Sovjetski Savez u Drugom svetskom ratu

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Sovjetski Savez je 23. avgusta 1939. godine potpisao pakt o nenapadanju sa nacističkom Nemačkom. Pored odredbi o nenapadanju, sporazum je sadržavao i tajni protokol koji je podelio teritorije Rumunije, Poljske, Litvanije, Letonije, Estonije i Finske na nemačku i sovjetsku "sferu uticaja", predviđajući potencijalna "teritorijalna i politička preuređenja" ovih zemalja.[1] U oktobru i novembru 1940. godine u Berlinu su se odvijali nemačko-sovjetski razgovori o potencijalnom pridruživanju Sovjetskog Saveza Osovini, iz razgovora nije proizašlo ništa, jer je Hitlerov ideološki cilj bio Lebensraum na istoku.

Nemačka je napala Poljsku 1. septembra 1939. godine započinjući Drugi svetski rat, Staljin je sačekao do 17. septembra pre nego što je započeo sopstvenu invaziju na Poljsku.[2] Istočne delove finskih regija Karelije i Laponije (Sala) anektirao je Sovjetski Savez nakon Zimskog rata. Usledile su sovjetske aneksije Estonije, Letonije, Litvanije i delova Rumunije (Besarabija, severna Bukovina i Herca region). Na suđenjima u Nirnbergu bilo je poznato postojanje tajnog protokola Nemačko-sovjetskog pakta u vezi sa planiranim podelama ovih teritorija.[1] Invazija na Bukovinu prekršila je Pakt Molotov-Ribentrop, jer je prevazišla sovjetsku sferu uticaja dogovorenu sa Osovinom.[3]

Hitler je 22. juna 1941. započeo invaziju na Sovjetski Savez. Staljin je bio uveren da će ukupna saveznička ratna mašina na kraju zaustaviti Nemačku,[4] a zapadnim zajmom, Sovjeti su zaustavili Vermaht na oko 30 km od Moskve. Tokom naredne četiri godine, Sovjetski Savez je odbio ofanzive Osovine, kao što su bile bitka za Staljingrad i bitka kod Kurska, i napredovao je ka pobedi u velikim sovjetskim ofanzivama, poput Vislo-oderske ofanzive.

Glavnina sovjetskih borbi odvijala se na Istočnom frontu—uključujući Nastavljeni rat sa Finskom—ali su takođe napali Iran (avgust 1941) u saradnji sa Britancima i pri kraju rata napali Japan (avgust 1945), sa kojim su imali pogranične sukobe sve do 1939.

Staljin se na Teheranskoj konferenciji sastao sa Vinstonom Čerčilom i Frenklinom Ruzveltom i počeo da razgovara o ratu na dva fronta protiv Nemačke i budućnosti Evrope nakon rata. Berlin je konačno pao u aprilu 1945. godine. Tokom dbijanja invazije Nemačke i potom kontraofanzive na Istoku Sovjetski Savez je pretrpeo ogromne žrtve, izgubivši više od 20 miliona građana, što je oko trećina ukupnih žrtava u Drugom svetskom ratu. Ukupni demografski gubitak za sovjetske narode bio je još veći.[5]

Pakt sa Nemačkom[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Sporazum Ribentrop—Molotov
Staljin i Ribentrop na potpisivanju Sporazuma Ribentrop-Molotov 23. avgusta 1939.

Tokom 1930-ih sovjetski ministar spoljnih poslova Maksim Litvinov bio je vodeći glas zvanične sovjetske politike kolektivne bezbednosti zapadnih sila protiv nacističke Nemačke.[6] Litvinov je 1935. godine pregovarao o ugovorima o uzajamnoj pomoći sa Francuskom i Čehoslovačkom sa ciljem da zaustavi Hitlerovu ekspanziju.[6] Nakon Minhenskog sporazuma, kojim su delovi Čehoslovačke dati nacističkoj Nemačkoj, politika smirenja zapadnih demokratija navela je Sovjetski Savez da preusmeri svoju spoljnu politiku ka približavanju Nemačkoj.[6] Staljin je 3. maja 1939. smenio Litvinova, koji je bio usko poistovećen sa antinemačkim stavom,[6] i na njegovo mesto postavio Vjačeslava Molotova.

U avgustu 1939. godine, Staljin je prihvatio Hitlerov predlog u pakt o nenapadanju sa Nemačkom, o kojem su pregovarali ministri spoljnih poslova Vjačeslav Molotov za Sovjete i Joahim fon Ribentrop za Nemce.[7] Zvanično samo ugovor o nenapadanju, ali je dodat tajni protokol, takođe postignut 23. avgusta, podelio je celu istočnu Evropu na nemačku i sovjetsku sferu uticaja.[8][9] SSSR-u je obećan istočni deo Poljske, koji su tada prvenstveno naseljavali Ukrajinci i Belorusi, a Nemačka je priznala Letoniju, Estoniju i Finsku kao delove sovjetske sfere uticaja,[9] a Litvanija je dodata u drugom tajnom protokolu septembra 1939. godine.[10] Druga klauzula ugovora bila je da se Besarabija, tada deo Rumunije, pridruži Moldavskoj SSR i postane Moldavska SSR pod kontrolom Moskve.[9]

Pakt je postignut dva dana nakon sloma sovjetskih vojnih pregovora sa britanskim i francuskim predstavnicima u avgustu 1939. oko potencijalnog francusko-anglo-sovjetskog saveza.[11][12] Političke rasprave obustavljene su 2. avgusta, kada je Molotov izjavio da se one ne mogu nastaviti sve dok napredak u vojnim pregovorima ne bude postignut krajem avgusta,[13] nakon što su pregovori zastali zbog garancija za baltičke države,[14][15] dok su vojni razgovori na kojima je Molotov insistirao[14] započeli 11. avgusta.[11][16] U isto vreme, Nemačka - sa kojom su Sovjeti započeli tajne pregovore 29. jula[7][17][18][19][20] - tvrdila je da Sovjetima može ponuditi bolje uslove od Britanije i Francuske, dok je Ribentrop insistirao da "ne postoji problem između Baltičkog i Crnog mora koji se ne može rešiti između nas dvoje."[11][21][22] Nemački zvaničnici izjavili su da je, za razliku od Britanije, Nemačka mogla da dozvoli Sovjetima da nastave svoj razvoj bez ikakvih smetnji i da "postoji jedan zajednički element u ideologiji Nemačke, Italije i Sovjetskog Saveza: protivljenje kapitalističkim demokratijama Zapada".[21][23] Do tada je Molotov od sovjetskog ambasadora u Francuskoj dobio informacije u vezi sa anglo-nemačkim pregovorima i pesimistički izveštaj.[17]

Sovjetska konjica na paradi u Lavovu, nakon predaje grada tokom sovjetske invazije na Poljsku 1939.

Posle neslaganja u vezi sa Staljinovim zahtevom za premeštanjem trupa Crvene armije kroz Poljsku i Rumuniju (čemu su se usprotivile Poljska i Rumunija),[11][16] 21. avgusta, Sovjeti su predložili prekid vojnih pregovora pod izgovorom da je odsustvo starijeg sovjetskog vojnog osoblja tokom pregovora ometalo jesenje manevre sovjetskih snaga, mada je osnovni razlog bio napredak postignut u sovjetsko-nemačkim pregovorima.[16] Istog dana, Staljin je dobio uverenje da će Nemačka odobriti tajne protokole predloženog pakta o nenapadanju kojim će se Sovjetima dodeliti teritorije u Poljskoj, baltičkim državama, Finskoj i Rumuniji,[24] nakon čega je Staljin te noći poslao telegram Hitleru da su Sovjeti spremni da potpišu pakt i da će primiti Ribentropa 23. avgusta.[25] U vezi sa većim pitanjem kolektivne bezbednosti, neki istoričari navode da je jedan od razloga što je Staljin odlučio da napusti doktrinu usaglašavanja svojih stavova sa Francuskom i Britanijom njihovim ulaskom u Minhenski sporazum i njihovim posledičnim neuspehom u sprečavanju nemačke okupacije Čehoslovačke.[26][27][28] Staljin je takođe možda gledao na pakt kao na dobijanje vremena u eventualnom ratu s Hitlerom u cilju jačanja sovjetske vojske i pomeranja sovjetskih granica prema zapadu, što bi u takvom ratu bilo vojno korisno.[29][30]

Staljin i Ribentrop proveli su veći deo noći prilikom potpisivanja pakta u prijateljskim pričama o svetskim poslovima i zbijajući šale (što je bila retkost za Ribentropa) o britanskoj slabosti, a čak su se šalili kako je Antikominternski pakt načelno plašio "britanske trgovce."[31] Zatim su razmenjivali zdravice, pri čemu je Staljin nazdravljao za Hitlerovo zdravlje, a Ribentrop za Staljinovo.[31]

Podela istočne Evrope i druge invazije[uredi | uredi izvor]

Nemački i sovjetski vojnici na paradi u Brestu ispred Staljinove fotografije.

Nemačkom invazijom na njen dogovoreni deo Poljske 1. septembra 1939. godine započeo je Drugi svetski rat.[7] Crvena armija je 17. septembra napala istočnu Poljsku i zauzela poljsku teritoriju koja joj je dodeljena Paktom Molotov – Ribentrop, nakon čega je usledila koordinacija sa nemačkim snagama u Poljskoj.[32][33] Jedanaest dana kasnije izmenjen je tajni protokol Pakta Molotov – Ribentrop, čime je Nemačkoj dodeljen veći deo Poljske, dok je veći deo Litvanije prepušten Sovjetskom Savezu.[34] Sovjetski delovi leže istočno od takozvane Kerzonove linije, etnografske granice između Rusije i Poljske koju je sastavila komisija Pariske mirovne konferencije 1919. godine.[35]

Planirane i stvarne teritorijalne promene u istočnoj i centralnoj Evropi 1939–1940 (kliknite za uvećanje)

Nakon što su uzeli oko 300.000 poljskih zatvorenika 1939. i početkom 1940. godine,[36][37][38][39] oficiri NKVD-a sprovodili su dugačka ispitivanja zatvorenika u logorima koja su u stvari bili postupak izbora da bi se utvrdilo ko će biti ubijen.[40] Na osnovu beležaka od 5. marta 1940. godine, koje je Lavrentij Berija uputio Staljinu, saznajemo da su članovi sovjetskog Politbiroa (uključujući Staljina) potpisali i pogubili 22.000 vojnika i intelektualaca, označivši ih kao nacionaliste i kontrarevolucionare, držali su ih u logorima i zatvorima u okupiranim područjima zapadne Ukrajine i Belorusije. Ovo je postalo poznato kao Katinjski masakr.[40][41][42] General-major Vasilij Blohin, glavni dželat NKVD-a, lično je ubio 6.000 zarobljenih poljskih oficira tokom 28 uzastopnih noći, što je i dalje jedno od najorganizovanijih i najdužih masovnih ubistava od strane jednog pojedinca.[43][44] Tokom svoje 29-godišnje karijere, Blohin je ubio oko 50.000 ljudi,[45] što ga čini najučinkovitijim zvaničnim egzekutorom u zabeleženoj svetskoj istoriji.[43]

U avgustu 1939. godine Staljin je izjavio da će "rešiti baltički problem, a nakon toga je primorao Litvaniju, Letoniju i Estoniju da potpišu ugovore o "uzajamnoj pomoći.[34]

Nakon neuspelog pokušaja uspostavljanja komunističke marionetske vlade u Finskoj, u novembru 1939. godine, Sovjetski Savez je napao Finsku.[46] Sovjeti su naišli na žestok otpor Finaca, i nakon velikih gubitaka, Staljin je sklopio privremeni mir kojim je Sovjetski Savez dobio samo istočne regije Karelije (10% finske teritorije).[46] Broj sovjetskih zvaničnih žrtava u ratu premašio je 200.000,[47] dok je sovjetski premijer Nikita Hruščov kasnije tvrdio da je možda bilo milion žrtava.[48] Posle ove kampanje, Staljin je preduzeo akcije da modifikuje obuku i poboljša propagandne napore u sovjetskoj vojsci.[49]

Sredinom juna 1940, kada je međunarodna pažnja bila usmerena na nemačku invaziju na Francusku, sovjetske trupe NKVD izvršile su prepad na graničnim prelazima u baltičkim zemljama.[34][50] Staljin je tvrdio da su prekršeni ugovori o uzajamnoj pomoći, i dao je šestosatne ultimatume za formiranje novih vlada u svakoj zemlji, uključujući spiskove osoba za mesta u kabinetu koje je dostavio Kremlj.[34] Nakon toga, državne uprave su raspuštene i zamenjene sovjetskim kadrovima, praćene masovnom represijom[34] u kojoj je deportovano ili ubijeno 34.250 Letonaca, 75.000 Litvanaca i gotovo 60.000 Estonaca.[51] Izbori za parlament i druge kancelarije održani su sa navedenim pojedinačnim kandidatima, čiji su zvanični rezultati pokazali izbor prosovjetskih kandidata sa rezultatom od 92,8 odsto glasača u Estoniji, 97,6 odsto glasača u Letoniji i 99,2 odsto glasača u Litvaniji.[52] Nastale narodne skupštine odmah su zatražile prijem u SSSR, što im je i odobreno.[52] Krajem juna 1940. godine, Staljin je odobrio sovjetsku aneksiju Besarabije i severne Bukovine, proglašavajući ovu nekadašnju rumunsku teritoriju delom Moldavske SSR.[53] Ali, pripojivši severnu Bukovinu, Staljin je prešao dogovorene granice tajnog protokola.[53]

Staljin i Molotov na potpisivanju Sovjetsko-japanskog pakta o neutralnosti sa Japanskim carstvom, 1941.

