Silovanja tokom sovjetske okupacije Poljske

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Tema silovanja tokom sovjetske okupacije Poljske na kraju Drugog svetskog rata u Evropi nije bila prisutna u posleratnoj istoriografiji sve do raspada Sovjetskog Saveza, iako dokumenti tog doba pokazuju da je problem bio ozbiljan i tokom i posle napredovanja sovjetskih snaga protiv Nemačke 1944–1945.[1] Nedostatak istraživanja tokom skoro pola veka u vezi sa obimom seksualnog nasilja sovjetskih vojnika, napisala je Ketrin Džoluk,[2] uveličali su tradicionalni tabui među njihovim žrtvama, koji nisu bili u stanju da pronađu "glas koji bi im omogućio da otvoreno razgovaraju" o svojim ratnim iskustvima "uz očuvanje dostojanstva."[2] Joana Ostrovska i Marčin Zaremba iz Poljske akademije nauka napisali su da su silovanja Poljakinja dosegla masovne razmere tokom Zimske ofanzive Crvene armije 1945. godine.[3]

Među faktorima koji su doprineli eskalaciji seksualnog nasilja nad ženama, tokom okupacije Poljske, bio je osećaj nekažnjivosti pojedinih sovjetskih jedinica koje su njihovi vojskovođe prepuštale same sebi. U potrazi za zalihama hrane i namirnicama - napisao je dr Januš Vrobel iz Instituta narodnog sećanja – pljačkaški vojnici su formirali bande spremne za otvaranje vatre (kao u Jendžejovu). Stoka je oterana, polja očišćena od žita bez naknade, a poljski domovi su opljačkani. U pismu svom vojvodi, starosta iz okruga Lođ upozorio je da je pljačku robe iz prodavnica i farmi često pratilo silovanje farmera kao u Zalesju, Olehovu, Feliksinu i Huta Šklanu, a da ne pominjemo druge zločine, uključujući ubistvo silovanjem u Lagjevniki. Teško naoružani pljačkaši pljačkali su automobile, konjske zaprege, čak i vozove. U svom sledećem pismu poljskim vlastima, isti starosta napisao je da silovanja i pljačke uzrokuju da se stanovništvo plaši i mrzi sovjetski režim.[1][4][5]

Zimska ofanziva Crvene armije 1945[uredi | uredi izvor]

Regioni okupirane Poljske pre početka sovjetske ofanzive na zapad

Slučajevi masovnog silovanja dogodili su se u velikim poljskim gradovima koje je zauzela Crvena armija. U Krakovu, je sovjetski ulazak u grad pratio talas silovanja žena i devojaka i široko rasprostranjena krađa lične imovine. Prema rečima profesora Čvalbe sa Jagelonskog univerziteta, ovo ponašanje je dostiglo takav obim da su poljski komunisti koje je postavio Sovjetski Savez, sastavili i poslali protestno pismo samom Josifu Staljinu. Na glavnoj stanici u Krakovu pucano je na Poljake koji su pokušali da spasu žrtve grupnog silovanja. U međuvremenu su održane crkvene mise u očekivanju sovjetskog povlačenja.[6]

Poljakinje u Šleskoj bile su meta masovnih silovanja zajedno sa Nemkinjama čak i nakon što se sovjetski front pomerio mnogo zapadnije.[3][7] U prvih šest meseci 1945. godine u Debskoj Kuznji zabeleženo je 268 silovanja. U martu 1945. godine u blizini Raćiboža, 30 žena zarobljenih u fabrici platna bilo je zatvoreno u kući u Makovu i silovano tokom određenog vremenskog perioda pod pretnjom smrti. Ženu koja je dala iskaz policiji, silovala su četvorica muškaraca. Nemačke i Poljske žene lišavane su slobode na ulicama Katovica, Zabžea i Hožova od strane bandi pijanih vojnika.[3] Prema Nejmarku, vojnici Crvene armije nisu pravili razliku po etničkoj liniji, niti između žrtava i okupatora.[8]

Poljakinje i Nemkinje u Varmiji i Mazuriji podnele su isto iskušenje, napisali su Ostrovska i Zaremba.[3] Jedno pismo Oporavljenih teritorija tvrdi da u gradu Olštinu marta 1945. praktično nijedna žena nije preživela, a da je sovjetski silovatelji nisu silovali "bez obzira na njihovu starost". Procenjuje se da se njihova starost kreće od 9 do 80 godina. Ponekad su među žrtvama bile baka, majka i unuka. Čak nekoliko desetina vojnika silovalo je žene. U pismu iz Gdanjska od 17. aprila 1945. godine, Poljakinja koja je stekla posao u sovjetskom garnizonu izvestila je: "jer smo govorile poljski, bile smo tražene. Međutim, većina tamošnjih žrtava silovana je do 15 puta. Ja sam silovan sedam puta. Bilo je užasno." U pismu iz Gdinje, napisanom nedelju dana kasnije, kaže se da je jedino utočište za žene bilo da se ceo dan kriju u podrumima.[9]

