Roza Parks

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Roza Parks
Roza Parks 1955. godine
Puno imeRoza Luiz Mekoli Parks
Datum rođenja(1913-02-04)4. februar 1913.
Mesto rođenjaTaskigi, SAD
Datum smrti24. oktobar 2005.(2005-10-24) (92 god.)
Mesto smrtiDetroit, SAD
Potpis

Roza Parks (engl. Rosa Parks; Taskigi, 4. februar 1913 — Detroit, 24. oktobar 2005) bila je afroamerička aktivistkinja za ljudska prava i krojačica koju je američki Kongres proglasio „majkom modernog Pokreta za ljudska prava“.[1]

Roza Parks je postala poznata kada je 1. decembra 1955. godine odbila da na zahtev vozača autobusa ustupi svoje mesto belom putniku.[2] Njeno hapšenje i nakon toga suđenje zbog građanske neposlušnosti imalo je za posledicu bojkot autobuskog saobraćaja u Montgomeriju, tj. jedan od najvećih i najuspješnijih masovnih pokreta protiv rasne segregacije u istoriji, koji je Martina Lutera Kinga Juniora, jednog od organizatora bojkota, promovisao u vođu Pokreta za ljudska prava. Uloga Roze Parks u američkoj istoriji doprinela je statusu ikone u američkoj kulturi, a njeni postupci dali su legalitet pokretu za ljudska prava širom sveta.

Roza nije bila prva osoba koja se oduprla autobuskoj segregaciji, ali Nacionalno udruženje za unapređenje obojenih ljudi (NAACP) je smatralo da je ona najbolji kandidat za sudski izazov nakon hapšenja zbog građanske neposlušnosti zbog kršenja zakona o segregaciji Alabame. Slučaj je zapeo na državnim sudovima, ali je federalna tužba za autobus u Montgomeriju Brauder protiv Gejla rezultirala odlukom iz novembra 1956. godine da je segregacija autobusa neustavna prema klauzuli o jednakoj zaštiti 14. amandmana na Ustav SAD.[3][4]

Rozin čin prkosa i Montgomerski bojkot autobusa postali su važni simboli pokreta. Ona je postala je međunarodna ikona otpora rasnoj segregaciji, organizovala je i sarađivala sa liderima za građanska prava, uključujući Edgara Niksona i Martina Lutera Kinga mlađeg. U to vreme, Parks je bila zaposlena kao krojačica u lokalnoj robnoj kući i bila je sekretarica Montgomerskog poglavlje NAACP. Nedavno pre toga je pohađala Hajlander Folk školu, centar u Tenesiju za obuku aktivista za radnička prava i rasnu jednakost. Iako je u kasnijim godinama dobila veliku čast, ona je takođe patila zbog svog čina; otpuštena je sa posla, a godinama nakon toga dobijala je pretnje smrću.[5] Ubrzo nakon bojkota, preselila se u Detroit, gde je nakratko pronašla sličan posao. Od 1965. do 1988. radila je kao sekretarica i recepcionerka Džona Konjersa, afroameričkog predstavnika SAD. Takođe je bila aktivna u pokretu Crna moć i podršci političkim zatvorenicima u SAD.

Nakon penzionisanja, Parksova je napisala svoju autobiografiju i nastavila da insistira da ima još posla u borbi za pravdu.[6] Roza je dobila nacionalna priznanja, uključujući NAACP-ovu medalju Spingarn iz 1979. godine, Predsedničku medalju slobode, Kongresnu zlatnu medalju i posthumnu statuu u Nacionalnom holu statua Kapitola Sjedinjenih Država. Nakon svoje smrti 2005. godine, bila je prva žena čije je telo počasno ležalo pre sahrane u Rotondi Kapitola. Kalifornija i Misuri obeležavaju Dan Roze Parks na njen rođendan, 4. februara, dok Ohajo, Oregon i Teksas obeležavaju godišnjicu njenog hapšenja, 1. decembra.[7]

Mladost[uredi | uredi izvor]