Nakon što su Trojni pakt potpisale sile Osovine Nemačka, Japan i Italija, oktobra 1940. Staljin je lično pisao Ribentropu o sklapanju sporazuma u vezi sa "trajnom osnovom" za njihove "zajedničke interese."[54] Staljin je poslao Molotova u Berlin u pregovaraju o uslovima da se Sovjetski Savez pridruži Osovini i potencijalno uživa u plenu pakta.[53] Po Staljinovom nalogu,[55] Molotov je insistirao na sovjetskom interesu za Tursku, Bugarsku, Rumuniju, Mađarsku, Jugoslaviju i Grčku,[55] iako je Staljin ranije neuspešno lično lobirao kod turskih lidera da ne potpišu pakt o uzajamnoj pomoći sa Britanijom i Francuskom.[56] Ribentrop je zatražio od Molotova da potpiše još jedan tajni protokol sa izjavom: "Fokusna tačka teritorijalnih težnji Sovjetskog Saveza bila bi pretpostavljeno usredsređena južno od teritorije Sovjetskog Saveza u pravcu Indijskog okeana."[55] Molotov je odgovorio da o tome ne može zauzeti „definitivan stav“ bez Staljinovog odobrenja.[55] Staljin se nije složio sa predloženim protokolom i pregovori su propali.[54] Kao odgovor na kasniji nemački predlog, Staljin je izjavio da će se Sovjeti pridružiti Osovini ako se Nemačkoj zabrani delovanje u sovjetskoj sferi uticaja.[57] Ubrzo nakon toga, Hitler je izdao tajnu internu direktivu vezanu za njegov plan za invaziju na Sovjetski Savez.[57]

Fotografija iz ekshumacije 1943. godine u masovnoj grobnici poljskih oficira koje je ubio NKVD u Katinjskoj šumi 1940. godine.

U nastojanju da pokaže mirne namere prema Nemačkoj, Josif Staljin je 13. aprila 1941. nadgledao potpisivanje pakta o neutralnosti sa Japanom.[58] Od potpisivanja Portsmutskog mira, Rusija se takmičila sa Japanom za sfere uticaja na Dalekom istoku, gde je usled propasti carske Kine vladao vakuum moći. Iako sličan Sporazumu Molotov-Ribentrop sa Nemačkom, Sovjetski Savez je potpisao Sovjetsko-japanski pakt o neutralnosti sa Japanskim carstvom, da bi održao nacionalni interes sovjetske sfere uticaja na evropskom kontinentu, kao i osvajanje Dalekog istoka, dok je među retkim zemljama na svetu diplomatski priznao Mandžukuo, i dozvolio porast nemačke invazije u Evropi i japanske agresije u Aziji, ali japanski poraz u bici na Halkin Golu bio je snažni faktor privremenog naseljavanja pre sovjetske invazije Mandžurije 1945. godine kao rezultat Krimske konferencije. Iako je Staljin imao malo poverenja u posvećenost Japana neutralnosti, smatrao je da je pakt važan zbog njegove političke simbolike, da ojača javnu naklonost Nemačkoj, pre vojne konfrontacije kada je Hitler kontrolisao zapadnu Evropu a Sovjetski Savez preuzeo kontrolu nad istočnom Evropom.[59] Staljin je smatrao da u nemačkim krugovima raste raskol oko toga da li bi Nemačka trebalo da započne rat sa Sovjetskim Savezom, mada nije bio upoznat sa daljom Hitlerovom vojnom ambicijom.[59]

Raskid pakta[uredi | uredi izvor]

Za više informacija pogledajte: Operacija Barbarosa i Nastavljeni rat

Tokom ranog jutra 22. juna 1941, Hitler je raskinuo pakt pokretanjem operacije Barbarosa, invazijom Osovine na teritorije pod sovjetskom kontrolom i Sovjetskim Savezom kojom je započeo rat na Istočnom frontu. Pre invazije, Staljin je mislio da Nemačka neće napasti Sovjetski Savez dok Nemačka ne pobedi Britaniju. Istovremeno, sovjetski generali upozorili su Staljina da je Nemačka koncentrisala snage na svojim granicama. Dvoje visoko postavljenih sovjetskih špijuna u Nemačkoj, poslali su na desetine izveštaja u Moskvu koji sadrže dokaze o pripremi za nemački napad. Dalja upozorenja stigla su od Riharda Zorgea, sovjetskog špijuna u Tokiu koji je tajno radio kao nemački novinar koji je duboko ušao u nemačku ambasadu u Tokiju zavodeći suprugu generala Eugena Ota, nemačkog ambasadora u Japanu.[60]

Nemački vojnici marširaju pored zapaljenog doma u sovjetskoj Ukrajini, oktobra 1941. godine.

Sedam dana pre invazije, sovjetski špijun u Berlinu, deo špijunske mreže Rote Kapelle (Crveni orkestar), upozorio je Staljina da je kretanje nemačkih divizija ka granicama priprema rata protiv Sovjetskog Saveza.[60] Pet dana pre napada, Staljin je dobio izveštaj od špijuna nemačkog Ministarstva vazduhoplovstva da su "sve pripreme Nemačke za oružani napad na Sovjetski Savez završene i udarac se može očekivati u bilo kom trenutku."[61] Na margini, Staljin je napisao narodnom komesaru za državnu bezbednost, "svoj izvor možete poslati iz sedišta nemačke avijacije njegovoj majci. Ovo nije izvor, već dezinformator."[61] Iako je Staljin povećao sovjetske zapadne granične snage na 2,7 miliona ljudi i naredio im da očekuju moguću nemačku invaziju, on nije naredio mobilizaciju snaga u punom obimu da se pripreme za napad.[62] Staljin je smatrao da bi mobilizacija mogla isprovocirati Hitlera da prerano počne ratovati protiv Sovjetskog Saveza, što je Staljin želeo odložiti do 1942. godine kako bi ojačao sovjetske snage.[63]

U početnim satima nakon početka nemačkog napada, Staljin je oklevao želeći da osigura da Hitler prekine nemački napad, smatrajući da je to akcija neposlušnog generala.[64] Zapisi Nikite Hruščova i Anastasa Mikojana tvrde da se Stalin nakon invazije nekoliko dana u očaju povlačio u svoju daču i nije učestvovao u odlukama rukovodstva.[65] Ali, neki dokumentarni dokazi o naredbama koje je izdao Staljin protivreče tim izveštajima, što navodi istoričare poput Robertsa da pretpostavljaju da je Hruščovov izveštaj netačan.[66]

Ubrzo je Staljin proglasio sebe maršalom Sovjetskog Saveza, tada najvišim vojnim činom u zemlji i vrhovnim zapovednikom sovjetskih oružanih snaga, osim što je bio premijer i generalni sekretar vladajuće Komunističke partije Sovjetskog Saveza zbog čega je postao vođa nacije, kao i narodni komesar za odbranu, što je ekvivalent američkom vojnom sekretaru u tom periodu i britanskom ministru odbrane, i formirao je Državni komitet za odbranu da koordinira vojne operacije u kom je takođe bio predsedavajući. Predsedavao je Stavkom, najvišom odbrambenom organizacijom zemlje. U međuvremenu, maršal Georgij Žukov imenovan je za zamenika vrhovnog komandanta sovjetskih oružanih snaga.

Izgladneli sovjetski ratni zarobljenici u nacističkom koncentracionom logoru Mauthauzen-Gusen.

U prve tri nedelje invazije, dok je Sovjetski Savez pokušavao da se odbrani od velikog nemačkog napretka, pretrpeo je 750.000 žrtava i izgubio 10.000 tenkova i 4.000 aviona.[67] U julu 1941. Staljin je potpuno reorganizovao sovjetsku vojsku, postavivši se direktno na čelo nekoliko vojnih organizacija. To mu je dalo potpunu kontrolu nad celokupnim ratnim naporima svoje zemlje; veću kontrolu od bilo kog drugog lidera u Drugom svetskom ratu.[68]

Ubrzo se pojavio obrazac gde je Staljin primenio strategiju Crvene armije da izvodi više ofanziva istovremeno, dok su Nemci opustošili svaki od nastalih malih, novostečenih terena, nanoseći Sovjetima velike žrtve.[69] Najznačajniji primer za to bila je bitka za Kijev, gde je preko 600.000 sovjetskih vojnika bilo brzo ubijeno, zarobljeno ili nestalo.[69]

Do kraja 1941. sovjetska vojska pretrpela je 4,3 miliona žrtava[70] a Nemci su zarobili 3 miliona sovjetskih zatvorenika, od kojih je 2 miliona umrlo u nemačkom zarobljeništvu do februara 1942.[67] Nemačke snage su napredovale oko 1.700 km i održavale su linearno široki front od 3.000 km.[71] Crvena armija je pružila žestok otpor tokom ranih faza rata. Uprkos tome, prema Glancu, njih je mučila neefikasna odbrambena doktrina protiv dobro obučenih i iskusnih nemačkih snaga, uprkos tome što su posedovali modernu sovjetsku opremu, poput tenkova KV-1 i T-34.

Sovjeti zaustavljaju Nemce[uredi | uredi izvor]

Za više informacija pogledajte: Istočni front (Drugi svetski rat), Bitka za Moskvu i Bitka za Staljingrad

Dok su Nemci 1941. godine postigli ogroman napredak, ubivši milione sovjetskih vojnika, Crvena armija je po Staljinovom naređenju usmerila znatne resurse da spreči Nemce u postizanju jednog od njihovih ključnih strateških ciljeva, pokušaja zauzimanja Lenjingrada. Držali su grad po cenu gubitka više od milion sovjetskih vojnika u regiji i više od milion civila, od kojih su mnogi umrli od gladi.[72]

Dok su Nemci napredovali, Staljin je bio uveren u eventualnu savezničku pobedu nad Nemačkom. U septembru 1941. Staljin je rekao britanskim diplomatama da želi dva sporazuma: (1) pakt o uzajamnoj pomoći / pomoći i (2) priznanje da će nakon rata Sovjetski Savez dobiti teritorije u zemljama koje je zauzeo u skladu sa njegova podela istočne Evrope sa Hitlerom u sporazumu Molotov-Ribentrop.[73] Britanci su pristali na pomoć, ali su odbili da pristanu na teritorijalne dobitke, što je Staljin prihvatio mesecima kasnije, jer se vojna situacija donekle pogoršala do sredine 1942.[73] Dana 6. novembra 1941. godine, Staljin je u govoru održanom pod zemljom u Moskvi okupio svoje generale, rekavši im da će nemački blickrig propasti zbog slabosti nemačke pozadine u nacističkoj Evropi i potcenjivanja snage Crvene armije, i da će se nemački ratni napor raspasti protiv anglo-američko-sovjetskog "ratnog motora".[74]

Ispravno računajući da će Hitler usmeriti napore da zauzme Moskvu, Staljin je koncentrisao svoje snage na odbranu grada, uključujući brojne divizije premeštene iz sovjetskih istočnih sektora nakon što je utvrdio da Japan neće pokušati napad u tim oblastima.[75] Do decembra, Hitlerove trupe su napredovale na oko 25 km od Kremlja u Moskvi.[76] Dana 5. decembra, Sovjeti su započeli kontraofanzivu, odbijajući nemačke trupe oko 80 km (50 mi) od Moskve, što je bio prvi veliki poraz Vermahta u ratu.[76]

Fotografija sovjetskog oficira (za koga se misli da je Ukrajinac Aleksej Jermenko) koji svoje vojnike vodi u bitku protiv invazijske nemačke vojske, 12. jula 1942, u sovjetskoj Ukrajini

Početkom 1942. godine Sovjeti su započeli seriju ofanziva nazvanih "Staljinove prve strateške ofanzive". Protivofanziva je zastala, delom zbog blata od kiše u proleće 1942. godine.[70] Pokušaj Staljina da povrati Harkov u Ukrajini završio se katastrofalnim opkoljavanjem sovjetskih snaga, sa pretrpljenim gubitkom od 200.000 žrtava.[77] Staljin je za poraz okrivio nadležne generale.[78] General Georgij Žukov i drugi su naknadno otkrili da su neki od tih generala želeli da ostanu u odbrambenom položaju u regionu, ali su Staljin i drugi insistirali na ofanzivi. Neki istoričari sumnjaju u Žukovljevu priču.[78]

Maksim Litvinov, sovjetski ambasador u Sjedinjenim Američkim Državama.

Istovremeno, Hitler je bio zabrinut zbog američke narodne podrške nakon ulaska SAD u rat nakon napada na Perl Harbor, i potencijalne anglo-američke invazije na Zapadnom frontu 1942. godine (koja se dogodila tek u leto 1944). Svoj primarni cilj promenio je iz neposredne pobede na Istoku, u dugoročniji cilj da obezbedi južni Sovjetski Savez i zaštiti naftna polja vitalna za dugoročni nemački ratni napor.[79] Iako su generali Crvene armije ispravno procenili dokaze da će Hitler preusmeriti svoje napore na jug, Staljin je to smatrao sporednim potezom nemačkog pokušaja zauzimanja Moskve.[78]

Nemačka južna kampanja započela je potiskivanjem pokušaja zauzimanja Krima, koji je za Crvenu armiju završio katastrofalno. Staljin je javno kritikovao vođstvo svojih generala.[77] U svojim južnim pohodima Nemci su samo u julu i avgustu 1942. odveli 625.000 zatvorenika Crvene armije.[80] U isto vreme, na sastanku u Moskvi, Čerčil je privatno rekao Staljinu da Britanci i Amerikanci još uvek nisu spremni da iskrcaju amfibije na utvrđene francuske obale koju su držali nacisti 1942. godine i da će svoje napore usmeriti na invaziju u Severnoj Africi koju su držali Nemci. Obećao je kampanju masovnog strateškog bombardovanja, koja će uključivati nemačke civilne ciljeve.[81]

Procenjujući da su Rusi "gotovi", Nemci su započeli još jednu južnu operaciju u jesen 1942. godine, bitku za Staljingrad.[80] Hitler je insistirao na podeli nemačkih južnih snaga u istovremenoj opsadi Staljingrada i ofanzivi na Baku na Kaspijskom jezeru.[82] Staljin je uputio svoje generale da ne štede napore da odbrane Staljingrad.[83] Iako su Sovjeti pretrpeli više od 2 miliona žrtava kod Staljingrada,[84] njihova pobeda nad nemačkim snagama, uključujući zarobljavanjee 290.000 osovinskih trupa, označila je prekretnicu u ratu.[85]

U periodu od godinu dana nakon Barbarose, Staljin je ponovo otvorio crkve u Sovjetskom Savezu. Možda je želeo da motiviše većinu stanovništva koje je imalo hrišćanska verovanja. Promenom zvanične politike stranke i države prema religiji, mogao je da angažuje crkvu i njeno sveštenstvo u mobilizaciji ratnih napora. Dana 4. septembra 1943. Staljin je pozvao mitropolite Sergija, Aleksija i Nikolaja u Kremlj. Predložio je ponovno uspostavljanje Moskovske patrijaršije, koja je bila suspendovana od 1925. godine, i izbor patrijarha. Dana 8. septembra 1943. mitropolit Sergije je izabran za patrijarha. Jedan izveštaj kaže da je Staljinov preokret usledio nakon znaka koji je navodno primio s neba.[86]

Frontoviki[uredi | uredi izvor]

