Sloboda

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za druge upotrebe pogledajte stranicu Sloboda (višeznačna odrednica).
Deo serije o
libertarijanizmu
Koreni
Koncepti
Škole
Ljudi
Aspekti
Organizacije
Povezane teme
Antički simbol slobode

Sloboda (grč. ἐλευθερία, lat. libertas) se odnosi, u najopštijem smislu, na tvrdnju „biti slobodan“ (nesputan, nezarobljen) i označava stanje u kojem subjekt može da deluje bez prisile i zabrane.[1] Položaj čoveka potpuno suprotan slobodi jeste ropstvo. U modernoj politici, sloboda se sastoji od socijalnih, političkih i ekonomskih sloboda na koje imaju pravo svi članovi zajednice.[2] U filozofiji, sloboda uključuje slobodnu volju kao suprotnost determinizmu.[3] U teologiji se misli na slobodu od efekata „greha, duhovne službe, [ili] zemaljskih veza”.[4]

U filozofiji postoji više povezanih određenja pojma slobode. Sloboda kao sloboda izbora podrazumeva sposobnost čoveka da bira između različitih mogućnosti i da donosi odluke. Sloboda kao autonomija delanja znači mogućnost delanja po sopstvenoj volji koje pretpostavlja odsutnost svake prinude spolja. Sloboda kao sloboda volje podrazumeva sve ono što ne škodi drugome. Ovaj pojam slobode podrazumeva samoograničenje, jer bi bezgranična sloboda bila samovolja, odnosno negacija slobode drugog.[5]

U ontološkom smislu sloboda čini bit čoveka, njegovu čovečnost koja ga razlikuje od ostalih bića determinisanih nužnošću.[6] Pošto sloboda čini bit čoveka kao ličnosti, neki je nazivaju i ličnom slobodom. Glas ove temeljne ljudske slobode se zove savest.[6] Premda se čovek ne može odreći ove slobode, on se naspram nje može oglušiti. Ukoliko pak svesno preuzima svoju slobodu, a time i odgovornost, onda se ona naziva pozitivnom slobodom, koja se ispoljava kao „sloboda za”. Reč sloboda se često koristi u sloganima, kao što je „život, sloboda i težnja za srećom”[7] ili „Sloboda, jednakost, bratstvo”.[8]

Sloboda u filozofiji[uredi | uredi izvor]

Stari Grci su slobodu shvatali prvenstveno kao političko pravo građana u polisu, jer je građanin (polites) bio slobodan čovek, za razliku od roba. Etimologija starogrčkog pojma eleutheros označava stanje u kome ljudi žive zajedno i pripadaju jednom narodu. Otuda i reč sloboda (eleutheria) upućuje na ljudsku međusobnost, pripadnost nekoj zajednici.[5] Platon smatra da idealna država osigurava najveću slobodu za sve građane kao ostvarenje pravednosti, gde svako radi ono u čemu je najbolji. Aristotel pak određuje slobodu čoveka na ontološkoj, etičkoj i političkoj ravni. U ontološkom smislu slobodnim nazivamo čoveka koji živi radi sebe a ne radi drugoga (Met. 982 b 26), dakle onog koji je određen samosvrhom. Na tom temelju uzdiže se i sloboda u etičkom smislu kao namera ili izbor „stvari koje su u našoj moći i koje su ostvarive“ (Nik. Etika 1112 a). U političkom smislu sloboda je ostvarenje poretka zajednice gde svako postiže najveću afirmaciju: „Slobodi kao prvo pripada da se naizmenično vlada i biva vladan“ (Pol. 1317 b 1). Samo čestit čovek može postati i čestit građanin ne uzurpirajući i ne zloupotrebljavajući vlast, jer je kao jednak prema drugima kada je sam na vlasti i kada je pod vlašću drugih. Stoička filozofija je poimala slobodu kao saznatu nužnost. Ovo shvatanje slobode ima svoje sledbenike u predstavnicima determinizma.

