Seidži Ozava

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Seidži Ozava
Ozava 1963. godine
Ime po rođenju小澤 征爾
Datum rođenja(1935-09-01)1. septembar 1935.
Mesto rođenjaMukden, Japansko carstvo
Datum smrti6. februar 2024.(2024-02-06) (88 god.)
Mesto smrtiTokio, Japan
ObrazovanjeMuzička škola Toho Gakuen
SupružnikMiki Irie
Veb-sajtwww.ozawa-festival.com

Seidži Ozava (jap. 小澤 征爾; Mukden, 1. septembar 1935 — Tokio, 6. februar 2024) bio je japanski dirigent poznat po svom radu sa Simfonijskim orkestrom San Franciska, Simfonijskim orkestrom Toronta, Bečkom državnom operom i Bostonskim simfonijskim orkestrom, čiji je muzički direktor bio 29 godina. Dobitnik je brojnih međunarodnih nagrada.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rane godine[uredi | uredi izvor]

Ozava je rođen 1. septembra 1935. od japanskih roditelja u gradu Mukdenu (današnji Šenjang u Kini) kojeg su 1935. pod okupacijom držali Japanci. Kada se njegova porodica vratila u Japan 1944. godine, počeo je da uči klavir kod Noborua Tojomasua, intenzivno proučavajući dela Johana Sebastijana Baha. Nakon što je 1950. završio srednju školu Seidži je slomio dva prsta igrajući ragbi. Pošto nije mogao da nastavi sa učenjem klavira, Hideo Saito, njegov učitelj u muzičkoj školi,[1] doveo je Ozavu na izvođenje Betovenovog Koncerta za klavir br. 5. Ovaj koncert je Ozavi pomerio muzički fokus sa klavira na dirigovanje.[2] Išao je u muzičku školu Toho Gakuen, gde je diplomirao 1957.[3] [4]

Međunarodna karijera[uredi | uredi izvor]

Skoro deceniju nakon sportske povrede, Ozava je osvojio prvu nagradu na Međunarodnom takmičenju dirigenta orkestara u Bezansonu, Francuska. Ovaj uspeh je doveo do poziva Čarlsa Minha, tada muzičkog direktora Bostonskog simfonijskog orkestra, da pohađa Centar muzike Berkšir (engl. Berkshire Music Center), koji se sada zove: Centar muzike Tenglvud (engl. Tanglewood Music Center), gde je studirao sa Pjerom Monteukom.[5] Ozava je 1960. osvojio Nagradu Kusevicki za izvanrednog studenta dirigovanja, najveću čast Tenglvud centra. Dobivši stipendiju za studije dirigovanja kod poznatog austrijskog dirigenta Herberta fon Karajana, Ozava se preselio u Zapadni Berlin. Pod paskom fon Karajana, Ozava je privukao pažnju istaknutog dirigenta Leonarda Bernštajna. Bernštajn ga je potom imenovao za pomoćnika dirigenta Njujorške filharmonije gde je bio angažovan tokom sezona 1961–1962 i 1964–1965. Dok je bio sa Njujorškom filharmonijom, Ozava je imao svoj prvi profesionalni koncert sa Simfonijom San Franciska 1962. [6] Ozava je jedini dirigent koji je učio i kod Karajana i kod Bernštajna.[7]

U decembru 1962. godine Ozava je bio umešan u kontroverzu sa prestižnim japanskim NHK simfonijskim orkestrom kada su pojedini članovi orkestra, nezadovoljni njegovim stilom i ličnošću, odbili da sviraju pod njim. Umesto toga, Ozava je dirigovao rivalskim Japanskim filharmonijskim orkestrom.[8] Od 1964. do 1968. godine, Ozava je bio prvi muzički direktor Ravinija festivala, letnjeg doma Čikaškog simfonijskog orkestra. Godine 1969. bio je glavni dirigent ovog festivala.

