и Rosenbaum) koja su oni 1954. vršili na životinjama i ljudima, kako bi ustanovili granice tolerancije tela na rotaciju, pokazala su da ako je centar rotacije u predelu srca, nesvestica kod ljudi nastaje u roku 3 do 10 sekundi na 160 obrtaja/min, a da je fatalna brzina rotacije od 400 obrtaja/min.[29]

Tumbanje izaziva kombinacija pozitivnog i negativnog ubrzanja, a učinak varira od lokacije centra rotacije. Kada je, srce centar rotacije, kardiodinamički i opšti cirkulacioni poremećaji su maksimalni. Istraživanja na životinjama su pokazala da je na 150 obrtaja/min, sa centrom rotacije u srcu, arterijsko-venska razlika pritiska i pulsa svedena na manje od 5 mmHg a srčani izlaz na nulu. U tkivima se u ovim uslovima, javlja nedostatak kiseonika i pojava hipoksije, a u mozgu krvarenja iz oštećenih zidovi krvnih sudova zbog jako velikih vrednosti sistolnog pritiska izazvanog rotacijom.[29] Taj osećaj izazvan preraspodelom krvi u telu usled tumbanja Feliks je ovako opisao po povratku na zemlju:

Hidraulični učinci, preraspodele krvi u toku rotacije najizraženiji su u onim regionima tela koji su najudaljeniji od centra rotacije. Kada je centar u donjim delovima tela, može se javiti; konjuktivalno krvarenje, periorbitalni otok i krvarenje u sinusima i srednjem uvu.[29]

Prag (nivoi) vrednosti za pojavu petehijalnih krvarenja u konjunktivama su eksperimentalno određeni, i variraju;[29] sa centrom rotacije u karličnom grebenu, od 3 sek na 90 obrtaja do 2 minuta na 50 obrtaja/min, i sa centrom u srcu, od 4 sekunde na 120 obrtaja/min do 10 minuta na 45 obrtaja.

Imajući u vidu da je Feliks, nakon povratka na zemlju naveo doživljaj jakog pritisak krvi u očnim jabučicama, može se pretpostaviti da je on doživeo jak kardiodinamički i opšti cirkulacioni poremećaj, sa nagonom na povraćanje izazvan ubrzanjem, na granici gubitka svesti. Naknadnom obradom podataka utvrđeno je da je broj obrtaja njegovog tela u toku tumbanja bio oko 60 u minuti, i da je trajalo oko 13 sekundi.[2]

Oprema[uredi | uredi izvor]

Glavni delovi opreme, posebno dizajnirani, proizvedeni i korišćeni u projektu Red bul stratos bili su: balon za velike visine (engl. high altide ballon), kapsula (engl. capsule), visinsko (presurizovano) odelo (engl. pressure suit et hemmet), padobranski sistemi (engl. parachute system), grudni paket (engl. chest pack).[30]

Balon za velike visine[uredi | uredi izvor]

Tehničke i konstruktivne karakteristike balona
Karakteristike
Tip
  • Aerostatički vazduhoplov bez vlastitog pogona, primenjen u projektu, bio je standardno dizajniran balon. Njegova konstrukcija i izrada zasnivala se na istim onim principima i materijalima koji se preko 60 godina primenjuju za izradu balona koji se u naučne svrhe primenjuju za letove na velikim nadmorskim visinama (sa ljudskom posadom, ili bez nje).
  • Balon na veliku visinu podiže i održava ga u vazduhu razlika u specifičnoj težini spoljnog vazduha i unutrašnjeg gasa.
  • Unutrašnji gas je helijum (koji je manje specifične gustine od okolnog atmosferskog), kojim se pre poletanja punio balon. Helijum je bio podesan za ovu namenu, jer ne samo da je lakši od vazduha, već je nezapaljiv i netoksičan (za atmosferu ako u nju dospe).
Materijal
  • Balon je izrađen od polietilenskih (plastičnih) traka visokih performansi, debljine, samo, 0,002 sm.
  • Ukupna površina, polietilenskih traka balona je 161.874 m².
  • U strukturu balona inkorporirana su poliesterska vlakna, koja imaju za cilj da ojačaju polietilenske trake na onim mestima koja su predviđena da trpe opterećenja prikačenog tereta (kapsule, padobrana i druge opreme).
Veličina, težina, obim i oblik
  • Balon primenjen u projektu imao je zapreminu 850.000 kubnih metara (i bio je 10 puta veći od balona Jozefa Kitindžera iz 1960).
  • Potpuno otvoren balon, sa porastom visine širio se do oblika u vidu nepravilne lopte, koja je na 39.000 m iznad mora imala visinu zgrade od 55 spratova.
  • Dužina nenapunjenog balona, pre lansiranja, bila je 180,56 m.
  • Visina samog balona, na poletanju, bila je 167,6 m, a visina balona od njegovog vrha do dna kapsule 211,86 m.
  • Težina nenapunjenog balona bila je 1.681 kilograma.
  • Veličina balona na 39.000 m iznad mora, bila je 102 m u visinu i 129 m u prečniku.
Balon korišćen u projektu sličan je ovom iz 1998.
Elevaciona kriva visine (km) i brzina penjanja balona (m/min)

