Rusinski jezik

rusinski
русиньскый язык, руська бисіда, руснацькый язык, руски язик
Govori se u	Ukrajina Poljska Slovačka Mađarska Rumunija Srbija Hrvatska
Broj govornika	procenjeno bar 600.000 Popis stanovništva: 50.000 (nedostaje datum)
Jezička porodica	indoevropski baltoslovenski slovenski istočnoslovenski rusinski
Pismo	ćirilica (rusinska ćirilica)
Zvanični status
Službeni jezik u	Srbija (Vojvodina)
Priznati manjinski jezik u	Poljska Slovačka Mađarska Rumunija Hrvatska
Jezički kodovi
ISO 639-3	rue
Rasprostranjenost rusinskog jezika   Većinski jezik   Manjinski jezik

Za drugu upotrebu, pogledajte članak Rusinski.

Rusinski jezik (rusin. русиньскый язык, руснацькый язык, руски язик) je jezik rusinskog naroda. Spada u grupu istočnoslovenskih jezika. Govori se među Rusinima u matičnim (karpatskim) oblastima na zapadu današnje Ukrajine, kao i u susednim oblastima na jugoistoku Poljske, severoistoku Slovačke, severoistoku Mađarske i severu Rumunije. Takođe se govori među Rusinima u južnim panonskim oblastima u Srbiji i Hrvatskoj, odnosno na području Bačke, Srema i Slavonije. Među Rusinima u dijaspori, govori se u SAD, Kanadi i Australiji. Deli se na dva osnovna ogranka, odnosno narečja: karpatsko i panonsko.

Rusinski jezik je priznat kao manjinski jezik u Srbiji, Hrvatskoj, Mađarskoj, Slovačkoj, Poljskoj i Rumuniji, ali ne i u Ukrajini, koja odbija da prizna punu nacionalnu samobitnost rusinskog naroda, te stoga tretira rusinski jezik kao sastavni deo ukrajinskog jezičkog korpusa. Usled složenih istorijskih i političkih okolnosti, standardizacija rusinskog jezika je još uvek u toku i sprovedena je delimično, među Rusinima u Srbiji, Slovačkoj i Poljskoj.

Proučavanje rusinskog jezika i njegovih varijeteta spada u oblast posebne slavističke naučne discipline, koja se naziva rusinistika.

Istorija

Za više informacija pogledajte: Rusini i Rusinistika

Današnji opseg rusinskog jezika u
matičnim (karpatskim) oblastima
i južnim (panonskim) oblastima

Kao deo šire porodice istočnoslovenskih jezika, rusinski jezik je jedan od četiri ravnopravna jezička ogranka (ruski, beloruski, rusinski i ukrajinski), koji su se tokom istorije razvili iz prvobitnog staroruskog jezika, koji je bio u upotrebi među svim Istočnim Slovenima tokom srednjovekovnog perioda njihove zajedničke istorije.

Tokom kasnijih vremena, u periodu od 16. do 18. veka, došlo je do postepene dijalektološke diferencijacije i stvaranja posebnih istočnoslovenskih jezičkih varijeteta, među kojima je bio i rusinski. Rad na proučavanju rusinskog jezika započeo je već tokom 19. veka. Sticajem složenih istorijskih i političkih okolnosti, naučna oblast koja obuhvata proučavanje kulturno-istorijske baštine rusinskog naroda, a koja uključuje i studije rusinskog jezika i književnosti (rusinistika) konačno je konstituisana tek tokom druge polovine 20. veka.

U raznim naučnim i obrazovnim ustanovama, pri fakultetima i institutima, prvenstveno u Evropi, ali i u nekim drugim sredinama sa razvijenim slavističkim studijama, postoje specijalizovani centri (zavodi, katedre, seminari) za proučavanje rusinskog jezika. Na međunarodnom nivou, značajan korak kao objedinjavanju rusinskih studija označen je okupljanjem stručnjaka za rusinski jezik i književnost na prvom međunarodnom Kongresu rusinskog jezika (Bardejov, 1992), nakon čega su usledila i nova kongresna zasedanja: drugo u Prešovu (1999), treće u Krakovu (2007) i četvrto ponovo u Prešovu (2015).

