Sukarno

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Sukarno
Sukarno (1949)
Lični podaci
Datum rođenja(1901-06-06)6. jun 1901.
Mesto rođenjaSurabaja, Holandska istočna Indija
Datum smrti21. jun 1970.(1970-06-21) (69 god.)
Mesto smrtiDžakarta, Indonezija
Politička karijera
Politička
stranka		Indonezijska nacionalna partija
1. predsednik Indonezije
18. avgust 1945 — 12. mart 1967.
Prethodnikfunkcija ustanovljena
NaslednikSuharto
Potpis

Sukarno, rođ. Kusno Sosrodiharadžo (ind. Kusno Sosrodiharadjo;[1] Surabaja, 6. jun 1901 — Džakarta, 21. jun 1970)[2] je bio prvi i doživotni predsednik Indonezije i jedan od osnivača Pokreta nesvrstanih.[3]

Sukarno je bio vođa indonežanske borbe za nezavisnost od holandskih kolonijalista. On je bio istaknuti lider Indonezijskog nacionalističkog pokreta tokom kolonijalnog perioda i proveo je više od jedne decenije u holandskom pritvoru dok ga invazione japanske snage nisu pustile tokom Drugog svetskog rata. Sukarno i njegovi kolege nacionalisti kolaborirale su kako bi prikupili podršku stanovništva za japanske ratne napore, u zamenu za japansku pomoć u širenju nacionalističkih ideja. Po predaji Japana, Sukarno i Mohamad Hata proglasili su nezavisnost Indonezije 17. avgusta 1945. godine, a Sukarno je imenovan za njenog predsednika. On je predvodio je Indonežane u otporu holandskim rekolonizacionim naporima diplomatskim i vojnim sredstvima sve do holandskog priznanja indonežanske nezavisnosti 1949. Autor Pramoedja Ananta Toer jednom je napisao: „Sukarno je bio jedini azijski vođa moderne ere koji je mogao da ujedini ljude tako različitih etničkog, kulturnog i verskog porekla bez prolivanja kapi krvi“.[4]

Nakon haotičnog perioda parlamentarne demokratije, Sukarno je 1959. uspostavio autokratski sistem nazvan „vođena demokratija“ koji je uspešno okončao nestabilnost i pobune koje su ugrožavale opstanak raznolike i rasparčane zemlje. Početkom 1960-ih Sukarno je poveo Indoneziju u levičarskom pravcu pružajući podršku i zaštitu Komunističkoj partiji Indonezije (PKI) što je antagonizovalo vojne slojeve i islamiste. Takođe je započeo niz agresivnih spoljnopolitičkih akcija pod okriljem antiimperijalizma, uz pomoć Sovjetskog Saveza i Kine. Neuspeh Pokreta 30. septembra 1965. godine doveo je do uništenja PKI pogubljenjima njegovih članova i simpatizera u nekoliko masakr, pri čemu se procenjuje da je bilo 500.000 do 1.000.000 mrtvih.[5]‍:3[6][7][8] Njega je 1967. zamenio jedan od njegovih generala, Suharto, i on je ostao u kućnom pritvoru do svoje smrti 1970.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rodio se kao sin javanskog učitelja i njegove žene s Balija.[9] Kao mladog revolucionara, često su ga zatvarale holandske kolonijalne vlasti. Sukarno je bio osnivač (1927. godine) i predsednik Nacionalne stranke Indonezije, koja se zalagala za nezavisnost. Holandska kolonijalna uprava ga je uhapsila 1929. te je proveo dve godine u zatvoru. Sukarno je za vreme svog boravka u zatvoru među narodom stekao status nacionalnog junaka. Tokom 1930-ih, nekoliko puta je bio u zatvoru, kao i 1942. kada je Japansko carstvo okupirlo zemlju.

