Srednje kraljevstvo

Srednje kraljevstvo je razdoblje u istoriji starog Egipta od početka jedanaeste egipatske dinastije do kraja četrnaeste egipatske dinastije, otprilike između 1991. i 1648. p. n. e. Nakon prvog međurazdoblja grad Teba je postao središte ponovnog jačanja države. Stabilnost države osigurana je novim modelom nasleđivanja vlasti: faraon bi tada postavio sina- naslednoka svoga savladara uvežbavajući ga za buduću državničku službu. Egipat je ponovno doživio procvat.

Razdoblje srednje države obeleženo je miroljubivom politikom i širenjem trgovačkih veza istočnim Mediteranom. Egipatska trgovačka predstavništva osnivana su u Palestini, Siriji, na Kritu i Kipru. Faraon Mentuhotep II. slao je lađe u nepoznatu zemlju Punt i one su se vratile natovarene začinima i tamjanom. Sezostris III. prekinuo je razdoblje mirnog širenja egipatskog uticaja i krenuo je u osvajačke pohode na Nubiju i Palestinu. Radi čvršće kontrole nad državom sproveo je upravnu reformu kojom je ukinuo službu nomarha, a na njihovo mesto postavio kao činovnike sposobne seljake - zanatlije i trgovce.

Blagostanje u razdoblju srednje države odrazilo se i u kulturi i književnosti. Putovanja u daleke krajeve nadahnula su pripovedače, pa nastaje i niz dela o velikim pustolovinama. Tokom perioda Srednjeg kraljevstva, Oziris je postao najvažnije božanstvo u popularnoj religiji.

Jedanaesta dinastija

Tebanski nomarsi Antef i Mentuhotep počeli su voditi samostalnu politiku ulazeći sa svojim sizerenima u otvoren rat. Oni su zvanično bili samo nomarsi juga (do Elefantine) u ime "dobrog kralja". Borbe je prekinuo tebanski nomarh Antef III proglasivši se gospodarem obe zemlje. Njegovu dinastiju prihvatio je Torinski kanon i pored uporedne vladavine Desete dinastije sa centrom u Herakleopolisu (sada sa znatno umanjenom teritorijom). Desetoj dinastiji došao je kraj kada je kralj Mentuhotep III naneo poraz poslednjem kralju Merikaru. Mentuhotep III je vodio uspešne ratove protiv Nubijaca i Libijaca. U Nubiji se osamostaljuje pobočna linija tebanskih kraljeva pod imenima Antefi. Njihovi odnosi sa vladarima Jedanaeste dinastije nisu poznati.

Prilikom borbe kraljeva Jedanaeste dinastije sa vladarima Herakleopolisa, oni su bili primorani da se oslanjaju na jako plemstvo. Ono je zbog toga postajalo još jače. Nomarsi su vodili samostalnu politiku uz minimalna davanja kralju. Amenemhet je svakako bio jedan od najmoćnijih nomarha. Prema Salierskom papirusu, Amenemhet je bez naročitih problema potčinio ostale nomarhe. Nakon ujedinjenja svih nomi, Amenemhet je odstranio (verovatno ubio) Mentuhotepa III. Jedanaesta dinastija prestala je da postoji.

Dvanaesta dinastija

Skulptura Amenehmeta III

Nakon ujedinjenja Egipta, Amenemhet abdicira u korist svoga sina Senusreta I. Delta je već bila očišćena od Libijaca i Azijata. Došlo je do sjedinjavanja onskog boga Ra sa tebanskim bogom Amonom u boga Amon-Ra. Senuseret je izgradio novu prestonicu nedaleko od Memfisa. Ona je nazvana Tetui. Svoga sina proglasio je za savladara. Ratovao je protiv Nubijaca. Njegov unuk, kralj Senusret III podigao je utvrđenje u Nubiji, duboko iza drugog katarakta. Palestina je bila u sastavu egipatske države, a ratovi su vođeni protiv Sirije. Krit je bio pod jakim egipatskim uticajem. Vojni uspesi Egipta bili su mogući zahvaljujući mogućnosti napredovanja običnog vojnika do najviših činova. Moć lokalnih vladara bila je srušena, a uspostavljena je jaka centralna vlast. Nomarsi su sada bili obični kraljevi službenici bez sopstvene zemlje. Pravo nasledstva zemlje više nije postojalo te se svako morao izboriti za titulu ličnim zaslugama. Dinastija je bila poznata i po graditeljskim delatnostima. Neke od građevina Dvanaeste dinastije predstavljaju najveličanstvenije građevine Starog Egipta. Međutim, nakon smrti Amenemheta III, dinastija se uspela održati svega 13 godina. Njegov sin nije imao dece što je dovelo do gašenja dinastije.