Kapsula[uredi | uredi izvor]

Kapsula pod povišenim pritiskom, korišćena u projektu Red bul stratos.
Kapsula pod povišenim pritiskom, danas izložbeni eksponat

Kapsula pod povišenim pritiskom, sa specijalnim sedištem i pratećom opremom za prikupljanje važnih naučnih podataka za buduće misije, omogućila je ekstremnom sportisti Feliksu Baumgartneru, višečasovni boravak u najnegostoljubivijem sloju zemljine atmosfere—stratosferi. Kapsula sa svojim sistemima za održavanje života, do dostizanja zadane visine za padobranski skok, štitila je sve vreme fiziološke sisteme Feliksa Baumgartnera od ekstremnih uslova koji vladaju u stratosferi: temperature i do – 65 °C, ultravioletnog zračenje, sniženog sadržaja kiseonika i sniženog vazdušnog pritiska. Zahvaljujući ugrađenim sistemima u kapsulu, Feliksovom telu je omogućena regulacija: temperature u visinskom odelu, normalni pritiska vazduha i kiseonika u plućima za njihovo konstantnog snabdevanja kiseonikom, što je omogućavalo prirodno disanje, bez potrebe za disanjem pod natpritiskom i veće naprezanje pluća i srčano-sudovnog sistema.

Kapsula je konstruisana i proizvedena u firmi Sage Cheshire Aerospace u SAD, kao rezultat petogodišnjeg zajedničkog rada međunarodnog istraživačkog tima na čelu sa tehničkim menadžerom projekta Artom Tompsonom i vodećih stručnjaka u oblasti avijacije i astronautike. Zato je njena konstrukcija zasnovane je na primeni trenutno najsavremenije opreme u avio i kosmičkoj industrije, u ovoj oblasti.

Konstrukcija kapsule[uredi | uredi izvor]

Kapsula je sferična struktura prečnika 6 stopa, u obliku kruške, teška 1.315 kilograma, koja u suštini predstavlja presurizovanu kabinu sa diferencijalnim pritiskom [g] od oko 0,5 bara koji odgovara uslovima na nadmorskoj visini od oko 4.800 metara, što je prikazano na ovoj tabeli:

Promena pritiska i temperature u atmosferi i promena pritiska, temperature i koncentracije kiseonika u kapsuli sa visinom i brzina penjanja balona u misiji Red bul stratos
Visina (m) Pritisak u atmosferi (bar) Pritisak u kapsuli (bar) Koncentracija O2 u odelu (%) Temperatura u atmosferi ( °C) Temperatura u kapsuli ( °C) Brzina penjanja balona (km/h)
12.000 0,117 0,579 26,0 -55,2 +15,1 198
15.000 0,117 0,579 25,5 -65,4 +13,9 95
20.000 0,076 0,538 30,8 -64,1 +13,1 30
25.000 0,046 0,550 25,4 -49,7 +12,3 18
30.000 0.027 0,526 26,3 -25,7 +12.7 46
32.500 0,023 0,556 21.5 -24,1 +12,3 35,9
39.068
Nakon otvaranja vrata na kapsuli 		0,003 0,003 21,5 -6,1 +9,9

Glavni delovi kapsule[uredi | uredi izvor]

1. Presurizovana sfera (engl. pressure sphere), napravljena je od fiberglasa (plastike ojačane epoksidnim materijalima) i obojena protivpožarnom bojom), sa ulaznim otvorom i prozorima napravljenim od akrila (pleksiglasa). U centralnom delu kapsule smeštana je instrument tabla sa ekranom, kamerama i sedištem. U unutrašnjosti sfera je sve vreme leta bila pod diferencijalnim pritiskom (oko 0,5 bara) u odnosu na atmosferski koji se sa visinom stalno snižavao (sve do 0,003 bara) tako da tokom uspona Feliks nije imao potrebu da naduvava visinsko odel, što mu je olakšavalo upravljanje sistemima i štitilo ga od hipobarije.