Preko 75% divizija Crvene armije bilo je navedeno kao "puščane divizije" (dok su pre Crvene armije bile poznate kao pešadijske divizije).[87] U Carskoj ruskoj armiji puščane divizije smatrale su se prestižnijim od pešadijskih divizija, a u Crvenoj armiji su sve pešadijske divizije nosile oznaku puščane divizije.[87] Sovjetski puškar bio je poznat kao peškom ("pešadinac") ili češće kao frontovik (rus. фронтовик – prednji lovac, u množini rus. фронтовики - frontoviki).[87] Termin frontovik nije bio ekvivalentan nemačkom terminu Landser, američkom G.I Joe ni britanskom Tommy Atkins, što se sve odnosilo na vojnike uopšte, jer se termin frontovik odnosio samo na one pešadince koji su se borili na frontu..[87] Svi vojno sposobni muškarci u Sovjetskom Savezu postajali su podobni za regrutaciju sa 19 godina - oni koji su pohađali univerzitete ili tehničke škole uspevali su da izbegnu regrutaciju, i mogli su da odlože služenje vojnog roka za period od 3 meseca do godinu dana.[87] Odlaganja su mogla biti odobrena samo tri puta.[87] Sovjetski Savez se sastojao od 20 vojnih okruga, koji su odgovarali granicama oblasti, a dalje su bili podeljeni na rejone.[88] Rejoni su imali određene kvote broja ljudi koje su svake godine morali da regrutuju za Crvenu armiju.[89] Velika većina "frontovika" rođena je 1920-ih i odrasla je ne znajući ništa drugo osim sovjetskog sistema.[90] Svake godine muškarci su poštom dobijali obaveštenja da se prijave na mestu sakupljanja, obično u lokalnoj školi, i obično su se javljali na dužnost sa torbom ili koferom u kojima je bilo rezervne odeće, donjeg rublja i duvana.[90] Potom su se regruti ukrcavali na voz do vojnog prihvatnog centra gde su im bile izdavane uniforme, radili su fizički test, obrijane su im glave i išli bi u parno kupatilo kako bi se oslobodili vaški.[90] Tipični vojnik dobijao je torbu sa municijom, ogrtač, torbu sa porcijom, lonac za kuvanje, bocu s vodom i identifikacionu tubu u kojoj su se nalazili papiri u kojima su navedeni važni lični podaci..[91]

Tokom obuke, regruti su se budili između 5 i 6 sati ujutro, trening je trajao 10 do 12 sati - šest dana u nedelji.[92] Veći deo obuke obavljao se napamet i sastojao se od nastave.[93] Pre 1941. obuka je trajala šest meseci, ali nakon rata, obuka je bila skraćena na nekoliko nedelja.[92] Po završetku obuke, svi muškarci su morali da polože zakletvu Crvene armije koja je glasila:

Ja______, građanin Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika, stupajući u redove Crvene armije radnika i seljaka, polažem ovu zakletvu i svečano obećavam da ću biti iskren, hrabar, disciplinovan, oprezan borac, odlučno štititi vojsku i državne tajne, i bespogovorno se pokoravajući svim vojnim propisima i naredbama komandanata i pretpostavljenih.

Savesno obećavam da ću izvršavati vojne poslove, na svaki način da bih zaštitio državne tajne i državnu imovinu, i do poslednjeg daha da ću biti veran narodu, sovjetskoj matici i radničko-seljačkoj vladi.

Uvek sam spreman po nalogu radničko-seljačke vlade da krenem u odbranu svoje Otadžbine, Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika, i kao vojnik Crvene armije radnika i seljaka, obećavam da ću je braniti hrabro, vešto, dostojanstveno i časno, ne štedeći ni svoju krv ni svoj život za postizanje potpune pobede nad našim neprijateljima.

Ako bih zlom namerom prekršio ovo, svoju svečanu zakletvu, onda neka me snađe teška kazna sovjetskog zakona i potpuna mržnja i prezir radničke klase.[94]

Taktika se zasnivala na priručniku za obuku iz 1936. i na revidiranom izdanju iz 1942. godine.[95] Kretanja malih jedinica i kako se grade odbrambeni položaji prezentovani su na način koji je bio lak za razumevanje i pamćenje.[96] Priručnici su imali snagu zakona i kršenja pravila priručnika su se računala kao zakonski prekršaji.[96] U sovjetskoj taktici vodovi su uvek napadali na isti način – vodovi su obično bili podeljeni na četiri odeljenja sa međusobnim razmakkom u proseku od oko 100 metara.[97] Jedina složena formacija bila je formacija dijamanta - sa jednim odeljenjem koje napreduje, dva u sredini i jednim pozadi.[97] Za razliku od Vermahta, gde je jedno odeljenje pružalo vatrenu podršku odeljenjima koja su napredovala, kod Crvene armije sva odeljenja i vodovi masovno su napadali.[97] Druga jedina varijacija bila je da se odeljenja provuku u položaj infiltracijom.[97]

Britanski i sovjetski vojnici nad telom zmaja sa simbolom svastike
Plakat američke vlade koji prikazuje prijateljskog vojnika Crvene armije, 1942.

Kod naredbe Na šturm, marš! (Napred, marš!) Sovjetska pešadija će napasti neprijatelja uzvikujući tradicionalni ruski bojni poklič Urra! (rus. ура!), čiji je zvuk mnogim nemačkim veteranima zvučao zastrašujuće.[98] Tokom juriša, vojnici bi pucali iz pušaka i automatskih pušaka dok bi bacali granate pre nego što bi se upustili u bližnji boj (rus. ближний бой – borba prsa u prsa - borbe iz neposredne blizine puškama, bajonetima, kundacima, noževima, alatima za kopanje i pesnicama), vrsta borbe u kojoj je Crvena armija briljirala.[99] Prilikom odbrane, "frontoviki" su bili poznati po svom umeću da kamufliraju svoje položaje i po svojoj disciplini u zadržavanju vatre sve dok se snage Osovine ne bi našle u neposrednoj blizini.[99] Pre 1941. godine doktrina Crvene armije zasnivala se na otvaranju vatre na maksimalnom dometu, ali iskustvo je brzo naučilo prednostima zasede neprijatelja iznenadnom vatrom iz neposredne blizine sa više položaja.[99]

Tipični "frontovik" tokom rata bio je etnički Rus od 19 do 24 godine, prosečne visine od 1,68 m.[100] Većina muškaraca bila je obrijanih glava da bi se sprečila pojava vaši, ili su imali izuzetno kratku kosu.[100] Američki istoričar Gordon Rotman uniforme opisuje kao "jednostavne i funkcionalne".[100] U borbi su muškarci nosili maslinastosmeđi šlem ili pilotku (kapu).[100] Oficiri su nosili šlemove ili "furažke" (rus. фуражка), okrugle službene kape sa crnim vizirom i crvenom zvezdom.[100] Rotman je sovjetsko oružje opisao kao "... poznato po svojoj jednostavnosti, robusnosti i opštoj pouzdanosti".[101] Standardna puška, Mosin-Nagan 7.62 mm M 1891/30, iako teška, bila je efikasno oružje na koje hladnoća presudno nije uticala.[102] Svako puščano odeljenje imalo je jedan ili dva 7,62 mm Degtjarev DP-27 laka mitraljeza za pružanje vatrene podrške.[103] Do 1944. godine, jedan od svaka četiri frontovikija bio je naoružan 7,62 mm PPš-41 (automatski pištolj Špagin), tipom automatskog pištolja poznatim kao robusno i pouzdano oružje, iako donekle nedovoljno snažno.[101]

"Frontovik" je obično sve što je imao nosio u jednostavnoj torbi.[104] Većina frontovika imala je perevjazočnji paket (paket za previjanje rana), brijač, ašov i bili su vrlo srećni ako su imali peškir i četkicu za zube.[105] Pasta za zube, šampon i sapun bili su izuzetno retki.[105] Obično su se za pranje zuba koristili štapići sa sažvakanim krajevima.[105] Pravljeni su poljski klozeti, jer su prenosni toaleti bili retki u Crvenoj armiji.[106] Vojnici su često spavali na otvorenom, čak i tokom zime.[106] Hrana je obično bila oskudna i često je bila deficitarna, posebno tokom 1941. i 1942. godine.[106] Frontoviki su vojne snage koje se nisu suočavale sa opasnostima borbe nazivali krisi (rus. крысы – pacovi, jednina: rus. крыса).[107] The frontovik je živeo na dijeti od crnog raženog hleba, konzerviranog mesa poput ribe i tušonke (dinstana svinjetina), ščija (supa od kupusa) i kaše.[107] Kaša i šči bili su toliko česti da je popularni slogan u Crvenoj armiji bio "šči ee kaša, piša naša" ("šči i kaša, to je naša hrana".).[107] Čaj (rus. чай - bio je izuzetno popularan napitak, zajedno sa pivom i votkom.[108] Mahorka, vrsta jeftinog duvana smotanog u ručno izrađene cigarete, bila je standard za pušenje.[108]

Rotmann medicinsku negu opisuje kao "marginalnu".[108] Nedostatak lekara, medicinske opreme i lekova značio je da ranjeni često umiru, obično u neizmernom bolu.[108] Morfijum nije korišćen u Crvenoj armiji.[108] Većina vojnika Crvene armije nije primala preventivne vakcine, a bolesti poput malarije, upale pluća, difterije, tuberkuloze, tifusa, dizenterije i meningitisa, postale su glavni problem među redovnim bolesnicima Crvene armije.[108] Zimi su se često javljale promrzline među vojnicima, dok su tokom proleća i jeseni kiše činile rovsko stopalo uobičajenom bolešću.[108] Frontoviki su imali platu jednom mesečno, ali često nisu primali zarade.[109] Svi vojnici bili su oslobođeni poreza.[109] Godine 1943. vojniku se plaćalo 600 rubalja mesečno, desetaru 1.000 rubalja, mlađem vodniku 2.000 rubalja i vodniku 3.000 rubalja.[109] Posebne zarade imali su oni koji su služili u gardijskim jedinicama, tenkovskim i protivtenkovskim jedinicama, padobrancima i onima odlikovanim za hrabrost u borbi.[109] One jedinice koje su se u borbama uveliko istakle imale su prefiks "Gvardi" (rus. Гвардии, u prevodu: straža) ispred naziva jedinice, naslov velikog poštovanja i časti koji je donosio bolju zaradu i obroke.[110] U Carskoj ruskoj vojsci elita su uvek bili pukovi Imperijalne garde, a naziv "Garde", kada se primenjuje na vojnu jedinicu u Rusiji, još uvek ima elitne konotacije.

Disciplina je bila izuzetno stroga i ljudi su mogli biti pogubljeni zbog dezerterstva i povlačenja bez naređenja.[109] Da bi održali moral, vojnici su se često zabavljali filmovima prikazanim na spoljnim ekranima, zajedno sa muzičkim trupama koje su izvodile muziku, pevanje i ples.[111] Balalajka, koja se smatra ruskim nacionalnim instrumentom, bila je neizostavni deo zabave.[111] Sovjetski režim zauzeo je stav da u osnovi seks ne postoji i nijedna zvanična publikacija nije upućivala na seksualna pitanja.[111] Nakon što su Nemci obesili 18-godišnju partizansku heroinu Zoju Kosmodemjansku (29. novembar 1941), fotografija njenog golog leša izazvala je senzaciju kada je objavljena početkom 1942. godine, što je obezbedilo da fotografija privuče mnogo lascivnog interesovanja. Za razliku od nemačke i francuske vojske, Crvena armija nije imala sistem poljskih javnih kuća i frontovikijima nisu izdavani kondomi kao muškarcima u britanskoj i američkoj vojsci.[111] Venerične bolesti bile su glavni problem i pogođeni vojnici bili bi strogo kažnjavani ako budu otkriveni.[111] Rasprostranjena silovanja koja je počinila Crvena armija prilikom ulaska u Nemačku nisu imala mnogo veze sa seksualnom željom, već su umesto toga bila dela moći, po Rotmanovim rečima "osnovni oblik osvete i poniženja koje su vojnici mogli da nanesu Nemcima".[111] Uobičajena praksa je bila da oficiri uzimaju "žene u kampanji" ili PPŽ (rus. походно-полевые жены). Ženama na službi u Crvenoj armiji ponekad je naređivano da budu ljubavnice oficira, bez obzira na to šta osećaju po tom pitanju.[112] "Žene u kampanji“ često su bile medicinske sestre, signalizatori i službenice koje su nosile crnu beretku.[113] Uprkos tome što su bile primorane da postanu konkubine oficira, "frontoviki" su ih široko mrzeli, smatrajući da "žene u kampanji" trguju seksom za povoljnije položaje.[114] Pisac Vasilij Grosman zabeležio je tipične napomene o "ženama u kampanji" 1942. godine: "Gde je general?" [neko upita]. "Spava s njegovom kurvom." A ove devojke su nekada želele da budu 'Tanja',[115] ili Zoja Kosmodemjanska.[116]

"Frontoviki" su morali da žive, da se bore i umiru u malim kružnim lisičjim rupama ukopanim u zemlju sa dovoljno mesta za jednog ili dva čoveka. Rscepkani rovovi predstavljali su ono što su Nemci nazivali "ruskim rupama".[110] Vojnicima obično nisu izdavali pokrivače ili vreće za spavanje, čak ni zimi.[117] Umesto toga, "frontoviki" su spavali u kaputima i ogrtačima, obično na borovim, zimzelenim iglicama, jelovim granama, nagomilanom lišću ili slami.[117] Zimi je temperatura padala i do -50 °C, čime je mraz bio podjednako opasan neprijatelj kao i Nemci.[117] Proleće je počinjalo u aprilu, a sa njim su dolazile i kiše i topljenje snega, pretvarajući bojna polja u blatnjavu močvaru.[117] Leta su bila prašnjava i vruća, dok se tokom jeseni javljala rasputica (vreme bez puteva) jer su obilne jesenje kiše ponovo pretvorile bojišta u blatnjave močvare.[118]