Opadanje i propast

Period koji je usledio nakon pada Dvanaeste dinastije karakterišu nemiri, rasulo i postojanje paralelnih kraljeva na Jugu i Severu Egipta. Centar Trinaeste dinastije bila je Teba. Za ovu dinastiju izvori pominju tri paralelne liste kraljeva. Ukupan zbir vladara je 60, a nisu poznata imena svakog od njih. Poslednji vladari ove dinastije bili su Hiksi ili vazali Hiksa. Prvi vladar bio je Sebekhotep I. Maneton navodi da vladari Trinaeste dinastije nisu održavali irigacione kanale što je slabilo njihov položaj. Prebacivanjem centra upravljanja državom iz Tebe u Memfis dovelo je do toga da Teba izgubi svoj politički i zadrži samo verski značaj. Već na početku vladavine Trinaeste, bila je uspostavljena paralelna vlast Četrnaeste dinastije u Ksoisu (današnja Sakha). Prema Manetonu, ova dinastija imala je 75 kraljeva sa vladavinom od 484 godine. Četrnaesta dinastija postojala je do oko 1690. godine p. n. e. tj. do formiranja Petnaeste dinastije. Hiksima nije bilo teško da prodru u Egipat i zavladaju Deltom. Egipat je polako potonuo u Drugi prelazni period.

Poljoprivreda i klima

Kroz istoriju starog Egipta, poljoprivreda se oslanjala na godišnje poplave reke Nil za đubrenje zemljišta. To je bilo esencijalno za poljoprivredu i proizvodnju hrane. Postoji evidencija da je kolaps ranijeg Starog kraljevstva delom bio uzrokovan niskim nivoima poplava, što je dovodilo do gladi. Postoje indikacije da se ovaj trend preokrenuo u ranim godinama Srednjeg kraljevstva, sa relativno visokim vodostajima zabeleženim tokom većeg dela ove ere, i prosečnim poplavama od 19 m iznad nivoa u odsustvu poplave. Godine ponovljenih visokih nivoa poplava korespondiraju sa prosperitetnim periodom Srednjeg kraljevstva, koji se dogodio tokom vladavine Amenemheta III. Dodatne potvrde pruža deo literature iz tog perioda, kao u Amenemhetova uputstva, u kojima kralj objašnjava svom sinu kako je poljoprivreda napredovala pod njegovom vladavinom.

Umetnost

Sedeća statua Amenemheta III, iz 19. veka p. n. e.. Državni muzej Hermitidž

Nakon ujedinjenja Egipta u Srednje kraljevstvo, kraljevi Jedanaeste i Dvanaeste dinastije su mogli da se usredotoče na umetnost. U jedanaestoj dinastiji, kraljevski su spomenici pravljeni u stilu na koji su uticali Memfitski modeli Pete i rane Šeste dinastije. Tokom tog vremena, preobražajni tebanski reljefni stil je gotovo nestao. Ove promene su imale ideološku svrhu, pošto su kraljevi Jedanaeste dinastije uspostavljali centralizovanu državu posle prvog srednjeg perioda i vraćali se političkim idealima Starog kraljevstva. U ranoj Dvanaestoj dinastiji, umetnička dela su imalo ujednačen stil usled uticaja kraljevskih radionica. Upravo u to vreme je kvalitet umetničke produkcije za elitne članove društva dostigao vrhunac koji nikada nije bio nadmašen, iako je bio dosegnut u drugim periodima. Egipat je prosperirao u kasnoj Dvanaestoj dinastiji, a to se odrazilo na kvalitetu materijala koji su korišteni za kraljevske i privatne monumente.

Kraljevi Dvanaeste dinastije su sahranjivani u piramidskim kompoleksima baziranim na onima iz Pete i Šeste dinastije. U Starom kraljevstvu, oni su pravljeni od kamenih cigli, dok su kraljevi Srednjeg kraljevstva izabrali da se njihove piramide prave od zemljanih cigli sa završnim pokrovom od Torskog krečnjaka. Privatne grobnice, kao što su one nađene u Tebi, obično su se sastojale od dugog prolaza uklesanog u stenu, sa malom komorom na kraju. One obično imaju malo, ili nemaju dekoraciju. Kamene kutije sarkofaga sa ravnim i zasvođenim poklopcima su pravljene u Srednjem kraljevstvu, kao kontinuacija tradicije Starog kraljevstva. Motivi na njima su raznovrsniji i višeg umetničkog kvaliteta od bilo kojeg sarkofaga proizvedenog pre i posle Srednjeg kraljevstva. Dodatno, pogrebne stele su razvijene u pogledu slika i ikonografije. One su nastavile su da pokazuju pokojnika kako sedi ispred stola sa prinošenjima, i počele su da uključuju suprugu pokojnika i druge članove porodice.