Roza Parks je rođena kao Roza Luiz Mekoli Parks (engl. Rosa Louise McCauley Parks) u Taskigiju, od oca Džejmsa, stolara i majke Leone Makeli, učiteljice. Nakon rastave roditelja Roza sa majkom se preselila u Pajn Level, nedaleko od Montgomerija. Živele su na imanju zajedno sa bakom, dedom, kao i Rozinim mlađim bratom Silvestrom. Roza Parks je postala članica afričke metodističke episkopalne crkve, kojoj će pripadati celi život. Do svoje jedanaeste godine majka ju je podučava kod kuće, nakon čega se upisala u Industrijsku školu za devojčice u Montgomeriju. Nakon toga je pohađala državni koledž u Alabami, ali je bila primorana da ga napusti kako bi se brinula o baki, a kasnije i o oboleloj majci.

Pod takozvanim zakonom Džima Krova, crnci i belci na američkom jugu bili su odvojeni skoro u svakom aspektu života, uključujući i javni prevoz. Autobuska i železnička preduzeća nisu prevozila putnike posebno, nego su postojala tačno određena mesta za crne, odnosno bele putnike. Međutim, crnoj deci Juga nije bio dostupan nikakav oblik školskog autobuskog prevoza. Parksova se sećala odlaska u osnovnu školu u Pajn Levelu, gde su školski autobusi prevozili belu decu do njihove nove škole, a crna deca su morala da pešače. „Mogla sam da gledam autobus kako prolazi svaki dan. Ali je to za mene bio način života; nismo imali drugog izbora nego da prihvatimo to kao nešto uobičajeno. Autobus je bio jedna od prvih stvari kada sam spoznala da postoji svet belaca i svet crnaca.“

Uprkos najranijim sećanjima vezanih uz ljubaznost belih stranaca iznesenih u Parksovoj autobiografiji, okolnosti u kojima se nalazila nisu joj dozvoljavale da ignoriše rasizam. Kada je Kju kluks klan marširao ulicom i prolazio ispred njene kuće, Parksova se seća da je njen deda bio prislonjen na ulazna vrata sa puškom. Industrijska škola u Montgomeriju, iako su je za crnu decu osnovali belci sa severa, gorela je dva puta.

Godine 1932. Roza se udala za Rejmonda Parksa, brijača iz Montgomerija. Rejmond je bio član grupe koja je sakupljala novac za podršku grupe crnaca koji su nepravedno bili optuženi za silovanje dve bele žene. Nakon udaje, Roza je radila razne poslove, od posla kućne pomoćnice do ispomoći u bolnici. Na mužev nagovor 1933. godine dovršila je svoje srednjoškolsko obrazovanje. U to vreme svega je nešto manje od 7% afro-Amerikanaca imalo srednjoškolsku diplomu. Uprkos takozvanom zakonu Džima Krova koji je u velikoj meri otežavao crncima političko učešće, Roza je u svom trećem pokušaju uspela da se registruje za glasanje.

U decembru 1943. godine Parksova je postala aktivna članica Pokreta za ljudska prava, pridružujući se podružnici NAAKP-a u Montgomeriju.[8] Radila je volonterski kao sekretarica predsednika Edgara Niksona. O svojoj poziciji, kasnije je rekla: „Bila sam jedina žena tamo, a njima je bila potrebna sekretarica i ja sam bila suviše stidljiva kako bih rekla ne“.

Kasnije godine[uredi | uredi izvor]

Nakon hapšenja Roza je postala ikona Pokreta za ljudska prava, ali joj je to donelo dosta neugodnosti. Izgubila je posao u robnoj kući, a njen muž je napustio svoj posao nakon što mu je šef zabranio da priča o Rozi. Godine 1957. Parksovi su napustili Montgomeri i otišli u Virdžiniju, najviše zato što Roza nije uspevala da nađe posao u Montgomeriju, ali i zbog neslaganja sa Kingom i ostalim vodstvom Pokreta za ljudska prava u Montgomeriju. Zaposlila se kao domaćica u jednom crnačkom hotelu u Hamptonu. Kasnije, te iste godine, na nagovor mlađeg brata Silverstera, bračni par se zajedno sa Rozinom majkom preselio u Detroit, Mičigen.