2. Kavez-koš (engl. cage), koji sa spoljne strane okružuje presurizovanu sferu napravljen je od jakih čeličnih legura čelika (hrom-molibdena, koje se često koristi u vazduhoplovnoj industriji i motosportu) i daje joj potrebnu čvrstinu. Na kavezu se nalazi i ram sa priključcima na kojima se kapsula privezuje za balon, a takođe i delovi tereta, padobranske sistemi za sletanje kapsule.

3. Omotač-ljuštura (engl. shell), okružuje presurizovanu sferu i metalni kavez-koš i deo je kapsule koja je vidljiva za posmatrača. Školjka je od specijalne pene prekrivena fiberglasom i bojama, i ima za cilj da obezbedi zaštitu i toplotnu izolaciju kapsule u stratosferi, gde je temperatura u proseku oko (-56,7 °C). Visoka je 11 stopa, sa bazom prečnika 8 stopa. Njena široka, zaobljena baza pruža sigurnu platformu na svom obodu koja će pomoći kapsuli da održi stabilnost tokom spuštanja na zemlju.

4. Osnova i uložak za gnječenje (engl. base and crush pads), prečnika 8 stopa je najširi deo kapsule koji ima za cilj da osnovnom panelu sa donje strane kapsule pruži zaštitu. Osnova kapsule se sastoji od 2 inča debelog panela od aluminijumskog sendvič saća koji štiti kapsula od oštrih predmeta tokom sletanja i obezbeđuje prostor za montažu okvira balona, sistema za kontrolu i drugih sistema, kao što su baterije (izvori napajanja za sisteme kapsule i kamere). Sa spoljašnje strane osnove nalazi se uložak ili jastučić za gnječenje, sastavljen od saćastih ćelija papira pokrivenih fiberglasom i protivpožarnim epoksi smolama. Jastučići su projektovani da izdrže opterećenje u momentu dodira sa zemljom od 8 g, i obezbedi apsorpciju udara padobrana za sletanje kapsule. Ulošci za gnječenje namenjeni su za jednokratnu upotrebu i moraju biti zamenjen nakon svakog leta kapsule. Njihova funkcija gnječenja, proverena je od strane inženjera u više od 150 testova izdržljivosti.

Visinsko (presurizovano) odelo[uredi | uredi izvor]

Visinsko padobransko (presurizovano) odelo korišćeno u projektu Red bul stratos

Jedina zaštita Feliksovog tela, u toku slobodnog pada (koji je trajao 4 minuta i 20 sekundi) i spuštanja padobranom (koje je trajalo 5 minuta), bilo je visinsko, presurizovano zaštitno odelo sa sistemima za održavanje života i zaštitnim šlemom (u koji je ugrađen sistem za komunikaciju sa kontrolom misije (mikrofon i slušalice)), posebno dizajnirano i konstruisano za ovu namenu, ali nikad nije oprobano u slobodnom padu pre nego što ga Feliks počeo da testira.

Odelo je projektovano i napravljeno po uzoru na odela koje nose piloti u toku leta na velikim visinama, ali je njegova konstrukcija određenim modifikacijama i podešavanjima poboljšana u skladu sa rezultatima brojnih merenja i istraživanja u toku probne faze Red bul stratos projekta.[31]

Odelo je bilo tako dizajnirano da pruži zaštitu Feliksovom telu od niske i visoke temperature (u rasponu od +37,7 °C do -68 °C), radijacije, vetra i dekompresije na niskom atmosferskom pritisku od 0,135 bar-a (što je ekvivalentno atmosferskom pritisku na nadmorskoj visini od 10.677 m).

Za razliku od pilota koji su statični u toku leta i privezani za izbacivao sedište, i koriste šaku za upravljanje avionom, dotle padobranci u toku slobodnog pada i spuštanja padobranom moraju bez ograničenja da koriste pokrete svih delova tela kako bi stabilizovali telo u slobodnom padu i upravljali padobranom i glave kako bi primali vizuelne signale i uočavali orijentire na zemlji. Zato su odelo i zaštitni šlem morali da butu tako konstruisani da u optimalnim granicama omoguće pokrete tela i periferni vid.[32][33]

Odelo se sastoji od četiri sloja:

  • Prvog ili unutrašnjeg koji je Feliksu pružao udobnost kretanja,
  • Drugog pod nazivom „gasna membrana“, koji je pomagao u savladavanju razlike u vazdušnom pritisku
  • Trećeg koji je održavao oblik odelu
  • Četvrti ili spoljašnji, nezapaljiv koji je štitio od spoljašnjih temperaturnih uticaja i radijacije.

