Suhoj Su-27

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Su-27
Suhoj Su-27
Opšte
Dimenzije
Masa
Pogon
Performanse
Početak proizvodnje1984.
Dužina21,935
Razmah krila14,70
Visina5,932
Površina krila63
Prazan16.380
Normalna poletna23.000
Maks. masa pri uzletanju30.000 kg
Maks. spoljni teret8.000 kg
Motori2 AL-31F
Potisak2 × 75,22 / 122,8 kN
Maks. brzina na Hopt2.500 km/h
Taktički radijus kretanja1.400 km
Dolet3.900 km
Plafon leta18.500 m
Brzina penjanja18.000 m/min

Suhoj Su-27 (rus. Сухой Су-27, NATO naziv Flanker) je višenamenski visokomanevarski lovac, četvrte generacije, za postizanje prevlasti u vazdušnom prostoru, u svima vremenskim uslovima, danju i noću. Uveden je u operativnu upotrebu Crvene armije, 1990. godine, a kasnije je nastavljeno sa njegovom upotrebom u ratnom vazduhoplovstvu Rusije, kao sa jednim od osnovnih borbenih aviona, za obezbeđenje prevlasti u vazdušnom prostoru. U operativnoj upotrebi je i u drugim bivšim zemljama Sovjetskog Saveza, Indiji, Kini, Iranu i drugim.

Firma Suhoj/KnAAPO ga je razvila i proizvodila. Glavni konstruktor aviona Su-27 je Mihail Petrovič Simonov.

Postizanje prevlasti u vazdušnom prostoru je u dopuni sa nešto manjim avionom MiG-29, po sličnom sistemu kao Amerikanci sa F-15 igl i F-16 fajting falkon. Na osnovu standardne verzije Su-27, razvijeno je više varijanti za različite namene, kao što je mornarička Su-33 (Su-27K), školsko-borbena Su-27UB, višenamenski lovci u više varijacija Su-30 i Su-35 (Su-27M).[1][2][3]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Programiranje[uredi | uredi izvor]

Su-27 u tri projekcije.

U kasnim 60. godinama 20. veka, u vodećim vojnim i tehnološki razvijenim zemljama sveta počeli su razvoji lovačkih aviona četvrte generacije.

Prvi, kao i obično, počeli su Amerikanci, gde je 1965. godine, pokrenuto pitanje perspektive naslednika za taktičkog lovca F-4 fantom. U martu 1966. godine, pokrenut je program FX (engl. Fighter Experimental). Projekat aviona, započet je sa postavljenim taktičko-tehničkim zahtevima, 1969. godine. Na konkursu pobedila je firma Mekdonal Daglas, sa svojim projektom F-15 Igl, 23. decembra 1969. godine. Potpisan je ugovor za razvoj prototipa, a 1974. godine, je počela proizvodnja prvih lovaca F-15A i F-15B.

Kao adekvatan odgovor, sovjeti su lansirali svoj program razvoja, lovca četvrte generacije, 1969. godine, u projektnom birou Suhoja. Dominantan deo zahteva je bio cilj, da avion bude superioran u borbi za prevlast u vazdušnom prostoru, uključujući i borbene taktičke zadatke na maloj distanci. Posebno se insistiralo na superiornosti u manevarskoj borbi, što je ubedljivo i realizovano, kao glavna karakteristika savremenog lovca.

Sovjeti su ušli u razvoj oba aviona, MiG-29 i Su-27, koji se međusobno dopunjavaju, po istoj filozofiji kao i američki F-16 fajting falkon i F-15 igl.[2][3][4][5]

Taktičko-tehnički zahtevi[uredi | uredi izvor]

Formulisani su prvi taktičko-tehnički zahtevi, u 1971. godini. Sovjetsko vazduhoplovstvo je želelo, da u perspektivi obezbedi respektivnog frontovskog lovcag protivnika američkom F-15 igl. Pri tome su bile ambicije, da ga i prevaziđu u ključnim karakteristikama za nivo od 10%. U tome cilju definisani su taktičko-tehnički zahtevi za razvoj prototipa:[3][4]

  • Maksimalan Mahov broj u letu, 2,35—2,5.
  • Maksimalna brzina leta, na visini od preko 11 km, 2.500—2.700 km / h.
  • Maksimalna brzina pri zemlji, 1.400—1.500 km / h.
  • Maksimalna brzina penjanja pri zemlji, 300—350 m / s.
  • Plafon leta, 21—22 km.
  • Dolet pri zemlji, bez spoljnjeg goriva, 1.000 km.
  • Dolet na visini, bez spoljnjeg goriva, 2 500 km.
  • Maksimalni faktor aerodinamičkog opterećenja, 8—9.
  • Vreme ubrzanja od 600 km / h do 1.100 km / h, 12—14 sekundi.
  • Vreme ubrzanja od 1.100 km / h do 1.300 km / h, 7,6 sekundi.
  • Odnos potiska i mase aviona, 1,1—1,2.

