Savez nemačkih devojaka

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Spomen značka.

Savez nemačkih devojaka (nem. Bund Deutscher Mädel) bio je ženski ogranak omladinskog pokreta Nacističke partije, Hitlerove omladine.

U početku se sastojao iz dve sekcije: Saveza devojčica (nem. Jungmädelbund), za devojke od 10 do 14 godina, i Saveza u užem smislu, za devojke od 14 do 18. Godine 1938. uvedena je i treća sekcija, Vernost i lepota (nem. Glaube und Schönheit), koja je bila dobrovoljna i otvorena za devojke od 17 do 21.

Od 1936. zakonski je regulisano obavezno članstvo svih devojaka, pod uslovom da nisu bile diskvalifikovane iz „rasističkih razloga“. U svoje vreme Savez je bio najveća ženska omladinska organizacija na svetu. Godine 1944. imao je 4,5 miliona članova.

Predajom nacističke Nemačke 1945, organizacija je de fakto prestala da postoji. Zajedno sa ostalim organizacijama Nacističke partije zabranjena je odlukom Savezničkog kontrolnog veća od 10. oktobra 1945. Prema članu 86 nemačkog Krivičnog zakonika, Hitlerova omladina je neustavna organizacija, a distribucija ili javna upotreba njenih simbola, osim za obrazovne i istraživačke potrebe, nisu dozvoljeni.

Nastanak i razvoj[uredi | uredi izvor]

Počeci u Vajmarskoj republici[uredi | uredi izvor]

Još 1923. godine nastala su u okviru Nacionalsocijalističke partije prva „devojačka društva“ (Mädchenschaften), poznata i kao „Sestrinstva Hitlerove omladine“ (Schwesternschaften der Hitler-Jugend). Međutim, ove grupe su imale malo članova. Tek juna 1930. spojene su u Savez nemačkih devojaka. Do 1931. organizacija je narasla na 1.711 članova, a pomenute godine je na čelu sa Elizabetom Grajf-Valden, rukovodiocem saveza (Bundesführerin) integrisana u Hitlerovu omladinu.

Osnivanje prvih mesnih grupa (Ortsgruppen) Saveza nemačkih devojaka - Saveza učenica Nacionalsocijalističke partije (Nationalsozialistischen Schülerinnenbundes) i Grupa devojčica Udruženja žena Nacionalsocijalističke partije (Jungmädchengruppen der NS-Frauenschaft) - pada u 1930/31. Mesna grupa za Berlin osnovana je februara 1930, a grupa za Dancig jula 1931. U decembru 1930. osnovana je mesna grupa Ahern badskog Saveza učenica Nacionalsocijalističke partije, ali je u početku bila zabranjena.

Podstican porast članova od 1933.[uredi | uredi izvor]

Polaganje zakletve pripadnike Hitlerove omladine i Saveza nemačkih devojaka u Tjencinu, Kina, 1935.

Nedugo pošto je izabran za državnog rukovodioca omladine (Reichsjugendführer) 17. juna 1933, Baldur fon Širah izdao je uredbe, kojima su raspušteni ili zabranjeni do tada postojeći, konkurentski omladinski savezi. Prisilnom integracijom ovih omladinskih grupa - ukoliko se nisu same raspustile da izbegnu nacističku konfiskaciju - Hitlerova omladina i Savez nemačkih devojaka doživele su veliki porast članova. Ove aktivnosti su bile deo programa ujednačavanja (Gleichschaltung), koji je počeo 1933. Konkordat koji je nacistička Nemačka potpisala s Katoličkom crkvom 20. jula 1933. dozvoljavao je izvestan prostor radu Katoličke omladine. Još neujednačene omladinske grupe bile su često izložene uznemiravanjima. Nacisti su hteli da ih prisilno integrišu u nacionalsocijalističke omladinske saveze. Zakonom o Hitlerovoj omladini od 1. decembra 1936. svi omladinci u Nemačkoj koji ispunjavaju uslove bili su obavezani da stupe u članstvo Hitlerove omladine ili Saveza nemačkih devojaka. Morali su da budu čisti Nemci, građani Nemačke i da ne boluju od naslednih bolesti. Devojke su morale da imaju 10 godina da bi stupile u Savez.