Početak proleća[uredi | uredi izvor]

Postoje dokazi da je rupa u sovjetskim direktivama mogla doprineti još većem broju silovanja nad poljskim ženama od strane vojnika Crvene armije, prema Jeržiju Kočanovskom sa Varšavskog univerzitteta.[10] Nemačke žene bile su zaštićene (bar delimično) strogim uputstvima o njihovom lečenju tokom premeštaja, izdatim od sovjetske komande. Međutim, nije bilo takvih uputstava, niti bilo kakvih uputstava o Poljakinjama. U okrugu Lešno neki "ratni zapovednici" počeli su otvoreno da tvrde da njihovi vojnici moraju da imaju seks. U isto vreme, farme koje su davane Poljacima koji su pristizali iz Kresija bile su opljačkane od strane Crvene armije, a naročito poljoprivredna oprema koju su ostavili Nemci.[10]

Prema Ostrovskoj i Zarembi, mesec jun 1945. bio je najgori. 52-godišnja žrtva grupnog silovanja iz Pinjčova posvedočila je da su joj dva sovjetska ratna veterana koji su se vratili iz Berlina rekli da su se tri godine borili za Poljsku i da su tako stekli pravo da imaju sve poljske žene. U Olkušu je za dva dana zabeleženo dvanaest silovanja. U okrugu Ostrov zabeležena su 33 silovanja. Lokalni izveštaj milicije navodi da su 25. juna u blizini Krakova muž i dete ubijeni pre nego što je žena silovana u jednom selu, dok su u drugom dva sovjetska vojnika seksualno napala četvorogodišnju devojčicu.[3] Prema statistikama poljskog Ministarstva zdravlja, širom zemlje zabeležena je pandemija polno prenosivih bolesti, koja pogodila oko 10% opšte populacije. U Mazuriji je oko 50% žena bilo zaraženo.[3]

Prema istoričaru Vjeslavu Njesjobendzkju, u Istočnoj Pruskoj (poljski: Prusy Wschodnie) su mnoge etničke Nemkinje, upozorene od nacista, pobegle ispred sovjetske ofanzive, ostavljajući Poljakinje da trpe silovanja i svedoče sistematskom paljenju opljačkanih kuća, na primer u gradu Ilavi krajem januara 1945. pod sovjetskim majorom Konstantinovim. Svedok Gertruda Bučkovska govorila je o radnom kampu u blizini Vjelke Žulave u kome je zaposleno dve stotine etničkih Beloruskinja. Krajem januara 1945. Bučkovska je videla njihova tela u snegu dok je bežala sa majkom i pet Nemica iz Hamburga koje su im se pridružile. Petorica Nemaca pronađeni su goli i mrtvi u podrumu kuće u ulici Ribakov u Ilavi nekoliko dana kasnije.[11]

Povratak sa prisilnog rada[uredi | uredi izvor]

Prema Ostrovskoj i Zarembi, Poljakinje odvedene u Nemačku na ropski rad su silovali sovjetski vojnici kao i bivši ratni zarobljenici. U maju 1945. godine, na konferenciji delegata različitih kancelarija za repatrijaciju, u konačnoj rezoluciji se navodi: "kroz Stargard i Ščećin, postoji masovni pokret Poljaka koji se vraćaju sa prisilnog rada u Trećem rajhu. Predmet su stalnih napada pojedinačnih vojnika, kao i organizovanih grupa. Tokom putovanja Poljaci su često pljačkani, a Poljakinje silovane. U našem odgovoru na pitanje postavljeno poljskoj delegaciji da li se silovanja Poljaka može smatrati izuzetnim, rukovodstvo lokalne kancelarije za repatrijaciju je na osnovu stalnog kontakta sa Poljacima koji se vraćaju proglasilo da su žene meta nasilja agresora, a ne suprotno".[3] Ruski istoričar I. S. Drabkin je u intervjuu 1989. godine sugerisao da nisu vojnici ti koji su prouzrokovali većinu problema sa silovanjem u okupacione administracije, već bivši sovjetski ratni zarobljenici i sovjetski građani koji su radili za SVAG, koji su često nosili uniforme" koje su izgledale isto.[12]

