Serafim Dmitrovski
| Serafim Dmitrovski | |
|---|---|
.jpg) | |
| Lični podaci | |
| Druga imena | Nikolaj Ivanovič Zvezdinski |
| Datum rođenja | 7. [20] april 1883 |
| Mesto rođenja | Moskva, |
| Datum smrti | Greška: Nedostaje godina ili potpun datum rođenja. |
| Mesto smrti | Išim, |
| Svetovni podaci | |
| Praznik | 26 (13) avgust |
Episkop Serafim (rođ. Nikolaj Ivanovič Zvezdinski; 7. [20] april 1883, Moskva — 26. avgust 1937, Išim) — episkop Ruske pravoslavne crkve, episkop Dmitrovski, vikar Moskovske eparhije[1].
Kanonizovan za svetitelja Ruske pravoslavne crkve 2000. godine[2].
Porodica[uredi | uredi izvor]
Otac - Ivan Gavrilovič Bonefatijev, u početku starovernik-bespovocev, zatim se pridružio Edinoveriju (pravac u pravoslavnoj crkvi koji priznaje moć kanonske jerarhije, ali se pridržava starih, „pre-Nikonskih“ crkvenih rituala), promenio je prezime u Zvezdinski. Postao je sveštenik, služio je u Rževu, zatim u Moskvi, bio je dekan svih edinoverskih crkava. Imao je muzičke sposobnosti i divan glas. Umro 1907. godine.
Majka - Evdokia Vasilievna Slavskaia, ćerka edinoverskog sveštenika, umrla je kada je njen sin imao dve godine.
Detinjstvo i obrazovanje[uredi | uredi izvor]
Od detinjstva je često prisustvovao bogosluženjima. Otac ga je naučio da voli crkvene službe, hram, pevanje i čitanje.
Završio je crkvenu školu pri Edinoverskoj crkvi 1895. godine, bogoslovsko učilište (u Nikoljskoj ulici u Moskvi) 1899. godine, Moskovsku bogosloviju 1905. (jedan od najboljih učenika), Moskovsku bogoslovsku akademiju sa kandidatom bogoslovije. diplomirao 1909. Čak je i na akademiji stekao slavu kao talentovani propovednik.
Monaštvo[uredi | uredi izvor]
Posebno je poštovao svetog Serafima Sarovskog. Godine 1902. teško se razboleo, ali se oporavio posle molitve pred likom tada još ne proslavljenog starca Serafima. Posle kanonizacije, Nikolajev otac, sveštenik Ivan Gavrilovič, napisao je službu Svetom Serafimu. 26. septembra 1908. godine zamonašen je sa imenom Serafim u čast Serafima Sarovskog. 22. oktobra 1908. godine rukopoložen je u čin jerođakona, a 8. jula 1909. godine u jeromonaha.
Bio je prijatelj episkopa Arsenija (Žadanovskog), koji je bio iguman Sabornog Čudovskog manastira u Kremlju. Bio je duhovni sin starca Zosimove isposnice jeromonaha Aleksija (Solovjeva).
Od 10. decembra 1909. – nastavnik crkvene istorije u Vitanijskoj bogosloviji.
Od 21. septembra 1912. – nastavnik homiletike (propovedi) i srodnih predmeta u Moskovskoj bogosloviji.
Od 10. juna 1914. godine – arhimandrit. Od 14. juna 1914. - pomoćnik igumana Čudovskog manastira episkopa Arsenija (Žadanovskog). Bio je strog prema sebi i drugima u poštovanju pravila monaškog života. Na ovoj dužnosti je bio do 1918. godine, kada je bio primoran da napusti manastir.
Od avgusta 1914. do avgusta 1915. služio je kao posmatrač moskovskih parohijskih škola.
Godine 1914. izabran je za predsednika društva barjaktara Sabornog manastira Čudov.
Godine 1918-1919 živeo je sa episkopom Arsenijem u Serafim-Znamenskom manastiru.
Godine 1919. pozvao ga je u Moskvu patrijarh Tihon na arhijerejsku hirotoniju.
Episkop[uredi | uredi izvor]
Patrijarh Tihon ga je 3. januara 1920. hirotonisao za episkopa dmitrovskog, vikara Moskovske eparhije. Tokom praznične večere, mitropolit Sergije (Stragorodski), koji je učestvovao u osvećenju, uzeo je svoju supenu kašiku i primetio: „Savetujem, Vladiko, da se opskrbite kašikom, moraćete u zatvor. Ne zaboravite ovaj predmet, tamo će vam biti veoma potreban." A patrijarh Tihon je, opominjući episkopa Serafima, rekao: „Idi apostolskim putem... Gde god moraš da ideš, idi peške. Nikada se ničim ne stidite. Ne plašite se neprijatnosti, izdržite sve. Mislite da triput džabe kade vladici? Ne, ne bez razloga. Za njegove mnogobrojne trudove i podvige, za njegove ispovedne bolesti i za očuvanje pravoslavne vere do smrti.”