Ozava je imao angažman kao muzički direktor Simfonijskog orkestra u Torontu od 1965. do 1969. i Simfonijskog orkestra San Franciska od 1970. do 1977. godine. Godine 1972. predvodio je Simfoniju iz San Franciska u njenim prvim komercijalnim snimcima muzike inspirisanom Romeom i Julijom Vilijama Šekspira. Godine 1973. poveo je orkestar iz San Franciska na evropsku turneju, koja je uključivala i koncert u Parizu. Bio je umešan u spor 1974. sa komitetom svirača Simfonije San Franciska koji je uskratio mandat timpanistkinji Elejn Džons i fagotistu Rjoheiju Nakagavi, dvoma mladih muzičara koje je odabrao lično Ozava.[9] Ozava je u San Francisku, kao gostujući dirigent, dirigovao još koncertom iz 1978. godine sa muzikom iz baleta Čajkovskog Labudovo jezero.

Bostonski simfonijski orkestar[uredi | uredi izvor]

Spoljašnji audio-zapis
Snimak Ozavinog dirigovanja operom Pjotra Iljiča Čajkovskog Pikova dama, Opus. 68 sa Vladimirom Atlantovim, Mirelom Freni i Bostonskim simfonijskim orkestrom (1992) Link na archive.org

Između 1964. i 1973. Ozava je dirigovao raznim orkestrima. 1973. postao je muzički direktor Bostonskog simfonijskog orkestra 1973. i tu je ostao 29 godina, što je najduži staž bilo kog muzičkog direktora, nadmašivši 25 godina koje je imao Sergej Kusevicki.[6]

Ozava je svoju prvu Nagradu Emi dobio 1976. godine za televizijsku PBS seriju Bostonskog simfonijskog orkestra pod naslovom Večer u simfoniji. Godine 1994. Bostonski simfonijski orkestar je posvetio svoju novu koncertnu dvoranu u Tenglvudu "Seidži Ozava Hol" u čast njegove 20. sezone sa orkestrom. Godine 1994. dobio je svoj drugi Emi za individualno dostignuće u kulturnom programu za Dvoržaka u Pragu: Proslava.[6]

U decembru 1979, Ozava je dirigovao monumentalnom izvedbom Betovenove Devete simfonije u Centralnoj filharmoniji Pekinga.[10] Ovo je bio prvi put, od 1961. godine, da je Betovenova Deveta simfonija uživo izvedena u Kini.[10]

U nastojanju da spoji japanske orkestre i izvođače sa međunarodnim umetnicima, Ozava je, zajedno sa Kazujošijem Akijamom, osnovao Saito Kinen orkestar 1992. Od svog nastanka, orkestar je stekao istaknutu poziciju u međunarodnoj muzičkoj zajednici.[11] Ozava i violončelista i dirigent Mstislav Rostropovič formirali su putujuću muzičku grupu u kasnijim fazama Rostropovičovog života, sa ciljem da održavaju besplatne koncerte i budu mentori studentima širom Japana.[12]

Iste godine Ozava debituje sa Metropoliten operom u Njujorku. Bio je u centru kontroverze 1996–1997 kad je zahtevao nagle promene u Muzičkom centru Tenglvud, zbog čega su Gilbert Kališ i Leon Flajšer podneli ostavke u znak protesta.[13] Potonja kritika Grega Sandoua izazvala je veliku pažnju u štampi.[14] [15] [16]

Ozava je dirigovao međunarodnim izvođenjem Betovenove Ode radosti na ceremoniji otvaranja Zimskih olimpijskih igara 1998. u Naganu, Japan. Ozava je dirigovao orkestrom i pevačima u Naganu, a pridružili su mu se i horovi iz Pekinga, Berlina, Kejptauna, Njujorka i Sidneja – kao i publika na Olimpijskom stadionu u Naganu. Ovo je bio prvi put da je simultano izveden međunarodni audio-vizuelni performans.[17] [18] [19]

Ozava je bio zagovornik klasične muzike 20. veka, dirigujući premijerama brojnih dela, uključujući Polifoniju iz San Franciska Đerđa Ligetija 1975. godine i operu Sveti Fransoa Asiški Olivijea Mesijana 1983. godine. Takođe je postao poznat po svojoj neortodoksnoj dirigentskoj garderobi, gde je nosio tradicionalnu svečanu haljinu sa belom dolčevicom, a ne uobičajenu uštirkanu košulju, prsluk i belu kravatu.[20]

Japanska vlada je 2001. godine odala počast Ozavi za zasluge u kulturi.[21]

Od 2002. godine[uredi | uredi izvor]