Tokom Drugog svetskog rata, Sukarno je sarađivao s Japancima, jer je smatrao da će s njihovom pomoći doći do cilja kojem je težio - nezavisne Indonezije.[10][11] U revoluciji koja je sledila nakon japanskog povlačenja, Sukarno je nakon trogodišnjih krvavih borbi s holandskim snagama, potpisao primirje krajem 1947. U decembru 1948, Holanđani su pokrenuli vojnu ofanzivu i ponovo osvojili većinu zemlje. Krajem 1949, pod pritiskom UN-a, na pregovorima u Den Hagu Holandija je priznala suverenitet Indonezije, koji je stupio na snagu 27. decembra iste godine.

Bio je prvi predsednik Indonezije od 1945. do 1966. godine. Zaslužan je stvaranje indonežanske nezavisnosti i u skladu s tim nazvan i „Otac nacije“. Na temelju pet principa (nacionalizam, internacionalizam, demokratija, blagostanje, vera u Boga) držao je višeostrvsku republiku zajedno. Iako se zalagao za demokratiju, Sukarno je bio autokrata i diktator. Jedan je od pet osnivača Pokreta nesvrstanih.

S vlasti je svrgnut pučem 1966. godine. Predvodnik puča bio je general Suharto. Peta predsednica Indonezije (2001—2004) je bila njegova kćerka Megavati Sukarnoputri.

Pod kolonijalnom vlašću[uredi | uredi izvor]

Rodio se kao sin javanskog učitelja i njegove žene s ostrva Bali. Kao mladog revolucionara, često su ga zatvarale kolonijalne vlasti. Tokom studiranja u Bandungu, Sukarno je osnivač (1927) i predsednik Nacionalne stranke Indonezije (Partai Nasional Indonesia, akronim PNI) koja se zalagala za nezavisnost. Holandska kolonijalna uprava uhapsila ga je 1929. godine te je proveo dve godine u zatvoru. Sukarno je za vreme svog boravka u zatvoru među narodom stekao status nacionalnog junaka. Godine 1932. osnovao je Indonezijsku stranku (Partai Indonesia ili Partindo) koja je bila različita od Nacionalne stranke Indonezije. Nakon pokušaja da se pomire dve stranke i uspostavi jedan ujedinjen nacionalistički front, Sukarno se odlučio da postane šef Partinda 28. jula iste godine. Tokom 1930-ih godina nekoliko puta je bio u zatvoru, a potom od kraja 1933. godine je proveo u egzilu bez suđenja na Sumatri, kao i 1942. godine kada je japanska imperija okupirala ostrva.

Drugi svetski rat i revolucija[uredi | uredi izvor]

Tokom Drugog svetskog rata Sukarno je sarađivao s Japancima jer je smatrao da će, s njihovom pomoći, doći do cilja kojem je težio - nezavisne Indonezije. Imamura je bio jedan od najuglednijih oficira japanske kopnene vojske. Ne samo da je na početku rata brzo i okretno zauzeo svo ostrvo Javu, nego je posle uveo red u Holandskoj Istočnoj Indiji, upotrebivši za to sasvim male snage. Njegovi liberalni postupci izazvali su, međutim, tako žestoku kritiku moćnih i uplivnih snaga u Glavnom stožeru, da je neko vreme bila u pitanju njegova daljnja karijera.

Jedan od prvih poteza kojima je Imamura započeo okupaciju bilo je puštanje iz zatvora Ahmeda Sukarna, koji je u dobu holandskog kolonijalnog režima bio najuticajniji revolucionarni vođa u Holandskoj Istočnoj Indiji. Sukarna su doveli iz samice direktno u Imamurinu službenu rezidenciju, elegantnu zgradu u kojoj je još kratko vrejeme pre toga stanovao holandski kolonijalni namesnik. „Znam da vi niste čovek koji sluša bilo čija naređenja”, rekao je Imamura. „Zato ih od mene nećete dobijati. Čak vam neću savetovati šta da činite. Ali, mislim da vam mogu obećati da će Indonežanima biti pod našom okupacijom bolje potrude li se i nauče naš jezik. Sve ostalo u vezi s okupacijom zavisi od japanske vlade. Drugim rečima, budući da o tome ne mogu odlučivati ja nego oni, ne mogu vam obećati da ćete dobiti nezavisnost”.