Roza je radila kao krojačica sve do 1965, kada ju je afro-američki kongresmen Džon Konuers zaposlio u svojoj kancelariji u Detroitu. Na tom poslu je ostala sve do odlaska u penziju 1988. godine.

Roza Parks je u februaru 1987. godine zajedno sa Elen Eson Stil osnovala Institut Roze i Rajmonda za samozapošljavanje u znak sećanja na Rozinog muža, koji je umro od raka 1977. godine.

Godine 1992. je izašla autobiografija „Moja priča“, namenjena mlađim čitaocima koja opisuje njen život i sve što je dovelo do njene odluke da svoje mesto u autobusu ne ustupi belom putniku. Godine 1995. Roza je objavila svoje memoare „Tiha moć“, fokusirane na ulogu vere u njenom životu.

Smrt i sahrana[uredi | uredi izvor]

Roza Parks je živela u Detroitu sve do smrti. Umrla je u svom stanu 24. oktobra 2005. u 92 godini. Godine 2004. dijagnozirana joj je demencija.[9]

Njeno telo je položeno na odar u crkvi u Montgomeriju. Komemoracija je održana sutradan ujutro, a uveče je kovčeg prebačen u grad Vašington autobusom nalik na onaj u kojem je Roza svojevremeno odbila da ustupi svoje mesto belom čoveku. Pretpostavlja se da je kovčeg na odru u Vašingtonu videlo 50.000 ljudi, a događaj je bio prikazan i na televiziji 31. oktobra, nakon čega je održana još jedna komemoracija.

Iako predviđen da traje najviše tri sata, zbog zakašnjenja od jednog sata, velikog broja govornika i dužine govora, pogreb se produžio na sedam sati, do duboko u noć, pa ga mnoge televizijske stanice izvan Detroita nisu kompletnog prenosile.

Jedna od govornica na komemoraciji bila je i Kondoliza Rajs, američki državni sekretar.

Tokom prolaska pogrebne povorke na putu do groblja okupljeno mnoštvo je aplaudiralo i puštalo bele balone u vazduh.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Pub.L. 106–26. Retrieved November 13, 2011. The quoted passages can be seen by clicking through to the text or PDF.
  2. ^ „An Act of Courage, The Arrest Records of Rosa Parks”. National Archives. 15. 8. 2015. Pristupljeno 1. 12. 2020. 
  3. ^ González, Juan; Goodman, Amy (29. 3. 2013). „The Other Rosa Parks: Now 73, Claudette Colvin Was First to Refuse Giving Up Seat on Montgomery Bus”. Democracy Now!. Pacifica Radio. 25 min. Pristupljeno 18. 4. 2013. 
  4. ^ Branch, Taylor (1988). „Parting the Waters: America in the King Years”. Simon & Schuster. Arhivirano iz originala 23. 5. 2013. g. Pristupljeno 5. 2. 2013. 
  5. ^ „Commentary: Rosa Parks' Role In The Civil Rights Movement”. Weekend Edition Sunday. NPR. 13. 6. 1999. ProQuest 190159646. 
  6. ^ Theoharis, Jeanne (1. 12. 2015). „How History Got Rosa Parks Wrong”. The Washington Post. 
  7. ^ „HB 3481, 87th Regular Session”. Legislative Reference Library of Texas. Legislative Reference Library of Texas. September 1, 2021. Pristupljeno November 30, 2025.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |access-date= (pomoć)
  8. ^ CUNY, Jeanne Theoharis Jeanne Theoharis is distinguished professor of political science at Brooklyn College of; Theoharis, author of the award-winning "The Rebellious Life of Mrs Rosa Parks "; book, Brian Purnell are editors of the forthcoming; North.", "The Strange Careers of the Jim Crow. „How history got the Rosa Parks story wrong”. Washington Post (na jeziku: engleski). Pristupljeno 10. 10. 2019. 
  9. ^ Shipp, E. r (25. 10. 2005). „Rosa Parks, 92, Founding Symbol of Civil Rights Movement, Dies”. The New York Times. Pristupljeno 10. 10. 2019. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Bibliotečki resursi o
Roza Parks

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Роза_Паркс&oldid=27786035”