Narečja rusinskog jezika

Zbirka pesama "Rusinski slavuj" (rsn. Русскій соловей) iz 1890. godine, u kojoj su objavljene pesme na raznim rusinskim narečjima

Rusinski jezik se deli na dva osnovna ogranka, odnosno narečja: karpatsko i panonsko. Podela na narečja je odraz ne samo dijalektoloških, već i sociolingvističkih osobenosti, koje su nastale kao proizvod istorijskih migracija i različitih uticaja, do kojih je dolazilo prvenstveno u kontaktu sa drugim slovenskim jezicima.

• Karpatsko narečje rusinskog jezika obuhvata sve dijalekte rusinskog jezika u matičnim (karpatskim) oblastima, a prvenstveno na zakarpatskim područjima današnje Ukrajine i susednim oblastima na jugoistoku Poljske (Lemkovina) i severoistoku Slovačke (Prešovski kraj). U karpatsko narečje spadaju dijalekti kojima govore rusinske podgrupe: Dolinjani, Bojki i Lemki. Među varijetetima u okviru ovog narečja, jezička standardizacija je izvršena u Poljskoj (lemkovski varijetet) i Slovačkoj (prešovski varijetet), dok pitanje standardizacije među govornicima rusinskog jezika u Ukrajini još uvek nije rešeno, prvenstveno zbog etnopolitičkih razloga koji sputavaju razvoj rusinskog jezika u toj državi.

• Panonsko narečje rusinskog jezika obuhvata sve rusinske jezičke varijetete u južnim (panonskim) oblastima, a prvenstveno na području Bačke i istočnog Srema u Srbiji, odnosno Slavonije i zapadnog Srema u Hrvatskoj.

U pojedinim dijalektima karpatskog narečja prisutan je uticaj susednih zapadnoslovenskih jezika, dok je u panonskom narečju pored toga prisutan i uticaj južnoslovenskih jezika.

Sporna pitanja

Mesto rusinskog jezika u široj porodici slovenskih jezika, prema nemačkoj klasifikaciji

Opštine u Autonomnoj Pokrajini Vojvodini u kojima je rusinski jezik u službenoj upotrebi (zeleno)

Za više informacija pogledajte: Rusinistika

Razna pitanja koja se odnose na status rusinskog jezika u porodici slovenskih jezika i klasifikaciju rusinskih jezičkih varijeteta, predmet su dugotrajnih i čestih rasprava i sporova u stručnim lingvističkim krugovima, a takođe i u široj rusinskoj, odnosno slovenskoj i srednjoevropskoj javnosti. Neka od tih pitanja imaju posebnu, ne samo etnolinvističku već i etnopolitičku dimenziju, što se u prvom redu odnosi na pitanje o odnosu između rusinskog i ukrajinskog jezika.

Većina rusinskih lingvista zastupa stav o rusinskom kao posebnom (četvrtom) istočnoslovenskom jeziku, koji je potpuno ravnopravan sa ostala tri jezika iz te slovenske grupe (ruski, beloruski, ukrajinski). Taj stav se zasniva ne samo na dijalektološkim i etnolingvističkim kriterijumima, već i na savremenim načelima identitetskog samoizjašnjavanja, budući da međunarodne norme u oblasti ostvarivanja i zaštite etničkih i manjinskih prava i sloboda podrazumevaju poštovanje prava svakog naroda na iskazivanje sopstvenog etničkog i jezičkog identiteta.

Glavni protivnici takvog stava su ukrajinski lingvisti, koji ne priznaju postojanje rusinskog jezika, već sve istočnoslovenske jezičke varijetete na karpatskom području podvode pod ukrajinski jezički korpus. Taj stav je ozvaničen neposredno nakon stvaranja Sovjetske Ukrajine. Polazeći od odluka petog kongresa Kominterne (1924), sovjetske vlasti su Rusine tretirale kao deo ukrajinskog naroda, čime je postavljena ideološka osnova za sprovođenje sistematske ukrajinizacije. Nakon sovjetskog zaposedanja i aneksije karpatskih oblasti (1939—1945), ta politika je sprovedena u delo. Na celokupnom području SSSR, suzbijanje rusinskog etničkog i jezičkog identiteta sprovođeno je silom državne vlasti, a sličnu politiku su sledile i ostale države iz istočnog bloka.