Osim što je među svojim sunarodnjacima promovisao učenje japanskog jezika i pomogao je u organizovanju nastave, Sukarno je pomogao u stvaranju odbora u kojemu se nalazilo 15 Indonežana i 5 Japanaca, i koji je imao zadatak da prima pritužbe građana. Prigovori Imamurinu liberalizmu došli su brzo do ušiju njegovog neposrednog starešine, generala Teraučija u Sajgonu, koji ih je odmah prosledio u Tokio. Malo kasnije iz Tokija su u Bataviju (današnju Jakartu) doputovali generali Akira Muto i Kiođi Tominaga koje je poslalo Ministarstvo rata ispitati pritužbe protiv Imamure. Imamura je veoma odlučno i agresivno branio svoju okupacijsku politiku. „Ja zapravo samo izvršavam careve direktive”, rekao je. „Ako ustanovite da ne valja moja uprava, smenite me, ali vas molim to ne učiniti dok ne proučite njene išode!” Inspektore je zapanjilo ono što su videli, te su u izveštaju Tođu i načelniku Glavnog stožera Sugijami preporučili da se Imamuri daju slobodne ruke.[12]

U revoluciji koja je slijedila nakon japanskog povlačenja Sukarno je, nakon trogodišnjih krvavih borbi s holandskim snagama, potpisao primirje krajem 1947. godine. U decembru 1948. godine Holanđani su pokrenuli vojnu ofanzivu i ponovo osvojili većinu zemlje. Krajem 1949. godine pod pritiskom Veća sigurnosti UN, na pregovorima u Den Hagu Holandija je priznala suverenitet Indonezije koji je stupio na snagu 27. decembra iste godine.

Nezavisna Indonezija[uredi | uredi izvor]

Bio je prvi predsednik Indonezije od 1945. do 1966. godine. Zaslužan je stvaranje indonezijske nezavisnosti od Holandije i u skladu s time zvan i „Otac nacije”. Na temelju „pet principa” (nacionalizam, internacionalizam, demokracija, blagostanje, vera u Boga) držao je višeostrvsku republiku zajedno koju je nastojao sprovesti preuzimajući i mesto premijera 1959. godine. Iako se načelno zalagao za demokratiju, Sukarno je bio autokrata i diktator. Jedan je od organizatora Konferencije afroazijskih zemalja u Bandungu 1955. godine, te jedan od pet osnivača pokreta nesvrstanosti (Nehru, Naser, Tito, Kvame Nkrumah, Sukarno).

Vlastiti položaj na čelu države nastojao je da učvrsti autoritarnim jačanjem vlasti, sprovođenjem nacionalističke ideologije, okupacijom susednih područja (zapad Nove Gvineje) i sukobljivanjem s Malezijom. Proglasio se doživotnim predsednikom 1963. godine. S vlasti je svrgnut pučem 1966. godine. Predvodnik puča bio je general-major Suharto. U martu 1967. godine bio je lišen položaja predsednika države i stavljen u kućni pritvor u kojem je ostao do smrti 1970. godine.