Godine 2002, Ozava se povukao sa mesta muzičkog direktora Bostonskog simfornijskog orkestra da bi postao glavni dirigent Bečke državne opere.[22] Istovremeno Ozava nastavlja da radi kao nastavnik i administrator u Muzičkom centru Tenglvud. Na Novu godinu 2002. Ozava je dirigovao Bečkim novogodišnjim koncertom. 2005. je osnovao je Operu Nomori u Tokiju i dirigovao je operom Elektra Riharda Štrausa.[23] Dana 1. februara 2006. godine, Ozava je morao da otkaže sve svoje dirigentske angažmane zbog bolesti, uključujući upalu pluća i šindre. Dirigovanju se vratio u martu 2007. u Tokijskoj operi Nomori.[24] Ozava se povukao sa funkcije u Bečkoj državnoj operi 2010. godine, gde ga je nasledio Franc Velzer-Mest.[25]

Ozava (u sredini) sa porodicom u društvu američkog državnog sekretara Džonom Kerijem snimljeno 6. decembra 2015. na večeri u Kenedi centru u Vašingtonu.

Oktobra 2008. Ozava je odlikovan Japanskim Ordenom kulture, za koji je u Carskoj palati održana ceremonija dodele nagrada. Dobitnik je 34. Muzičke nagrade Suntori (2002) i Nagrade za izvrsnost Međunarodnog centra u Njujorku.

Dana 7. januara 2010, Ozava je objavio da otkazuje sve angažmane na šest meseci kako bi se podvrgnuo lečenju raka jednjaka.[26] [27] Ostali Ozavini zdravstveni problemi uključuju upalu pluća[28] i operaciju donjeg dela leđa.[29] Nakon dijagnoze raka, Ozava i romanopisac Haruki Murakami započeli su seriju od šest razgovora o klasičnoj muzici koji čine osnovu za knjigu Apsolutno o muzici.[30]

Počasni doktorati[uredi | uredi izvor]

Ozava ima počasne doktorske diplome sa Univerziteta Harvard, Muzičkog konzervatorijuma Nove Engleske, Univerziteta Masačusets Amherst, Nacionalnog univerziteta muzike u Bukureštu i Koledža Viton. Počasni je član Međunarodnog muzičkog saveta.[31]

Lični život[uredi | uredi izvor]