U Sovjetskom Savezu se govorilo sa preko 150 različitih jezika i dijalekata, ali Rusi su činili većinu Crvene armije, a ruski je bio komandni jezik.[118] Crvena armija je imala vrlo malo etničkih jedinica, jer je politika bila slijanije (rus. слияние, u prevodu: mešanje) u kojoj su muškarci iz neruskih grupa raspoređivani u jedinice sa ruskom većinom.[118] Nekoliko izuzetaka od ovog pravila obuhvatale su kozačke jedinice i trupe iz baltičkih država Estonije, Letonije i Litvanije, ali njih je bilo malo.[119] Iskustvo borbe imalo je tendenciju da muškarce poveže bez obzira na njihov jezik ili etničku pripadnost, dok se jedan sovjetski veteran prisjetio: "Svi smo krvarili istu krv".[120] Uprkos istoriji antisemitizma u Rusiji, jevrejski veterani koji su služili u frontoviki jedinicama opisivali su antisemitizam kao retkost, umesto da podsete na osećaj pripadnosti.[120] Tokom prvih šest meseci operacije Barbarosa, Vermaht i Šucštafel vodili su policy politiku pucanja na sve komesare. Jevreji koji su služili u Crvenoj armiji, a koje su nemačke snage zarobile, takođe su ubijani po kratkom postupku.[121][122][123] okom rata, sovjetske vlasti su umanjile pro-ateističku propagandu, a sveštenici pravoslavne crkve su blagosiljali jedinice koje su išle u boj, mada kapelanima to nije bilo dozvoljeno.[120] Muslimanima iz Centralne Azije, Kavkaza, Volge i Krima bilo je dozvoljeno da diskretno ispovedaju svoju veru, mada - kao i istočnim pravoslavcima - nije bilo dozvoljeno kapelanima.[120] Većina vojnika nosila je srećne talismane.[124] Uprkos zvaničnom sovjetskom ateizmu, mnogi vojnici su pre nego što su krenuli u bitke nosili krstove oko vrata i krstili se na tradicionalni istočno-pravoslavni način, prema britanskoj istoričarki Ketrin Meridejl ove postupke treba tumačiti više kao "totemske" gesteove koji su trebali da obezbede sreću, a ne kao „pravu" veru.[125] Jedan od najpopularnijih talismana bila je poema Čekaj me Konstantina Simonova, koju je napisao oktobra 1941. za svoju verenicu Valentinu Serovu.[124] Popularnost poeme Čekaj me bila je takva da su gotovo svi etnički Rusi u Crvenoj armiji pesmu znali napamet i nosili su kopiju pesme - zajedno sa fotografijama devojaka ili supruga kod kuće - kako bi odražavali svoju želju da se vrate voljenoj.[124]

"Politički posao" koji su predavali politički komesari oduzimao je veći deo slobodnog vremena vojnicima, jer su najmanje jedan sat svakog dana predavali o političkoj indoktrinaciji u komunizmu za vojnike koji nisu bili uključeni u borbu.[126] Izraz "Naci" nikada nije korišćen za opisivanje neprijatelja, jer je taj izraz bio skraćenica od National-Sozialistische Deutsche Arbeiterpartei Nacionalsocijalistička njemačka radnička partija i komesari su objašnjavali zašto je neprijatelj sebe nazivao "nacional-socijalistima" što je previše zbunjivalo "frontovike".[126] Poželjni izrazi za neprijatelja bili su "fašisti", Gitlerici (Hitlerovci – ruski jezik nema glas "H"), Germanskiji i nemeckije (rus. немецкие - pogrdni ruski izraz za Nemce).[127] Komesari su imali dužnost da nadgledaju oficire Crvene armije zbog bilo kakvih znakova nelojalnosti i održavali su mrežu doušnika poznatih kao seksoci (rus. сексоты – tajni saradnici) u redovima.[127] U oktobru 1942. ukinut je sistem dvostrukog komandovanja, koji datira još iz Ruskog građanskog rata i u kojem su oficiri delili autoritet sa komesarima, a od tada su moć komandovanja imali samo oficiri.[128] Mnogi komesari nakon Staljinovog dekreta 307 od 9. oktobra 1942 bili su šokirani kada su otkrili koliko ih oficiri i ljudi mrze.[129] Komesari su postali "politruci" ili zamenici komandanta za političke poslove.[128] "Politruci" više nisu imali moć komandovanja, ali su i dalje ocenjivali i oficire i muškarce zbog njihove političke lojalnosti, vršili su političku indoktrinaciju i imali su moć da naređuju pogubljenja po kratkom postupku bilo koga ko je osumnjičen za kukavičluk ili izdaju.[128] Takva pogubljenja bila su poznata kao devjat gram (devet grama – referenca na težinu metka), pustit v rahod (potrošiti nekog) ili vjška (skraćena forma od vjsšaja mera nakazanija – ekstremna kazna).[128] Uprkos ovim zastrašujućim moćima, mnogi frontoviki su često otvoreno prezirali politruke ako su bili podvrgnuti predugo dosadnim predavanjima o finim tačkama marksizma-lenjinizma, a oficiri su težili da dobijaju sukobe sa poltitrucima, jer su vojne zasluge u Velikom otadžbinskom ratu počele više da se računaju nego politička revnost.[128] Odnosi između oficira i vojnika obično su bili dobri, s tim što su na niže oficire posebno gledali kao na soratnike (saborce) jer su živeli pod istim uslovima i bili suočeni sa istim opasnostima kao i frontoviki.[130] Oficiri su obično imali samo srednjoškolsko obrazovanje - vrlo mali broj ih je išao na univerzitet - i dolazili su iz istog društvenog miljea kao i njihovi vojnici, što im je osiguravalo da uspostave uske veze s njima.[131] "Frontoviki" su se obično obraćali komandirima svojih četa sa Baća (otac).[131]

Sovjetski pritisak na Nemačku[uredi | uredi izvor]

Za više informacija pogledajte: Istočni front (Drugi svetski rat), Bitka kod Kurska, Operacija Bagration i Varšavski ustanak
Centar Staljingrada nakon oslobođenja 1943.

Sovjeti su uspeli da odbiju važnu nemačku stratešku južnu kampanju i, iako su u tom naporu pretrpeli 2,5 miliona sovjetskih žrtava, uspeli su da preuzmu ofanzivu tokom većeg dela ostatka rata na Istočnom frontu.[132]

Vojne žrtve Drugog svetskog rata u Evropi po frontovima i po godinama. Nemačke oružane snage pretrpele su 80% gubitaka na Istočnom frontu.[133]

Staljin je lično rekao poljskom generalu tražeći informacije o nestalim poljskim oficirima da su svi Poljaci oslobođeni i da su im Sovjeti "izgubili u trag" u Mandžuriji.[134][135][136] Nakon što su poljski železničari pronašli masovnu grobnicu,[137] nacisti su pokušali da iskoriste masakr da zabiju klin između Staljina i ostalih saveznika,[138] što je uključivalo i dovođenje evropske komisije istražitelja iz dvanaest zemalja da ispitaju grobove.[139] Godine 1943. godine, dok su se Sovjeti spremali da povrate Poljsku, nacistički ministar propagande Jozef Gebels ispravno je pretpostavio da će Staljin pokušati lažno da tvrdi da su Nemci masakrirali žrtve.[140] Kao što je Gebels predvideo, Sovjeti su imali "komisiju" koja je istražila stvar, lažno zaključivši da su Nemci ubili ratne zarobljenike.[40] Sovjeti su odgovornost priznali tek 1990. godine.[141]

Staljin je 1943. godine udovoljio pozivu svojih generala da Sovjetski Savez zauzme odbrambeni stav zbog razočaravajućih gubitaka nakon Staljingrada, nedostatka rezervi za ofanzivne mere i predviđanja da će Nemci verovatno sledeći put napasti izbočinu na sovjetskom frontu u Kursku tako da bi odbrambene pripreme tamo efikasnije iskoristile resurse.[142] Nemci su pokušali napad opkoljavanjem Kurska, koji su Sovjeti uspešno odbili[142] nakon čega je Hitler otkazao ofanzivu, delom i zbog savezničke invazije na Siciliju,[143] iako su Sovjeti pretrpeli preko 800.000 žrtava.[144] Kursk je takođe označio početak perioda kada je Staljin postao spremniji da posluša savete svojih generala.[145]

Krajem 1943. Sovjeti su zauzeli polovinu teritorije koju su Nemci zauzeli u periodu od 1941–1942.[145] Sovjetska vojna industrijska proizvodnja takođe se znatno povećala od kraja 1941. do početka 1943. nakon što je Staljin fabrike preselio istočno od fronta, obezbedivši ih od nemačke invazije i vazdušnog napada.[146] Strategija se isplatila, jer se industrijska proizvodnja nesmetano odvijala čak i kada su Nemci krajem 1942. okupirali više od polovine evropske Rusije, uključujući 40 procenata (80 miliona) njenog stanovništva i približno 2.500.000 km2 (970.000 sq mi) Sovjetske teritorije.[146] Sovjeti su se takođe pripremali za rat više od jedne decenije, uključujući i 14 miliona civila sa izvesnom vojnom obukom.[146] Shodno tome, dok je gotovo svih prvobitnih 5 miliona vojnika sovjetske vojske nastradalo do kraja 1941. godine, sovjetska vojska je do kraja te godine narasla na 8 miliona pripadnika.[146] Uprkos značajnim gubicima 1942. godine, daleko većim od nemačkih gubitaka, brojnost Crvene armije i dalje je rasla, na 11 miliona.[146] Iako postoji značajna rasprava da li je Staljin pomogao ili ometao ove napore u industriji i ljudstvu, Staljin je većinu ekonomskih odluka iz ratnog upravljanja prepustio rukama svojih ekonomskih stručnjaka.[147] Dok neki istoričari tvrde da dokazi sugerišu da je Staljin razmatrao, pa čak i pokušao, pregovarati o miru s Nemačkom 1941. i 1942. godine, drugi smatraju da su ti dokazi neuverljivi i čak izmišljeni.[148]

Sovjetski napredak od 1. avgusta 1943. do 31. decembra 1944:
   do 1. decembra 1943
   do 30. aprila 1944
   do 19. avgusta 1944
   do 31. decembra 1944

U novembru 1943. Staljin se sastao sa Čerčilom i Ruzveltom u Teheranu.[149] Ruzvelt je rekao Staljinu da se nada da bi Britanija i Amerika, otvarajući drugi front protiv Nemačke, u početku mogle povući 30-40 nemačkih divizija sa Istočnog fronta.[150] Staljin i Ruzvelt su, u stvari, napali Čerčila naglašavajući važnost prekokanalne invazije severne Francuske koju su držali Nemci, dok je Čerčil smatrao da je Nemačka ranjivija u "mekom donjem delu" u Italiji (koju su saveznici već bili napali) i na Balkanu.[150] Kasnije je dogovoreno da će Britanija i Amerika započeti unakrsnu invaziju na Francusku u maju 1944. godine, zajedno sa odvojenom invazijom na Južnu Francusku.[151] Staljin je insistirao da nakon rata Sovjetski Savez uključi delove Poljske koje je zauzeo u skladu sa sporazumom Molotov-Ribentrop sa Nemačkom, što je Čerčil prihvatio.[152]

Sovjetski Savez je 1944. godine širom Istočnog fronta značajno napredovao prema Nemačkoj,[153] uključujući operaciju Bagration, masovnu ofanzivu u Belorusiji na Nemačku grupu armija Centar.[154] Staljin, Ruzvelt i Čerčil su se usko koordinirali, tako da se Bagration dogodio otprilike u isto vreme kada su američke i britanske snage pokrenule operaciju Overlord.[154] Operacija je završena ponovnim zauzimanjem Belorusije i zapadne Ukrajine, zajedno sa uspešnim efektivnim uništavanjem Grupe armija Centar i 300.000 nemačkih žrtava, mada po cenu više od 750.000 sovjetskih žrtava.[154]

Rumuni pozdravljaju sovjetsku vojsku koja je ušla u grad Bukurešt 31. avgusta 1944.

Uspesi u operaciji Bagration i u godini koja je usledila velikim delom su rezultat operativnog poboljšanja okorele u borbama Crvene armije, koja je naučila bolne lekcije iz prethodnih godina u borbi sa moćnim Vermahtom bolje planiranje ofanziva, efikasna upotreba artiljerije, bolje rukovanje vremenom i prostorom tokom napada u suprotnosti sa Staljinovim naređenjem „ni koraka unazad“. U manjoj meri je uspeh Bagrationa bio rezultat oslabljenog Vermahta kojem je nedostajalo goriva i naoružanja potrebnog za efikasno delovanje,[155] sve veće sovjetske prednosti u ljudstvu i materijalu i napadima saveznika na Zapadnom frontu.[154] U svom prvomajskom govoru 1944. godine, Staljin je pohvalio zapadne saveznike zbog preusmeravanja nemačkih resursa u Italijanskoj kampanji, "Tas" je objavio detaljne spiskove velikog broja zaliha koje su dobijene od zapadnih saveznika, a Staljin je održao govor u novembru 1944. godine navodeći da su saveznički napori na Zapadu brzo izvukli 75 nemačkih divizija za odbranu tog regiona, zbog kojih Crvena armija još uvek nije mogla da protera Vermaht sa sovjetskih teritorija.[156] Oslabljeni Vermaht više nije bio u stanju da pokrene kontraofanzivu.[154]

Britanski premijer Vinston Čerčil, predsednik SAD Frenklin D. Ruzvelt i sovjetski lider Josif Staljin u Jalti, Sovjetski Savez, februar 1945.

Počev od leta 1944. godine, ojačana nemačka vojna grupa armija sprečavala je sovjete da napreduju oko Varšave skoro pola godine.[157] Neki istoričari tvrde da je neuspeh Sovjeta u napredovanju bio svrsishodno odugovlačenje koje je dozvolilo Vermahtu da ubija članove Poljske domovinske armije u Varšavskom ustanku tokom avgusta 1944. godine, koji je počeo kada se Crvena armija približila, mada drugi osporavaju tu tvrdnju i navode znatne neuspešne napore Crvene armije da pokuša da pobedi Vermaht u tom regionu.[157] Ranije 1944, Staljin je insistirao da Sovjeti pripoje delove Poljske koje su podelili sa Nemačkom u sporazumu Ribentrop-Molotov, dok je Poljska vlada u egzilu, za koju su Britanci insistirali da mora biti vraćena u posleratnu Poljsku, zahtevala da poljska granica bude vraćena na predratno stanje.[158] Raskol je dalje naglasio Staljinovo otvoreno neprijateljstvo prema antikomunističkoj poljskoj vladi u egzilu i njihovoj poljskoj vojsci, za koju je Staljin smatrao da ugrožava njegove planove za stvaranje posleratne Poljske prijateljske prema Sovjetskom Savezu.[157] Razdor je dodatno pogoršalo Staljinovo odbijanje da pomogne Poljsku domovinsku vojsku i njegovo odbijanje da američkim avionima za snabdevanje dozvoli da koriste potrebne sovjetske vazdušne baze za prevoženje Poljske domovinske vojske, a Staljin je u pismu Ruzveltu i Čerčilu o njima govorio kao "zločinci željni moći".[159] Zabrinut zbog mogućih posledica tih akcija, Staljin je kasnije započeo sovjetsko vazdušno snabdevanje poljskih pobunjenika, iako je većina zaliha završila u rukama Nemaca.[160] Pobuna je završila katastrofom sa više od 20.000 ubijenih poljskih pobunjenika i oko 200.000 civila koje su ubile nemačke snage, a sovjetske snage su u grad ušle u januaru 1945. godine.[160]

Sovjetski vojnici 1. baltičkog fronta tokom napada na letonski grad Jelgavu, 16. avgusta 1944.

