Ričard Fajnman

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ričard Fajnman
Ričard Fajnman
Lični podaci
Puno imeRičard Filips Fajnman
Datum rođenja(1918-05-11)11. maj 1918.
Mesto rođenjaNjujork, SAD
Datum smrti15. februar 1988.(1988-02-15) (69 god.)
Mesto smrtiLos Anđeles, Kalifornija, SAD
ObrazovanjeUniverzitet Prinston
Masačusetski tehnološki institut
Porodica
SupružnikArlin Grinbaum (v. 1941; u. 1945)
Meri Luiz Bel (v. 1952; r. 1956)
Gvenet Hauart (v. 1960)
Deca2
Naučni rad
PoljeTeorijska fizika
InstitucijaUniverzitet Kornel
Kalifornijski tehnološki institut
UčeniciStiven Volfram
MentoriDžon Viler[1]
Poznat poFajnmanov dijagram
Bete-Fajnmanova formula
Fajnman-Kacova formula
Projekat Menhetn
Nanotehnologija
Kvantni računar
Kvantna elektrodinamika
Slaba interakcija
Sviranje bongo bubnja
NagradeNagrada Albert Ajnštajn (1954)
Nagrada E. O. Lorenc (1962)
Nobelova nagrada za fiziku (1965)
Strani član Kraljevskog društva (1965)[2]
Ersted medalja (1972)
Nacionalna medalja za nauku (1979)
Potpispotpis_alt}}}
Zvanični veb-sajt
richardfeynman.com

Ričard Filips Fajnman (engl. Richard Phillips Feynman; Njujork, 11. maj 1918 — Los Anđeles, 15. februar 1988) bio je američki teorijski fizičar, jedan od tvoraca savremene kvantne elektrodinamike. Od 1954. godine bio je član Nacionalne akademije nauka u Njujorku. U naučnom radu posvetio se rešavanju problema kvantne teorije polja, kvantne elektrodinamike, fizike elementarnih čestica, statističke fizike, teorije superprovodljivosti i teorije gravitacije. Dobio je Nobelovu nagradu za fiziku 1965. godine sa Džulijanom Švingerom i Šiničirom Tomonagom „za fundamentalna istraživanja u kvantnoj elektrodinamici, što je ostavilo dalekosežni značaj na fiziku elementarnih čestica”.

Fajnman je razvio široko korišćenu slikovnu shemu za prikazivanje matematičkih izraza koji opisuju ponašanje subatomskih čestica, koji su kasnije postali poznati kao Fajnmanovi dijagrami. Tokom svog života, Fajnman je postao jedan od najpoznatijih naučnika na svetu. U anketi iz 1999. godine, koju je sproveo britanski časopis Physics World, od 130 vodećih svetskih naučnika, Fajnman je rangiran kao jedan od deset najvećih fizičara svih vremena.[3]

Pomogao je u razvoju atomske bombe tokom Drugog svetskog rata i postao poznat širokoj javnosti osamdesetih godina 20. veka kao član Rodžers komisije, koja je proučavala katastrofu spejs-šatla Čalendžer. Fajnmanu su takođe pripisani titula začetnika kvantnog računarstva i uvođenje koncepta nanotehnologije. Bio je profesor teorijske fizike na Kalifornijskom tehnološkom institutu.

Imao je snažan uticaj u popularizaciji fizike kroz svoje udžbenike i predavanja. Postao je poznat po svojim poluautobiografskim knjigama Sigurno se šalite, gospodine Fajnman! („Surely You're Joking, Mr. Feynman!”) i Šta vas briga šta drugi ljudi misle? („What Do You Care What Other People Think?”).

Mladost[uredi | uredi izvor]

Fajnman je rođen 11. maja 1918. godine u Kvinsu u Njujorku. Njegov otac, Melvil Artur Fajnman, bio je poreklom iz Minska.[4] Fajnmanov otac i majka su bili litvanski Jevreji.[5] Nisu bili religiozni, a od svoje mladosti Fajnman je sebe opisivao kao „priznatog ateistu”.[6] Mnogo godina kasnije, Tina Levajten zamolila ga je za informacije za svoju knjigu o jevrejskim nobelovcima. Fajnman je odbio molbu jer je smatrao da je to „avantura u predrasude”.[7] Tokom svoje posete jevrejskom teološkom seminaru, prvi put se susreo sa Talmudom i primetio je da je sadržavao srednjovekovni način razmišljanja i da je divna knjiga.[8]

Fajnman je počeo da govori tek od svoje treće godine. Kada je odrastao, pričao je njujorškim akcentom,[9][10] toliko jakim da je doživljavan kao preterivanje ili preuveličavanje.[11][12] Na mladog Fajnmana je velikog uticaja imao njegov otac koji ga je podsticao da postavlja pitanja i koji je uvek bio spreman da nauči Fajnmana nešto novo. Od majke je dobio smisao za humor koji je imao tokom čitavog svog života. Kao dete, imao je talenta za inženjerstvo, održavajući eksperimentalnu laboratoriju kod kuće. Dok je bio u osnovnoj školi, stvorio je kućni alarmni sistem protiv provala, jer su njegovi roditelji celi dan bili van kuće zbog posla.[13]

Kada je imao pet godina, dobio je brata, Henrija Filipsa, koji je umro kada je imao četiri nedelje.[14] Četiri godine kasnije, rođena je Ričardova sestra Džoen, a porodica se preselila u Far Rokavej, Kvins.[15] Iako je razlika između njih bila devet godina, Džoen i Ričard su bili bliski i delili su znatiželju o svetu. Iako je njihova majka mislila da žene nemaju sposobnost da razumeju takve stvari, Ričard je ohrabrivao Džoenino interesovanje za astronomiju, da bi Džoan na kraju postala astrofizičarka.[16]

Obrazovanje[uredi | uredi izvor]

Fajnman je pohađao srednju školu u Far Rokaveju u Kvinsu, koju su takođe pohađali nobelovci Barton Rihter i Baruh Semjuel Blumberg.[17] Nakon što je započeo srednju školu, Fajnman je brzo prebačen u odeljenje za napredne matematičare. Test inteligencije za učenike srednje škole procenio je njegov IQ na 125 — visok, ali "samo pristojan" prema biografu Džejms Glejku.[14][18] Njegova sestra Džoen je bolje prošla, što joj je omogućilo da tvrdi da je pametnija. Godinama kasnije, Fajnman je odbio da se pridruži Mensi, tvrdeći da je njegov IQ previše nizak.[19]

Kada je imao 15 godina, Fajnman je sam naučio trigonometriju, naprednu algebru, beskonačne redove, analitičku geometriju, kao i diferencijalni i integralni račun.[20] Pre odlaska na fakultet, eksperimentisao je sa matematičkim temama, kao što su poluizvodi, koristeći sopstvenu notaciju.[21] Napravio je specijalne simbole za logaritamske, sinusne, kosinusne i tangentne funkcije tako da nisu izgledali kao tri varijable pomnožene zajedno, i za derivat, da se ne bi izostavljalo d.[8][14] Na svojoj poslednjoj godini srednje škole pobedio je na matematičkom takmičenju Njujorškog univerziteta.[22] Njegova navika direktne karakterizacije ponekad je uznemiravala konvencionalnije mislioce; na primer, jedno od njegovih pitanja, dok je učio anatomiju mačaka, glasilo je: „Imate li mapu mačke?” (odnoseći se na anatomsku kartu).[8]

Fajnman se prijavio na Univerzitet Kolumbija, ali nije bio primljen zbog njihove prijemne kvote za Jevreje.[15] Umesto toga, upisao je Masačusetski tehnološki institut, gde se pridružio bratstvu Pi Lambda Fi.[19] Iako je prvobitno diplomirao matematiku, kasnije se prebacio na elektrotehniku, jer je smatrao da je matematika previše apstraktna. Primetivši da je „otišao predaleko”, prebacio se na fiziku, za koju je tvrdio da je „negde između”.[22] Kao postdiplomac, objavio je dva rada u časopisu Fizikal rivju.[22] Jedan je napisao sarađujući sa Manuelom Valartom, a nazvan je Raspršivanje kosmičkih zraka od strane zvezda galaksije („The Scattering of Cosmic Rays by the Stars of a Galaxy”).[23]

Valarta je naveo svog studenta na osnovu tajne mentor-učenik izdavanja: ime starijeg naučnika se navodi prvo. Fajnman se osvetio nakon nekoliko godina, kada je Hajzenberg zaključio celu knjigu o kosmičkim zracima frazom: „takav efekat se ne može očekivati prema Valarti i Fajnmanu”. Kada su se sledeći put sreli, Fajnman je veselo pitao Valartu da li je video Hajzenbergovu knjigu. Valarta je znao zašto se Fajnman ceri. „Da”, odgovorio je, „ti si poslednja reč u kosmičkim zracima”.[14]

Drugi rad bila je teza Sile u molekulima („Forces in Molecules”),[24] temeljen na ideji Džona Saltera koji je bio impresioniran radom toliko da ga je objavio. Danas je taj rad poznat kao Helman-Fajnmanova teorema.[22]