Red bul stratos odelo, nakon uspešno izvršenog zadatka, dokazalo je da može poslužiti kao prototip za izradu sledećih generacija visinskih odela pod pritiskom.

Za ovaj projekat izrađena su dva odela za boravak na visini i jedan prototip u fazi razvoja.

Padobranski sistemi[uredi | uredi izvor]

Pre misije Red bul stratos, ovakva vrsta padobranskih sistema primenjena u ovom projektu nikada nije korišćen za spuštanje tela slobodnim padom supersoničnom brzinom iz stratosfere. Primeni ovih sistema prethodile su godine razvoja i testiranja, nakon kojih je nastala revolucionarna tehnologija u padobranstvu koja je trebalo da omogući stabilizovanje tela Feliks Baumgartnera za vreme njegovog slobodnom padanja, sa visine od 39.000 metara.[34]

Padobranski sistemi veza i ranac sa ručicama za aktiviranje
Sistem veza i ranac (kontejner)

Specijalno dizajniran ranac u koji je smešten stabilizirajući padobrančić i dva padobrana (glavni i rezervni), spojeni su uz sistem veza sa karabinima za pričvršćivanje opreme uz telo Feliksa Baumgartnera. Uz sistem veza pridodate su četiri ručke je visinomer, G-metar i oprema sa dve boce sa kiseonikom, koje su Feliksu omogućavale najmanje 10 minuta udisanja kiseonika na visini.

Padobranski sistem koji je korišćen u projektu bio je težak oko 27 kg (radi poređenja klasičan padobran je težak oko 9 kg, padobran za skokove sa zemaljskih objekata i zgrada 4 do 5 kg.

Kočioni stabilizirajući padobran sa akcelerometrom

Ova vrsta kočećeg stabilizacionog padobrana sa akcelerometrom (G-metar) takođe je prvi put primenjena u padobranstvu za supersonične skokove, sa ciljem da funkcioniše potpuno nezavisno od glavnog i rezervnog padobrana.

Ako bi telo Feliks postalo nestabilno u toku slobodnog pada, on bi koristio kočeći padobran da bi se vratio iz nekontrolisanog položaja. Akcelerometar bi automatski otvorio kočeći i stabilizirajući padobran ako bi Feliks doživeo tumbanje tela > 3,5 Gs u neprekidnom trajanju od 6 sekundi.

Dugme za aktiviranje stabilizirajućeg padobrana postavljeno je u Feliksovu rukavicu. Držeći ovo dugme u trajanju od tri sekunde on bi aktivirao kočeći i stabilizirajući padobran.

Padobrani (glavni i rezervni)

Glavni padobran od devet ćelija, bio je sportski padobran klasične izrade, koji je Feliks aktivirao specijalnom ručicom na apsolutnoj nadmorskoj visini od 2.500 metar ili stvarnoj visini, od površine tla od 1.524 metara.

Da bi padobrani, glavni i rezervni, bili bezbedno aktivirani brzini Feliksovog tela je trebalo da bude oko 150 čvorova, što znači da je trebalo da sistemi uspore na oko 277 km / čas.

Rezervni padobran je trebalo da se aktivira u slučaju otkazivanja glavnog padobrana, pri brzini propadanja Feliksovog tela od 35 m/sec. ili na visini od 610 m.

Grudni paket[uredi | uredi izvor]

Grudni paket (engl. chest pack) je posebno dizajniran (male težine veličine) multifunkcionalni deo opreme za nošenje preko visinskog odela. Podaci koje je registrovala oprema u ovom paketu imala je dvostruku ulogu:[35]

  • Da informiše kontrolu misije o trenutnoj Feliksovoj brzini, položaju i visini.
  • Da po završenoj misiji budu korišćeni od strane Odbora za registraciju svetskih rekorda u vazduhoplovnom sportu i aeronautici, Međunarodne federacije za aeronautiku (engl. Fédération Aéronautique Internationale) za proveru evidencije o ostvarenim rekordima u toku projekta.
Lista opreme i funkcije sadržane u grudnom paketu
  • Primopredajnik, koji je povezan sa slušalicama i mikrofonom u šlemu.
  • GPS sistem za praćenje pozicije.
  • Telemetrijska oprema (koja omogućava snimanje podataka i monitoring sa velike daljine).
  • Kamera visoke rezolucije, sa pogledom od 120° koja je obuhvatala prednji deo Feliksovog tela, kao i teren ispod Feliksa.
  • Sistem za merenje inercije (IMU) koji je izveštavao o visini engl. pitch/angle i spinu.