Literatura

• Istorija starog veka 1 - dr Momir Jović(212—218)
• Aldred, Cyril (1987). The Egyptians. Thames and Hudson. 
• Arnold, Dorothea (1991). „Amenemhet I and the Early Twelfth Dynasty at Thebes”. Metropolitan Museum Journal. 26. doi:10.2307/1512902. 
• Bell, Barbara (1975). „Climate and the History of Egypt: The Middle Kingdom”. American Journal of Archaeology. Archaeological Institute of America. 79 (3): 223—269. JSTOR 503481. 
• Erman, Adolf (2005). Ancient Egyptian Literature: A Collection of Poems, Narratives and Manuals of Instructions from the Third and Second Millennia BC. Prevod: Aylward M. Blackman. New York: Kegan Paul. ISBN 978-0-7103-0964-8. 
• Foster, John L. (2001). Ancient Egyptian Literature: An Anthology. University of Texas Press. ISBN 978-0-292-72527-0. 
• Gardiner, Alan (1964). Egypt of the Pharaohs. Oxford University Press. 
• Grajetzki, Wolfram (2006). The Middle Kingdom of Ancient Egypt. Gerald Duckworth & Co. Ltd. ISBN 978-0-7156-3435-6. 
• Grimal, Nicolas (1988). A History of Ancient Egypt. Librairie Arthéme Fayard. 
• Habachi, Labib (1963). „King Nebhepetre Menthuhotep: his monuments, place in history, deification and unusual representations in form of gods”. Annales du Service des Antiquités de l'Égypte. 19: 16—52. 
• Hayes, William (1953). „Notes on the Government of Egypt in the Late Middle Kingdom”. Journal of Near Eastern Studies. 12: 31—39. doi:10.1086/371108. 
• Morenz, Ludwid D. (2003), „Literature as a Construction of the Past in the Middle Kingdom”, Ur.: Tait, John W., 'Never Had the Like Occurred': Egypt's View of Its Past, Prevod: Martin Worthington, London: University College London, Institute of Archaeology, an imprint of Cavendish Publishing Limited, str. 101—118, ISBN 978-1-84472-007-1 
• Murnane, William J. (1977). Ancient Egyptian Coregencies. Studies in Ancient Oriental Civilization. 40. The Oriental Institute of the University of Chicago. ISBN 978-0-918986-03-0. 
• Parkinson, R. B. (2002). Poetry and Culture in Middle Kingdom Egypt: A Dark Side to Perfection. London: Continuum. ISBN 978-0-8264-5637-3. 
• Redford, Donald (1992). Egypt, Canaan, and Israel in Ancient Times. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-00086-2. 
• Richards, Janet (2005). Society and Death in Ancient Egypt. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-84033-0. 
• Shaw, Ian; Nicholson, Paul (1995). The Dictionary of Ancient Egypt. Thames and Hudson. 
• Shaw, Ian (2000). The Oxford history of ancient Egypt. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-280458-7. 
• Simpson, William Kelly (1972). The Literature of Ancient Egypt: An Anthology of Stories, Instructions, and Poetry. translations by R.O. Faulkner, Edward F. Wente, Jr., and William Kelly Simpson. New Haven and London: Yale University Press. ISBN 978-0-300-01482-2. 
• Teeter, Emily (1994). „Egyptian Art”. Art Institute of Chicago Museum Studies. The Art Institute of Chicago. 20 (1): 14—31. JSTOR 4112949. doi:10.2307/4112949. 
• Trigger, B.; Kemp, Barry; O'Connor, David; Lloyd, Alan (1983). Ancient Egypt: A Social History. Cambridge University Press. 
• Wegner, Josef (1996). „The Nature and Chronology of the Senwosret III–Amenemhat III Regnal Succession: Some Considerations Based on New Evidence from the Mortuary Temple of Senwosret III at Abydos”. Journal of Near Eastern Studies. 55: 249—279. doi:10.1086/373863. 
• Allen, James P. Middle Egyptian Literature: Eight Literary Works of the Middle Kingdom. Cambridge, UK: Cambridge University Press, 2015.
• Bourriau, Janine. Pharaohs and Mortals: Egyptian Art in the Middle Kingdom. Cambridge, UK: Fitzwilliam Museum, 1988.
• Grajetzki, Wolfgang. The Middle Kingdom of Ancient Egypt: History, Archaeology and Society. Bristol, UK: Golden House, 2006.
• Kemp, Barry J. Ancient Egypt: Anatomy of a Civilization. 2d ed. London: Routledge, 2006.
• Oppenheim, Adela, Dieter Arnold, and Kei Yamamoto. Ancient Egypt Transformed: The Middle Kingdom. New York: Metropolitan Museum of Art, 2015.
• Parkinson, Richard B. Voices From Ancient Egypt: An Anthology of Middle Kingdom Writings. Norman: University of Oklahoma Press, 1991.
• --. Poetry and Culture in Middle Kingdom Egypt: A Dark Side to Perfection. London: Continuum, 2002.
• Szpakowska, Kasia. Daily Life in Ancient Egypt. Oxford: Blackwell, 2008.
• Wendrich, Willeke, ed. Egyptian Archaeology. Chichester, UK: Wiley-Blackwell, 2010.