Fajnman je diplomirao 1939. godine,[19] a imenovan je jednim od pobednika takmičenja Putnam.[25] Postigao je savršen rezultat na prijemnim ispitima za postdiplomske studije fizike na Univerzitetu Prinston, kao i izvanredan rezultat iz matematike, ali je loše uradio delove o istoriji i engleskom jeziku. Načelnik departmana za fiziku, Henri D. Smit, bio je zabrinut zbog još jedne stvari. Pisao je Filipu M. Morzeu: „Da li je Fajnman Jevrej? Nemamo konačno pravilo protiv Jevreja, ali moramo da držimo razumno mali odnos na našem departmanu zbog poteškoća prilikom njihovog raspoređivanja”.[14] Morze je priznao da je Fajnman zaista Jevrej, ali je uverio Smita da Fajnmanovi fiziognomija i maniri to ne pokazuju.[14]

Na Fajnmanovom prvom seminaru, koji je bio o klasičnoj verziji Viler-Fajnmanove teorije apsorbera, prisustvovali su Albert Ajnštajn, Volfgang Pauli i Džon fon Nojman. Pauli je dao predviđajući komentar o tome da će teoriju biti izuzetno teško kvantizovati, a Ajnštajn je rekao da se ovaj metod može pokušati primeniti na gravitaciju u opštoj relativnosti,[8] što su ser Fred Hojl i Džajant Narlikar kasnije i uradili — Hojl-Narlikar teorija gravitacije.[26][27] Fajnman je doktorirao na Prinstonu 1942. godine; njegov mentor za doktorsku disertaciju bio je Džon Arčibald Viler.[14] Njegova doktorska disertacija bila je Princip najmanje akcije u kvantnoj mehanici („The Principle of Least Action in Quantum Mechanics”).[28] Fajnman je primenio princip stacionarne akcije na probleme kvantne mehanike, inspirisan željom da se kvantizuje Viler-Fajnmanova teorija apsorbera elektrodinamike, a postavio je i temelje za formulaciju integrala putanje i Fajnmanovih dijagrama.[22] Ključni uvid bio je da su se pozitroni ponašali kao elektroni koji se kreću unazad u vremenu.[22] Džejms Glejk je napisao:

Bio je to Ričard Fajnman koji se približavao vrhuncu svojih moći. Sa dvadeset tri godine... tada možda nije bilo fizičara na zemlji koji je mogao da se uporedi sa njegovom veselom komandom nad izvornim materijalima teorijske nauke. To nije bila samo matematička ustanova (iako je postalo jasno... da je matematička mašina koja se pojavila u Viler-Fajnmanovoj saradnji bila izvan Vilerove sposobnosti). Činilo se da Fajnman poseduje zastrašujuću lakoću u radu sa supstancom iza jednačina, kao Ajnštajn u istim godina, kao sovjetski fizičar Lav Landau — ali malo drugih.[14]

Jedan od uslova Fajnmanove stipendije za Prinston bio je da se nikad ne može venčati; ipak nastavio je da viđa svoju devojku iz srednje škole, Arlin Grinbaum, a bio je odlučan da je jednog dana oženi kada doktorira, uprkos saznanju da je bila ozbiljno bolesna — imala je tuberkulozu. To je bila neizlečiva bolest u to vreme, a za nju se nije očekivalo da će živeti duže od dve godine. Odvezli su se trajektom na Stejten Ajland 29. juna 1942. godine, gde su se venčali u opštini. Ceremoniji nisu prisustvovali ni porodica ni prijatelji, a svedoci su im bila dva stranca. Fajnman je mogao da poljubi Arlin samo u obraz. Nakon ceremonije, odveo ju je u bolnicu Debora, gdje ju je posećivao vikendom.[14][19]

Projekat Menhetn[uredi | uredi izvor]

Slika u Fajnmanovoj legitimaciji u Los Alamosu

Dok je Drugi svetski rat u Evropi besneo, a SAD još uvek nisu bile u ratu, Fajnman je leto 1941. godine proveo radeći na problemima balistike u Frankford arsenalu u Pensilvaniji. Nakon što je napad na Perl Harbor uveo SAD u rat, Robert R. Vilson, koji je radio na sredstvima za proizvodnju obogaćenog uranijuma za upotrebu u atomskoj bombi, regrutovao je Fajnmana u ono što je kasnije postao projekat Menhetn.[8][19] Vilsonov tim na Prinstonu radio je na uređaju zvanom izotron, koji je namenjen da elektromagnetski odvoji uranijum-235 od uranijuma-238. Ovo je postignuto na sasvim drugačiji način od onog koji je koristio kalutron koji je razvijao tim Vilsonovog bivšeg mentora, Ernesta Lorensa, u Laboratoriji za radijaciju na Univerzitetu Kalifornije. Na papiru, izotron je bio mnogo efikasniji od kalutrona, ali su se Fajnman i Pol Olum mučili da utvrde da li je ili nije bio praktičan. Na kraju, na Lorensov predlog, projekat izotron je prekinut.[14]

Početkom 1943. godine, Robert Openhajmer je osnovao Laboratoriju u Los Alamosu, tajnu laboratoriju u Novom Meksiku, gde je trebalo da se projektuju i grade atomske bombe. Timu sa Prinstona ponuđeno je da se pridruže. „Kao gomila profesionalnih vojnika”, kasnije se prisetio Vilson, „masovno smo se prijavili da odemo u Los Alamos”.[29] Kao i mnogi drugi mladi fizičari, Fajnman je ubrzo pao na čaroliju harizmatičnog Openhajmera, koji je telefonirao Fajnmanu iz Čikaga kako bi ga obavestio da je pronašao sanatorijum za Arlin u Albukerkiju u Novom Meksiku. Bili su među prvima koji su otputovali u Novi Meksiko, odlazeći na voz 28. marta 1943. godine. Železnica je obezbedila invalidska kolica za Arlin, a Fajnman je platio dodatno za njenu sobu.[14]

U Los Alamosu, Fajnman je dodeljen teoretskoj diviziji Hansa Betea,[14] a toliko je impresionirao Betea da je postao vođa grupe.[29] On i Bete su razvili Bete-Fajnmanovu formulu za izračunavanje prinosa fisijske bombe, koja je nastala na osnovu rada Roberta Serbera.[29] Kao mlađi fizičar, nije bio centralni na projektu. Upravljao je grupom „ljudskih računara” koji su računali u teorijskoj diviziji. Pomogao je osnivanju sistema za upotrebu IBM bušenih kartica za računanje, zajedno sa Stenlijem Frankelom i Nikolasom Metropolisom.[30] Izumeo je novi metod računanja logaritama koji su kasnije korišćeni na mašini za povezivanje.[8][31] Njegov posao u Los Alamosu uključivao je računanje neutronskih jednačina za „Bojler”, mali nuklearni reaktor, da bi se izmerilo koliko je blizu kritičnog bilo spajanje fisijskog materijala.[32]

Na kolokvijumu o „Superu” 1946. godine. Fajnman je u drugom redu, četvrti sleva, pored Openhajmera.

Po završetku ovog posla, Fajnmana su poslali u Clinton Engineer Works u Ouk Ridžu, u Tenesiju, gde je projekat Menhetn imao svoje objekte za obogaćivanje uranijuma. Pomogao je inženjerima u osmišljavanju sigurnosnih procedura za skladištenje materijala, tako da se mogu izbeći kritične nesreće, pogotovo kada obogaćeni uranijum dođe u kontakt sa vodom, koja deluje kao moderator neutrona. Insistirao je na rangiranju i predavanju o nuklearnoj fizici kako bi shvatili opasnosti.[32] Objasnio je da, iako se svaka količina neobogaćenog uranijuma može sigurno skladištiti, sa obogaćenim uranijumom se mora pažljivo rukovati. Razvio je niz sigurnosnih preporuka za različite nivoe obogaćenja.[33] Rečeno mu je da, ako mu ljudi u Ouk Ridžu zadaju bilo kakve poteškoće sa njegovim predlozima, može da ih obavesti da Los Alamos „inače ne može biti odgovoran za njihovu sigurnost”.[8]

Po povratku u Los Alamos, Fajnman je postao šef grupe zadužene za teorijski rad i proračune predložene bombe uranijumovog hidrida, koja se na kraju pokazala kao nemoguća.[29][32] Fizičar Nils Bor ga je pozvao na razgovor u četiri oka. Kasnije je otkrio razlog: većina drugih fizičara previše je strahovala od Bora da bi se svađala s njim. Fajnman nije imao takvih inhibicija, snažno ukazujući na sve što je smatrao manjkavim u Borovom razmišljanju. Rekao je da je osećao isto toliko poštovanja prema Boru kao i prema bilo kome drugom, ali kada ga neko navede da priča o fizici, on postane toliko fokusiran da zaboravi na društvene uglađenosti. Možda se zbog toga Bor nikada nije zainteresovao za Fajnmana.[14][19]

Fajnman (u centru) sa Robertom Openhajmerom (desno pored Fajnmana) u Laboratoriji u Los Alamosu tokom projekta Menhetn.