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ "Sukarno". Random House Webster's Unabridged Dictionary.
  2. ^ Biografi Presiden Arhivirano 21 septembar 2013 na sajtu Wayback Machine Perpustakaan Nasional Republik Indonesia
  3. ^ „Sukarno | Indonesian Nationalist & 1st President of Indonesia | Britannica”. www.britannica.com (na jeziku: engleski). 2023-12-29. Pristupljeno 2024-02-03. 
  4. ^ Pramoedya ananta Toer, SOEKARNO, TIME Asia story TIME 100: 23–30 August 1999 VOL. 154 NO. 7/8, http://edition.cnn.com/ASIANOW/time/asia/magazine/1999/990823/sukarno1.html
  5. ^ Robinson, Geoffrey B. (2018). The Killing Season: A History of the Indonesian Massacres, 1965–66. Princeton University Press. ISBN 978-1-4008-8886-3. 
  6. ^ Melvin, Jess (2018). The Army and the Indonesian Genocide: Mechanics of Mass Murder. Routledge. str. 1. ISBN 978-1-138-57469-4. 
  7. ^ Mark Aarons (2007). "Justice Betrayed: Post-1945 Responses to Genocide." In David A. Blumenthal and Timothy L. H. McCormack (eds). The Legacy of Nuremberg: Civilising Influence or Institutionalised Vengeance? (International Humanitarian Law). Arhivirano na sajtu Wayback Machine (5. јануар 2016) Martinus Nijhoff Publishers. ISBN 9004156917 p. 80.
  8. ^ The Memory of Savage Anticommunist Killings Still Haunts Indonesia, 50 Years On, Time
  9. ^ Sukarno; Adams, Cindy (1965). Sukarno, An Autobiography. The Bobbs-Merrill Company Inc. str. 21. 
  10. ^ Sukarno 1965, str. 92.
  11. ^ Legge, John David (2003). Sukarno: A Political Biography. Singapore: Archipelago Press. str. 101-102. ISBN 978-981-4068-64-2. 
  12. ^ John Toland-Uspon i pad Japanskog Imperija, Centar za informacije i publicitet, Zagreb 1982., knjiga 2., str. 322.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Legge, John David (2003). Sukarno: A Political Biography. Singapore: Archipelago Press. str. 101-102. ISBN 978-981-4068-64-2. 
  • Sukarno (1965). Sukarno: An Autobiography. Adams, Cindy. Bobbs-Merrill. str. 92. 
  • Legge, John David (2003). Sukarno: A Political Biography. Singapore: Archipelago Press. str. 101-102. ISBN 978-981-4068-64-2. 
  • Bob Hering, 2001, Soekarno, architect of a nation, 1901–1970, KIT Publishers Amsterdam, ISBN 90-6832-510-8, KITLV Leiden, ISBN 90-6718-178-1
  • Jones, Matthew. "US relations with Indonesia, the Kennedy-Johnson transition, and the Vietnam connection, 1963–1965." Diplomatic History 26.2 (2002): 249–281. online
  • Brands, H. W. "The limits of Manipulation: How the United States didn't topple Sukarno." Journal of American History 76.3 (1989): 785–808. online
  • Hughes, John (2002), The End of Sukarno – A Coup that Misfired: A Purge that Ran Wild, Archipelago Press, ISBN 981-4068-65-9
  • Oei Tjoe Tat, 1995, Memoar Oei Tjoe Tat: Pembantu Presiden Soekarno(The memoir of Oei Tjoe Tat, assistant to President Sukarno), Hasta Mitra, ISBN 979-8659-03-1 (banned in Indonesia)
  • Lambert J. Giebels, 1999, Soekarno. Nederlandsch onderdaan. Biografie 1901–1950. Biography part 1, Bert Bakker Amsterdam, ISBN 90-351-2114-7
  • Lambert J. Giebels, 2001, Soekarno. President, 1950–1970, Biography part 2, Bert Bakker Amsterdam, ISBN 90-351-2294-1 geb., ISBN 90-351-2325-5 pbk.
  • Lambert J. Giebels, 2005, De stille genocide: de fatale gebeurtenissen rond de val van de Indonesische president Soekarno, ISBN 90-351-2871-0
  • Ricklefs, M.C. (1991). A History of Modern Indonesia since c. 1300. MacMillan. ISBN 0-333-57690-X. 
  • Panitia Nasional Penyelenggara Peringatan HUT Kemerdekaan RI ke-XXX (National Committee on 30th Indonesian Independence Anniversary), 1979, 30 Tahun Indonesia Merdeka (I: 1945–1949) (30 Years of Independent Indonesia (Part I:1945–1949)), Tira Pustaka, Jakarta

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сукарно&oldid=27556389”