Drugi važni pomaci dogodili su se krajem 1944. godine, poput invazije na Rumuniju u avgustu i Bugarsku.[160] Sovjetski Savez je objavio rat Bugarskoj septembra 1944. godine i napao zemlju uspostavljajući komunističku vladu.[161] Nakon invazije na ove balkanske zemlje, Staljin i Čerčil sastali su se u jesen 1944. godine, gde su se dogovorili o različitim procentima u "sferama uticaja" u nekoliko balkanskih država, iako diplomate nijednog lidera nisu znale šta taj termin zapravo znači.[162] Crvena armija je takođe proterala nemačke snage iz Litvanije i Estonije krajem 1944. godine, po cenu 260.000 sovjetskih žrtava.

Krajem 1944. sovjetske snage su se žestoko borile da zauzmu Mađarsku u Budimpeštanskoj ofanzivi, ali nisu uspele da je zauzmu, što je postalo toliko osetljiva tema za Staljina da je odbio da dozvoli svojim zapovednicima da govore o tome.[163] Nemci su poraženi u narednoj bici za Budimpeštu februara 1945. godine, kada su preostali Mađari potpisali primirje sa Sovjetskim Savezom.[163] Pobeda u Budimpešti dozvolila je Crvenoj armiji da započne Bečku ofanzivu u aprilu 1945. Na severoistoku je zauzimanje Belorusije i zapadne Ukrajine omogućilo Sovjetima da pokrenu veliku Vislo-odersku ofanzivu, gde su nemački obaveštajci pogrešno pretpostavili da će Sovjeti imati 3 prema 1 brojčanu prednost, a ona je zapravo iznosila 5 prema 1 (preko 2 miliona pripadnika Crvene armije napalo je 450.000 nemačkih branilaca), čiji je uspešan vrhunac rezultirao napredovanjem Crvene armije od reke Visle u Poljskoj do reke Odre u istočnoj Nemačkoj.[164]

Staljinovi nedostaci kao stratega često se primećuju u vezi sa masovnim sovjetskim gubicima i ranim sovjetskim porazima. Primer za to je letnja ofanziva 1942. godine, koja je dovela do još većih gubitaka Crvene armije i povratka inicijative Nemaca. Staljin je na kraju prepoznao njegov nedostatak znanja i oslanjao se na svoje profesionalne generale u vođenju rata.

Pored toga, Staljin je dobro znao da su se druge evropske vojske potpuno raspale suočene sa nacističkom vojnom efikasnošću i efikasno je odgovorio podvrgavajući svoju vojsku podsticanju terora i nacionalističkim apelima na patriotizam. Takođe se obratio i ruskoj pravoslavnoj crkvi.

Konačna pobeda[uredi | uredi izvor]

Za više informacija pogledajte: Bitka za Berlin
Američke i sovjetske trupe sastale su se istočno od reke Labe, aprila 1945. godine.

Do aprila 1945. nacistička Nemačka je brojila svoje poslednje dane, sa 1,9 miliona nemačkih vojnika na Istoku koji su se borili protiv 6,4 miliona vojnika Crvene armije, dok se milion nemačkih vojnika na Zapadu borilo sa 4 miliona vojnika zapadnih saveznika.[165] Dok su početni razgovori označili početak trke saveznika za Berlin, nakon što je Staljin uspešno lobirao da Istočna Nemačka padne u sovjetsku "sferu uticaja" na Krimskoj konferenciji u februaru 1945. godine, zapadni saveznici nisu planirali da zauzmu grad kopnenom operacijom.[166][167] Staljin je i dalje bio sumnjičav da bi se zapadne savezničke snage, koje su bile stacionirane na reci Labi, mogle kretati prema nemačkoj prestonici i, čak i poslednjih dana, da bi Amerikanci mogli da angažuju svoja dva vazduhoplovna diviziona da zauzmu grad.[168]

Staljin je naredio Crvenoj armiji da se brzo kreće širokim frontom u Nemačku, jer nije verovao da će zapadni saveznici predati teritoriju koju su okupirali, dok je zauzimanje Berlina postao glavni cilj.[169] Nakon uspešnog zauzimanja istočne Pruske, tri fronta Crvene armije su se spojila u srcu istočne Nemačke, a nakon bitke kod Odre-Nise Sovjeti su bili pred vratima Berlina.[170] Do 24. aprila elementi dva sovjetska fronta opkolili su Berlin.[171] Dana 20. aprila Žukov 1. beloruski front započeo je masovno granatiranje Berlina koje je trajalo dok se grad nije predao.[172] Dana 30. aprila 1945. Hitler i Eva Braun izvršili su samoubistvo, nakon čega su sovjetske snage pronašle njihove posmrtne ostatke koji su spaljeni po Hitlerovoj direktivi.[173] Preostale nemačke snage zvanično su se predale bezuslovno 7. maja 1945. Neki istoričari tvrde da je Staljin odložio poslednji napad na Berlin za dva meseca, kako bi zauzeo druga područja iz političkih razloga, za koja tvrde da su Vermahtu dali vremena da se pripremi što je povećalo sovjetske žrtve ( preko 400.000), drugi istoričari osporavaju ovaj izveštaj.[174]

Masovno ubistvo sovjetskih civila u blizini Minska.

Uprkos tome što su Sovjeti posedovali Hitlerove ostatke, Staljin nije verovao da je njegov stari neprijatelj zapravo mrtav, verovanje koje se održalo godinama posle rata.[175][176] Staljin je kasnije angažovao istraživače da godinama istražuju i pišu tajnu knjigu o Hitlerovom životu za svoje privatno čitanje.[177]

Odbijanje nemačke invazije i ofanziva za pobedu nad nacističkom Nemačkom u Drugom svetskom ratu zahtevali su ogromnu žrtvu Sovjetskog Saveza (više nego bilo koje druge zemlje u ljudskoj istoriji). Sovjetske žrtve iznosile su oko 27 miliona.[178] Iako se brojke razlikuju, broj poginulih sovjetskih civila verovatno je dostigao 18 miliona.[178] Milioni sovjetskih vojnika i civila nestali su u nemačkim logorima i fabrikama ropskog rada, dok su milioni još pretrpeli trajnu fizičku i mentalnu štetu.[178] Sovjetski ekonomski gubici, uključujući gubitke u resursima i proizvodnim kapacitetima u zapadnoj Rusiji i Ukrajini, takođe su bili katastrofalni.[178] Rat je rezultirao uništenjem približno 70 000 sovjetskih gradova, naselja i sela[179] - 6 miliona kuća, 98.000 farmi, 32.000 fabrika, 82.000 škola, 43.000 biblioteka, 6.000 bolnica i hiljade kilometara puteva i železničke pruge.[179]

Sovjetski Savez je 9. avgusta 1945. napao Mandžukuo pod kontrolom Japana i objavio rat Japanu. Otporne sovjetske trupe i njihovi iskusni zapovednici brzo su osvojili teritorije pod kontrolom Japana u Mandžuriji, južnom Sahalinu (11—25. avgust 1945), Kurilskim ostrvima (18. avgust do 1. septembar 1945) i deo Koreje (14—24. avgusta 1945). Japanska carska vlada kolebajući se nakon bombardovanja Hirošime (6. avgusta 1945) i Nagasakija (9. avgusta 1945), ali suočena sa sovjetskim snagama koje su se brzo približavale matičnoj japanskoj domovini, objavila je efikasnu predaju saveznicima 15. avgusta 1945. i formalno kapitulirala 2. septembra 1945. godine.

U junu 1945. Politbiro Komunističke partije Sovjetskog Saveza dodelio je Staljinu za njegovu ulogu u sovjetskoj pobedi novosmišljeni čin generalisimusa, koji je postao najviši vojni čin u zemlji (superiorniji od čina maršala). Staljinov "kult ličnosti" naglasilo je njegovo lično vojno rukovodstvo nakon nabrajanja "deset Staljinovih pobeda" - izdvojenih iz Staljinovog govora na "27. godišnjici Velike oktobarske socijalističke revolucije" (rus. «27-я годовщина Великой Октябрьской социалистической революции») tokom sastanka Moskovskog sovjeta narodnih poslanika 1944. godine.

Represije[uredi | uredi izvor]

Staljin je 16. avgusta 1941. godine, u pokušajima da oživi neorganizovani sovjetski odbrambeni sistem, izdao Naredbu br. 270, kojom je proglasio da se svi koji su "skinuli svoje oznake i dezertirali ili se predali" smatraju zlonamernim dezerterima. Naredba je zahtevala od pretpostavljenih da pucaju na te dezertere na licu mesta.[180] Članovi njihovih porodica bili su podvrgnuti hapšenju.[181] Druga odredba naredbe upućivala je sve jedinice koje se bore u okruženjima da koriste svaku mogućnost za borbu.[181] Naredba je takođe zahtevala da komandanti divizija degradiraju i, ako je potrebno, čak i da streljaju na licu mesta one komandante koji nisu uspeli da komanduju bitkom direktno na bojnom polju.[181] Nakon toga, Staljin je takođe izvršio čistku nekoliko vojnih zapovednika koji su streljani zbog "kukavičluka" bez suđenja.[181]

U junu 1941. godine, nedeljama nakon nemačke invazije, Staljin je naredio da Crvena armija u povlačenju takođe pokuša da uskratiti resurse neprijatelju kroz politiku spaljene zemlje uništavajući infrastrukturu i zalihe hrane u oblastima pre nego što su ih Nemci mogli zauzeti i da partizani treba da budu postavljeni u evakuisanim oblastima.[66] To je, zajedno sa zlostavljanjem od strane nemačkih trupa, izazvalo izgladnjivanje i patnju među civilnim stanovništvom koje je ostalo iza Crvene armije. Staljin se bojao da će Hitler koristiti nezadovoljne sovjetske građane za borbu protiv svog režima, posebno ljude zatvorene u gulazima. Stoga je naredio NKVD-u da reši to pitanje. Oni su odgovorili ubistvom približno 100.000 političkih zatvorenika širom zapadnih delova Sovjetskog Saveza, metodama koje su uključivale probadanje bajonetima i bacanje granata u prepune ćelije.[182] Mnogi drugi su jednostavno deportovani na istok.[183][184]

Berijin predlog od 29. januara 1942, da se pogubi 46 sovjetskih generala. Staljinova odluka: "Ubijte sve imenovane na spisku. - J. St."

U julu 1942, Staljin je izdao naredbu br. 227, kojom se naređuje da će bilo koji komandant ili komesar puka, bataljona ili vojske, koji je dozvolio povlačenje bez dozvole pretpostavljenih, odgovarati pred vojnim sudom.[185] Naredba je tražila da se vojnici proglašeni krivim za disciplinske prekršaje prekomanduju u kaznene bataljone, koji su slati na najopasnije delove linija fronta.[185] Od 1942. do 1945. godine, 427.910 vojnika bilo je prekomandovano u kaznene bataljone.[186] Naređenje je takođe naložilo "odredima za blokiranje" da pucaju u uspaničene trupe koje bi se povlačile bez naređenja.[185] Tokom prva tri meseca nakon naredbe, 1,000 vojnika je streljano od strane "odreda za blokiranje", a 24.933 vojnika je poslato u kaznene bataljone.[185] Uprkos tome što je u početku imala određeni efekat, pokazalo se da ima pogoršani efekat na moral trupa, pa je do oktobra 1942. godine ideja o redovnim odredima za blokiranje tiho napuštena.[187] Do 29. oktobra 1944. odredi za blokiranje su zvanično rasformirani.[186][188][189]

Sovjetski ratni zarobljenici i prisilni radnici koji su preživeli nemačko ropstvo bili su poslati u posebne kampove za "tranzit" ili "filtraciju" gde je trebalo da se utvrdi ko su potencijalni izdajnici.[190] Od približno 4 miliona poslatih u kampove, 2.660.013 su bili civili, a 1.539.475 bivši ratni zarobljenici.[190] Od ukupnog broja, 2.427.906 je poslato kući, 801.152 je priključeno oružanim snagama,[190] 608,095 je upisano u radne bataljone ministarstva odbrane,[190] 226.127 je prebačeno u nadležnost NKVD-a zbog kazne, što je za njih značilo odlazak u gulag[190][191][192] a 89.468 je ostalo u tranzitnim logorima kao prihvatno osoblje sve dok proces repatrijacije nije konačno okončan u ranim fazama 1950-ih.[190]

Sovjetski ratni zločini[uredi | uredi izvor]

Za više informacija pogledajte: Sovjetski ratni zločini i Silovanja tokom okupacije Nemačke
Žrtve masakra zatvorenika NKVD-a u junu 1941. godine

Sovjetske trupe su navodno silovale nemačke žene i devojke, a ukupne procene žrtava kretale su se od desetina hiljada do dva miliona.[193] Tokom i nakon okupacije Budimpešte, (Mađarska), procenjeno je da je silovano 50.000 žena i devojaka.[194][195] U vezi sa silovanjima koja su se dogodila u Jugoslaviji, Staljin je odgovorio na žalbe jugoslovenskog partizanskog vođe rekavši: "Zar ne može da se razume ako se vojnik koji je prešao hiljade kilometara kroz krv i vatru i smrt zabavi sa ženom ili uzme neku sitnicu?"[195]

U bivšim zemljama Osovine, poput Nemačke, Rumunije i Mađarske, oficiri Crvene armije uglavnom su gradove, sela i farme smatrali otvorenim za pljačku.[196] Na primer, vojnici Crvene armije i pripadnici NKVD-a često su pljačkali transportne vozove 1944. i 1945. u Poljskoj[197] a sovjetski vojnici su palili centar grada Demina sprečavajući stanovnike da ugase požar,[198] događaj koji je, zajedno sa više slučajeva silovanja, odigrao ulogu u navođenju preko 900 građana grada na samoubistvo.[199] U sovjetskoj okupacionoj zoni Nemačke, kada su članovi SED-a izvestili Staljina da pljačka i silovanja sovjetskih vojnika mogu rezultirati negativnim posledicama za budućnost socijalizma u posleratnoj Istočnoj Nemačkoj, Staljin je ljutito reagovao: "Neću tolerisati da niko blati čast Crvene armije."[200][201] Shodno tome, svi dokazi pljačke, silovanja i uništavanja od strane Crvene armije izbrisani su iz arhiva u sovjetskoj okupacionoj zoni..[202]

Prema nedavnim podacima, od procenjenih 4 miliona ratnih zarobljenika koje su Rusi zarobili, uključujući Nemce, Japance, Mađare, Rumune i druge, oko 580.000 se nikada nije vratilo, u poređenju sa 3,5 miliona sovjetskih ratnih zarobljenika koji su umrli u nemačkim logorima od zarobljenih 5,6 miliona.[203]

Nemački ratni zločini[uredi | uredi izvor]

Obešeni osumnjičeni partizani negde u Sovjetskom Savezu.
Nemačke Ajnzacgrupe ubijaju Jevreje u Ivangorodu, Ukrajina, 1942.