Faze u realizaciji projekta[uredi | uredi izvor]

Realizacija Red bul stratos projekta bila je podeljena u osam faza:[36]

  • I i II fazu u toku kojih se odvijao uspon kapsule uz pomoć balona na zadatu visinu (38.969 metara),
  • III do VII fazu koje su obuhvatile slobodni pad i spuštanje padobranom
  • VIII fazu u toku koje je uz pomoć daljinskih komandi obavljen povratak balona i kapsule na zemljinu površinu.

Lansiranje balona sa Baumgartnerom u kapsuli završeno je, približno u 09.30 MDT (15.30 UTC)

Balon je dostigao maksimalnu visinu 38.969 m (127.851 ft) posle 2 časa i 30 minuta uspona.

Baumgartner je nakon dostizanja zadate visine i obavljanja svih pregleda, podešavanja i pripreme opreme za skok, prvo depresurizovao kapsulu i izjednačio pritisak u njoj sa atmosferskim, potom otvorio vrata na kapsuli, zauzeo položaj na platformi za skok i skočio, približno u 12.07 MDT (18.07 UTC).

Na oko 30.000 m (98.000 ft), Baumgartner je dostigao brzinu zvuka (1,25 maha ili 1.357,64 km/h, posle otprilike 00.40 sekundi slobodnog pada. Posle oko 3 minuta i 30 sekundi u slobodnom padu, u slojevima atmosfere koja je postala sve gušća, otpor vazduha je usporio kretanje Baumgartnerovog tela.

Otvaranje stabilizirajućeg padobrana počelo je nakon 4 min i 16 sek i završilo se 4 min 19 sek nakon skoka, nešto ranije nego što je to bilo planirano.

Baumgartner je otvorio padobran na 2.516 m (8.255 ft) iznad nivoa mora, ili 1.500 metara iznad nivoa tla.

Oko 5 minuta trajalo je spuštanje sa otvorenom kupolom padobrana, do prizemljenja, (približno u 12.17 MDT (18.17 UTC), kada je i završena sedma faza projekta doskokom na tlo Novog Meksika, 36 kilometara od mesta sa koga je Feliks uzleteo.

Kontrola misije je, u poslednjoj osmoj fazi projekta, uz pomoć daljinskih komandi odvojila balon od kapsule i bezbedno padobranom spustila kapsulu na Zemlju, koja je pala 88 kilometara istočno od mesta gde se spustio Baumgartner.

Fiziološka naprezanja Baumgartnerovog organizma u toku projekta[uredi | uredi izvor]

Baumgartner je ovako opisao kretanje tela u toku slobodnog pada, brzinom većom od zvuka:
To je osećaj kao kad lebdite u prostoru, a onda odjednom počnete da se krećete veoma brzo - ali vi ne osećate strujanje vazduh, jer je njegova gustina toliko mala, da skoro 35 sekundi nisam mogao da osetim strujanje vazduha oko mene.
U suštini oko mene nije bilo ničega. Ta vrsta bezosećajnosti i bespomoćnosti je naporna za profesionalne padobrance.
A onda, kada se konačno uđe u gušći sloj vazduha morate telo držati u potpuno uravnoteženom položaju jer u suprotnom počinje tumbanje, što se meni jednog momenta i dogodilo.
Učestalost srčanog ritma

U toku realizacije projekta Baugartnerovo srca dostiglo je maksimalnu učestalost srčanog ritma od 185 otkucaja u minuti (nakon izlaska iz kapsule). U periodu pre lansiranja, za vreme udisanja 100% kiseonika, učestalost srčanog ritma se kretala od 40 do 100 otkucaja a tokom uspona balona od 60 do 100 otkucaja. U toku slobodnog pada učestalost Baumgartnerovog srčanog ritma kretala se od 155 do 175 otkucaja/min, tako da je u trenutku kada je telom, na putu ka zemlji, dostigao brzinu od 1,25 maha, bila 169 otkucaja/min. Nakon otvaranja padobrana i lebdenja uz pomoć padobrana, učestalost srčanog ritma se kretala od 155 do 180 otkucaja/min. U momentu pred i u toku doskoka na zemlju učestalost srčanog ritma bila je 163 a u toku leta helikopterom do kontrolnog centra misije oko 100 otkucaja/min.

Učestalost disajnog ritma

Učestalost Feliksovog disanja ili broj udisaja/min, bila je najveća tokom slobodnog pada i kretala se od 30 do 43 udisaja/min.