Slavista Aleksandar Duličenko, glavni ideolog svođenja rusinskog jezika na mikrojezički stepen, uz dodatnu podelu na dva potpuno odvojena "mikrojezička" korpusa

Upravo u vreme kada se činilo da će rusinski identitet u sovjetskom delu Evrope biti potpuno ugušen, dogodilo se ustavno priznanje Rusina u Srbiji (1963), što je izazvalo uzbunu među ukrajinskim nacionalistima. Pošto metod prinudnog suzbijanja rusinskog etničkog i jezičkog identiteta nije mogao biti primenjen na širem (globalnom) planu, u sovjetskim krugovima su nedugo potom osmišljeni novi pristupi, zasnovani na primeni suptilnijih metoda.

Te metode su podrazumevale razvoj posebnih teorijskih modela, zasnovanih na prividnom uvažavanju izvesnih posebnosti rusinskog jezičkog korpusa, ali bez suštinskog odstupanja od osnovnog sovjetskog stava, koji se ogledao u nepriznavanju rusinskog kao ravnopravnog (četvrtog) istočnoslovenskog jezika. Tim povodom je pod okriljem tadašnje sovjetske lingvistike formulisan poseban model, koji se zasnivao na svođenju rusinskog jezika na niži mikrojezički stepen, uz dodatnu podelu na dva posebna i potpuno odvojena "mikrojezička" korpusa. Glavni ideolog takvog "rešavanja" rusinskog jezičkog pitanja bio je sovjetski slavista Aleksandar Duličenko, koji je tokom 1970-tih i 1980-tih godina uobličio tezu o postojanju dva specifična rusinska mikrojezika, koji su u njegovoj terminologiji označeni kao: "karpato-rusinski mikrojezik" (jezik Rusina u matičnim karpatskim oblastima) i "jugoslavo-rusinski mikrojezik" (jezik Rusina u tadašnjoj Jugoslaviji), uz izričito naglašavanje povezanosti tih mikrojezika sa širim ukrajinskim jezičkim korpusom.

Pošto su bile formulisane u okvirima tadašnje sovjetske jezičke politike, Duličenkove teze se nisu suštinski razlikovale od zvaničnih stavova ukrajinskih i ostalih sovjetskih lingvista, a zajednički imenitelj Duličenkovih i klasičnih ukrajinskih koncepcija ogledao se u nepriznavanju rusinskog jezika kao punopravnog (četvrtog) istočnoslovenskog jezika. Ta okolnost je prepoznata čak i među onim ukrajinskim i pro-ukrajinskim stručnjacima koji se nisu u svemu slagali sa Duličenkovim "mikrojezičkim" konceptom, ali su blagovremeno uočili da Duličenkove teze po svojoj suštini nisu suprotne ukrajinskim interesima.

U izmenjenim političkim okolnostima, koje su nastupile tokom 1990-tih godina, Duličenkove "mikrojezičke" koncepcije su dobile dodatni značaj. Nakon uspona rusinskog nacionalnog pokreta u Zakarpatskoj oblasti i širom dijaspore (1991—1992), ukrajinske državne vlasti su preduzele niz oštrih mera ne samo protiv izvesnih separatističkih tendencija, već i protiv rusinskog manjinskog aktivizma (1996), što je naišlo na kritiku među pojedinim zapadnim institucijama i organizacijama koje se bave zaštitom manjinskih prava i sloboda. Nastojeći da osavremeni i unapredi svoju politiku prema rešavanju rusinskog pitanja, Ukrajina je upravo u to vreme formulisala tezu o Rusinima kao posebnom "subetnosu" u okviru ukrajinskog nacionalnog korpusa, čime je stvoren dodatni prostor za suptilno uklapanje Duličenkovih koncepcija u novu (osavremenjenu) ukrajinsku politiku.