Nacistička propaganda je prikazala Vermahtovim vojnicima invaziju na Sovjetski Savez kao rat istrebljenja.[204][205][206]

Britanski istoričar Jan Keršo zaključuje da je dužnost Vermahta bila da obezbedi da ljudi koji su ispunili Hitlerove zahteve da budu deo arijevske Herenfolk (arijevske uzvišene rase) imaju životni prostor. Napisao je:

,,Nacistička revolucija bila je šira od samog holokausta. Njen drugi cilj bio je eliminisanje Slovena iz srednje i istočne Evrope i stvaranje Lebensraum za Arijevce.... Kao što pokazuje Bartov (Istočni front, Hitlerova vojska), on je varvarizovao nemačke vojske na istočnom frontu. Većina od njihova tri miliona vojnika, od generala do običnih vojnika, pomogla je istrebljenju zarobljenih slovenskih vojnika i civila. To je ponekad bilo hladno i namerno ubistvo pojedinaca (kao kod Jevreja), ponekad generalizovana brutalnost i zanemarivanje.... Pisma i memoari nemačkih vojnika otkrivaju njihovo strašno obrazloženje: Sloveni su bili 'azijsko-boljševička' horda, inferiorna, ali preteća rasa“[207]

Tokom brzog napretka Nemačke u prvim mesecima rata, brzo dospevši do Moskve i Lenjingrada, glavnina sovjetske industrije koja se nije mogla evakuisati bila je ili uništena ili izgubljena usled nemačke okupacije. Poljoprivredna proizvodnja je prekinuta, a žitarice su ostale da stoje na poljima što će kasnije prouzrokovati glad koja je podsećala na onu iz ranih 1930-ih. U jednom od najvećih podviga ratne logistike, fabrike su evakuisane u ogromnim razmerama, sa 1523 fabrike su rastavljene i otpremljene na istok duž četiri glavna pravca do regiona Kavkaza, srednje Azije, Urala, i Sibira. Generalno, preseljeni su alati i proizvodna tehnologija, zajedno sa nacrtima i njihovim upravljanjem, inženjerskim osobljem i kvalifikovanom radnom snagom.[208]

Čitav Sovjetski Savez se posvetio ratnim naporima. Stanovništvo Sovjetskog Saveza verovatno je bilo bolje pripremljeno od bilo koje druge nacije uključene u borbe u Drugom svetskom ratu da izdrži materijalne nedaće rata. To je pre svega zato što su Sovjeti u prošlosti bili toliko naviknuti na nestašice i suočavanje sa ekonomskom krizom, posebno tokom ratnih dejstava - Prvi svetski rat doneo je slična ograničenja na hranu. Ipak, uslovi su bili teški. Drugi svetski rat je posebno poražavao sovjetske građane jer se vodio na njihovoj teritoriji i izazvao masovna razaranja. U Lenjingradu, pod nemačkom opsadom, preko milion ljudi umrlo je od gladi i bolesti. Mnogi radnici u fabrici bili su tinejdžeri, žene i starci. Vlada je sprovela racioniranje 1941. godine prvo na hleb, brašno, žitarice, testenine, puter, margarin, biljno ulje, meso, ribu, šećer i slatkiše širom zemlje. Obroci su tokom rata ostali uglavnom stabilni na drugim mestima. Dodatni obroci često su bili toliko skupi da nisu mogli znatno da povećaju zalihe hrane građanina ukoliko ta osoba nije posebno dobro plaćala. Seljaci nisu dobijali obroke i morali su se zadovoljiti lokalnim resursima koje su sami obrađivali. Većina seljaka borila se i živela u nepodnošljivom siromaštvu, ali drugi su prodali sav višak koji su imali po visokoj ceni, a nekolicina su postali milioneri u rubljama, sve dok valutna reforma dve godine nakon završetka rata nije izbrisala njihovo bogatstvo.[209]

Uprkos surovim uslovima, rat je doveo do skoka sovjetskog nacionalizma i jedinstva. Sovjetska propaganda ublažila je krajnju komunističku retoriku iz prošlosti, jer se narod sada okupljao uverenjem da štiti svoju maticu od zla nemačkih osvajača. Etničke manjine za koje se smatralo da su saradnici neprijatelja primorani su na izgnanstvo. Religija, koja se ranije klonila, postala je deo propagandne kampanje Komunističke partije u sovjetskom društvu u cilju mobilizacije verskih elemenata.

Socijalni sastav sovjetskog društva drastično se promenio tokom rata. U junu i julu 1941. došlo je do pucanja brakova između supružnika koje je rat razdvojio, a u narednih nekoliko godina stopa sklapanja brakova je naglo opala, i stopa nataliteta se ubrzo nakon toga prepolovila u odnosu na predratno doba. Zbog toga su majke sa nekoliko dece tokom rata dobijale značajne počasti i novčane beneficije ako su imale dovoljan broj dece - majke su mogle da zarade oko 1.300 rubalja za svoje četvrto dete i zarade do 5.000 rubalja za svoje deseto.[210]

Nemački vojnici su na telima zarobljenih žena partizanki - ali i drugih žena takođe ispisivali reči "Kurva za Hitlerove trupe" i silovali ih. Nakon zarobljavanja, neki nemački vojnici živopisno su se hvalili silovanjima. Suzan Braunmiler tvrdi da je silovanje igralo ključnu ulogu u nacističkom cilju da osvoji i uništi ljude koje su smatrali inferiornima, poput Jevreja, Rusa i Poljaka. Opsežna lista silovanja koja su počinili nemački vojnici sastavljena je u takozvanoj "Molotovljevoj belešci" 1942. godine. Braunmiler ističe da su nacisti silovanje koristili kao oružje za širenje terora.[211]

Primeri masovnih silovanja u Sovjetskom Savezu koje su počinili nemački vojnici su:

Smolensk: Nemačka komanda otvorila je javnu kuću za oficire u kojoj su stotine žena i devojaka bile dovođene silom.

Lavov: 32 žene koje su radile u fabrici odeće nemački vojnici su silovali i ubili u javnom parku. Ubijen je sveštenik koji je pokušavao da zaustavi zločin.

Lavov: Nemački vojnici su silovali jevrejske devojke, koje su ubijena nakon što bi zatrudnele.

Opstanak u Lenjingradu[uredi | uredi izvor]

Za više informacija pogledajte: Opsada Lenjingrada
Sovjetski vojnici na frontu u Lenjingradu.

Lenjingrad je tokom rata pretrpeo više patnji i nevolja od bilo kog drugog grada Sovjetskog Saveza, jer je bio pod opsadom 872 dana, od 8. septembra 1941. do 27. januara 1944.[212] Glad, neuhranjenost, bolesti, izgladnjivanje, pa čak i kanibalizam postali su uobičajeni tokom opsade Lenjingrada, civili su smršali, postali slabiji i postali podložniji bolestima.[213] Građani Lenjingrada uspevali su da prežive na različite načine sa različitim stepenom uspeha. Pošto je evakuisano samo 400.000 ljudi pre početka opsade, u Lenjingradu je ostalo 2,5 miliona, uključujući 400.000 dece. Veliki broj je uspeo da pobegne iz grada, a najuspešnija bekstva su bila kada se jezero Ladoga zaledilo i ljudi su mogli da pređu preko ledenog puta - ili “Put života”—na sigurno.[214]

Izgladnela žrtva u opkoljenom Lenjingradu 1941. godine.

Većina strategija preživljavanja tokom opsade podrazumevala je ostanak u gradu i suočavanje sa problemima snalažljivošću ili srećom. Jedan od načina da se to postigne bio je obezbeđivanje zaposlenja u fabrikama, jer su mnoge fabrike postale autonomne i imale više alata za preživljavanje tokom zime, poput hrane i toplote. Radnici su dobijali veće obroke od običnih civila, a fabrike su verovatno imale struju ako su proizvodile ključne stvari. Fabrike su takođe služile kao centri za uzajamnu podršku i imale su klinike i druge usluge poput posada za čišćenje i timova žena koje bi šivale i popravljale odeću. Zaposleni u fabrici su i dalje povremeno padali u očaj, a ljudi su pribegavali jedenju lepka ili konja u fabrikama u kojima je bilo malo hrane, ali zaposlenost u fabrici bila je najuspešniji način preživljavanja, a u nekim pogonima za proizvodnju hrane nije umrla nijedna osoba.[215]

Otvorene prilike za opstanak za veću sovjetsku zajednicu uključivale su razmenu i poljoprivredu na privatnom zemljištu. Crna tržišta su napredovala kako su privatne razmene i trgovine postajale sve češće, posebno između vojnika i civila. Vojnici, koji su imali više hrane, bili su nestrpljivi da trguju sa sovjetskim građanima koji su imali previše tople odeće za trgovinu. Sadnja povrtnjaka u proleće postala je popularna, pre svega zato što su građani morali da drže sve uzgajano na svojim parcelama. Kampanja je takođe imala snažan psihološki efekat i ojačala moral, komponentu preživljavanja gotovo podjednako važnu kao hleb.[216]

Neki od najočajnijih sovjetskih građana okrenuli su se kriminalu kao načinu da prežive. Najčešća je bila krađa hrane i racionih karata, što je moglo biti kobno za neuhranjenu osobu ako bi joj kartica bila ukradena više od dan ili dva od izdavanja nove kartice. Iz tih razloga krađa hrane strogo je kažnjavana i moglo se streljati za krađu vekne hleba. Dogodili su se i ozbiljniji zločini, poput ubistva i kanibalizma, a osnovani su i specijalni policijski odredi za borbu protiv tih zločina, mada je do kraja opsade otprilike 1.500 uhapšeno zbog kanibalizma.[217]

Posledice i štete[uredi | uredi izvor]

Sovjetski vojnici poginuli tokom Toropecko-holmske ofanzive, januara 1942.

Iako je pobedio u sukobu, rat je imao dubok i razarajući dugoročni efekat u Sovjetskom Savezu. Finansijski teret bio je katastrofalan: prema jednoj proceni, Sovjetski Savez je potrošio 192 milijarde dolara. Amerika je pozajmila oko 11 milijardi dolara dobara Sovjetskom Savezu tokom rata.[218] Anastasija V. Zotova daje nešto drugačiju procenu od 666,4 milijarde rubalja sovjetskih vojnih troškova tokom rata, što je ekvivalentno 125,7 milijardi dolara.[219]

Američki stručnjaci procenjuju da je Sovjetski Savez izgubio gotovo svo bogatstvo stečeno naporima industrijalizacije tokom 1930-ih. Njegova ekonomija je takođe opala za 20% između 1941. i 1945. godine i nije se oporavila na predratni nivo sve do 1960-ih. Britanski istoričar Klajv Ponting procenjuje da je ratna šteta iznosila 25 godina sovjetskog bruto nacionalnog proizvoda.[220] 40% sovjetskog stambenog prostora je oštećeno ili uništeno.[221] Od 2,5 miliona stambenih zgrada na nemačkim okupiranim teritorijama, preko milion je uništeno. Zbog toga je oko 25 miliona sovjetskih građana ostalo bez domova.[222] Nemačka okupacija obuhvatala je oko 85 miliona sovjetskih građana, ili gotovo 45% celokupne sovjetske populacije. Najmanje 12 miliona Sovjeta pobeglo je prema istoku, daleko od invazijske nemačke vojske. Sovjetski izvori tvrde da su sile Osovine uništile 1.710 gradova i 70.000 sela, kao i 65.000 km železničkih pruga.[223]

Post-sovjetska vlada Rusije smatra da su sovjetski ratni „gubici“ iznosili 26,6 miliona žrtava, na osnovu studije Ruske akademije nauka, uključujući i ljude koji su izgubili život od posledica bitaka i izloženosti ratu. To uključuje 8.668.400 smrtnih slučajeva vojnika, kako je izračunalo Rusko ministarstvo odbrane.[224][225]

Podaci koje je objavilo Rusko ministarstvo odbrane prihvatila je većina istoričara i akademika, neki istoričari i akademici daju različite procene.