Srednjovekovna filozofija premešta težište problematike iz politike u unutrašnjost subjekta, pa se sloboda pre svega ispoljava kao sloboda volje. Hrišćanska filozofija božije sveznanje suprotstavlja slobodnoj volji jedinke, iz čega izvodi predodređenost ljudske delatnosti.

Ežen Delakroa, Sloboda vodi narod

U novovekovnoj filozofiji problem slobode dobija na važnosti u borbi građanstva protiv feudalnog apsolutizma i dolazi do izražaja u teorijama prirodnog prava, društvenog ugovora i liberalizma. Prema Baruhu Spinozi, suprotnost slobodi nije nužnost nego prinuda. Francuski filozofi prosvetiteljstva su smatrali da je stanje slobode prirođeno čoveku zbog činjenice da poseduje dušu i svest. Ruso smatra slobodu osnovnim svojstvom čoveka bez kojeg nema ni prava, ni dužnosti, ni moralnosti.


Kant smatra čoveka kao čulno biće neslobodnim. Za njega je sloboda u negativnom smislu nezavisnost od uzroka čulnog sveta, a sloboda u pozitivnom smislu je autonomija uma, moralni zakon kao uslov slobodne volje. Prema Kantu, postoje dve mogućnosti ljudskog delovanja: 1) autonomno, kada se naša volja određuje zakonima koji su u nama samima, koji počivaju u našem umu; 2) heteronomno, kada je naša volja određena nečim što stoji izvan nas, nekim nama tuđim zakonom.[5]

Fihte smatra da na početku filozofije mora stajati misleći subjekt, ja koje „se samo postavlja“. U tom samopostavljanju izraženo je „činodejstvo“ (nem. Tathandlung). Ja je snaga koja je iznutra nezavisna od svih uticaja spolja. U toj unutrašnjoj nezavisnosti počiva sloboda, čiji je beskonačni cilj usavršavanje čoveka. Da bi se očuvala razvojna dinamika, Fihte je uveo pojam »ne-ja« kao tačku otpora i suprotstavljanja.[5]

Hegel dijalektički poima odnos slobode i nužnosti tako da sloboda, koja u sebi ne bi imala nužnosti, ili puka nužnost bez slobode, predstavljaju apstraktne, pa, prema tome, neistinite odredbe. Hegel istoriju vidi kao „napredovanje svesti o slobodi“.[5] On smatra da u istoriji ne deluje pojedinac nego svetski duh (Weltgeist) preko pojedinca kao svog oruđa. Radi ispunjenja istorijske nužnosti, svetski duh deluje kroz pojedince, često i protiv njihovih namera, što Hegel naziva „lukavstvom uma“. Pojedinci, narodi i istorijske epohe samo su prolazni periodi svetskoistorijskog razvitka. Kod istočnjaka je samo jedan bio slobodan (despot). Kod Grka i Rimljana je nekolicina slobodna, ali je ideja slobode još bila vezana za ropstvo i time ograničena samo na neke, slobodnjake. Svoj vrhunac ideja slobode ostvaruje u građanskoj državi Hegelovog vremena, stoga on zaključuje: »mi znamo da su po sebi svi ljudi slobodni, tj. da je čovek kao čovek slobodan."[6]

Karl Marks, nasuprot Hegelu, građansku državu vidi samo kao oruđe klasnog ugnjetavanja, a proletarijat kao svetovni „princip negativnosti“ koji svoje ropstvo može ukinuti samo svetskom revolucijom, i ukidanjem svih klasa izboriti slobodu sebi i ujedno celom čovečanstvu.

Karl Marks

Dok je Marks verovao da se socijalizam može izgraditi preuzimajući državu, Bakunjin tražio njeno uništenje i stvaranje novog društva zasnovanog na slobodnom udruživanju slobodnih radnika. Prema anarhističkoj teoriji, sloboda može postojati samo tamo gde nema nikakve vlasti niti prisile.