Dejstvo gravitacije

U početnoj fazi slobodnog pada, zbog jako male gustine vazduha i velike brzine propadanja, telo Baumgartnera je bilo 25,2 sekunde izloženo apsolutnom bestežinskom stanju, da bi nakon toga, ušlo u fazu rotacije (tumbanja) u trajanju od oko 13 sekundi, koja je pri maksimalnoj brzini propadanja dostigla oko 60 obrtaja/min.

Svi analizirani podaci nakon misije govore da su fiziološka naprezanja Baumgartnerovog organizma bila u predviđenim granicama, i nikada preko granica bezbednosti. (npr, merač „g“ opterećenja, koji je nosio na zglobu, nikada nije pokazao da je telo bilo izloženo opterećenju dužeg trajanja od 6 sekundi na 3,5 g), tako da je izloženost njegova lobanja opterećenju, ostalo ispod 2 g ​​za vreme rotacionog kretanja (trajanja tumbanja).

Fiziološka naprezanja Feliks Baumgartner kojima je bio izložen u toku realizacije skokova sa različitih visina
15. mart 2012. 27. jul 2012. 14. oktobar 2012.
Visina skoka
21.828,3 m
29.610,0 m
38.969,4 m
Trajanje < 0,1 G
6,1 sec
9,3 sec
25,2 sec
Broj srčanih otkucaja u minutu
140-180
115-182
143-185
Broj respiracija u minutu
22,1-33,8
25,0-39,2
22,1-43,1
Opterećenje u momentu otvaranja padobrana
3,21 g
3,49 g
3,27 g
Opterećenje u momentu doskoka
4,06 g
4,11 g
3,04 g

Rezultati projekta[uredi | uredi izvor]

Red bul stratos projekat realizovan je u Vazduhoplovnom centru u Rozvelu, Novi Meksiko.

U okviru projekta „Red bul stratos“ Feliks Baumgartner je skokom iz stratosfere oborio tri svetska rekorda:[2][37]

1. Probio granicu brzine zvuka (1.224 km/h), slobodnim padom (u toku slobodnog pada Feliksovovo telo, dostiglo je brzinu od:
— 377,1 m/sec ili 1.357,6 km/h ili 843,6 mph ili 1,25 M.[2][4]

2. Ostvario najviši let balonom, kojim je upravljao čovek:
— 39.045 m (128.100 ft).[2]

3. Savladao najvišu visinu slobodnim padom tela iznad zemljine površine:
36.402,6 m (119.431 ft).[2]

Jedini svetski rekord koji Feliks nije ostvario (a bio je planiran), je rekord u dužini slobodnog pada koji je prema proračunu trebalo da traje između pet i šest minuta.

Ukupno trajanje slobodnog pada do otvaranja kočećeg i stabilizirajućeg padobrana bilo je:
— 4 min 20 sek.[2][38][39][40]

Ukupno trajanje skoka (do kontakta sa zemljom) bilo je:
— 9 min 9 sek.[38]

Bivši i rekordi ostvareni u misiji Red bul stratos[uredi | uredi izvor]