Brus Robelet, profesor javne politike i istorije, procenjuje da je sovjetska strana pretrpela 11,000.000 vojnih i 7,000.000 civilnih smrtnih slučajeva, što ukupno iznosi 18 miliona smrtnih slučajeva.[226] [227] Američki vojni istoričar Erl F. Zjemke navodi brojku od 12 miliona mrtvih sovjetskih vojnika i 7 miliona mrtvih civila - ukupno 19 miliona mrtvih. Takođe primećuje da od jeseni 1941. do jeseni 1943. front nikada nije bio kraći od 2.400 milja.[228] Nemačka profesorka Bet Fajzler procenjuje da je 2,6 miliona ljudi, ili 7,46 posto Sovjetske armije, proglašeno invalidima nakon rata.[229]

Timoti Dauling procenjuje da je tokom 1.417 dana rata Sovjetski Savez izgubio ekvivalent celokupne američke populacije 1940. godine, koja je živela zapadno od reke Misuri.[230]

Istraživanje javnog mnjenja[uredi | uredi izvor]

Anketa koju je "YouGov" sproveo 2015. godine pokazala je da samo 11% Amerikanaca, 15% Francuza, 15% Britanaca i 27% Nemaca veruje da je Sovjetski Savez najviše doprineo porazu nacističke Nemačke u Drugom svetskom ratu. Suprotno tome, istraživanje sprovedeno u maju 1945. pokazalo je da 57% francuske javnosti veruje da je Sovjetski Savez najviše doprineo nemačkom porazu.[231]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b „chathamhouse.org, 2011”. Arhivirano iz originala 08. 12. 2015. g. Pristupljeno 27. 05. 2021. 
  2. ^ Goldman 2012, str. 163–64.
  3. ^ Brackman 2001, str. 341
  4. ^ Pearson, Clive (decembar 2008). „Stalin as War Leader”. History Review 62. History Today. Pristupljeno 5. 12. 2017. 
  5. ^ Hosking 2006, str. 242
  6. ^ a b v g „Maksim Litvinov”. Encyclopaedia Britannica. 
  7. ^ a b v Roberts 1992, str. 57–78
  8. ^ Encyclopædia Britannica, German-Soviet Nonaggression Pact, 2008
  9. ^ a b v Text of the Nazi-Soviet Non-Aggression Pact Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. novembar 2014), executed 23 August 1939
  10. ^ Christie 2002
  11. ^ a b v g Roberts 2006, str. 30–32
  12. ^ Kochan, Lionel (1963). The Struggle For Germany. 1914–1945. New York. 
  13. ^ Shirer, William L. (1990), The Rise and Fall of the Third Reich: A History of Nazi Germany, Simon and Schuster, str. 504, ISBN 0-671-72868-7 
  14. ^ a b Watson 2000, str. 709
  15. ^ Michael Jabara Carley (1993). „End of the 'Low, Dishonest Decade': Failure of the Anglo-Franco-Soviet Alliance in 1939”. Europe-Asia Studies. 45 (2): 303—341. JSTOR 152863. 
  16. ^ a b v Watson 2000, str. 715
  17. ^ a b Watson 2000, str. 713
  18. ^ Fest, Joachim C. (2002). Hitler. Houghton Mifflin Harcourt. str. 588. ISBN 0-15-602754-2. 
  19. ^ Ulam, Adam Bruno (1989). Stalin: The Man and His Era. Beacon Press. str. 509-10. ISBN 0-8070-7005-X. 
  20. ^ Shirer, William L. (1990). The Rise and Fall of the Third Reich: A History of Nazi Germany. Simon and Schuster. str. 503. ISBN 0-671-72868-7. 
  21. ^ a b Fest, Joachim C. (2002). Hitler. Harcourt Brace Publishing. str. 589—90. ISBN 0-15-602754-2. 
  22. ^ Vehviläinen, Olli (2002). Finland in the Second World War: Between Germany and Russia. Macmillan. str. 30. ISBN 0-333-80149-0. 
  23. ^ Bertriko, Jean-Jacques Subrenat, A.; Cousins, David (2004). Estonia: Identity and Independence. Rodopi. str. 131. ISBN 90-420-0890-3. 
  24. ^ Murphy 2006, str. 23
  25. ^ Shirer, William L. (1990). The Rise and Fall of the Third Reich: A History of Nazi Germany. Simon and Schuster. ISBN 0-671-72868-7. 
  26. ^ Max Beloff The Foreign Policy of Soviet Russia. vol. II, I936-41. Oxford University Press, 1949. p. 166, 211.
  27. ^ For example, in his article From Munich to Moscow, Edward Hallett Carr explains the reasons behind signing a non-aggression pact between USSR and Germany as follows: Since 1934 the U.S.S.R. had firmly believed that Hitler would start a war somewhere in Europe: the bugbear of Soviet policy was that it might be a war between Hitler and the U.S.S.R. with the western powers neutral or tacitly favourable to Hitler. In order to conjure this bugbear, one of three alternatives had to be envisaged: (i) a war against Germany in which the western powers would be allied with the U.S.S.R. (this was the first choice and the principal aim of Soviet policy from 1934–38); (2) a war between Germany and the western powers in which the U.S.S.R. would be neutral (this was clearly hinted at in the Pravda article of 21 September 1938, and Molotov's speech of 6 November 1938, and became an alternative policy to (i) after March 1939, though the choice was not finally made till August 1939); and (3) a war between Germany and the western powers with Germany allied to the U.S.S.R. (this never became a specific aim of Soviet policy, though the discovery that a price could be obtained from Hitler for Soviet neutrality made the U.S.S.R. a de facto, though non-belligerent, partner of Germany from August 1939 till, at any rate, the summer of 1940)., see E. H. Carr., From Munich to Moscow. I., Soviet Studies. . 1 (1): 3—17.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć), (June, 1949), p. Taylor & Francis, Ltd.
  28. ^ This view is disputed by Werner Maser and Dmitri Volkogonov
  29. ^ Kvitsinsky, Yuly (2008). Russia-Germany: memoirs of the future. Moscow. str. 95. ISBN 5-89935-087-3. 
  30. ^ Watson 2000, str. 695–722
  31. ^ a b Shirer, William L. (1990). The Rise andFall of the Third Reich: A History of Nazi Germany. Simon and Schuster. str. 541. ISBN 0-671-72868-7. 
  32. ^ Roberts 2006, str. 43
  33. ^ Sanford, George (2005). Katyn and the Soviet Massacre Of 1940: Truth, Justice And Memory. London, New York: Routledge. ISBN 0-415-33873-5. 
  34. ^ a b v g d Wettig 2008, str. 20
  35. ^ Roberts 2006, str. 37
  36. ^ obozy jenieckie zolnierzy polskich Arhivirano 4 novembar 2013 na sajtu Wayback Machine (Prison camps for Polish soldiers) Encyklopedia PWN. Last accessed on 28 November 2006.
  37. ^ Edukacja Humanistyczna w wojsku Arhivirano 29 septembar 2007 na sajtu Wayback Machine. 1/2005. Dom wydawniczy Wojska Polskiego. ISSN 1734-6584. (Official publication of the Polish Army)
  38. ^ Molotov na V sessii Verhovnogo Soveta 31 oktяbrя cifra «primerno 250 tыs.» (Please provide translation of the reference title and publication data and means)
  39. ^ Otčёt Ukrainskogo i Belorusskogo frontov Krasnoй Armii Melьtюhov, s. 367. [1] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. februar 2022) (Please provide translation of the reference title and publication data and means)
  40. ^ a b v Fischer, Benjamin B., "The Katyn Controversy: Stalin's Killing Field Arhivirano na sajtu Wayback Machine (24. mart 2010)", Studies in Intelligence, Winter 1999–2000.
  41. ^ Sanford, Sanford, George (2005). Katyn and the Soviet Massacre of 1940: Truth, Justice and Memory. Routledge. str. 20—24. ISBN 9780415338738. 
  42. ^ „Stalin's Killing Field” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 09. 07. 2008. g. Pristupljeno 2008-07-19. 
  43. ^ a b Parrish, Michael (1996). The Lesser Terror: Soviet state security, 1939–1953. Westport, CT: Praeger Press. str. 324—325. ISBN 0-275-95113-8. Arhivirano iz originala 21. 10. 2016. g. Pristupljeno 27. 05. 2021. 
  44. ^ Montefiore, Simon Sebag (2005-09-13). Stalin: The Court of the Red Tsar. New York: Vintage Books. str. 197—8, 332—4. ISBN 978-1-4000-7678-9. Arhivirano iz originala 4. 6. 2011. g. 
  45. ^ Katyn executioners named Gazeta Wyborcza. December 15, 2008
  46. ^ a b Kennedy-Pipe, Caroline (1995). Stalin's Cold War. New York: Manchester University Press. ISBN 0-7190-4201-1. 
  47. ^ Roberts 2006, str. 52
  48. ^ Mosier, John (2004). The Blitzkrieg Myth: How Hitler and the Allies Misread the Strategic Realities of World War II. HarperCollins. str. 88. ISBN 0-06-000977-2. 
  49. ^ Roberts 2006, str. 53
  50. ^ Senn, Alfred Erich (2007). Lithuania 1940: revolution from above. Amsterdam, New York: Rodopi. ISBN 978-90-420-2225-6. 
  51. ^ Montefiore, Simon Sebag. Stalin: The Court of the Red Tsar. str. 334. 
  52. ^ a b Wettig 2008, str. 21
  53. ^ a b v Brackman 2001, str. 341
  54. ^ a b Roberts 2006, str. 58
  55. ^ a b v g Brackman 2001, str. 343
  56. ^ Roberts 2006, str. 45
  57. ^ a b Roberts 2006, str. 59
  58. ^ Roberts 2006, str. 63
  59. ^ a b Roberts 2006, str. 66
  60. ^ a b Roberts 2006, str. 68
  61. ^ a b Murphy 2006, str. xv
  62. ^ Roberts 2006, str. 69
  63. ^ Roberts 2006, str. 70
  64. ^ Simon Sebag Montefiore. Stalin: The Court of the Red Tsar, Knopf. . 2004. ISBN 1-4000-4230-5.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  65. ^ Roberts 2006, str. 89
  66. ^ a b Roberts 2006, str. 90
  67. ^ a b Roberts 2006, str. 85
  68. ^ Roberts 2006, str. 97
  69. ^ a b Roberts 2006, str. 99–100
  70. ^ a b Roberts 2006, str. 116–7
  71. ^ Glantz, David, The Soviet-German War 1941–45: Myths and Realities: A Survey Essay, October 11, 2001, page 7
  72. ^ Roberts 2006, str. 106
  73. ^ a b Roberts 2006, str. 114–115
  74. ^ Roberts 2006, str. 110
  75. ^ Roberts 2006, str. 108
  76. ^ a b Roberts 2006, str. 88
  77. ^ a b Roberts 2006, str. 122
  78. ^ a b v Roberts 2006, str. 124–5
  79. ^ Roberts 2006, str. 117–8
  80. ^ a b Roberts 2006, str. 126
  81. ^ Roberts 2006, str. 135–140
  82. ^ Roberts 2006, str. 128
  83. ^ Roberts 2006, str. 134
  84. ^ Stalingradskaя bitva
  85. ^ Roberts 2006, str. 154
  86. ^ Radzinsky 1996, str. 472–3
  87. ^ a b v g d đ Rottman 2007, str. 5 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFRottman2007 (help).
  88. ^ Rottman, Gordon L. (2007). Soviet Rifleman 1941-45. Bloomsbury USA. str. 6—7. ISBN 9781846031274. Pristupljeno 2019-01-07. 
  89. ^ Rottman 2007, str. 7 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFRottman2007 (help).
  90. ^ a b v Rottman 2007, str. 8 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFRottman2007 (help).
  91. ^ Rottman 2007, str. 9 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFRottman2007 (help).
  92. ^ a b Rottman 2007, str. 10 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFRottman2007 (help).
  93. ^ Rottman 2007, str. 11 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFRottman2007 (help).
  94. ^ Rottman 2007, str. 11 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFRottman2007 (help)-12.
  95. ^ Rottman 2007, str. 12 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFRottman2007 (help).
  96. ^ a b Rottman 2007, str. 13 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFRottman2007 (help).
  97. ^ a b v g Rottman 2007, str. 16 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFRottman2007 (help).
  98. ^ Rottman 2007, str. 16 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFRottman2007 (help)-17.
  99. ^ a b v Rottman 2007, str. 17 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFRottman2007 (help).
  100. ^ a b v g d Rottman 2007, str. 18 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFRottman2007 (help).
  101. ^ a b Rottman 2007, str. 23 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFRottman2007 (help).
  102. ^ Rottman 2007, str. 24 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFRottman2007 (help).
  103. ^ Rottman 2007, str. 25 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFRottman2007 (help).
  104. ^ Rottman 2007, str. 31 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFRottman2007 (help).
  105. ^ a b v Rottman 2007, str. 32 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFRottman2007 (help).
  106. ^ a b v Rottman 2007, str. 41 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFRottman2007 (help).
  107. ^ a b v Rottman 2007, str. 42 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFRottman2007 (help).
  108. ^ a b v g d đ e Rottman 2007, str. 43 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFRottman2007 (help).
  109. ^ a b v g d Rottman 2007, str. 44 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFRottman2007 (help).
  110. ^ a b Rottman 2007, str. 47 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFRottman2007 (help).
  111. ^ a b v g d đ Rottman 2007, str. 45 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFRottman2007 (help).
  112. ^ Rottman 2007, str. 46 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFRottman2007 (help).
  113. ^ Grossman, Vasily Semyonovich (2005). Beevor, Antony; Vinogradova, Luba, ur. A Writer at War: Vasily Grossman with the Red Army, 1941-1945. Prevod: Beevor, Antony; Vinogradova, Luba (reprint izd.). London: Random House (objavljeno 2006). str. 120. ISBN 9781845950156. Pristupljeno 2019-01-07. „The PPZh was the slang term for a 'campaign wife', because the full term, pokhodno-polevaya zhena, was similar to PPSh, the standard Red Army sub-machine gun. Campaign wives were toung nurses and women soldiers from a headquarters - such as signallers and clerks - who usually wore a beret on the back of the head rather than the fore-and-aft pilotka cap. They found themselves virtually forced to become the concubines of senior officers.” 
  114. ^ Beevor, Antony & Vinogradova, Luba A Writer at War Vasily Grossman With the Red Army 1941-1945, New York: Alfred Knopf, 2005 page 120.
  115. ^ Ime „Tanja“ ušlo je u upotrebu kao pseudonim Zoje Kosmodemjanske.
  116. ^ Beevor, Antony & Vinogradova, Luba A Writer at War Vasily Grossman With the Red Army 1941-1945, New York: Alfred Knopf, 2005 page 121.
  117. ^ a b v g Rottman 2007, str. 48 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFRottman2007 (help).
  118. ^ a b v Rottman 2007, str. 49 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFRottman2007 (help).
  119. ^ Rottman 2007, str. 49 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFRottman2007 (help)-50.