U Los Alamosu, koji je bio izolovan zbog sigurnosnih razloga, Fajnman se zabavljao istražujući kombinacije za brave na ormarima i radnim stolovima koji su često ostavljani na fabričkim podešavanjima, kombinacije su često bile zapisane ili ih je bilo lako pogoditi jer su bili datumi i slično.[14] Kombinaciju jednog kabineta pronašao je isprobavajući brojeve koje bi fizičar mogao koristiti (ispostavilo se da je kombinacija bila 27-18-28 što je bila baza prirodnog logaritma, e = 2,71828... ), a otkrio je da su tri ormara, u kojima su njegove kolege čuvale sve istraživačke beleške, imala iste kombinacije. Ostavio je beleške u ormaru kao šalu, plašeći svog kolegu Fredrika de Hofmana, kako bi pomislio da su ih se špijuni dokopali.[8]

Fajnmanova mesečna plata od 380 dolara bila je oko pola iznosa koji mu je bio potreban za skromne troškove života i za Arlinine medicinske račune, pa su bili primorani da uzmu 3.300 dolara ušteđevine.[19] Vikendima se vozio u Albukerki kako bi video Arlin, u automobilu koji je pozajmio od svog prijatelja Klausa Fuksa.[14][19] Kada su ga pitali ko bi u Los Alamosu najverovatnije mogao biti špijun, Fuks je spomenuo Fajnmanovo obijanje sefova i česta putovanja u Albukerki;[14] Fuks je kasnije sam priznao da je špijunirao za Sovjetski Savez.[14]

Kada je obavešten da Arlin umire, Fajnman se odvezao u Albukerki i satima je sedeo sa njom dok nije umrla 16. juna 1945. godine. Potom je uronio u rad na projektu i bio je prisutan na Triniti testu. Fajnman je tvrdio da je bio jedina osoba koja je videla eksploziju bez vrlo tamnih naočara ili varličakih naočara, zaključivši da je sigurno da se gleda kroz vetrobransko staklo kamiona, jer bi ono izolovalo štetno ultraljubičasto zračenje. Ogromna svetlost eksplozije bacila ga je na pod, gde je video privremenu „ljubičastu mrlju”.[8]

Kornel[uredi | uredi izvor]

Fajnman je imenovan za asistenta profesora fizike na Univerzitetu Viskonsina u Medisonu, ali je bio na neplaćenom odsustvu tokom svog učešća na projektu Menhetn.[19] Primio je pismo dekana Marka Ingrama sa Koledža pisama i nauke 1945. godine, koji je tražio da se Fajnman vrati na univerzitet kako bi predavao u narednoj akademskoj godini. Njegovo imenovanje nije produženo kada se nije obavezao na povratak. U govoru koji je nekoliko godina kasnije tamo održao, Fajnman je rekao: „Sjajno je vratiti se na jedini univerzitet koji me ikada imao smisla otpustiti”.[34]

Već 30. oktobra 1943. godine, Bete je pisao šefu departmana za fiziku njegovog univerziteta, Kornela, da preporuči Fajnmana za posao. Ovo je takođe potvrdio Robert Baher 28. februara 1944. godine,[22] koji je takođe sa Kornela[29] i jedan je od najistaknutijih naučnika u Los Alamosu.[29] To je dovelo do toga da je Fajnmanu ponuđen posao avgusta 1944. godine, koji je prihvatio. Openhajmer se takođe nadao da će zaposliti Fajnmana na Univerzitetu Kalifornije, ali šef departmana za fiziku, Rejmond Birdž, nije bio voljan za to. Ponudio je Fajnmanu posao maja 1945. godine, ali ga je Fajnman odbio. Kornel je ponudio platu od 3.900 dolara godišnje.[22] Fajnman je postao jedan od prvih vođa grupa iz Los Alamosa koji je otišao, otputovavši za Itaku, Njujork, oktobra 1945. godine.[14]

S obzirom da Fajnman više nije radio u Laboratoriji u Los Alamosu, više nije bio oslobođen vojne obaveze. Na pregledu prilikom regrutacije, psihijatri vojske su dijagnostikovali da Fajnman pati od duševne bolesti, a vojska mu je dala 4-F oslobođenje na psihičkoj osnovi.[8][14] Njegov otac je iznenada umro 8. oktobra 1946. godine, a Fajnman je patio od depresije.[22] Napisao je pismo Arlin 17. oktobra 1946. godine, izražavajući svoju duboku ljubav i bol. Pismo je bilo zapečaćeno i otvoreno tek nakon njegove smrti. Pismo je završio rečenicom: „Molim te, oprosti što ti nisam poslao ovo, ali ne znam tvoju novu adresu”.[35] Ne mogavši se fokusirati na istraživačke probleme, Fajnman je počeo da se bavi problemima u fizici, ne zbog koristi, nego zbog ličnog zadovoljstva.[22] Jedan od njih uključivao je analizu fizike rotirajućeg diska dok se kreće kroz vazduh, inspirisan incidentom u kafeteriji na Kornelu kada je neko bacio tanjir u vazduh.[14] Pročitao je rad ser Vilijama Rouana Hamiltona o kvaternionima i pokušao je da ih koristi za formulaciju relativističke teorije elektrona, ali bezuspešno. Njegov rad tokom ovog perioda, koji je koristio jednačine rotacije za izražavanje različitih brzina rotiranja, na kraju se pokazao važnim za njegov rad koji je nagrađen Nobelovom nagradom. Ipak, pošto se osećao preumorno i trebalo je da pažnju skrene na probleme koje ne zahtevaju neposrednu praktičnost, iznenadio se ponudama profesora sa renomiranih univerziteta, uključujući Institut za napredna istraživanja, Kalifornijski univerzitet iz Los Anđelesa, kao i iz Berklija.[22]

Fajnmanov dijagram anihilacije elektrona/pozitrona.

Fajnman nije bio jedini frustrirani teorijski fizičar u ranim posleratnim godinama. Kvantna elektrodinamika je patila od beskonačnih integrala u teoriji perturbacija. To su bile jasne matematičke mane u teoriji koje su Fajnman i Viler bezuspešno pokušavali da zaobiđu.[22] „Teoretičari”, istakao je Mari Gel-Man, „bili su u nemilosti”.[14] U junu 1947. godine, vodeći američki fizičari sastali su se na konfereciji u Šelter Ajlandu. Za Fajnmana je to bila „prva velika konferencija sa velikim ljudima... Nikada nisam otišao na jednu takvu u vreme mira”.[22] Raspravljalo se o problemima kvantne elektrodinamike, ali su teoretičari potpuno zasenili dostignuća eksperimentalnih fizičara, koji su izveštavali o otkriću Lambovog pomaka, merenju magnetnog momenta elektrona i hipoteze dva mezona Roberta Maršaka.[22]

Bete je preuzeo vođstvo na projektu od Hansa Kramersa i izveo je renormalizovanu nerelativističku kvantnu jednačinu za Lambov pomak. Sledeći korak bio je stvaranje relativističke verzije. Fajnman je mislio da on to može, ali kada se vratio Beteu sa svojim rešenjem, nije se slagalo.[22] Fajnman je ponovo pažljivo proradio problem, primenjujući formulaciju integralne putanje koju je koristio u svojoj disertaciji. Kao i Bete, napravio je integral konačnim primenjujući termin prekida. Rezultat je odgovarao Beteovoj verziji.[22][36] Fajnman je svoj rad predstavio na Pokono konferenciji 1948. godine, ali to nije prošlo dobro. Džulijan Švinger je imao dugu prezentaciju svog rada u kvantnoj elektrodinamici, a Fajnman je tada ponudio svoju verziju pod nazivom Alternativna formulacija kvantne elektrodinamike („Alternative Formulation of Quantum Electrodynamics”). Nepoznati Fajnmanovi dijagrami, koji su prvi put korišćeni, zbunili su publiku. Fajnman nije uspeo da objasni do kraja, a Pol Dirak, Edvard Teler i Nils Bor izneli su prigovore.[14][22]

Frimanu Disonu je barem jedna stvar bila jasna: Šiničiro Tomonaga, Švinger i Fajnman su razumeli ono o čemu govore iako niko drugi nije razumeo, ali nisu ništa objavili. Bio je ubeđen da je Fajnmanova formulacija bila lakša za razumeti, a na kraju je uspeo da u to ubedi Openhajmera.[14] Dison je objavio svoj rad 1949. godine, koji je dodao nova pravila Fajnmanovim koja su govorila kako se implementuje renormalizacija.[37] Fajnman je bio potaknut da objavi svoje ideje u Physical Review u nizu radova tokom tri godine.[14] Njegovi radovi iz 1948. godine na temu Relativistička isključenost klasične elektrodinamike („A Relativistic Cut-Off for Classical Electrodynamics”) pokušali su da objasne ono što on nije uspeo na Pokono konferenciji.[22] Njegov rad Teorija pozitrona („The Theory of Positrons”) iz 1949. godine odnosio se na Šredingerovu jednačinu i Dirakovu jednačinu, a uveo je ono što se sada zove Fajnmanov propagator.[22] Konačno, u radovima o Matematičkoj formulaciji kvantne teorije elektromagnetne interakcije („Mathematical Formulation of the Quantum Theory of Electromagnetic Interaction”) iz 1950. godine i Operatorski račun koji ima primene u kvantnoj elektrodinamici („An Operator Calculus Having Applications in Quantum Electrodynamics”) iz 1951. godine, razvio je matematičku osnovu svojih ideja, izvedene poznate formule i nove napredne.[22]