Tako je u ukrajinskoj sredini došlo do razvoja kompleksne strategije, koja se sprovodi na dva osnovna načina: prvi se ogleda u klasičnom (otvorenom) ukrajinskom negiranju rusinske jezičke posebnosti, dok se drugi ogleda u suptilnoj afirmaciji Duličenkovih teza, koje podrazumevaju svođenje rusinskog jezičkog korpusa na niži (mikrjezički) nivo, uz podelu na dva posebna (odvojena) mikrojezika. Iako su oba pristupa vodila ka istom cilju, koji se ogleda u dekonstrukciji rusinskog jezika, Duličenkove "mikrojezičke" koncepcije su sticajem specifičnih okolnosti zadobile podršku i među pojedinim predstavnicima rusinske nacionalne struje.

Ta podrška je proistekla iz selektivnog pristupa: pojedini rusinski lingvisti su u Duličenkovom isticanju raznih posebnosti rusinskog jezičkog korpusa videli afirmaciju sopstvenih stavova, ali su u isto vreme prelazili preko ostalih, krajnje nepovoljnih aspekata, izbegavajući da se suoče sa Duličenkovim neprihvatanjem rusinskog kao ravnopravnog (četvrtog) istočnoslovenskog jezika, uz izričito relativizovanje Duličenkovog povezivanja rusinskih "mikrojezika" sa širim ukrajinskim jezičkim korpusom.

Većina nacionalno orijentisanih rusinskih lingvista iz matičnih (karpatskih) oblasti zadržala je oprezan stav prema Duličenkovim koncepcijama. Nasuprot tome, među rusinskim lingvistima u Srbiji postoji nekolicina Duličenkovih sledbenika, a predvodi ih prof. dr Julijan Ramač. Pošto su svoju privrženost Duličenkovim tezama iskazali u brojnim prilikama, njegovi sledbenici iz Srbije su na sebe preuzeli nezahvalan zadatak da umesto samog Duličenka pred Međunarodnom organizacijom za standardizaciju (ISO) pokrenu postupak za supresiju rusinskog kao jedinstvenog jezika.

Pitanje ISO statusa i naziva

Međunarodna organizacija za standardizaciju (ISO) priznaje rusinski jezik (engl. Rusyn language) kao poseban jezik u okviru ISO 639-3 standarda (pod šifrom: rue).

Nasuprot tome, grupa lingvista je u proleće 2019. godine formulisala predlog za podelu jedinstvenog rusinskog jezika na dva posebna jezika, putem uzdizanja karpatskog i panonskog narečja na status posebnih jezika, sa predloženim nazivima: istočnorusinski jezik i južnorusinski jezik. Ta inicijativa se u suštini zasnivala na koncepcijama Aleksandra Duličenka, koji je i lično podržao predlog. Taj predlog za podelu, koji bi doveo do ukidanja jedinstvenog rusinskog jezika putem stvaranja dva posebna jezika, odbijen je početkom 2020. godine od strane Međunarodne organizacije za standardizaciju (ISO).

Uz podršku Aleksandra Duličenka, ista grupa je krajem 2020. godine (u proširenom sastavu) uputila novi (izmenjeni i dopunjeni) zahtev Međunarodnoj organizaciji za standardizaciju (ISO), zatraživši priznavanje potpuno novog jezika, pod predloženim nazivom: "rutenski jezik" (engl. Ruthenian language). Prema predlogu pomenute grupe, taj novi jezik bi obuhvatao samo dosadašnje panonsko narečje, čime bi pojam rusinskog jezika bio redukovan na dosadašnje karpatsko narečje. Ukoliko bude usvojen, pomenuti zahtev će dovesti do podele jedinstvenog rusinskog jezika na dva potpuno odvojena jezika.

