Pređi na sadržaj

Robert Huk

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Robert Huk
Robert Huk
Lični podaci
Puno imeRobert Hooke
Datum rođenja(1635-07-18)18. jul 1635.
Mesto rođenjaFrešvoter, Engleska
Datum smrti3. mart 1703.(1703-03-03) (67 god.)
Mesto smrtiLondon, Engleska
ObrazovanjeVadam koledž, Oksford
Naučni rad
Poljefizika i hemija
Poznat poHukov zakon
Mikroskopija
Skovao je reč 'ćelija'

Robert Huk (engl. Robert Hooke; Frešvoter, 18. jul 1635 — London, 3. mart 1703) je bio engleski fizičar i sekretar Kraljevskog društva u Londonu koji je 1665. godine otkrio ćeliju. Usavršio je barometar, teleskop i mikroskop. Dokazao je da se Zemlja i Mesec okreću oko Sunca po elipsi, gravitaciju nebeskih tela, a takođe je otkrio i zakon o istezanju elastičnih tela (Hukov zakon).

Njegov profesionalni život se sastojao od tri različita perioda: epoha tokom koje je radio kao naučni istraživač kojem je nedostajalo novca; sticanje velikog bogatstva i ugleda putem napornog i savesno rada nakon velikog požara iz 1666. godine, i konačno period tokom koga je postao učesnik zavidljivih intelektualnih sporova (što je doprinelo njegovoj relativnoj istorijskoj nepoznanosti). U jednom trenutku on je istovremeno bio i kustos eksperimenata Kraljevskog društva, član njihovog saveta, Grešamov profesor geometrije, i geodet grada Londona nakon Velikog požara u Londonu (u kom svojstvu je prema nekim izvorima on izveo više od polovine svih geodetskih radova nakon požara). On je isto tako bio važan arhitekta svog vremena – mada je mali broj njegovih zgrada opstao, a neke su generalno pogrešno pripisane njemu. On je bio uspešan u razvijanju seta mera planske kontrole za London, čiji uticaj se zadržao do danas. Alan Čapman ga je karakterisao kao „engleskog Leonarda”.[1]

Huk je studirao na Vadam koledžu u Oksfordu tokom Protektoratskog perioda, pri čemu je on bio član uske grupe revnih rojalista koju je predvodio Džon Vilkins. On je bio zaposlen kao asistent Tomasa Vilisa i Roberta Bojla, za koga je napravio vakuumske pumpe koje su korištene u Bojlovim eksperimentima pri izvođenju gasnih zakona, i sam je sproveo deo eksperimenata. On je napravio neke od najranijih Gregorijanskih teleskopa i uočio je rotacije Marsa i Jupitera. Godine 1665 on je objavio knjigu Mikrografija, kojom je detaljno ilustrovao upotrebu mikroskopa u naučnim istraživanjima. Na bazi njegovih mikroskopskih zapažanja na fosilima, Huk se smatra ranim proponentom biološke evolucije.[2][3] On je istražio fenomen refrakcije, proizveo talasnu teoriju svetla, i bio je prvi da postulira da se materija širi pri zagrevanju i da se vazduh sastoji malih čestica razdvojenih relativno velikim rastojanjima. On je predložio da je toplota manifestacija bržeg kretanja čestica materije. On je sproveo pionirske radove polju geodezije i izrade mapa, i učestvovao je u radu koji je doveo prve moderne planske mape, mada je njegov plan za London na rešetkastom sistemu bio odbijen u korist ponovne izgradnje duž postojećih ruta. On je isto tako dospeo blizu eksperimentalnog dokaza da gravitacija sledi inverzni kvadratni zakon, i prvi je postavio hipotezu da takva relacija rukovodi kretanjem planeta, što je ideja koju je razvio Isak Njutn,[4] i to je bio deo spora između njih, zbog čega je Njutn pokušao da izbriše Hukovo doprinos. On je inicijalno proizveo teoretsku globusnu teorija geologije, osporio doslovni biblijski prikaz starosti zemlje, hipotetisao o ideji izumiranja, i u više navrata je pisao da su fosili na vrhovima brda i planina verovatno tamo dospeli usled zemljotresa, što je generalni termin koji se svojevremeno koristio za geološke procese.[5] Veliki deo Hukovog naučnog rada je obavljen u okviru njegovog svojstva kustosa eksperimenata Kraljevskog društva, radnog mesta koje je držao od 1662, ili u okviru saradnje sa Robertom Bojlom.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Hukov mikroskop