Iako su drugi u svojim radovima inicijalno citirali Švingera, radovi u kojima je citiran Fajnman i upotreba Fajnmanovih dijagrama pojavili su se 1950. godine, a ubrzo su postali preovladavajući.[14] Studenti su učili i koristili ovaj moćni novi alat koji je Fajnman stvorio. Kasnije su napisani računarski programi za izračunavanje Fajnmanovih dijagrama, što je obezbedilo alat bez presedana. Takve programe bilo je moguće napisati jer Fajnmanovi dijagrami čine formalni jezik sa formalnom gramatikom. Mark Kac je obezbedio formalne dokaze o sumi pod istorijom, pokazujući da se parabolična parcijalna diferencijalna jednačina može izraziti kao suma pod različitim istorijama (tj. kao operator očekivanja), što je danas poznato kao Fajnman-Kacova formula, čija se upotreba proteže izvan granica fizike na mnoge primene stohastičkih procesa.[38] Švingeru je, međutim, Fajnmanov dijagram bio „pedagogija, a ne fizika”.[14]

Do 1949. godine, Fajnman nije imao mira na Kornelu. Nikada nije bio u jednoj određenoj kući ili stanu, živeo je u gostinjskim kućama ili studentskim domovima, ili sa oženjenim prijateljima „sve dok takvi aranžmani nisu postali seksualno nestalni”.[14] Voleo je izlaziti sa studentima, iznajmljivati prostitutke i spavati sa suprugama svojih prijatelja.[14] Nije voleo hladno zimsko vreme Itake i čeznuo je za toplijom klimom.[8] Iznad svega, na Kornelu je još uvek bio u senci Hansa Betea.[14] Uprkos svemu ovome, Fajnman se rado prisećao Telurajd doma, gde je dugo boravio tokom svoje karijere na Kornelu. U jednom intervjuu, dom je opisao kao „grupu dečaka koji su posebno odabrani zbog svoje stipendije, zbog svoje mudrosti ili šta god to bilo, kako bi imali besplatan obrok i smeštaj, zbog svog mozga”. Uživao je u udobnosti doma i rekao je da je „tu uradio fundamentalni rad” za koji je dobio Nobelovu nagradu.[39][40]

Godine na Kalteku[uredi | uredi izvor]

Privatni i politički život[uredi | uredi izvor]

Fajnman je proveo nekoliko nedelja u Rio de Žaneiru u julu 1949. godine.[22] Iste godine je Sovjetski Savez detonirao svoju prvu atomsku bombu, stvarajući antikomunističku histeriju.[14] Fuks je uhapšen kao sovjetski špijun 1950. godine, a FBI je ispitivao Betea o Fajnmanovoj odanosti.[14] Fizičar Dejvid Bom uhapšen je 4. decembra 1950. godine,[41] a emigrirao je u Brazil oktobra 1951 godine.[41] Devojka je Fajnmanu rekla da bi trebalo da razmisli o selidbi u Južnu Ameriku.[14] Odlučio je da praznike provede u Brazilu 1950—51. godine, gde je držao predavanja u Brazilskom centru za fizička istraživanja. U Brazilu, Fajnman je bio impresioniran samba muzikom i naučio je da svira metalni udarački instrument, frigideiru (tiganj).[14] Bio je entuzijastičan amater u sviranju bongo bubnjeva, a često ih je svirao u mjuziklima.[8]

Fajnman se nije vratio na Kornel. Baher, koji je imao značajnu ulogu prilikom privlačenja Fajnmana u Kornel, namamio ga je na Kalifornijski tehnološki institut (Kaltek). Deo dogovora bio je da on može da provede prvu godinu na prazničnom dopustu u Brazilu.[8][14] Oduševila ga je Meri Luiz Bel iz Neodeše u Kanzasu. Upoznali su se u kafeteriji na Kornelu, gde je ona studirala istoriju meksičke umetnosti i tekstila. Kasnije ga je pratila na Kaltek, gde je držao predavanje. Dok je bio u Brazilu, predavala je o istoriji nameštaja i enterijera na Univerzitetu u Mičigenu. Zaprosio ju je preko pisma iz Rio de Žaneira, a venčali su se u Bojsu u Ajdahu 28. juna 1952. godine, ubrzo nakon što se vratio. Često su se svađali, a ona se plašila njegovog nasilnog temperamenta. Njihova politička uvernja bila su različita; iako se on registrovao i glasao kao republikanac, ona je bila konzervativnija, a njeno mišljenje o Openhajmerovom sigurnosnom saslušanju iz 1954. godine („Gde ima dima, ima i vatre”) ga je uvredilo. Rastavili su se 20. maja 1956. godine, a razveli 5. maja 1958. godine.[14][42]

Počinje da radi računske probleme u glavi čim se probudi. Računao je prilikom vožnje u svom autu, dok sedi u dnevnoj sobi i noću dok leži u krevetu.

Meri Luiz Bel, žalba prilikom razvoda[43]

Nakon Sputnjikove krize 1957. godine, interesovanje vlade SAD za nauku neko vreme je raslo. Fajnman je razmatran za mesto predsednika Komiteta za naučno savetovanje, ali nije imenovan. U to vreme, FBI je intervjuisao ženu blisku Fajnmanu, verovatno Meri Lu, koja je 8. avgusta 1958. godine poslala pisanu izjavu Džonu Huveru:

Ne znam – ali verujem da je Ričard Fajnman ili komunist ili veoma snažno prokomunist – i kao takav je vrlo verovatno bezbednosni rizik. Ovaj čovek je, po mom mišljenju, izuzetno složena i opasna osoba, veoma opasna osoba koja ima javno poverenje... U pitanjima intrige, Ričard Fajnman je, verujem, izuzetno bistar – zaista genije – i on je, dalje verujem, potpuno nemilosrdan, nesputan moralom, etikom ili religijom – i neće stati ni zbog čega kako bi ostvario svoje ciljeve.[42]

Vlada je ipak poslala Fajnmana u Ženevu na konferenciju Atomi za mir septembra 1958. godine. Na plaži Ženevskog jezera, upoznao je Gvenet Hauart, koje je bila iz Ripondena u Jorkširu, a radila je u Švajcarskoj kao au pair. Fajnmanov ljubavni život bio je buran od njegovog razvoda; njegova prethodna devojka otišla je sa njegovom medaljom nagrade Alberta Ajnštajna, a po savetu ranije devojke, glumila je trudnoću i ucenila ga da plati abortus, a onda taj novac iskoristila za kupovinu nameštaja. Kada je Fajnman saznao da Gvenet plaćaju samo 25 dolara mesečno, ponudio joj je 20 dolara nedeljno da bude njegova služavka. Znao je da je ovakvo ponašanje bilo zabranjeno Zakonom o trgovini belim robljem, pa je imao prijatelja, Metjua Sendsa, koji je glumio njenog spoznora. Gvenet je istakla da je već imala dva dečka, ali je odlučila da prihvati Fajnmanovu ponudu i stigla je u Altadinu juna 1959. godine. Dogovor je bio da može izlaziti sa drugim muškarcima, ali ju je Fajnman zaprosio početkom 1960. godine. Venčali su se 24. septembra 1960. godine u hotelu Hanington u Pasadeni. Dobili su sina, Karla, 1962. godine, a 1968. godine usvojili su kćerku Mišel.[14][19] Osim kuće u Altadini, imali su kuću na plaži u Donjoj Kaliforniji, kupljenu novcem od Fajnmanove Nobelove nagrade.[44]

Fajnman je probao marihuanu i ketamin u čuvenim tankovima za senzornu deprivaciju Džona Lilija, kao način proučavanja svesti.[8][14] Prestao je da pije alkohol kada je počeo da pokazuje nejasne, rane znakove alkoholizma, jer nije želeo da radi ništa što mu može oštetiti mozak.[8] Uprkos njegovoj radoznalosti u vezi sa halucinacijama, nije bio voljan da eksperimentiše sa LSD-om.[8]

Fizika[uredi | uredi izvor]

Na Kalteku, Fajnman je istraživao fiziku superfluidnosti superhlađenog tečnog helijuma, gde izgleda da helijum pokazuje potpuni nedostatak viskoznosti kada teče. Fajnman je dao kvantno-mehaničko objašnjenje za teoriju superfluidnosti sovjetskog fizičara Lava Landaua.[14] Primena Šredingerove jednačine pokazala je da je superfluid pokazivao kvantno mehaničko ponašanje koje se može opaziti na makroskopskoj skali. Ovo je pomoglo sa problemom superprovodnosti, ali je Fajnmanu rešenje izmaklo.[45] Rešeno je sa BCS teorijom superprovodnosti koju su predložili Džon Bardin, Leon Nil Kuper i Džon Robert Šrifer 1957. godine.[14]