Aktivnosti i svakodnevica[uredi | uredi izvor]

Parada pripadnika Saveza nemačkih devojčica za očuvanje nemačke narodnosti u „Krajini“ (Grenzland), transparent „Nevolja Krajine je nevolja naroda“, Vorms, 1933.
Članovi Saveza devojčica u Vormsu, 1933.
Devojke iz Berlina, skupljanje sena, 1939.
Izvođenje gimnastike, 1941.

Slično kao kod dečaka težište aktivnosti u Savezu nemačkih devojaka ležalo je na izletima, pešačenjima i marševima s ruksacima u prirodu, često praćenim logorskom vatrom, kuvanjem i zajedničkim pevanjem. U letnjoj polovini godine bilo je uobičajeno gledanje punog meseca i noćenje u plastima sena. Standardni program obuhvatao je izvođenje bajki i pozorišnih predstava, ponekad s lutkama i marionetama, narodne igre i sviranje frule, različite sportove, često u vidu grupne igre. Za razliku od muških organizacija Hitlerove omladine, osim „Službe za zdravlje devojaka“ (Gesundheitsmädeldienst) i „poljske službe“ (Landdienst), koja je inače predviđena za oba pola, nije bilo specijalnog odeljenja Saveza nemačkih devojaka. Pristup specijalnim formacijama Hitlerove omladine, kao što su Motorizovana (Motor-HJ), Jahačka (Reiter-HJ), Leteća Hitlerova omladina (Flieger-HJ), bio je zatvoren devojčicama, jer su ovde primani samo dečaci tj. muškarci.

Dok se kod dečaka podsticala snaga, istrajnost i izdržljivost, trebalo je da devojčice pre svega gimnastičkom obukom razviju lepotu: „Atletski napor obično je zamenjivala ritmička gimnastika. Ova vrsta vežbe stavljala je akcenat na harmoniju i osećaj mirovanja u sopstvenom fizičkom telu, kao i kolektivnog tela grupe. Stoga su devojke izvodile organsku ’narodnu zajednicu’ (Volksgemeinschaft). U isto vreme tok gimnastičkih pokreta bio je tesno povezan sa ženskom anatomijom i budućom ulogom žene kao majke.“

U zimskoj polovini godine u domovima Saveza obično su organizovane večeri ručnog rada. Jedan savremenik seća se toga na sledeći način:

Domske večeri, koje su organizovane u mračnim i prljavim podrumima, bile su užasno siromašne sadržajem. Vreme je ubijano sakupljanjem priloga, vođenjem bezbrojnih spiskova i bubanjem napamet tekstova pesama preko čijeg jezičkog siromaštva, uprkos poštenom trudu, nisam mogla preći. Debate o političkim spisima delimično izabranim iz „Moje borbe“ završavale su se brzo u opštoj tišini. U boljem pamćenju su mi ostali vikend putovanja sa šetnjama, sportom i logorovanjem i noćenjem u omladinskim hostelima. Povremeno smo se igrali na otvorenom sa susednim grupama. Ako je među njima postojalo suparništvo, igra se ponekad pretvarala u prave tuče. Kakav prizor bi mogle pružati devojke koje se tuku oko jedne zastavice nekome sa strane, bolje da ne zamišljam.[1]

Uniforma članova Saveza sastojala se iz tamnoplave suknje, bele bluze i crne vratne marame sa kožnim čvorom. Izbor dokolenice i fruzure bio je prepušten slobodi pojedinca. Od nakita smeli su se nositi samo prsten i ručni sat. U vezi s odevanjem omladine važili su Hitlerovi standardi:

Za vreme raspusta Hitlerova omladina i Savez nemačkih devojaka organizovali su putovanja u zimske skijaške i letnje šatorske kampove, koja su zahvaljujući grantovima bila omogućena i deci iz socijalno ugroženih porodica. Devojke su se pripremale da služe narodu i porodici u okviru programa godine službe (Dienstjahr), koji je predviđao pružanje pomoći u kućnim i poljoprivrednim poslovima (tzv. Landfrauenjahr, u bukvalnom prevodu „godina seljanke“). U početku je bio na dobrovoljnoj osnovi, a 1938. je postao obavezan. Tokom te službe devojke su živele i radile u domaćinstvima odnosno na seoskim gazdinstvima. Kampovi za obuku devojaka i dečaka za poljoprivredne poslove često su bili jedni pored drugih. To je za posledicu imalo naglo rasplamsavanje seksualnih kontakata, naročito 1936. Samo u slučaju 900 članova Saveza, koji su se vratili s obeležavanja dana državne partije (Reichsparteitag) u Nirnbergu, odnosno godišnjice Nacionalsocijalističke partije, utvrđeno je posle da su u drugom stanju.