Pomenuti zahtevi iz 2019. i 2020. godine formulisani su od strane grupe rusinskih lingvista iz Srbije, uz podršku Aleksandra Duličenka i nekih drugih stranih stručnjaka, ali bez učešća rusinskih lingvista iz matičnih (karpatskih) oblasti. Iako pitanje o jezičkom jedinstvu ima veliki značaj za rusinski narod u celini, pomenuti predlozi nekolicine lingvista nisu bili predmet šire javne rasprave čak ni među Rusinima u Srbiji, u čije ime istupa pomenuta grupa lingvista, tako da se rusinske institucije i organizacije u Srbiji (Nacionalni savet rusinske nacionalne manjine, Zavod za kulturu vojvođanskih Rusina, Društvo za rusinski jezik, književnost i kulturu, Matica rusinska) o tom pitanju nisu javno oglašavale.

UDK brojevi za rusinski jezik

Počevši od 1905. godine, kada je objavljeno prvo izdanje UDK tablica, izvršeno je nekoliko značajnih promena u oblasti označavanja istočnoslovenskih jezika. Pored prvobitnih brojeva za ruski jezik, u tablice su naknadno uvedeni i dodatni brojevi za ostale jezičke varijetete, koji su označavani putem beloruskih, odnosno ukrajinskih, maloruskih, rušnjačkih ili "rutenskih" odrednica, s tim što je klasifikacija tih kategorija tokom vremena pretrpela znatne promene u okviru UDK sistema.

Poslednja promena izvršena je 2008. godine, kada je u međunarodnim UDK tablicama, u okviru postojećeg broja za ukrajinski jezik (UDK =161.2) uveden novi broj kojim se označavaju njegove karpatske varijante (UDK =161.25). Time je bilo rešeno pitanje o označavanju radova koji se odnose na karpatski varijetet ukrajinskog jezika (UDK 811.161.25). Međutim, taj varijetet predstavlja različitu etnolingvističku kategoriju u odnosu na rusinski jezik, koji je u nekoliko država (uključujući i Srbiju) priznat kao poseban jezik, tako da je pitanje o označavanju radova koji su posvećeni rusinskom kao posebnom jeziku ostalo otvoreno.

Pomenuta pitanja su dobila na značaju 2012. godine, kada je Ukrajina, na podsticaj evropskih institucija i organizacija za zaštitu manjinskih prava, pristupila reformi svoje jezičke politike. Novim zakonom, koji je donet iste godine, Ukrajina je po prvi put zvanično priznala rusinski jezik kao jedan od regionalnih i manjinskih jezika. Sticajem političkih okolnosti, te odredbe nisu bile sprovedene u praksi, pošto je zakon opozvan već 2014. godine, ali time nije bio umanjen suštinski značaj prethodnog priznanja, pošto se (prema savremenim načelima o zaštiti manjina) jednom priznata i stečena prava ne mogu ukidati.

Pomenuta zbivanja su dovela do pokretanja novih rasprava o međunarodnom statusu rusinskog jezika, uključujući i pitanje o formiranju posebnih brojeva u okviru UDK sistema. To pitanje se i dalje smatra otvorenim, tako da UDK tablice još uvek ne sadrže broj za rusinski kao poseban slovenski jezik. U takvim i sličnim slučajevima, pravila UDK sistema dopuštaju kreiranje posebnih brojeva, koji se formiraju putem upotrebe opšteg pomoćnog znaka * (asteriks), iza koga dolazi oznaka koja se preuzima iz nekog drugog sistema.

Pošto je rusinski jezik zvanično priznat od strane Međunarodne organizacije za standardizaciju (ISO), pod šifrom: rue, uvođenjem te šifre u UDK sistem dobijaju se odgovarajući UDK brojevi za klasifikaciju radova sa rusinskom tematikom:

• UDK broj za označavanje radova o rusinskom jeziku: 811.161*rue
• UDK broj za označavanje radova o rusinskoj književnosti: 821.161*rue
• UDK broj za označavanje radova o rusinskom narodu: (=161*rue)