Fajnman je, inspirisan željom da kvantizuje Viler-Fajnmanovu teoriju apsorbera elektrodinamike, postavio temelje za formulaciju integralnih putanja i Fajnmanovih dijagrama.[22]

Sa Marijem Gel-Manom, Fajnman je razvio model slabog raspada, koji je pokazao da je trenutna sprega u procesu kombinacija vektora i aksijalnih struja (primer slabog raspada je raspad neutrona u elektron, proton i antineutrino). Iako su Robert Maršak i Džordž Sudaršan razvili teoriju gotovo istovremeno, Fajnmanova saradnja sa Gel-Manom smatrana je semenom jer je slaba interakcija uredno opisana vektorskim i aksijalnim strujama. Tako je kombinovana teorija beta raspada Enrika Fermija iz 1933. godine sa objašnjenjem kršenja pariteta.[14]

Fajnman je pokušao da objasni jake interakcije koje regulišu rasipanje nukleona, što je nazvano model partona. Model partona se pojavio kao dopuna modelu kvarka koji je razvio Gel-Man. Odnos između ova dva modela bio je mutan; Gel-Man je davao podrugljive nazive za Fajnmanove partone. Sredinom šezdesetih godina, fizičari su smatrali da su kvarkovi samo knjigovodstveni uređaji za simetrijske brojeve, a ne prave čestice; statistika omega-minus čestice, ako se tumači kao tri identična međusobno povezana čudna kvarka, činila se nemogućom ako su kvarkovi stvarni.[14][22]

Duboko neelastični eksperimenti raspršivanja Nacionalne akceleratorske laboratorije SLAC sa kraja šezdesetih godina 20. veka pokazali su da nukleoni (protoni i neutroni) sadrže tačkaste čestice koje raspršuju elektrone. Bilo je prirodno poistovetiti ih sa kvarkovima, ali je Fajnmanov model partona pokušao da interpretira eksperimentalne podatke na način koji nije uvodio dodatne hipoteze. Na primer, podaci su pokazali da su električno neutralne čestice u nukleonu nosile oko 45% energetskog momenta. Ove električno neutralne čestice sada se smatraju gluonima koji nose sile između kvarkova. Fajnman nije osporavao model kvarka; na primer, kada je peti kvark otkriven 1977. godine, Fajnman je odmah istakao svojim učenicima da otkriće implicira postojanje šestog kvarka, koji je otkriven deceniju nakon njegove smrti.[14][22]

Nakon uspeha kvantne elektrodinamike, Fajnman se okrenuo kvantnoj gravitaciji. Po analogiji sa fotonom, koji ima spin 1, on je istraživao posledice slobodnog bezmasnog polja spina 2 i izveo Ajnštajnovu jednačinu opšte relativnosti, ali i malo više od toga. Računarski uređaj koji je tada Fajnman otkrio za gravitaciju, „duhovi”, koji su „čestice” u unutrašnjosti njegovih dijagrama koji imaju „pogrešnu” vezu između spina i statistike, pokazali su se neprocenjivim u objašnjavanju ponašanja kvantnih čestica Jang-Milsove teorije, na primer, kvantna hromodinamika i elektro-slaba teorija.[22] On je radio sa sve četiri sile prirode: elektromagnetnom silom, slabom silom, jakom silom i silom gravitacije. Džon i Meri Gribin navode u svojoj knjizi o Fajnmanu da „niko drugi nije dao tako uticajan doprinos istraživanju sve četiri interakcije”.[19]

Kako bi publicitet usmerio na fiziku, Fajnman je ponudio 1.000 dolara za dva njegova izazova u nanotehnologiji: prvi je rešio Vilijam Meklelan, a drugi Tom Njumen. On je takođe bio jedan od prvih naučnika koji je zamislio mogućnost kvantnih računara.[46][47] Razvio je varijacionu metodu za približni proračun integralnih putanja, što je dovelo do moćne metode pretvaranja divergentnih perturbacionih ekspanzija u konvergentne ekspanzije jake sprege (varijaciona teorija perturbacije) i, kao posledica toga, do najtačnijeg određivanja kritičnih eksponenata izmerenih u satelitskim eksperimentima.[48][49]

Pedagogija[uredi | uredi izvor]

Početkom šezdesetih godina 20. veka, Fajnman je prihvatio zahtev da predaje studentima na Kalteku. Nakon tri godine posvećene ovom zadatku, napravio je niz predavanja koja su kasnije postala Fajnmanova predavanja o fizici („The Feynman Lectures on Physics”). Želeo je sliku bubnja posutog prahom na početku knjige kako bi pokazao vrste vibracija. Zabrinuti zbog povezanosti droge i rokenrola koja se može dobiti na osnovu slike, izdavači su promenili korice knjige u čistu crvenu boju, iako su u predgovoru ubacili sliku Fajnmana kako svira bubnjeve. Fajnmanova predavanja o fizici zaposlila su dva fizičara, Roberta B. Ligtona i Metjua Sendsa, kao honorarne koautore na nekoliko godina. Iako knjige nisu usvojene kao udžbenici na fakultetima, one se i dalje dobro prodaju jer pružaju duboko razumevanje fizike.[14] Mnoga njegova predavanja i razni razgovori pretvoreni su u druge knjige, uključujući Karakter fizičkog zakona („The Character of Physical Law”), QED: Neobična teorija svetlosti i materije („QED: The Strange Theory of Light and Matter”), Statističku mehaniku („Statistical Mechanics”), Predavanja o gravitaciji („Lectures on Gravitation”) i Fajnmanova predavanja o računanju („Feynman Lectures on Computation”).[14]

Fajnman je pisao o svojim iskustvima u podučavanju studenata fizike u Brazilu. Navike studenata prilikom učenja i udžbenici na portugalskom jeziku bili su tako lišeni bilo kakvog konteksta ili primene njihovih informacija da, prema Fajnmanovom mišljenju, studenti uopšte nisu učili fiziku. Krajem godine, Fajnman je bio pozvan da održi predavanje o svojim iskustvima u nastavi, i on se složio da to učini, pod uslovom da može govoriti iskreno, što je i učinio.[8][22]

Suprotstavljao se mehaničkom učenju i drugim metodama koje su naglašavale obrazac umesto funkciju. Jasno razmišljanje i jasna prezentacija bili su fundamentalni preduslovi za njegovu pažnju. Moglo je biti i rizično prići mu nepripremljen, a nije zaboravio šaljivdžije i simulante.[50] Bio je u Komisiji za nastavni plan države Kalifornije, koja je bila zadužena za odobravanje udžbenika koji će se koristiti u školama u Kaliforniji. Nije bio oduševljen onim što je zatekao.[8] Mnogi od udžbenika iz matematike pokrili su teme koje su korisne samo čistim matematičarima kao deo „Nove matematike”. Učenici osnovnih škola učili su o skupovima, ali:

Možda će iznenaditi većinu ljudi koji su proučavali ove udžbenike kada otkriju da se simboli ∪ ili ∩, koji predstavljaju uniju i presek skupova i posebna upotreba zagrada { } i tako dalje, sve razrađene oznake za skupove koje su date u ovim udžbenicima, gotovo nikada ne koriste u bilo kakvim spisima u teorijskoj fizici, inženjerstvu, poslovnoj aritmetici, računarskom dizajnu ili na drugim mestima gde se koristi matematika. Ne vidim potrebu ili razlog da se sve to objašnjava ili uči u školi. To nije koristan način za izražavanje. Nije uverljiv i jednostavan način. Tvrdi se da je precizno, ali je precizno za koju svrhu?[51]

Na Kalteku je, 1974. godine, održao uvodni govor na temu Kult tereta u nauci, koja ima sličnost sa naukom, ali je samo pseudonauka zbog nedostatka „vrste naučnog integriteta, principa naučne misli koja odgovara nekoj vrsti potpune časnosti”. Svoj razred je naučio: „Prvo načelo je da ne smete sebe zavarati – a vi ste osoba koju je najlakše zavarati. Stoga u pogledu ovoga morate biti veoma pažljivi. Pošto niste zavarali sebe, lako je ne zavaravati druge naučnike. Posle toga samo morate da budete pošteni na uobičajeni način.”[52]

Fajnman je bio mentor za doktorate 31 studenta.[53]

Sigurno se šalite, gospodine Fajnman![uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Sigurno se šalite, gospodine Fajnman!