Šlezija, Pomeranija i Istočna Pruska bili su regioni u kojima se naročito osećala potreba za pružanjem pomoći u poljoprivrednim poslovima. Zbog toga je program poljske službe posle 1936. proširen. U centrima za obuku i usavršavanje nisu više vršene pripreme samo za unutrašnju kolonizaciju ruralnih krajeva, nego i za kolonizaciju istočnih krajeva koji nisu naseljeni Nemcima, a koje je „gospodareći narod“ (Herrenvolk) prema ratnim planovima stvaranja „životnog prostora“ (Lebensraum) trebalo da osvoji.

Vođstvo i obuka[uredi | uredi izvor]

Rukovodioci Saveza nemačkih devojaka u poseti Koncentracionog logora Dahau, 1936.

Članovi i organizacioni oblici[uredi | uredi izvor]

Krojačnica Saveza nemačkih devojaka, u kojoj se popravlja odeća pripadnika Jungfolka, 1942; na zidu portret Adolfa Hitler s natpisom „Sledimo te“.

Rat i raspuštanje[uredi | uredi izvor]

Od izbijanja Drugog svetskog rata septembra 1939. članovi Saveza nemačkih devojaka bili su uključeni u ratni napor kao pomoćno osoblje u bolnicama (Lazaretthelferinnen), protivvazduhoplovnoj odbrani (Luftschutzhelferinnen) i poljoprivredi (Landhelferinnen) i na razne druge načine izvan vojne službe.

Posle invazije na Poljsku članovi Saveza nemačkih devojaka dobili su nove zadatke u Vartelandu (Wartheland), anektiranoj oblasti (Reichsgau) u zapadnoj Poljskoj. Bilo u okviru programa „obavezne godine“ (nem. Pflichtjahr) bilo dobrovoljno one su posle progona oko milion Poljaka pomagale oko 350.000 „folksdojčerskih“ seljaka, koji su se tamo doselili iz drugih krajeva Poljske, u vođenju domaćinstva, u vezi s nemačkim jezikom, kao i u obrazovanju dece: „Radi podrške pri nacionalsocijalističkoj resocijalizaciji 19.000 članova Saveza nemačkih devojaka i njihovi mladi rukovodioci su postepeno su dovođene iz Rajha u ’Varteland’ i koncentrisane u 160 specijalnih logora. Njihov rad je trajao četiri do šest sedmica, a vršile su ga u grupama do 15 devojaka. Svaka grupa je vodila brigu o četiri ili pet sela, radeći tamo više puta sa Zaštitnim odredima, koji su malo pre toga prognali poljsko stanovništvo.“[2]

Susret sa poljskim Nemcima često je delovao otrežnjujuće za devojke, koje su bile suočene sa rasprostranjenom nepismenošću, neadekvatnom higijenom i zavisnošću od alkohola.[3]

Dalje oblasti rada pripadnika Saveza nemačkih devojaka tokom rata je bile su pružanje prve pomoći za ranjene u bolnicama i lazaretima, zbrinjavanje dolazećih izbeglica na železničkim stanicama i pomaganje lica koja su usled bombardovanja postali beskućnici. Oko 3.000 devojaka je odvučeno iz Saveza nemačkih devojaka u pratnju SS (SS-Gefolge). Neke od njih su postale matrone.[4]

Budući da su bile prostorno odvojene od svojih porodica i živele i radile zajedno, kao npr. vojnici Vermahta, devojkama iz Saveza nemačkih devojaka pružale su se tokom svog rada pružale brojne mogućnosti za seksualne veze. Zbog popuštanja seksualnog morala u ratnim uslovima Savez nemačkih devojaka je izašao na loš glas: „U običnom govoru skraćenica BDM je na kraju tumačena kao Bund Deutscher Matratzen (Savez nemačkih matraca) ili Bubi Drück Mich (Dečko, pritisni me)“.

Kao podsekcija Hitlerove omladine organizacija Savez nemačkih devojaka je posle rata 1945. uredbom br. 2 savezničkog Kontrolnog veća zabranjena i raspuštena, a njena imovina je zaplenjena.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Melita Maschmann: Fazit. Kein Rechtfertigungsversuch. Stuttgart 1963
  2. ^ Kater 2005, str. 79.
  3. ^ Kater 2005, str. 80.
  4. ^ Kater 2005, str. 82.