Naziv rekorda Bivši rekorderi Datum Bivši rekordi Feliks Baumgartner
Austrija Austrija 		Mogući i realizovani rekordi
Visina skoka
Džozef Kitindžer[41]
Sjedinjene Američke Države Sjedinjene Države
16. avgust 1960.
31.333 m
38.969,4 m
Ostvaren po mišljenju:
CSC USA[2]
FAI[42]
Visina slobodnog pada
Jevgenij Andrejev[43]
Sovjetski Savez SSSR
1. novembar 1962.
24.500 m
36.402,6 m
Ostvaren po mišljenju:
CSC USA[2]
FAI[42]
Vreme trajanja slobodnog pada bez stabilizujućeg padobrana
Jevgenij Andrejev[44]
Sovjetski Savez SSSR
1. novembar 1962.
4 min
30 sek [d]
4 min
20 sek[2]
Nije ostvaren
Iznad brzine zvuka
Prvi put u istoriji 14. oktobra 2012.
1.357,6 km/h = 1,25 M
Ostvaren po mišljenju:
CSC USA[2]
FAI[42]
Brzina tokom slobodnog pada
Rekord nije ostvaren do 14. oktobra 2012.
1.357,6 km/h = 1,25 M
Ostvaren po mišljenju:
CSC USA[2]
FAI[42]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Na realizaciju misije Red bul stratos, glavni sponzor „Red bul“ uložio je 50 miliona evra a zaradio šest milijardi dolara smo od reklama (ili 12.000%).[1]
  2. ^ Nakon skoka Feliksa Baumgartnera, „Red bul“ je samo u jednom danu uvećao vrednost kompanije, koja je skočila sa 14 na 17 milijardi evra.
  3. ^ BASE skakanje (engl. Base jumping) je sport u kome padobranac skače sa nepokretnih objekata (zgrada, mostova, stena...)
  4. ^ Presurizovana kabina sa diferencijalnim pritiskom, slična kabini aviona, koja ima za cilj da smanji rizik od pojave dekompresionih poremećaja, nezavisno od visinskog odela.
  5. ^ Jevgenij Andrejev je 1. novembra 1962. godine skočio sa visine od 25.458 m iznad Sovjetskog grada Voljsk i svoj padobran otvorio na 958 metara. Ovim skokom on je postavio dva svetska rekorda – rekord u dužini slobodnog pada (24.500 metara) i rekord u trajanju slobodnog pada (4 min i 30 sek). Andrejev je bezbedno sleteo u blizini grada Saratova.[45]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Bugarin: Feliks mi je ukrao ideju, „Red bul“ zaradio šest milijardi $ na kurir-info.rs, 18.10.2012”. www.kurir-info.rs. Pristupljeno 18. 10. 2012. 
  2. ^ a b v g d đ e ž z i j k „Red Bull Stratos Summary Report California Science Centar Los Angeles USA, 23.01.2013.”. Pristupljeno 24. 4. 2013. 
  3. ^ (jezik: engleski) „Felix Baumgartner to make space jump attempt on Sunday”. The Telegraph. 11. 10. 2012. Arhivirano iz originala 15. 10. 2012. g. Pristupljeno 11. 10. 2012. 
  4. ^ a b (jezik: engleski) Henderson, Barney; Irvine, Chris (9. 10. 2012). „Skydiver Felix Baumgartner attempts to break sound barrier: latest”. Telegraph. Arhivirano iz originala 15. 10. 2012. g. Pristupljeno 9. 10. 2012. 
  5. ^ (jezik: engleski) Follow the world’s creators. „na: tumblr.com”. Arhivirano iz originala 04. 03. 2021. g. Pristupljeno 3. 11. 2012. 
  6. ^ (jezik: engleski) Sage Cheshire Aerospace - the Prime Contractor for Red Bull Stratos Project„na sajtu sagecheshire.com”. Pristupljeno 3. 11. 2012. 
  7. ^ COLONEL JOE KITTINGER, USAF (RETIRED) Pristupljeno 9. 5. 2014.
  8. ^ (jezik: engleski) Choi, Charles Q. (22. 1. 2010). „'Space diver' to attempt first supersonic freefall”. New Scientist. Pristupljeno 29. 1. 2010. 
  9. ^ (jezik: engleski) Diaz, Jesus (22. 1. 2010). „Man to Break Sound Barrier Jumping from Edge of Space”. Gizmodo.com. Pristupljeno 18. 5. 2010. 
  10. ^ (jezik: engleski) Paterson, Tony (25. 1. 2010). „Faster than the speed of sound: the man who falls to earth”. The Independent. London. Pristupljeno 29. 1. 2010. 
  11. ^ Quain, John R. (11. 4. 2010). „Daredevil to Plunge From Outer Space in Supersonic Suit”. Fox News. Pristupljeno 18. 5. 2010. 
  12. ^ (jezik: engleski) Pasztor, Andy (12. 10. 2010). „Lawsuit Grounds Red Bull”. The Wall Street Journal. 
  13. ^ „Statement regarding Red Bull Stratos” (Saopštenje). Arhivirano iz originala 13. 12. 2010. g. Pristupljeno 5. 12. 2010. 
  14. ^ (jezik: engleski) „Official statement on closing of legal case” (Saopštenje). Red Bull Stratos. 30. 6. 2011. Arhivirano iz originala 27. 12. 2011. g. Pristupljeno 13. 10. 2012. 