Šezdesetih godina, Fajnman je počeo razmišljati o pisanju autobiografije, pa je počeo davati intervjue istoričarima. Tokom osamdesetih godina, u saradnji sa Ralfom Lejton, snimio je poglavlja na audio traku koju je Ralf transkribovao. Knjiga je objavljena 1985. godine kao „Sigurno se šalite, gospodine Fajnman!”, a postala je bestseler. Objavljivanje knjige donelo je novi talas protesta oko Fajnmanovog stava prema ženama. Bilo je protesta zbog njegovog navodnog seksizma 1968. godine, i ponovo 1972. godine. Nije pomoglo ni to što je Dženidžoj La Bel, koja je bila zaposlena kao prva profesorka na Kalteku 1969. godine, odbijena za mandat 1974. godine. Podnela je tužbu Komisiji za jednake mogućnosti zapošljavanja, koja je presudila protiv Kalteka 1977. godine, dodajući da je plaćena manje nego njene muške kolege. La Bel je napokon dobila mandat 1979. godine. Mnoge Fajnmanove kolege bile su iznenađene što je stao na njenu stranu. Upoznao je La Bel, sviđala mu se i divio joj se.[14][54]

Gel-Man je bio uznemiren svojim opisom u knjizi i pretio je da će tužiti Fajnmana, što je dovelo do korekcije koja je ubačena u kasnija izdanja.[14] Ovaj incident bio je samo najnovija provokacija u decenijama loših odnosa između dva naučnika. Gel-Man je često pokazivao frustraciju zbog pažnje koju Fajnman prima;[55] primetio je: „[Fajnman] je veliki naučnik, ali je utrošio mnogo truda na stvaranje anegdota o sebi”.[56] Primetio je da je Fajnmanova ekscentričnost uključivala odbijanje da opere zube, što je savetovao na državnoj televiziji da to i drugi ne čine, uprkos tome što su mu stomatolozi pokazivali naučne studije koje su podržavale tu praksu.[56]

Čalendžer katastrofa[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Katastrofa spejs-šatla Čalendžer
Katastrofa spejs-šatla Čalendžer 1986. godine

Kada je pozvan da se pridruži Rodžersovoj komisiji, koja je istraživala Čalendžerovu katastrofu, Fajnman je bio neodlučan. Vašington, rekao je svojoj supruzi, bio je „veliki svet misterije za mene, sa ogromnim silama”.[57] Ali ona ga je ubedila da ode, rekavši da bi mogao otkriti nešto što su drugi prevideli. Budući da se Fajnman nije suprotstavljao okrivljavanju NASA-e za katastrofu, on se sukobio sa predsednikom komisije, Vilijamom Rodžersom, bivšim državnim sekretarom. Tokom pauze u jednom saslušanju, Rodžers je rekao članu komisije Nilu Armstrongu: „Fajnman postaje davež”.[14] Tokom televizijskog slušanja, Fajnman je pokazao da je materijal, koji se koristi u O-prstenovima šatla, postao manje otporan na hladnoću, stežući uzorak materijala u stezaljku i uranjanjem u ledeno hladnu vodu.[6] Komisija je na kraju utvrdila da je katastrofa uzrokovana primarnim O-prstenom koji nije dobro zapečaćen u neuobičajeno hladnom vremenu na Kejp Kanaveralu.[58]

Fajnman je posvetio drugu polovinu svoje knjige Zašto ti je stalo šta drugi ljudi misle? („What Do You Care What Other People Think?”) svom iskustvu sa Rodžers komisijom, odstupajući od svoje uobičajene konvencije kratkih, bezbrižnih anegdota kako bi prikazao proširenu i trezevnu priču. Fajnmanov izveštaj otkriva nepovezanost između NASA-inih inženjera i rukovodilaca, što je bilo mnogo upečatljivije nego što je očekivao. Njegovi intervjui otkrili su zapanjujuće nesporazume o elementarnim konceptima. Na primer, menadžeri NASA-e su tvrdili da je šansa za katastrofu na spejs-šatlu 1 u 100.000, ali je Fajnman otkrio da su NASA-ini inženjeri procenili da je šansa za katastrofu bliža 1 u 200. Zaključio je da je procena NASA-ine uprave o pouzdanosti spejs-šatla bila nerealna, a posebno je bio ljut što ga je NASA koristila za regrutovanje Kriste Makolif u program Učitelj u svemiru. Upozorio je u svom dodatku izveštaju komisiji (koji je uključen tek nakon što je zapretio da neće potpisati izveštaj): „Za uspešnu tehnologiju, stvarnost mora imati prednost nad odnosima s javnošću, jer se priroda ne može prevariti”.[59]

Priznanja i nagrade[uredi | uredi izvor]

Prvo javno priznanje Fajnmanovog rada došlo je 1954. godine kada ga je Luis Štraus, predsednik Komisije za atomsku energiju, obavestio da je osvojio Albert Ajnštajn nagradu, koja je vredela 15.000 dolara i došla sa zlatnom medaljom. Fajnman nije bio voljan da prihvati nagradu zbog Štrausovih postupaka u lišavanju Openhajmera njegovih sigurnosnih dozvola, ali ga je Izidor Ajzak Rabi upozorio: „Nikada nemojte okretati čovekovu velikodušnost kao mač protiv njega. Bilo koju vrlinu koju čovek ima, čak iako ima mnogo poroka, ne bi trebalo koristiti kao sredstvo protiv njega”.[14] Usledila je i Nagrada Ernest Orlando Lorens 1962. godine.[60] Švinger, Tomonaga i Fajnman podelili su Nobelovu nagradu za fiziku 1965. godine „za fundamentalna istraživanja u kvantnoj elektrodinamici, što je ostavilo dalekosežni značaj na fiziku elementarnih čestica”.[61] Izabran je za inostranog člana Kraljevskog društva 1965. godine,[5][62] dobio je Oerstedovu medalju 1972. godine[63] i Nacionalnu medalju za nauku 1979. godine.[64] Izabran je za člana Nacionalne akademije nauka, ali je na kraju podneo ostavku i više ga ne navode.[65]

Smrt[uredi | uredi izvor]

Fajnman je 1978. godine potražio medicinsku pomoć zbog bolova u trbuhu, a dijagnostikovana mu je liposarkoma, redak oblik raka. Hirurzi su uklonili tumor veličine fudbalske lopte koji je zgnječio jedan bubreg i slezinu. Dalje operacije su obavljene u oktobru 1986. i u oktobru 1987. godine.[22] Ponovo je hospitalizovan 3. februara 1988. godine. Puknuće čira na dvanaestopalačnom crevu izazvalo je otkazivanje bubrega, a on je odbio da bude podvrgnut dijalizi koja bi mu možda produžila život na nekoliko meseci. Dok su na njega motrili supruga Gvenet, sestra Džoen i rođaka Frensis Levin, preminuo je 15. februara 1988. godine, sa 69 godina.[14]

Kada se Fajnmanova smrt približila, pitao je Denija Hilsa zašto je tako tužan. Hils je odgovorio da je mislio da će Fajnman ubrzo umreti. Fajnman je odgovorio da je to i njega ponekad uznemiravalo, dodajući da kada dođeš u godine u kojima je on i nakon što ispričaš toliko priča tolikom broju ljudi, čak i kada umreš, nećeš potpuno nestati.[66]

Pred kraj života, Fajnman je pokušao da poseti Tuvinsku ASSR u Rusiji, san koji je osujećen birokratskim pitanjima Hladnog rata – pismo Sovjetske vlade kojim se odobrava putovanje primljeno je tek nakon njegove smrti. Njegova kćerka Mišel je kasnije otišla na taj put.[19] Njegova sahrana održana je na Mauntejn vju groblju i mauzoleju u Altadini.[67] Njegove poslednje reči bile su: „Ne bih voleo da umrem dvaput. Tako je dosadno.”[19]

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Aspekti Fajnmanovog života prikazani su u različitim medijima. Metju Broderik ga je glumio u biografiji Infinity iz 1996. godine.[68] Alan Alda zadužio je dramaturga Pitera Parnela da napiše predstavu sa dve uloge o izmišljenom danu u Fajnmanovom životu dve godine pre Fajnmanove smrti. Predstava, QED, premijerno je prikazana na Mark Taper forumu u Los Anđelesu 2001. godine, a kasnije je predstavljena u Vivijen Bimont pozorištu na Brodveju, a u obe predstave Alda je glumio Fajnmana.[69] Ril tajm opera premijerno je prikazala svoju operu Fajnman na Norfolk festivalu kamerne muzike u junu 2005. godine.[70] Fajnman je predmet biografskog grafičkog romana iz 2011. godine, nazvanog jednostavno Fajnman, koji je napisao Džim Otavijani, a ilustrovao Liland Mirik.[71] Bi-Bi-Si je dramatizovao Fajnmanovu ulogu u Rodžers komisiji u filmu Čalendžer u kom Vilijam Hert glumi Fajnmana.[72][73][74] U knjizi iz 2016. godine, Idea Makers: Personal Perspectives on the Lives & Ideas of Some Notable People, navodi se da je jedna od stvari koje je Fajnman često govorio bila „mir uma najvažniji je preduslov za kreativni rad”. Fajnman je smatrao da treba učiniti sve što je moguće da se postigne mir uma.[75]