Kako je vladika mnogo propovedao u gradu Dmitrovu, svakodnevno je dirljivo i nadahnuto služio liturgiju. Osnovao je Bratstvo Životvornog Krsta Gospodnjeg, koje je imalo za cilj „u molitvenom jedinstvu da crpi duhovnu snagu za stvaranje života po zapovestima Gospoda našeg Isusa Hrista – služenje Hristu i u Hristu i radi bližnjeg Hrista“. Mnogo pažnje je posvetio pitanjima monaškog života.
12. decembra 1922. godine uhapšen je u Moskvi, prvo u Lubjanki, zatim u zatvoru Butirka, gde se teško razboleo. 30. marta 1923. osuđen je na dve godine izgnanstva u zirjanski rejon. Prvo ga je služio u Ust-Sisolsku (danas Siktivkar), a zatim u selu Srednji Koljel. U ovom izgnanstvu, kao i u drugim, neprestano se dopisivao sa svojom pastvom, dajući im duhovna uputstva. Kao i ranije, svakodnevno je služio liturgiju, a tokom dana se povlačio na molitvu u šumu.
Godine 1925. vratio se u Moskvu i takođe je živeo u Borisoglebskom Anosinskom skitu. Bio je službenik Patrijaršijskog zamenika mitropolita Petra (Poljanskog). U decembru 1925. godine, pre hapšenja, mitropolit Petar je ostavio testament kojim je episkop Serafim postavljen za predsednika Saveta Njegovog Visokopreosveštenstva moskovskih namesnika za privremeno upravljanje Moskovskom eparhijom. Međutim, ovo telo nikada nije stvoreno.
U leto 1926. godine, na zahtev GPU, bio je prinuđen da ode u Divejevo, gde je služio do 8. septembra 1927. godine, kada je manastir Diveevo zatvoren; njegove besede iz ovog perioda zabeležila je T. A. Artsibuševa i objavila osamdesetih godina 20. veka. 22. septembra 1927. godine uhapšen je i proveo je dve nedelje u zatvoru. Zatim je pušten i pozvan u Moskvu kod službenika bezbednosti E. A. Tučkova, koji je učestvovao u borbi protiv crkve. Tučkov ga je pozvao na saradnju sa vlastima i mitropolitom Sergijem (Stragorodskim), koji je do tada već izdao svoju Deklaraciju, pošto su ga vlasti primorale na to uz pretnje da će doći do masovnog pogubljenja sveštenstva. Odbio je ponudu Tučkova i podneo mitropolitu Sergiju molbu za razrešenje, što je i odobreno 1928[3].
Od oktobra 1927. živeo je u gradu Melenki, Vladimirska gubernija. Imao je negativan stav prema delovanju mitropolita Sergija kao zamenika Patrijarha, ali nije bio deo organizovane opozicije; pripadao takozvanim „ne-sećanjima”. Njemu su u Melenki dolazili vernici iz Dmitrova i Moskve.
23. aprila 1932. godine ponovo je uhapšen i odveden u Moskvu, gde je, kao i 1922. godine, bio prvo u Lubjanki, a zatim u Butirki. 7. jula 1932. osuđen je na tri godine progonstva u Kazahstanu. Odslužio je izgnanstvo u Alma-Ati, Gurjevu i Uralsku (gde se teško razboleo od malarije). Januara 1935. poslat je u Sibir: u Omsk, zatim u Išim, gde je ostao po završetku izgnanstva u maju 1935. godine.
Poslednje hapšenje i streljanje[uredi | uredi izvor]
24. juna 1937. uhapsili su ga oficiri NKVD (istovremeno je u Išimu uhapšeno oko 20 ljudi koji su bili ili su ranije bili sveštenici). Optužen za učešće u kontrarevolucionarnoj organizaciji sveštenstva „Istinska pravoslavna crkva“. Držao se u zatvorima u Išimu i Omsku. Tokom tri ispitivanja nije priznao krivicu na pitanje o krugu njegovih poznanika, odgovorio je: „Ne poznajem nikoga među sveštenstvom u gradu Išimu. Nikada nikoga nisam sreo."
Dana 23. avgusta 1937. „trojka“ Uprave NKVD-a za Omsku oblast ga je osudila na smrt, navodeći činjenicu da „nije prekinuo svoje kontrarevolucionarne aktivnosti“ i da je u Išimu među vernicima „slovio za svetinju“. Zvanično je objavljeno da je osuđen na zatvorsku kaznu u logoru, gde je navodno i umro. Posle episkopove smrti, njegova duhovna deca su pisala i sakupljala uspomene na njegove aktivnosti.