Posmatrajući ispod mikroskopa tanko isečene režnjeve plute zapazio je šupljine koje su po obliku bile slične šupljinama u pčelinjem saću. Nazvao ih je ćelijama. Huk sa tadašnjim mikroskopom nije mogao da vidi sve delove ćelije. Video je samo prazne ćelijske prostore oivičene ćelijskim zidom, ali je to bilo dovoljno da prikaže ćeliju kao osnovnu strukturnu jedinicu organizma.[6][7]

Pored otkrića ćelije Huk je dokazao da se Zemlja i Mesec okreću oko Sunca u elipsi, da nebeska tela imaju gravitaciju, kao i da se sve materije grejanjem istežu. Robert Huk se sreo sa Robertom Bojlom 1656. na Oksfordskom univerzitetu, gde su zajedno radili istraživanja sa vakuumom. Huk je otkrio zakon elasticiteta i napravio je najsavršeniju vakuum-pumpu 1659, pomoću koje je Bojl došao do mnogih svojih otkrića.

U domenima ispitivanja svetlosti prihvatio je zaključke Kristijana Hajgensa, po kome se svetlost ponaša u vidu talasa. Njemu se o tom pitanju suprotstavio Isak Njutn, a Robert Huk je nakon toga tvrdio da je on došao do otkrića koja su najviše slave donela Njutnu, prisvojivši njegove rezultate iz lične korespondencije („Quantum Loops“. pp. 65). Robert Huk je tvrdio da je on Njutnu predložio univerzalnu gravitaciju, što je Njutn kasnije prikazao kao svoj čuveni Zakon o gravitaciji. Huk je prvi dokazao da se svi materijali pri zagrevanju šire, a od svega priznat mu je jedino Zakon o elasticitetu 1670. On je dokazao da su deformacije tela direktno srazmerne primenjenoj sili. On je, takođe, prvi primenio izraz ćelija u svom radu „Micrographica“ (Sitno crtanje). U ovom radu objasnio je i sagorevanje, kristalnu strukturu snežnih pahuljica i studiju o fosilima (davno izumrlim stvorenjima). Došao je do zaključaka koje je kasnije objasnio Čarls Darvin. U domenu astronomije, Huk je locirao veliku crvenu tačku na Jupiteru i prvi tvrdio da velika planeta Jupiter rotira oko svoje ose.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Chapman, Alan (1996). „England's Leonardo: Robert Hooke (1635–1703) and the art of experiment in Restoration England”. Proceedings of the Royal Institution of Great Britain. 67: 239—275. Arhivirano iz originala 6. 3. 2011. g. 
  2. ^ Drake, Ellen Tan (2006). „Hooke's Ideas of the Terraqueous Globe and a Theory of Evolution”. Ur.: Michael Cooper; Michael Hunter. Robert Hooke: Tercentennial Studies. Burlington, Vermont: Ashgate. str. 135—149. ISBN 978-0-7546-5365-3. 
  3. ^ Drake, Ellen Tan (1996). Restless Genius: Robert Hooke and His Earthly Thoughts. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-506695-1. 
  4. ^ Encyclopædia Britannica, 15th Edition, vol.6 p. 44
  5. ^ 1946-, Gribbin, John & Mary,. Out of the shadow of a giant : Hooke, Halley and the birth of British science. London. ISBN 978-0008220594. OCLC 966239842. 
  6. ^ Hooke, Robert (1705). The Posthumous Works of Robert Hooke. Richard Waller, London. str. 203. 
  7. ^ Ward, John (1740). The lives of the professors of Gresham college: to which is prefixed the life of the founder, Sir T. Gresham. Oxford. str. 169—193. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Robert Hooke na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Роберт_Хук&oldid=27798086”