Fajnman je ostao upamćen na razne načine. Poštanska služba SAD je 4. maja 2005. godine izdala komemorativni set „Američki naučnici” sa četiri 37-centske samolepljive markice u nekoliko konfiguracija. Naslikani naučnici bili su Ričard Fajnman, Džon fon Nojman, Barbara Maklintok i Džosaja Vilard Gibs. Fajnmanova markica, tonirana sepijom, sadrži fotografiju otprilike 30-godišnjeg Fajnmana i osam malih Fajnmanovih dijagrama.[76] Markice je dizajnirao Viktor Stabin pod umetničkim vodstvom Karla T. Hermana.[77] Glavna zgrada Računarske divizije na Fermilabu je u njegovu čast nazvana „Računarski centar Fajnman”.[78] Fotografija Ričarda Fajnmana kako drži predavanje bila je deo serije postera iz 1997. godine koju je Epl naručio za svoju reklamnu kampanju „Razmišljaj drugačije”.[79] Lik Šeldona Kupera u seriji Štreberi je Fajnmanov obožavalac koji ga emulira tako što svira bongo bubnjeve.[80] Bil Gejts je 27. januara 2016. godine napisao članak „Najbolji učitelj kojeg nisam imao”, u kome opisuje Fajnmanove predavačke talente. Gejts je takođe 2015. godine napravio video snimak o tome zašto je smatrao Fajnmana posebnim. Video je napravljen na 50. godišnjicu od kad je Fajnman dobio Nobelovu nagradu 1965. godine, kao odgovor na Kaltekov zahtev za mišljenje o Fajnmanu.[81]

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

Izabrana naučna dela[uredi | uredi izvor]

Udžbenici i beleške sa predavanja[uredi | uredi izvor]

The Feynman Lectures on Physics including Feynman's Tips on Physics: The Definitive and Extended Edition (2. izdanje 2005)

Popularna dela[uredi | uredi izvor]

Audio i video zapisi[uredi | uredi izvor]