Kanonizacija[uredi | uredi izvor]
Ime episkopa Serafima uvršteno je u nacrt spiska ruskih novomučenika i ispovednika u pripremi za kanonizaciju koju je izvršila RPCZ 1981. godine. Međutim, spisak novomučenika objavljen je tek krajem 1990-ih[4].
Dana 31. marta 1999. godine, Sveti Sinod Ruske Pravoslavne Crkve, saslušavši Izveštaj predsednika Sinodalne komisije za kanonizaciju svetih o rezultatima rada Komisije po pitanju arhijerejske službe i mučeništva g. episkopa Serafima u cilju kanonizacije za novomučenike i ispovednike ruske za svecrkveno poštovanje, odlučio je da odobri izveštaj i izloži materijale, a pitanje njegove kanonizacije kao novomučenika za svecrkveno poštovanje treba da bude podneto na odluka sledećeg Arhijerejskog Sabora[5].
U avgustu 2000. godine, na jubilarnom Arhijerejskom Saboru, kanonizovan je za novomučenika Ruskog. U januaru 2004. godine u centru sela Ikša kod Moskve postavljen je krst na mestu izgradnje budućeg hrama Svetog velikomučenika Serafima (Zvezdinskog), Episkopa Dmitrovskog.
Zbornik radova[uredi | uredi izvor]
- Besede na Božanstvenoj Liturgiji.
- Anđeli.
- Monaški život kako ga opisuje Sveti Nil Sinajski.
- Stranica iz života Čudovskog manastira pod mitropolitom Filaretom.
- Pobožne priče o poslednjim danima zemaljskog života i stradanjima Gospoda našeg Isusa Hrista.
(Svi ovi radovi objavljeni su u publikacijama „Duševno čitanje” i „Glas Crkve” 1915-1917; ponovo objavljeno u knjizi: Svi ste u mom srcu. Životopis i duhovno nasleđe Svetomučenika Serafima, Episkopa Dmitrovskog. M., 2001.)
Autor molitvi, uključujući:
- Plač pokajanja.
- Akatist Gospodu Isusu Hristu Trnovom i Krstonoscu (napisan u zatvoru Butirka).
- Akatist Gospodu Isusu Hristu, Iskupitelju i Spasitelju grešnih, Najslađem, u naletu gorkih iskušenja i strasti.
- Kanon „Majko milosrdna, ne odbaci, prihvati, oprosti, blagoslovi“.
- Kanon „Gospođi Presvetoj Bogorodici, pevanoj u beznađu“.
- Akatist Životvornom Krstu.
- Akatist Svetoj Mironosici Tamari Blaženoj.
(Tekstovi molitava objavljeni su i u knjizi „Svi ste u mom srcu.“)
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ „Svящennomučenik Serafim (Zvezdinskiй), episkop Dmitrovskiй”. web.archive.org. 2003-04-28. Arhivirano iz originala 28. 04. 2003. g. Pristupljeno 2024-04-27.
- ^ „Svящennomučenik Serafim (Zvezdinskiй)”. azbyka.ru (na jeziku: ruski). Pristupljeno 2024-04-27.
- ^ Serafimo-Diveevskiй 607320, Monastыrь Svяto-Troickiй; oblastь, Nižegorodskaя; raйon, Diveevskiй; Diveevo, s; Telefon: +74-34-45, ul Sovetskaя. „Holy Hieromartyr Seraphim (Zvezdinsky) – Holy Trinity Saint Seraphim-Diveyevo Monastery” (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-04-27.
- ^ „Kočetkov V.V. SRAVNITELЬNЫЙ ANALIZ OSNOVNЫH ZAKONOV ROSSIЙSKOЙ IMPERII 1906 GODA I KONSTITUCII RF 1993 GODA: k istorii konstitucionalizacii russkoй vlasti”. Pravo i politika. 9 (9): 1298—1307. 2015. ISSN 1811-9018. doi:10.7256/1811-9018.2015.9.14210.
- ^ Hieromonch, N.(.S.V.). (2019-09-27). „Russkaя Pravoslavnaя Cerkovь, Russkaя Pravoslavnaя Cerkovь zagraniceй, Rossiйskiй Imperatorskiй Dom Romanovыh. Istoriя vzaimootnošeniй posle revolюcii 1917 g.”. Istoricheskii vestnik (22(2017) part: 22/2017): 10—55. ISSN 2411-1511. doi:10.35549/hr.2019.2017.36632.