Egzistencijalistički filozof Žan Pol Sartr smatra da je čovek izvorno slobodan jer nema nečega pre pojedinca što bi se moglo proglasiti ljudskom suštinom. Sartr veruje da Bog ne postoji i da je čovek prepušten samom sebi, slobodan da dela po sopstvenom nahođenju bez ikakvih opštih vrednosti na koje se može pozivati. [10] [11]

Žan-Pol Sartr

Čovek prvo postoji u svetu pa tek naknadno samog sebe određuje svojim delima. On se nalazi u određenoj situaciji koja od njega iziskuje određeno ponašanje. Čovek postaje ono što čini i kao takav nikada dovršen. On egzistira u mogućnosti i postoji samo u trenucima svoje akcije, kada sam sebe potvrđuje i gradi. Jednom bačen u svet čovek je odgovoran za sve što čini. Sloboda je autonomija izbora „sa početkom ostvarenja“, što je razlikuje od želje ili sna. Svaki izbor, makar bio i čista pasivnost, predstavlja „angažman“. Čovek se angažuje u životu i tako ocrtava svoj lik i definiše linije svoga postojanja. Svojim delanjem je odgovoran ne samo za sebe samog, već i za čitavo čovečanstvo, jer stvarajući sebe stvara i sliku čoveka kojeg gradi.[10]

Društvena sloboda[uredi | uredi izvor]

Društvena teorija najčešće razlikuje dve vrste slobode: negativna tj. „sloboda od“ i pozitivna tj. „sloboda za“. Prva je sloboda u smislu autonomije, što znači biti slobodan i nezavistan od svakog spoljašnjeg uticaja i prisile. Druga sloboda je u smislu participacije tj. učestvovanja. Svođenje problema slobode na problem pojedinačne individualne slobode, sadrži pretpostavku da u samom pojmu društva ne može biti sadržana sloboda, pa je pojedinac mora izboriti protiv društva, a ne i pomoću njega.[12]

Teorije društvenog ugovora i prirodnog prava, koje su bitno doprinele razvitku duha slobode, su dobile svoj pravni izraz u francuskoj Deklaraciji o pravima čoveka i građanina i Deklaraciji nezavisnosti SAD od 4. jula 1776. godine. U 19. veku su se mnoge nacije borile za nacionalnu slobodu i nezavisnost. Od druge polovine 20. veka različiti manjinski pokreti (seksualne, etničke, verske, kulturne manjine, itd.) se bore za ostvarenje svojih specifičnih sloboda i prava. Političko učenje koje uzima ličnu slobodu za osnov društvenog uređenja se naziva liberalizam.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ The Merriam-Webster Dictionary, 2005, Merriam-Webster, Inc. ISBN 978-0-87779-636-7.
  2. ^ "Each of those social and political freedoms which are considered to be the entitlement of all members of a community; a civil liberty." Oxford English Dictionary.[1]
  3. ^ "The fact of not being controlled by or subject to fate; freedom of will." Oxford English Dictionary.[2]
  4. ^ "Freedom from the bondage or dominating influence of sin, spiritual servitude, worldly ties." Oxford English Dictionary.[3]
  5. ^ а б в г д Sloboda, Enciklopedija političke kulture, Savremena administracija, Beograd
  6. ^ а б в Sloboda, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  7. ^ The Declaration of Independence, The World Almanac. 2016. ISBN 978-1-60057-201-2.
  8. ^ „Liberty, Equality, Fraternity – France in the United States / Embassy of France in Washington, DC”. 
  9. ^ Odeljak „O ropstvu“, Društveni ugovor, Beograd 1949. pp. 13
  10. ^ a b Sartrovo shvatanje slobode, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  11. ^ diplomski rad, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  12. ^ Nužnost i sloboda, Filozofija, Enciklopedijski leksikon, Mozaik znanja, Beograd 1973.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Слобода&oldid=27551712”