Vidi još

• Rusini
• Rusinistika
• Rusinska ćirilica
• Karpatsko narečje rusinskog jezika
• Panonsko narečje rusinskog jezika
• Rusini u Srbiji
• Matica rusinska
• Nacionalni savet rusinske nacionalne manjine
• Zavod za kulturu vojvođanskih Rusina
• Društvo za rusinski jezik, književnost i kulturu
• Istočnoslovenski jezici
• Slavistika
• Ukrajinski jezik
• Ukrajinizacija

Literatura

• Barić, Eugenija (2007). Rusinski jezik u procjepu prošlosti i sadašnjosti. Zagreb: Institut za hrvatski jezik i jezikoslovlje. 
• Vrabelь, Mihailъ A. (1890). Russkій soloveй: Narodnaя lira ili sobranіe narodnыhъ pѣsneй na raznыhъ ugro-russkihъ narѣčіahъ. Ungvarъ: Keletъ. 
• Gunяnki, Vanя (1931). Karpatorusskій bukvarь (PDF). Cleaveland: Lemko Publishing. 
• Duličenko, Aleksandr D. (1981). Slavяnskie literaturnыe mikroяzыki: Voprosы formirovaniя i razvitiя. Tallin: Valgus. 
• Duličenko, Aleksandr D. (1995). Jugoslavo-Ruthenica: Roboti z ruskeй filoloґiї. Novi Sad: Ruske slovo. 
• Duličenko, Aleksandr D. (2009). Jugoslavo-Ruthenica II: Roboti z ruskeй filoloґiї i istoriї. Novi Sad: Filozofski fakultet. 
• Duličenko, Aleksandr D. (2014). Vvedenie v slavяnskuю filologiю: Učebnoe posobie (2. izd.). Moskva: Flinta. 
• Kapralь, Mihail (2000). „Vengerskaя rusinistika: Vtoraя žiznь literaturnыh pamяtnikov” (PDF). Opera Slavica. 10 (2): 33—36. 
• Katunin, Dmitriй A. (2015). „Яzыkovыe prava rusinov, ukraincev i drugih nacionalьnыh menьšinstv v zakonodatelьstve Respubliki Serbiя”. Rusin: Meždunarodnый istoričeskiй žurnal. 39 (1): 229—238. 
• Kostelьnik, Gabor (1923). Gramatika bačvanьsko-ruskeй bešedi. Ruski Kerestur: RNPD. 
• Kočiš, Mikola M. (1971). Pravopis ruskogo яzika: Školske vidanэ. Novi Sad: Pokraїnski zavod za vidavanє učebnїkoh. 
• Kočiš, Mikola M. (1974). Ґramatika ruskogo яzika: Fonetika, morfoloґiя, leksika (1. izd.). Novi Sad: Pokraїnski zavod za vidavanє učebnїkoh. 
• Kushko, Nadiya (2007). „Literary Standards of the Rusyn Language: The Historical Context and Contemporary Situation”. The Slavic and East European Journal. 51 (1): 111—132. 
• Maґočій, Pavel Robert, ur. (2004). RusinЬskый яzыk. Opole: Uniwersytet Opolski: Instytut Filologii Polskiej. 
• Magocsi, Paul R. (2015). With Their Backs to the Mountains: A History of Carpathian Rus’ and Carpatho-Rusyns. Budapest-New York: Central European University Press. 
• Magocsi, Paul R.; Pop, Ivan I., ur. (2005) [2002]. Encyclopedia of Rusyn History and Culture (2. izd.). Toronto: University of Toronto Press. 
• Paščenko, Evgen (2018). „O Rusinima kao ukrajinskom subetnosu”. Migracijske i etničke teme. 13 (4): 296—300. 
• Plišková, Anna (2007). Rusínsky jazyk na Slovensku: Náčrt vývoja a súčasné problémy (PDF). Prešov: Metodicko-pedagogické centrum. 
• Plїškova, Anna, ur. (2008). Rusinьskый яzыk medžі dvoma konґresami (PDF). Prяšіv: Svіtovый konґres Rusinіv. 
• Plishkova, Anna (2009). Language and National Identity: Rusyns South of Carpathians. Boulder: East European Monographs. 