  15. ^ (jezik: engleski) Gray, Richard (5. 2. 2012). „Sky diver to break sound barrier with jump from edge of space”. The Daily Telegraph. Arhivirano iz originala 19. 10. 2012. g. Pristupljeno 13. 10. 2012. 
  16. ^ „Charting new possibilities in human flight, aerospace medicine, and high altitude escape systems”. Pristupljeno 20. 10. 2012. 
  17. ^ a b (jezik: engleski)WHAT IS THE MISSION? [1], Pristupljeno 5. 10. 2012.
  18. ^ (jezik: engleski) Dennis Jenkins Special to the X-Press, A word about the definition of space NASA-News Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. август 2019)
  19. ^ Parker JF and VR West (editors), Bioastronautics Data Book, 2nd edition, NASA SP-3006. (1973). pp. 5.
  20. ^ Davidović, J. (1978): Funkcionalni nivo neurona u hipoksiji. Psihologija, 5: 141-149.
  21. ^ Davidović, J. (1975): Neke psihofiziološke karakteristike hipoksičnih stanja. Skoplje: V Kongres psihologa Jugoslavije. Materijali 2: 231-240
  22. ^ Guyton AC. Transport of oxygen and carbon dioxide in the blood and body fluids. In: Textbook of medical physiology. 5th edition. Philadelphia: WB Saunders; (1976). pp. 543–71.
  23. ^ Edelmann A, WV Whitehorn, A Lein, FA Hitchcock, Pathological Lesions Produced by Explosive Decompression, WADC-TR-51-191.
  24. ^ D.Mićević, M.Rabrenović, Tretman visinske dekompresione bolesti-normobarični i hiperbarični kiseonik, Sažeci,10 Simpozijum iz vazd. med.i psihologije, VMA Beograd. pp. 26.
  25. ^ (језик: енглески)Dekompresiona bolest „Ernest S Campbell. Decompression Sickness. Definition and Early Management”. Arhivirano iz originala 29. 01. 2010. g. Pristupljeno 4. 3. 2010. 
  26. ^ Mićević D. Čantrak. B, Postupci pri pojavi dekompresione bolesti u vazduhoplovstvu, 7. simpozijum vazduhoplovne medicine, Zbornik radova, Batajnica, (1989). pp. 217 do 219.
  27. ^ Oriani G, Marroni A, Wattel E, editors. Handbook on hyperbaric medicine. Berlin: Springer Verlag; 1995.
  28. ^ Skok očima Supersoničnog Austrijanca „rts.rs 15.10.2012.”. Pristupljeno 24. 4. 2013. 
  29. ^ a b v g d U.S. Naval Flight Surgeon's Manual, 1968
  30. ^ Advanced tehnology, Redbullstratos.com Pristupljeno 10. 5. 2014
  31. ^ Baumgartner’s space suit Pristupljeno 9. 5. 2014.
  32. ^ „Ask an Astrophysicist, Human Body in a Vacuum”. NASA's Imagine the Universe. Pristupljeno 9. 5. 2014. 
  33. ^ „Outer Space Exposure”. Damn Interesting. Pristupljeno 9. 5. 2014. 
  34. ^ ELIX'S PARACHUTE SYSTEM INCLUDES REVOLUTIONARY SAFETY TECHNOLOGY., Technology, Redbullstratos.com Pristupljeno 10. 5. 2014.
  35. ^ Chest pack, Technology, Redbullstratos.com Pristupljeno 10. 5. 2014.
  36. ^ „Mission Red Bull Stratos lifts off in Roswell, New Mexico”. Red Bull Stratos Newsroom. Red Bull Media House. Pristupljeno 9. 10. 2012. 
  37. ^ (jezik: engleski) Felix Baumgartner's preliminary World Records claim received. „The FAI org. 15.10.2012.”. Arhivirano iz originala 28. 10. 2014. g. Pristupljeno 16. 10. 2012. 
  38. ^ a b Michelson, Megan (14. 10. 2012). „Baumgartner makes record freefall”. ESPN. Pristupljeno 14. 10. 2012. 
  39. ^ (jezik: engleski) Smith, Chris (9. 10. 2012). „Red Bull Stratos Live Blog: Watch Felix Baumgartner Break Speed Of Sound”. Forbes. Pristupljeno 9. 10. 2012. 
  40. ^ (jezik: ruski) „Mirovoй rekord LIVE na Eurosport.ru!”. Arhivirano iz originala 10. 10. 2012. g. Pristupljeno 24. 4. 2013. 
  41. ^ Ryan, Craig (1995). The Pre-Astronauts: Manned Ballooning on the Threshold of Space. Naval Institute Press. ISBN 978-1-55750-732-7. 
  42. ^ a b v g „Baumgartner’s Records Ratified by FAI!”. Arhivirano iz originala 25. 02. 2013. g. Pristupljeno 22. 2. 2013. 
  43. ^ (jezik: engleski) Freefall distance, Claimant: Eugene Andreev (URS) „FAI Record File Num #1623,”. Arhivirano iz originala 14. 07. 2014. g. Pristupljeno 16. 10. 2012. 
  44. ^ „Saйt Geroi stranы — Evgeniй Nikolaevič Andreev”. Pristupljeno 24. 4. 2013. 
  45. ^ (jezik: engleski) High Altitude World Record Jumps, World Records „Parachute History.com”. Pristupljeno 16. 10. 2012. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ред_бул_стратос&oldid=27798085”