  • Safecracker Suite (kolekcija bubnjarskih dela sa Fajnmanom koji priča anegdote)
  • Los Alamos From Below (audio, govor koji je održao Fajnman na Santa Barbari 6. februara 1975)
  • Six Easy Pieces (originalna predavanja na osnovu kojih je napisana knjiga)
  • Six Not So Easy Pieces (originalna predavanja na osnovu kojih je napisana knjiga)
  • Fajnmanova predavanja o fizici: Kompletna audio kolekcija
  • Uzorci Fajnmanovog bubnjanja, skandiranja i govora uključeni su u pesmu „Tuva Groove (Bolur Daa-Bol, Bolbas Daa-Bol)” i „Kargyraa Rap (Dürgen Chugaa)” na albumu Back Tuva Future, The Adventure Continues Kongara-ol Ondara. Skrivena numera sa ovog albuma takođe sadrži odlomke sa predavanja bez muzičke pozadine.
  • The Messenger Lectures, predavanja održana na Kornelu 1964. godine, u kojima objašnjava osnovne teme u fizici.[82]
  • Take the world from another point of view [video zapis] / sa Ričardom Fajnmanom; Filmovi za Hu (1972)
  • The Douglas Robb Memorial Lectures, četiri javna predavanja koja su transkripti četiri poglavlja knjige QED: Neobična teorija svetlosti i materije. (1979)
  • The Pleasure of Finding Things Ou, Bi-Bi-Si Horajzon epizoda(1981) (ne treba mešati sa kasnije objavljenom knjigom istog naziva)
  • Richard Feynman: Fun to Imagine Collection, Bi-Bi-Si Arhiva od šest kratkih filmova Fajnmana dok govori u stilu koji je dostupan svima. (1983)
  • Elementary Particles and the Laws of Physics (1986)
  • Tiny Machines: The Feynman Talk on Nanotechnology (video, 1984)
  • Computers From the Inside Out (video)
  • Quantum Mechanical View of Reality: Workshop at Esalen (video, 1983)
  • Idiosyncratic Thinking Workshop (video, 1985)
  • Bits and Pieces—From Richard's Life and Times (video, 1988)
  • Strangeness Minus Three (video, Bi-Bi-Si Horajzon 1964)
  • No Ordinary Genius (video, dokumentarac Kristofera Siksa)
  • Richard Feynman—The Best Mind Since Einstein (video, dokumentarac)
  • The Motion of Planets Around the Sun (audio, ponekad pod nazivom „Fajnmanovo izgubljeno predavanje”)
  • Nature of Matter (audio)[83]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Ričard Fajnman na sajtu MGP (jezik: engleski)
  2. ^ Mehra, J. (2002). „Richard Phillips Feynman 11 May 1918 – 15 February 1988”. Biographical Memoirs of Fellows of the Royal Society. 48: 97—128. doi:10.1098/rsbm.2002.0007. 
  3. ^ „Physics World poll names Richard Feynmanone of 10 greatest physicists of all time - Caltech Media Relations”. web.archive.org. 21. 3. 2012. Arhivirano iz originala 21. 03. 2012. g. Pristupljeno 17. 1. 2019. 
  4. ^ Oakes, Elizabeth H. (2007). Encyclopedia of world scientists (Rev. izd.). New York: Facts on File. ISBN 9781438118826. OCLC 466364697. 
  5. ^ a b „Richard Phillips Feynman”. www.nobel-winners.com. Pristupljeno 2. 1. 2019. 
  6. ^ a b Feynman, Richard P. What do YOU care what other people think? : further adventures of a curious character. Leighton, Ralph (1. izd.). New York. ISBN 978-0-393-02659-7. OCLC 18224735. 
  7. ^ Harrison, M. John (11. 6. 2005). „Physics, bongos and the art of the nude” (na jeziku: engleski). ISSN 0307-1235. Pristupljeno 2. 1. 2019. 
  8. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o Feynman, Richard P. (1985). "Surely you're joking, Mr. Feynman!" : adventures of a curious character. Leighton, Ralph., Hutchings, Edward. New York: W.W. Norton. ISBN 978-0-393-01921-6. OCLC 10925248. 
  9. ^ Chown, Marcus (May 2, 1985). "Strangeness and Charm". New Scientist: 34.ISSN 0262-4079
  10. ^ Close 2013.
  11. ^ Sykes 1994.
  12. ^ Cronin & Fermi 2005.
  13. ^ Henderson, Harry (2011). Richard Feynman : quarks, bombs, and bongos. New York, NY: Chelsea House. ISBN 9780816061761. OCLC 495597215. 
  14. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć u f h c č dž š aa ab av ag ad ađ ae až az ai aj ak al alj am an anj ao ap James, Gleick. Genius : the life and science of Richard Feynman (1. izd.). New York. ISBN 978-0-679-40836-9. OCLC 25316182. 
  15. ^ a b „Richard Feynman biography”. turnbull.mcs.st-and.ac.uk. Arhivirano iz originala 29. 09. 2007. g. Pristupljeno 2. 1. 2019. 
  16. ^ „My Mother, the Scientist”. web.archive.org. 20. 6. 2016. Arhivirano iz originala 20. 06. 2016. g. Pristupljeno 2. 1. 2019. 
  17. ^ April 15, The Wave | on; 2005 (15. 4. 2005). „Museum Tracks Down FRHS Nobel Laureates”. The Wave | Rockaway Beach, NY. Pristupljeno 3. 1. 2019. 
  18. ^ Sternberg & Ben-Zeev 1996.
  19. ^ a b v g d đ e ž z i j k l Gribbin et al. 1998
  20. ^ Schweber 2011.
  21. ^ „Richard Feynman | Biography | atomicarchive.com”. www.atomicarchive.com. Pristupljeno 3. 1. 2019. 
  22. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć u f h c Mehra 1994
  23. ^ Vallarta, M. S.; Feynman, R. P. (1. 3. 1939). „The Scattering of Cosmic Rays by the Stars of a Galaxy”. Physical Review. 55 (5): 506—507. doi:10.1103/PhysRev.55.506.2. 
  24. ^ Feynman, R. P. (15. 8. 1939). „Forces in Molecules”. Physical Review. 56 (4): 340—343. doi:10.1103/PhysRev.56.340. 
  25. ^ „Putnam Competition Individual and Team Winners | Mathematical Association of America”. www.maa.org. Pristupljeno 3. 1. 2019. 
  26. ^ „Cosmology: Math Plus Mach Equals Far-Out Gravity”. Time (na jeziku: engleski). 26. 6. 1964. ISSN 0040-781X. Pristupljeno 4. 1. 2019. 
  27. ^ „A New Theory of Gravitation”. royalsocietypublishing.org. doi:10.1098/rspa.1964.0227. Pristupljeno 4. 1. 2019. 
  28. ^ Feynman, Richard P. (1942). The Principle of Least Action in Quantum Mechanics (PDF) (Ph.D.). Princeton University. Pristupljeno 12. 7. 2016. 
  29. ^ a b v g d đ Hoddeson & Baym 1993
  30. ^ Bashe 1986.
  31. ^ „Richard Feynman and The Connection Machine”. physicstoday.scitation.org. doi:10.1063/1.881196. Pristupljeno 5. 1. 2019. 
  32. ^ a b v „Feynman’s War: Modelling Weapons, Modelling Nature”. Studies in History and Philosophy of Science Part B: Studies in History and Philosophy of Modern Physics (na jeziku: engleski). 29 (3): 391—434. 1. 9. 1998. ISSN 1355-2198. doi:10.1016/S1355-2198(98)00013-6. 
  33. ^ „Feynman and the Bomb”. Restricted Data: The Nuclear Secrecy Blog (na jeziku: engleski). Pristupljeno 5. 1. 2019. 
  34. ^ March, Robert H. (1. 5. 2003). „Physics at the University of Wisconsin: A History”. Physics in Perspective (na jeziku: engleski). 5 (2): 130—149. ISSN 1422-6944. doi:10.1007/s00016-003-0142-6. 
  35. ^ „I love my wife. My wife is dead.”. Pristupljeno 6. 1. 2019. 
  36. ^ „The Nobel Prize in Physics 1965”. NobelPrize.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 6. 1. 2019. 
  37. ^ Dyson, F. J. (1. 2. 1949). „The Radiation Theories of Tomonaga, Schwinger, and Feynman”. Physical Review. 75 (3): 486—502. doi:10.1103/PhysRev.75.486. 
  38. ^ Kac, M. (1949). „On distributions of certain Wiener functionals”. Transactions of the American Mathematical Society (na jeziku: engleski). 65 (1): 1—13. ISSN 1088-6850. doi:10.1090/S0002-9947-1949-0027960-X. 
  39. ^ „Richard Feynman - Session III”. www.aip.org (na jeziku: engleski). 27. 1. 2015. Pristupljeno 6. 1. 2019. 
  40. ^ Feynman, Richard P. (2005). Perfectly reasonable deviations from the beaten track : the letters of Richard P. Feynman. Feynman, Michelle. New York: Basic Books. ISBN 978-0-7382-0636-3. OCLC 57393623. 
  41. ^ a b Peat 1997
  42. ^ a b „Who smeared Richard Feynman?”. Restricted Data: The Nuclear Secrecy Blog (na jeziku: engleski). Pristupljeno 14. 1. 2019. 
  43. ^ Krauss 2011.
  44. ^ „A Weekend at Richard Feynman’s House”. It's Just A Life Story (na jeziku: engleski). 19. 11. 2008. Pristupljeno 14. 1. 2019. 
  45. ^ „Richard Feynman and Condensed Matter Physics”. physicstoday.scitation.org. doi:10.1063/1.881194. Pristupljeno 17. 1. 2019. 
  46. ^ „Wayback Machine” (PDF). web.archive.org. 15. 3. 2015. Arhivirano iz originala 15. 03. 2015. g. Pristupljeno 17. 1. 2019. 
  47. ^ Deutsch, David (1. 6. 1992). „Quantum computation”. Physics world. (na jeziku: engleski). ISSN 0953-8585. 
  48. ^ Lipa, J. A.; Nissen, J. A.; Stricker, D. A.; Swanson, D. R.; Chui, T. C. P. (14. 11. 2003). „Specific heat of liquid helium in zero gravity very near the lambda point”. Physical Review B. 68 (17): 174518. doi:10.1103/PhysRevB.68.174518. 
  49. ^ Kleinert, Hagen (9. 9. 1999). „Critical exponents from seven-loop strong-coupling ${\ensuremath{\varphi}}^{4}$ theory in three dimensions”. Physical Review D. 60 (8): 085001. doi:10.1103/PhysRevD.60.085001. 
  50. ^ Bethe 1991.
  51. ^ Feynman, Richard P. (1965). „New Textbooks for the "New" Mathematics” (PDF). ISSN 0013-7812. 
  52. ^ Feynman, Richard P. „Cargo Cult Science” (PDF). calteches.library.caltech.edu. Pristupljeno 17. 1. 2019. 
  53. ^ Aut, S. Van Kortryk T. author (11. 5. 2017). „The doctoral students of Richard Feynman” (na jeziku: engleski). doi:10.1063/PT.5.9100. 
  54. ^ „Interview with Jenijoy La Belle” (PDF). oralhistories.library.caltech.edu. Pristupljeno 15. 1. 2019. 
  55. ^ Johnson, George (1. 7. 2000). „The Jaguar and the Fox”. The Atlantic (na jeziku: engleski). Pristupljeno 15. 1. 2019. 
  56. ^ a b „Murray Gell-Mann talks about Richard Feynman in January 12, 2012”. www.youtube.com. Pristupljeno 15. 1. 2019. 
  57. ^ „MR. FEYNMAN GOES TO WASHINGTON”. The Attic (na jeziku: engleski). Pristupljeno 15. 1. 2019. 
  58. ^ „Richard Feynman Dead at 69; Leading Theoretical Physicist”. archive.nytimes.com. Pristupljeno 15. 1. 2019. 
  59. ^ „v2appf”. history.nasa.gov. Pristupljeno 15. 1. 2019. 
  60. ^ „The Ernest Orlando Lawrence Award Lureates”. 
  61. ^ „The Nobel Prize in Physics 1965”. NobelPrize.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 15. 1. 2019. 
  62. ^ „Richard Phillips Feynman 11 May 1918 – 15 February 1988”. royalsocietypublishing.org. doi:10.1098/rsbm.2002.0007. Pristupljeno 15. 1. 2019. 
  63. ^ „The Oersted Medal”. www.aapt.org. Pristupljeno 15. 1. 2019. 
  64. ^ „The President's National Medal of Science: Recipient Details | NSF - National Science Foundation”. www.nsf.gov. Pristupljeno 15. 1. 2019. 
  65. ^ Feynman, Richard P. (1999). The pleasure of finding things out : the best short works of Richard P. Feynman. Robbins, Jeffrey. Cambridge, Mass.: Perseus Books. ISBN 978-0-7382-0108-5. OCLC 42564066. 
  66. ^ Albuquerque, Ulysses Paulino (9. 5. 2014), The Scientist and His/Her Public, Springer International Publishing, str. 47—48, ISBN 9783319065168, Pristupljeno 2. 1. 2019 
  67. ^ Rasmussen, Cecilia (5. 6. 2005). „History Exhumed Via Computer Chip”. Los Angeles Times (na jeziku: engleski). ISSN 0458-3035. Pristupljeno 2. 1. 2019. 
  68. ^ Holden, Stephen (4. 10. 1996). „A Man, a Woman and an Atomic Bomb”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 14. 1. 2019. 
  69. ^ „QED – Broadway Play – Original | IBDB”. www.ibdb.com. Pristupljeno 14. 1. 2019. 
  70. ^ „Real Time Opera”. www.realtimeopera.org. Arhivirano iz originala 28. 09. 2018. g. Pristupljeno 14. 1. 2019. 
  71. ^ Ottaviani et al. 2011.
  72. ^ „BBC - The Challenger - Media Centre”. www.bbc.co.uk. Arhivirano iz originala 17. 01. 2019. g. Pristupljeno 14. 1. 2019. 
  73. ^ „BBC Two - The Challenger”. BBC (na jeziku: engleski). Pristupljeno 14. 1. 2019. 
  74. ^ „William Hurt to Star in Science Channel/BBC Challenger Docu-Drama (Exclusive)”. The Hollywood Reporter (na jeziku: engleski). Pristupljeno 14. 1. 2019. 
  75. ^ Wolfram 2016.
  76. ^ „Feynman Group, Inc. | Who's Feynman?”. web.archive.org. 5. 11. 2011. Arhivirano iz originala 05. 11. 2011. g. Pristupljeno 15. 1. 2019. 
  77. ^ „American Scientists Series Slideshow | Slideshow | USA Philatelic”. web.archive.org. 23. 5. 2013. Arhivirano iz originala 23. 05. 2013. g. Pristupljeno 15. 1. 2019. 
  78. ^ „Fermilab Open House: Computing Division”. www.fnal.gov. Pristupljeno 15. 1. 2019. 
  79. ^ „Great Mind Richard Feynman Birthday | Manhattan Project and Challenger Disaster | Quantum Electrodynamics | Biography”. Techie Buzz (na jeziku: engleski). 10. 5. 2011. Arhivirano iz originala 27. 05. 2011. g. Pristupljeno 15. 1. 2019. 
  80. ^ Miller, Anthony (13. 3. 2013). „Big Bang Theory: Sheldon's Top 5 Moments Los Angeles Magazine”. Los Angeles Magazine (na jeziku: engleski). Pristupljeno 15. 1. 2019. 
  81. ^ Gates, Bill. „The Best Teacher I Never Had”. gatesnotes.com. Pristupljeno 15. 1. 2019. 
  82. ^ „Richard Feynman Messenger Lectures (1964)”. Cornell University. Pristupljeno 12. 11. 2016. 
  83. ^ Feynman, Richard. „Richard Feynman's Poignant Letter to His Departed Wife Arline: Watch Actor Oscar Isaac Read It Live Onstage”. OpenCulture. Pristupljeno 2. 12. 2016. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ричард_Фајнман&oldid=27823873”