Ponekad čak ni prisustvo milicije nije moglo da pruži adekvatnu zaštitu, jer bi milicioneri često bili razoružani. Za žene su vozovi i železničke stanice bili posebno opasni, kao u Bidgošču ili oko Radoma i Legnjica. Tešku situaciju u Pomeraniji opisao je jedan izveštaj agenta vladine delegacije za Poljsku, koji su citirali Ostrovska i Zaremba. U nekim okruzima postojale su virtualne "orgije silovanja". Komandant sedišta poljske milicije u Tšebjatovu izdao je upozorenje svim Poljakinjama da ne izlaze napolje bez pratnje.[3]

"Sa skoro dva miliona ruskih dezertera i bivših ratnih zarobljenika uopšte u sovjetski okupiranoj Evropi, nije ni čudo što je banditizam sa njihove strane postao ozbiljan problem za okupaciju", napisao je Nejmark.[13] Broj poljskih žrtava silovanja od 1944. do 1947. teško je precizno proceniti.[3] Najveća poteškoća u proceni njihovog broja dolazi iz činjenice da etnički sastav žrtava nije uvek bio naveden u poljskim zvaničnim izveštajima. Uopšteno govoreći, odnos sovjetskih vojnika prema ženama slovenskog porekla bio je bolji nego prema onima koje su govorili nemački. Prema Ostrovskoj i Zarembi, ostaje stvar nagađanja da li je broj čisto poljskih žrtava mogao dostići ili čak premašiti 100.000.[3]


Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Janusz Wróbel,* "Wyzwoliciele czy okupanci? Żołnierze sowieccy w Łódzkiem 1945–1946." (PDF, 1.48 MB) Biuletyn Instytutu Pamięci Narodowej 2002, nr 7. Quote in Polish: "Poza jednostkowymi aktami gwałtów, zdarzały się ekscesy na skalę masową."
    Dr Janusz Wróbel is a research scientist with the Institute of National Remembrance, author of scholarly monographs about Soviet deportations and postwar repatriation of Poles, including Uchodźcy polscy ze Związku Sowieckiego 1942–1950, Łódź, 2003 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (30. septembar 2012), Na rozdrożu historii. Repatriacja obywateli polskich z Zachodu w latach 1945–1949, Łódź 2009, 716 pages Arhivirano na sajtu Wayback Machine (30. septembar 2012), and many seminars.[1] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. februar 2017)
  2. ^ a b Katherine R. Jolluck, "The Nation's Pain and Women's Shame." (In) Nancy Meriwether Wingfield, Maria Bucur (2006). Gender and war in twentieth-century Eastern Europe. Indiana University Press. ISBN 0-253-34731-9. 
    Dr. Katherine R. Jolluck Arhivirano na sajtu Wayback Machine (11. mart 2018) of Stanford University is the author of Exile and Identity: Polish Women in the Soviet Union during WWII (2002), and Gulag Voices: Oral Histories of Soviet Incarceration and Exile (2011), see inauthor:"Katherine R. Jolluck" in Google Books.
  3. ^ a b v g d đ e ž z i Joanna Ostrowska, Marcin Zaremba (2009-03-07). „"Kobieca gehenna" (The women's ordeal)”. No 10 (2695) (na jeziku: poljski). Polityka. str. 64—66. Arhivirano iz originala 23. 03. 2019. g. Pristupljeno 21. 4. 2011.  
    Dr. Marcin Zaremba Arhivirano 2011-10-07 na sajtu Wayback Machine of Polish Academy of Sciences, the co-author of the article cited above – is a historian from Warsaw University Department of History Institute of 20th Century History (cited 196 times in Google scholar). Zaremba published a number of scholarly monographs, among them: Komunizm, legitymizacja, nacjonalizm (426 pages),[2] Marzec 1968 (274 pages), Dzień po dniu w raportach SB (274 pages), Immobilienwirtschaft (German, 359 pages), see inauthor:"Marcin Zaremba" in Google Books.
    Joanna Ostrowska Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. март 2016) of Warsaw, Poland, is a lecturer at Departments of Gender Studies at two universities: the Jagiellonian University of Kraków, the University of Warsaw as well as, at the Polish Academy of Sciences. She is the author of scholarly works on the subject of mass rape and forced prostitution in Poland in the Second World War (i.e. "Prostytucja jako praca przymusowa w czasie II Wojny Światowej. Próba odtabuizowania zjawiska," "Wielkie przemilczanie. Prostytucja w obozach koncentracyjnych," etc.), a recipient of Socrates-Erasmus research grant from Humboldt Universitat zu Berlin, and a historian associated with Krytyka Polityczna.
  4. ^ Grzegorz Baziur, OBEP Institute of National Remembrance Kraków (2002). „Armia Czerwona na Pomorzu Gdańskim 1945–1947 (Red Army in Gdańsk Pomerania 1945–1947)”. Biuletyn Instytutu Pamięci Narodowej (Institute of National Remembrance Bulletin). 7: 35—38. 
  5. ^ Mariusz Lesław Krogulski (2001). Okupacja w imię sojuszu. Armia Radziecka w Polsce 1944 – 1955 (Occupation in the Name of Alliance. Red Army in Poland 1944 – 1955). Poland: Wydawnictwo Von Borowiecky. стр. 273. ISBN 83-87689-40-8. 
  6. ^ Rita Pagacz-Moczarska (2004). „Okupowany Kraków - z prorektorem Andrzejem Chwalbą rozmawia Rita Pagacz-Moczarska” [Prof. Andrzej Chwalba talks about the Soviet-occupied Kraków]. Alma Mater (на језику: пољски). Jagiellonian University (4). Архивирано из оригинала 24. 5. 2008. г. Приступљено 5. 1. 2014. „An interview with Andrzej Chwalba, Professor of history at the Jagiellonian University (and its prorector), conducted in Kraków by Rita Pagacz-Moczarska, and published by an online version of the Jagiellonian University's Bulletin Alma Mater. The article concerning World War II history of the city ("Occupied Krakow"), makes references to the fifth volume of History of Krakow entitled "Kraków in the years 1939-1945," see bibliogroup:"Dzieje Krakowa: Kraków w latach 1945-1989" in Google Books (ISBN 83-08-03289-3) written by Chwalba from a historical perspective, also cited in Google scholar.” 
  7. ^ Daniel Johnson (24. 1. 2002). „Red Army troops raped even Russian women as they freed them from camps”. World: Europe. Telegraph Media Group. Pristupljeno 19. 3. 2015. „The rapes had begun as soon as the Red Army entered East Prussia and Silesia in 1944.” 
  8. ^ Norman M. Naimark. The Russians in Germany: A History of the Soviet Zone of Occupation, 1945-1949. Harvard University Press, 1995. ISBN 0-674-78405-7 pp. 106-7.
  9. ^ Ostrowska, Zaremba: "Kobieca gehenna". Krytyka Polityczna, 4 March 2009. Source: Polityka nr 10/2009 (2695).
  10. ^ a b Jerzy Kochanowski (2001). Gathering Poles into Poland. Redrawing nations: ethnic cleansing in East-Central Europe, 1944-1948 By Philipp Ther and Ana Siljak. Rowman & Littlefield. str. 146—149. ISBN 9780742510944. Pristupljeno 21. 8. 2011. 
    Professor Jerzy Kochanowski Arhivirano na sajtu Wayback Machine (31. mart 2012) from the Institute of 20th Century History of the University of Warsaw, served as deputy Editor-in-chief of the historical journal Mówią Wieki in 1994-1995. He specializes in Polish-German and Polish-Russian affairs.
  11. ^ Wiesław Niesiobędzki, Jak to z tym „wyzwalaniem” było (What sort of "liberation" was it). Kurier Iławski Arhivirano na sajtu Wayback Machine (5. februar 2018) weekly, 2004-09-17.
    Wiesław Niesiobędzki Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. јануар 2014) is a professional historian who graduated from the Nicolaus Copernicus University in Toruń. He is the author of 12 books of history and the society, published between 1984–2008, including the Historical Guide to Iława (Przewodnik Historyczny Iławy) released for the 690th anniversary of the city.
  12. ^ Per interview with Ia.S. Drabkin, Moscow, July 1989. (In) Norman M. Naimark. The Russians in Germany: a history of the Soviet Zone of occupation, 1945-1949. стр. 91.  See quotation in Google Books.
    Ia. S. Drabkin was a political officer in the Information Department of SVAG following the defeat of Nazism. In 1947-1948 Drabkin wrote for Sovetskoe slovo (Soviet Word), the Russian-language paper of the Soviet occupation zone. Drabkin, a Russian historian specializing in Germany, is the author of "'Hitler’s War' or 'Stalin’s War'?" published in the Journal of Russian and East European Psychology, Vol. 40, No. 5. (2002).
  13. ^ Norman M. Naimark. The Russians in Germany: A History of the Soviet Zone of Occupation, 1945-1949. Harvard University Press, 1995. ISBN 0-674-78405-7 pp. 74-75.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Силовања_током_совјетске_окупације_Пољске&oldid=27006142”