• Ramač, Janko (2017). „Gramatika rusinskog jezika Havrijila Kosteljnika i njena recepcija u periodu između dva svetska rata” (PDF). Slavistika. 21: 155—161. 
• Ramač, Janko (2018). „Osnovni pravci, težnje i dileme u kulturno-prosvetnom i nacionalnom životu Rusina u Jugoslaviji (1945-1970)” (PDF). Kiїvsьkі іstoričnі studії. 6 (1): 63—73. 
• Ramač, Юliяn (2011). „Prof. dr Aleksander D. Duličenko i ruska (юžnoruska) mikrofilologiя”. Lingvokulьturnoe prostranstvo sovremennoй Evropы čerez prizmu bolьših i malыh яzыkov. Tartu: Tartuskiй gosudarstvennый universitet. str. 25—32. 
• Ramač-Furman, Anamariя (2013). „Ґramatika bačvanьsko-ruskeй bešedi Gavriїla Kostelьnika яk fundament ruskogo literaturnogo яzika” (PDF). Studia Ruthenica: Zbornїk robotoh. 18 (31): 15—25. 
• Smiljanić, Ilinka, ur. (2013). Univerzalna decimalna klasifikacija: Sažete tablice, usaglašene sa izmenama i dopunama iz 2011. godine (1. izd.). Beograd: Narodna biblioteka Srbije. 
• Stegherr, Marc (2003). Das Russinische: Kulturhistorische und Soziolinguistische Aspekte. München: Verlag Otto Sagner. 
• Subotić, Momčilo (2018). „Rusini i Ukrajinci u Vojvodini” (PDF). Politička revija. 30 (56): 45—70. 
• Tamaš, Julijan (1984). Rusinska književnost: Istorija i status. Novi Sad: Matica srpska. 
• Tamaš, Julijan (2004). „Rusinistika između ukrajinistike i srbistike”. Slavistika. 8: 306—309. 
• Tamaš, Юliяn (2017). Skladanє identitetoh: Vibrani studiï i eseï z rusinistiki i ukraïnistiki. Novi Sad: Ruske slovo. 
• Csernicskó, István; Fedinec, Csilla (2015). „Language and Language Policy in Transcarpathia between the Two World Wars” (PDF). Minority Studies: Demography, Minority Education, Ethnopolitics. 18: 93—113. 
• Tir, Mihal (2004). „Rusinistika sa aspekta slavistike”. Slavistika. 8: 310—314. 
• Fejsa, Mihajlo (2005). Vreme i vid u rusinskom i engleskom jeziku. Novi Sad: Prometej. 
• Feйsa, Mihaйlo (2009). „Formi i metodi ukraїnizaciї rusnacoh/rusinoh u Serbiї i їh odraženє na status ruskogo яzika”. Rusin: Meždunarodnый istoričeskiй žurnal. 17 (3): 71—78. 
• Fejsa, Mihajlo (2012). „Rusinski jezik u Republici Srbiji/Vojvodini”. Filolog: Časopis za jezik, književnost i kulturu. 5: 217—223. 
• Fejsa, Mihajlo (2016). „Osnove novog pravopisa rusinskog jezika” (PDF). Slavistika. 20: 167—172. 
• Feйsa, Mihaйlo (2019a). Pravopis ruskogo яzika (PDF). Novi Sad: Filozofski fakultet. 
• Fejsa, Mihajlo (2019b). Uticaj srpskog jezika na rusinski jezik (PDF). Novi Sad: Filozofski fakultet. 
• Fejsa, Mihajlo (2020). „Novi pravopis rusinskog jezika” (PDF). Slavistika. 24 (2): 255—280. 
• Hadju Barát, Ágnes (2012). „Dynamism of Knowledge Organization, particularly its relation to UDC” (PDF). 20 Años del Capítulo Español de ISKO: Actas del X Congreso de ISKO-España. Coruña: Universidade da Coruña. str. 337—351. 
• Csernicskó, István; Fedinec, Csilla (2016). „Four Language Laws of Ukraine”. International Journal on Minority and Group Rights. 23: 560—582. 

Spoljašnje veze

• Svіtova akademія rusinьskoй kulturый: Яzыk