Izvori i literatura[uredi | uredi izvor]

Izvori

  • Gisela Miller-Kipp (ed): „Auch Du gehörst dem Führer.“ Die Geschichte des Bundes Deutscher Mädel (BDM) in Quellen und Dokumenten. Juventa-Verlag, Weinheim u. a. 2001. ISBN 978-3-7799-1131-9. (Materialien zur historischen Jugendforschung.)
  • Dienstvorschrift der Hitlerjugend: Der Jungmädeldienst. Reichsjugendführung, Berlin 1940, (archive.org).
  • Gerhard Honekamp: „Straff, aber nicht stramm – herb, aber nicht derb“ – „Erziehung zur deutschen Frau“ durch den Bund Deutscher Mädel. In: Geschichte lernen 24/1991 (Themenheft Kindheit und Jugend im Nationalsozialismus), S. 44–47 (Quellensammlung für den Unterricht).

Literatura

  • Birgit Jürgens: Zur Geschichte des BDM (Bund Deutscher Mädel) von 1923 bis 1939. 2. unveränderte Auflage. Lang, Frankfurt am Main u. a. 1996. ISBN 978-3-631-30602-4. (Europäische Hochschulschriften Reihe 3: Geschichte und ihre Hilfswissenschaften 593), (Zugleich: Rostock, University, Diss., 1993).
  • Michael H. Kater: Hitler-Jugend. Aus dem Englischen von Jürgen Peter Krause. Primus-Verlag, Darmstadt. 2005. ISBN 978-3-89678-252-6..
  • Gabriele Kinz: Der Bund Deutscher Mädel. Ein Beitrag zur außerschulischen Mädchenerziehung im Nationalsozialismus. Lang, Frankfurt am Main u. a. 1990. ISBN 978-3-631-42549-7. (Europäische Hochschulschriften. Reihe 11: Pädagogik 421), (Zugleich: Bielefeld, University, Diss., 1989).
  • Martin Klaus: Mädchen im Dritten Reich. Der Bund Deutscher Mädel. 3. aktualisierte Auflage. PapyRossa-Verlag, Köln. 1998. ISBN 978-3-89438-152-3. (Neue kleine Bibliothek 55).
  • Arno Klönne: Jugend im Dritten Reich. Die Hitler-Jugend und ihre Gegner. Dokumente und Analysen. Diederichs, Düsseldorf u. a. 1982. 1982. ISBN 978-3-424-00723-7..
  • Gisela Miller-Kipp: „Der Führer braucht mich“. Der Bund Deutscher Mädel (BDM). Lebenserinnerungen und Erinnerungsdiskurs. Juventa Verlag, Weinheim u. a. 2007. ISBN 978-3-7799-1135-7. (Materialien zur Historischen Jugendforschung).
  • Dagmar Reese (ed): Die BDM-Generation. Weibliche Jugendliche in Deutschland und Österreich im Nationalsozialismus. Verlag für Berlin-Brandenburg. . Berlin. 2007. ISBN 978-3-86650-530-8. ., (Potsdamer Studien 19).
  • Dagmar Reese: Mädchen im Bund Deutscher Mädel. In: Elke Kleinau, Claudia Opitz (ed): Geschichte der Mädchen- und Frauenbildung. Band 2: Vom Vormärz bis zur Gegenwart. Campus-Verlag, Frankfurt am Main u. a. 1996. ISBN 978-3-593-35413-2..
  • Dagmar Reese: Straff, aber nicht stramm – herb, aber nicht derb. Zur Vergesellschaftung von Mädchen durch den Bund Deutscher Mädel im sozialkulturellen Vergleich zweier Milieus. Beltz, Weinheim u. a. 1989. ISBN 978-3-407-58310-9. (Ergebnisse der Frauenforschung 18), (Zugleich: Berlin, Freie University, Diss., 1987).
  • Dagmar Reese: Warum Mädchen nicht nur gewandert sind. Der „Bund Deutscher Mädel“. In: Geschichte in Wissenschaft und Unterricht, Jg. 60, 2009, 268−281.
  • Susanne Wiborg: Claras Untergang. In: Die Zeit, Nr. 17/2005.
Savez nemačkih devojaka na Vikimedijinoj ostavi.

J

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Савез_немачких_девојака&oldid=26997112”