Ozava ima tri brata (Katsumi, Tošio i Mikio).[32] Ozava je oženjen sa Miki Irie („Vera“), bivšom manekenkom i glumicom, rođenom 1944. u Jokohami i koja je četvrtina Ruskinja i tri četvrtine Japanka; [33] prethodno je bio oženjen pijanistkinjom Kjoko Edo.[12] Ozava ima dvoje dece sa Irie, ćerku po imenu Seiru i sina po imenu Jukijoši.[32]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Seiji Ozawa”. Naxos. Arhivirano iz originala 21. 8. 2016. g. Pristupljeno 17. 8. 2009. 
  2. ^ „Seiji Ozawa at the Kennedy Center Honors”. YouTube. 
  3. ^ Reitman, Valerie (9. 3. 2000). „Crash Course in Passion”. Los Angeles Times (na jeziku: engleski). Pristupljeno 27. 7. 2020. 
  4. ^ Iuchi, Chiho (2. 12. 2017). „Master class: Conductor Seiji Ozawa passes on his knowledge to a new generation”. The Japan Times (na jeziku: engleski). Pristupljeno 27. 7. 2020. 
  5. ^ „Keeping Time at Tanglewood”. Operanews.com. Pristupljeno 6. 1. 2016. 
  6. ^ a b v „Seiji Ozawa (Conductor) – Short Biography”. Bach-cantatas.com. Pristupljeno 6. 1. 2016. 
  7. ^ „Ozawa Seiji: The Self-Made Maestro”. 10. 7. 2018. 
  8. ^ Nakasone, Yasuhiro (1999). The Making of the New Japan: Reclaiming the Political Mainstream. trans. Lesley Connors. Routledge. str. 170—171. ISBN 978-0-7007-1246-5. 
  9. ^ "Two Musicians Reinstated for a Year in Coast Dispute" by Lacey Fosburgh, The New York Times, August 2, 1974
  10. ^ a b „Sounds of Joy in China”. Christian Science Monitor. 2. 1. 1980. ProQuest 1039254269. 
  11. ^ „Archived copy”. Arhivirano iz originala 2. 11. 2012. g. Pristupljeno 12. 2. 2009. 
  12. ^ a b Lakshmanan, Indira (20. 9. 1998). „His Other Life in Japan”. The Boston Globe. Pristupljeno 30. 12. 2015. 
  13. ^ Tommasini, Anthony (31. 3. 2002). „MUSIC; A Last Bow, To Polite Applause”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 8. 12. 2019. 
  14. ^ Sandow, Greg (15. 12. 1998). „Conduct(or) Unbecoming the Boston Symphony”. The Wall Street Journal. gregsandow.com. Pristupljeno 18. 7. 2013. 
  15. ^ Dezell, Maureen (16. 12. 1998). „Ozawa's supporters rebut Journal attack”. The Boston Globe. gregsandow.com. Pristupljeno 18. 7. 2013. 
  16. ^ Dezell, Maureen (25. 12. 1998). „Beleaguered BSO Answers Wall Street Journal Attack”. The Boston Globe. gregsandow.com. 
  17. ^ Strom, Stephanie (7. 2. 1998). „THE XVIII WINTER GAMES: OPENING CEREMONIES; The Latest Sport? After a Worldwide Effort, Synchronized Singing Gets In”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 19. 8. 2021. „the first time that images and sounds from around the globe were united in a simultaneous live performance.” 
  18. ^ Frey, Jennifer; Sullivan, Kevin (7. 2. 1998). „Washingtonpost.com: A Warm Welcome at the Winter Olympics”. Washington Post. Pristupljeno 19. 8. 2021. 
  19. ^ The Opening Ceremony media guide : the XVIII Olympic Winter Games, Nagano 1998 / NAOC (na jeziku: engleski), The Organizing Committee for the XVIII Olympic Winter Games, Nagano 1998. Nagano, februar 1998, Pristupljeno 19. 8. 2021 
  20. ^ "Ozawa: A pioneer who dedicated his life to Western music" by Anne Midgette, The Washington Post, December 5, 2015
  21. ^ "Cultural Highlights; From the Japanese Press (August 1 – October 31, 2001)," Arhivirano septembar 27, 2011 na sajtu Wayback Machine Japan Foundation Newsletter, Vol. XXIX, No. 2, p. 7.
  22. ^ "Ozawa to Quit Boston Symphony, Adding to a Void on U.S. Podiums" by Ralph Blumenthal, The New York Times, June 23, 1999.
  23. ^ "Seiji Ozawa Inaugurates Tokyo Opera Nomori with Elektra; Outlines Future Seasons" Arhivirano novembar 27, 2019 na sajtu Wayback Machine, Opera News, March 30, 2005
  24. ^ Matthew Westphal (21. 3. 2007). „Seiji Ozawa Returns to Podium After More Than a Year”. Playbill Arts. Pristupljeno 12. 10. 2007. 
  25. ^ Matthew Westphal (6. 6. 2007). „Vienna State Opera Appoints Dominique Meyer Its Next Director, with Franz Welser-Möst as Music Director”. Playbill Arts. Pristupljeno 12. 10. 2007. 
  26. ^ „Opera News > the Met Opera Guild”. www.metoperafamily.org. Arhivirano iz originala 11. 2. 2010. g. 
  27. ^ „Ozawa Discloses Cancer and Cancels Concerts for 6 Months”. The New York Times. 14. 4. 1994. Pristupljeno 30. 12. 2015. 
  28. ^ „Conductor Seiji Ozawa vows to return to work”. BBC News. 13. 3. 2012. Pristupljeno 25. 12. 2014. 
  29. ^ „Japanese conductor Seiji Ozawa beats cancer, plans opera”. South China Morning Post. 5. 8. 2014. Pristupljeno 25. 12. 2014. 
  30. ^ Vishnevetsky, Ignatiy (14. 11. 2016). „Haruki Murakami prods a great conductor for insight in Absolutely On Music”. The A.V. Club. Onion Inc. Pristupljeno 16. 11. 2016. 
  31. ^ „Members of Honour”. 
  32. ^ a b Lakshmanan, Indira (20. 9. 1998). „Orchestrating Family Life in Japan”. The Boston Globe. Pristupljeno 30. 12. 2015. 
  33. ^ „Miki Irie, biography”. Pristupljeno 16. 11. 2020. , IMDb..

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сеиџи_Озава&oldid=27732091”