  120. ^ a b v g Rottman 2007, str. 50 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFRottman2007 (help).
  121. ^ Shirer, William The Rise and Fall of the Third Reich, New York: Viking page 953
  122. ^ Compare: North, Jonathan (12. 6. 2006). „Soviet Prisoners of War: Forgotten Nazi Victims of World War II”. History.net. Pristupljeno 1. 2. 2015. „As a reflection of the racial nature of the war, Jewish prisoners were often held for execution by mobile SD squads or by Wehrmacht commanders.” 
  123. ^ Longerich, Peter (2010). Holocaust: The Nazi Persecution and Murder of the Jews (reprint izd.). Oxford: Oxford University Press. str. 247. ISBN 9780192804365. Pristupljeno 2019-01-07. „From the very earliest stages, the policies for annihilating the Jewish population of the Soviet Union particularly affected the Jewish soldiers of the Red Army. They were amongst those groups of prisoners who were separated out in the camps and liquidated as a matter of course. [...] In Deployment Order no. 8 from 17 July 1941 Heydrich instructed the commanders of the Security police in the General Government and the Gestapo in East Prussia to comb the prisoner-of-war camps in those areas. [...] These commandos were to conduct a 'political monitoring of all inmates' and separate out certain groups of prisoners, including state and Party functionaries, Red Army commissars, leading economic figures, 'members of the intelligentsia', 'agitators', and, quite specifically, 'all Jews'.” 
  124. ^ a b v Merridale, Catherine Ivan's War The Red Army 1939-1945, London: Faber and Faber, 2005 page 168
  125. ^ Merridale, Catherine: Ivan's War The Red Army 1939-1945, London: Faber and Faber, 2005 pages 168-169.
  126. ^ a b Rottman 2007, str. 50 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFRottman2007 (help)-51.
  127. ^ a b Rottman 2007, str. 51 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFRottman2007 (help).
  128. ^ a b v g d Rottman 2007, str. 52 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFRottman2007 (help).
  129. ^ Beevor, Antony & Vinogradova, Luba A Writer at War Vasily Grossman With the Red Army 1941-1945, New York: Alfred Knopf, 2005 page 219.
  130. ^ Rottman 2007, str. 53 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFRottman2007 (help)
  131. ^ a b Rottman 2007, str. 53 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFRottman2007 (help).
  132. ^ Roberts 2006, str. 155
  133. ^ Duiker, William J. (2015). „The Crisis Deepens: The Outbreak of World War II”. Contemporary World History (sixth izd.). Cengage Learning. str. 138. ISBN 978-1-285-44790-2. 
  134. ^ Various authors. Biuletyn „Kombatant” nr specjalny (148) czerwiec 2003 Arhivirano 17 jul 2011 na sajtu Wayback Machine Special Edition of Kombatant Bulletin No.148 6/2003 on the occasion of the Year of General Sikorski. Official publication of the Polish government Agency of Combatants and Repressed
  135. ^ Romualьd Svяtek, "Katыnskiй les", Voenno-istoričeskiй žurnal, 1991, №9, ISSN 0042-9058
  136. ^ Brackman 2001
  137. ^ Polak, Barbara (2005). „Zbrodnia katynska”. Biuletyn IPN (na jeziku: poljski): 4—21. Arhivirano iz originala (pdf) 08. 12. 2009. g. Pristupljeno 2007-09-22. 
  138. ^ Engel, David (1993). The Polish Government-In-Exile and the Jews, 1943–1945. str. 71. ISBN 0-8078-2069-5. 
  139. ^ Bauer, Eddy. "The Marshall Cavendish Illustrated Encyclopedia of World War II". Marshall Cavendish, 1985
  140. ^ Goebbels, Joseph. The Goebbels Diaries (1942–1943). Translated by Louis P. Lochner. Doubleday & Company. 1948
  141. ^ "CHRONOLOGY 1990; The Soviet Union and Eastern Europe." Foreign Affairs, 1990, pp. 212.
  142. ^ a b Roberts 2006, str. 156–7
  143. ^ McCarthy, Peter, Panzerkrieg: The Rise and Fall of Hitler's Tank Divisions, Carroll & Graf Publishers. . 2003. str. 196. ISBN 0-7867-1264-3.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  144. ^ Russian Central Military Archive TsAMO, f. (16 VA), f.320, op. 4196, d.27, f.370, op. 6476, d.102, ll.6, 41, docs from the Russian Military Archive in Podolsk. Loss records for 17 VA are incomplete. It records 201 losses for 5–8 July. From 1–31 July it reported the loss of 244 (64 in air-to-air combat, 68 to AAA fire. It reports a further 108 missing on operations and four lost on the ground). 2 VA lost 515 aircraft missing or due to unknown/unrecorded reasons, a further 41 in aerial combat and a further 31 to AAA fire, between 5–18 July 1943. Furthermore, another 1,104 Soviet aircraft were lost between 12 July and 18 August. Bergström, Christer (2007). Kursk — The Air Battle: July 1943. Chevron/Ian Allan. . str. 221. ISBN 978-1-903223-88-8.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  145. ^ a b Roberts 2006, str. 159
  146. ^ a b v g d Roberts 2006, str. 163
  147. ^ Roberts 2006, str. 164–5
  148. ^ Roberts 2006, str. 165–7
  149. ^ Roberts 2006, str. 180
  150. ^ a b Roberts 2006, str. 181
  151. ^ Roberts 2006, str. 185
  152. ^ Roberts 2006, str. 186–7
  153. ^ Roberts 2006, str. 194–5
  154. ^ a b v g d Roberts 2006, str. 199–201
  155. ^ Williams, Andrew (2005). D-Day to Berlin. Hodder. str. 213. ISBN 0-340-83397-1. 
  156. ^ Roberts 2006, str. 202–3
  157. ^ a b v Roberts 2006, str. 205–7
  158. ^ Roberts 2006, str. 208–9
  159. ^ Roberts 2006, str. 214–5
  160. ^ a b v Roberts 2006, str. 216–7
  161. ^ Wettig 2008, str. 49
  162. ^ Roberts 2006, str. 218–21
  163. ^ a b Erickson, John (1999). The Road to Berlin. Yale University Press. str. 396—7. ISBN 0-300-07813-7. 
  164. ^ Duffy, C (1991). Red Storm on the Reich: The Soviet March on Germany 1945. Routledge. ISBN 0-415-22829-8. 
  165. ^ Glantz, David, The Soviet-German War 1941–45: Myths and Realities: A Survey Essay, October 11, 2001 „Archived copy” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 17. 06. 2011. g. Pristupljeno 2011-06-17. 
  166. ^ Beevor, Antony, Berlin: The Downfall 1945, Viking, Penguin Books. . 2005. str. 194. ISBN 0-670-88695-5.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  167. ^ Williams, Andrew (2005). D-Day to Berlin. Hodder. ISBN 0-340-83397-1., page 310-1
  168. ^ Erickson, John, The Road to Berlin, Yale University Press. . 1999. str. 554. ISBN 0-300-07813-7.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  169. ^ Beevor, Antony (2005). Berlin: The Downfall 1945. Viking, Penguin Books. str. 219. ISBN 0-670-88695-5. 
  170. ^ Ziemke, Earl F (1969), Battle for Berlin End of the Third Reich Ballantine's Illustrated History of World War II (Battle Book #6), Ballantine Books, page 71.
  171. ^ Ziemke, Earl F, Battle For Berlin: End Of The Third Reich, NY:Ballantine Books, London: Macdonald & Co, 1969, pages 92–94
  172. ^ Beevor, Antony, Revealed" Hitler's Secret Bunkers (2008)
  173. ^ Bullock, Alan, Hitler: A Study in Tyranny, Penguin Books. ISBN 0-14-013564-2, 1962, pages 799–800
  174. ^ Glantz, David, The Soviet-German War 1941–45: Myths and Realities: A Survey Essay, October 11, 2001, pages 91–93
  175. ^ Kershaw, Ian, Hitler, 1936–1945: Nemesis, W. W. Norton & Company. . 2001. ISBN 0-393-32252-1.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć), pages 1038–39
  176. ^ Dolezal, Robert (2004). Truth about History: How New Evidence Is Transforming the Story of the Past. Readers Digest. str. 185—6. ISBN 0-7621-0523-2. 
  177. ^ Eberle, Henrik, Matthias Uhl and Giles MacDonogh, The Hitler Book: The Secret Dossier Prepared for Stalin from the Interrogations of Hitler's Personal Aides, PublicAffairs. . 2006. ISBN 1-58648-456-7.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć). A reprint of one of only two existing copies. This copy, belonging to Nikita Khrushchev and deposited in the Moscow Party archives where Henrik Eberle and Matthias Uhl later found it, was made public for the first time in 2006. Ažurirano: 2006. Vladimir Putin retained the only other known copy in a safe.[traži se izvor]
  178. ^ a b v g Glantz, David, The Soviet-German War 1941–45: Myths and Realities: A Survey Essay, October 11, 2001, page 13
  179. ^ a b Roberts 2006, str. 4–5
  180. ^ Text of Order No. 270 Arhivirano 17 jun 2008 na sajtu Wayback Machine
  181. ^ a b v g Roberts 2006, str. 98
  182. ^ Robert Gellately. Lenin, Stalin; Hitler (2007). The Age of Social Catastrophe. Knopf. str. 391. ISBN 1-4000-4005-1. 
  183. ^ Anne Applebaum. Gulag: A History, Doubleday. . 2003. ISBN 0-7679-0056-1.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  184. ^ Rhodes, Richard (1996). Masters of Death: The SS-Einsatzgruppen and the Invention of the Holocaust. New York: Alfred A. Knopf. str. 155. ISBN 1-55750-670-1. See also: Allen Paul. Katyn: Stalin’s Massacre and the Seeds of Polish Resurrection, Naval Institute Press.
  185. ^ a b v g Roberts 2006, str. 132
  186. ^ a b G. I. Krivosheev. Soviet Casualties and Combat Losses. Greenhill. . 1997. ISBN 1-85367-280-7.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  187. ^ Catherine Merridale. Ivan's War: Life and Death in the Red Army, 1939–1945. Page 158. Macmillan. . 2006. ISBN 0-8050-7455-4.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  188. ^ Reese 2011, str. 164
  189. ^ „PRIKAZ O RASFORMIROVANII OTDELЬNЫH ZAGRADITELЬNЫH OTRЯDOV”. bdsa.ru. Arhivirano iz originala 20. 12. 2018. g. Pristupljeno 2019-03-08. 
  190. ^ a b v g d đ Roberts 2006, str. 202
  191. ^ (“Voenno-istoričeskiй žurnal” (“Military-Historical Magazine”), 1997, No.5. page 32)
  192. ^ Zemskoe V.N. K voprosu o repatriacii sovetskih graždan. 1944–1951 godы // Istoriя SSSR. 1990. No. 4 (Zemskov V.N. On repatriation of Soviet citizens. Istoriya SSSR., 1990, No.4
  193. ^ Schissler, Hanna (1995). The Miracle Years: A Cultural History of West Germany, 1949–1968
  194. ^ Mark, James, "Remembering Rape: Divided Social Memory and the Red Army in Hungary 1944–1945", Past & Present — Number 188, August 2005, page 133
  195. ^ a b Naimark, Norman M., The Russians in Germany: A History of the Soviet Zone of Occupation, 1945–1949. Cambridge: Belknap. ISBN 0-674-78405-7.  line feed character u |title= na poziciji 74 (pomoć), pages 70–71
  196. ^ Beevor, Antony (2005). Berlin: The Downfall 1945. Penguin Books. ISBN 3-549-07245-7. . Specific reports also include Report of the Swiss legation in Budapest of 1945 Arhivirano 16 jun 2009 na sajtu Wayback Machine and Hubertus Knabe: Tag der Befreiung? Das Kriegsende in Ostdeutschland (A day of liberation? The end of war in Eastern Germany), Propyläen. German).
  197. ^ {{cite book|last=Urban|first=Thomas|title=Der Verlust, Verlag C. H. Beck. . 2004. str. 145. ISBN 3-406-54156-9.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  198. ^ Beevor, Antony (2005). Berlin: The Downfall 1945. Viking, Penguin Books. ISBN 0-670-88695-5. 
  199. ^ Buske, Norbert (Hg.): Das Kriegsende in Demmin 1945. Berichte Erinnerungen Dokumente (Landeszentrale für politische Bildung Mecklenburg-Vorpommern. Landeskundliche Hefte), Schwerin 1995
  200. ^ Wolfgang Leonhard, Child of the Revolution|publisher=Pathfinder Press|year=1979|isbn=0-906133-26-2|pages=}}
  201. ^ Naimark, Norman M. (1995). The Russians in Germany: A History of the Soviet Zone of Occupation, 1945–1949. Harvard University Press. ISBN 0-674-78405-7. 
  202. ^ Leonhard, Wolfgang (1979). Child of the Revolution. Pathfinder Press. ISBN 0-906133-26-2. 
  203. ^ Richard Overy, The Dictators Hitler's Germany, Stalin's Russia pp. 568–569
  204. ^ „The German Military and the Holocaust”. encyclopedia.ushmm.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2019-03-07. 
  205. ^ „Invasion of the Soviet Union, June 1941”. encyclopedia.ushmm.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2019-03-07. 
  206. ^ „Nazi Persecution of Soviet Prisoners of War”. encyclopedia.ushmm.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2019-03-07. 
  207. ^ Kershaw & Lewin 1997, str. 150
  208. ^ Dunn, Walter Scott (1995). The Soviet Economy and the Red Army, 1930–1945. Greenwood. str. 34. ISBN 9780275948931. 
  209. ^ John Barber and Mark Harrison, The Soviet Home Front, 1941–1945: a social and economic history of the USSR in World War II (Longman, 1991), 77, 81, 85–6.
  210. ^ Barber and Harrison, The Soviet Home Front, 1941–1945 91–93.
  211. ^ Henry, Nicola (20. 1. 2011). War and Rape: Law, Memory and Justice. Routledge. str. 30—32. ISBN 978-0415564731. 
  212. ^ Forczyk, Robert (2009). Leningrad 1941–44: The epic siege. Osprey. ISBN 9781846034411. [mrtva veza]
  213. ^ Barber and Harrison, The Soviet Home Front, 1941–1945 pp. 86–7.
  214. ^ Bidlack, Richard; Lomagin, Nikita (26. 6. 2012). The Leningrad Blockade, 1941–1944: A New Documentary History from the Soviet Archives. Yale U.P. str. 406. ISBN 978-0300110296. 
  215. ^ Bidlack, “Survival Strategies in Leningrad pp. 90–94.
  216. ^ Bidlack, “Survival Strategies in Leningrad pp. 97.
  217. ^ Bidlack, “Survival Strategies in Leningrad pp. 98
  218. ^ Wells 2011, str. 122.
  219. ^ Zotova 2016, str. 5.
  220. ^ Pauwels 2015, str. 377.
  221. ^ U.S. Government Printing Office 1971, str. 9.
  222. ^ Varga-Harris 2015, str. 4.
  223. ^ Lee 2016, str. 307.
  224. ^ „war dead”. encyclopedia.mil.ru. Pristupljeno 2019-02-25. 
  225. ^ „soviet war losses” (PDF). 
  226. ^ Kuniholm 2014, str. 206.
  227. ^ Poetschke 2008, str. 78.
  228. ^ Ziemke 1971, str. 500.
  229. ^ Phillips 2009, "Suffering Victors:" Disability and the Second World War.
  230. ^ Dowling 2014, str. 172.
  231. ^ „People in Britain and the U.S. disagree on who did more to beat the Nazis”. YouGov. 1. 5. 2015. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Istoriografija[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Совјетски_Савез_у_Другом_светском_рату&oldid=27677757”