Sa taktičko-tehničkim zahtevima, definisani su osnovni zadaci iz predviđene namene:

  • Uništavanje neprijateljskih lovačkih aviona u bliskoj borbi u vazdušnom prostoru, sa upotrebom navođene rakete na infracrveno zračenje i sa topom.
  • Presretanje ciljeva u vazduhu na velikim udaljenostima od baze.
  • Da bude u letu teško uočen od protivničkih radarskih sistema i da uspešno vodi borbu sa raketom srednjeg dometa.
  • Da uspešno štiti svoje trupe i proizvodne objekte.
  • Da uspešno štiti infrastrukturu od napada iz vazduha.
  • Da uspešno sprečava vazdušno izviđanje neprijatelja.
  • Da pruži uspešnu podršku dugolinijskim izviđačkim avionima, i da ih štiti od neprijateljskih lovaca.
  • Da prenosi signale o izviđanju;
  • Da uništava manje ciljeve na zemlji i na moru u pogodnim vremenskim uslovima sa bombama, raketama i sa topom.

Prototipski razvoj[uredi | uredi izvor]

T-10

U Suhoju je urađen idejni projekat, prema definisanim taktičko-tehničkim zahtevima, 1971. godine, ali je već tokom perioda, 1975—1976. godine, postalo jasno, da realizovano rešenje aviona ima značajne nedostatke. Ipak, prototip aviona (poznat kao T-10-1), razvijen je i poleteo je 20. maja 1977. godine, sa probnim pilotom Herojem Sovjetskog Saveza, Vladimirom Iljušinom.

Sa drugim prototipom T-10-2 je poginuo probni pilot Jevgenije Solovijev, 7. maja 1978. godine. U toku leta je ušao u oblast neispitanih rezonantnih modova oscilovanja strukture (flater) i avion se raspao. Bilo je izgrađeno još pet prototipova, sličnog standarda, u periodu 1980. i 1982. godine. Međusobno su se razlikovali u detaljima, a dva su još bili u toku proizvodnje.

U tome periodu, počele su pristizati informacije o američkom F-15 iglu. Tada je postalo jasno da karakteristike realizovanog prototipa ne ispunjavaju taktičko tehničke uslove i da je Su-27 znatno inferiorniji, u odnosu na F-15 igl. Zaostajala je elektronska oprema, po svojim karakteristikama i većim gabaritima. Takođe, nedopustivo je bila uvećana potrošnja goriva. Pre nego što se došlo u dilemu, o nastavku i prelasku u masovnu serijsku proizvodnju, ili preći na radikalne modifikacije, u cilju postizanja karakteristika njegovih glavnih konkurenata, krenulo se ponovo od početka sa razvojem.[4][6]

T-10S Avioni iz prethodnog standarda, služili su za razna ispitivanja i obaranja pojedinih rekorda. Za tu namenu, skinuta im je mnoga oprema, radi smanjenja mase. Već 20. aprila 1981. godine, prototip T-10-17 (drugi iz prve serije, T-10C-1), sa pilotom Vladimirom Iljušininom, postigao je novi rekord u brzini penjanja. Dostigao je visinu leta od 15.000 m za 70,33 s, čime je nadmašio prethodni američki rekord, sa F-15 iglom, za 7 s.

Najveće izmene, u odnosu na prethodnu varijantu, bile su u domenu stajnog trapa i oblikovanja krila. Povećan je razmak između glavnih točkova, napadna ivica nije više bila sa kontinualnom izmenom ugla strele (kriva linija), već lomljena prava linija (strejk veći ugao strele, a celo ostalo krilo, nešto manji). Dobijeni rezultati prilikom ispitivanja novog prototipa T-10S, pokazali su da je napravljen zaista jedinstven avion, u mnogim elementima neprevaziđen u svetu. Bez obzira na tu konstataciju, bilo je problema i nezgoda, što uvek prati razvoj u oblasti novih, nedovoljno ispitanih i promovisanih tehnologija. U jednom od letova, u kritičnim uslovima, pri uništenju aviona, poginuo je i probni pilot Aleksandar Komarov. Nešto kasnije, na istom režimu leta, u sličnu situaciju došao je i pilot N. Sadovnikov. Samo sa velikom veštinom probnog pilota, uspešno je prevazišao problem i let je bezbedno završen. Pilot je sleteo na aerodrom, sa delimično oštećenim krilom, sa čime je značajno doprineo detekciji tehničke greške i nastavka programa. Nakon tih zasluga, prozvan je u Heroja Sovjetskog Saveza.

Na osnovu utvrđenog stanja i detaljne analize, hitno su preduzete mere da se razvoj aviona završi. Poboljšana je konstrukcija krila i aviona u celini, smanjena je površina pretkrilaca.

Posle preduzetih brojnih provera i ispitivanja, avion je industrijalizovan i standardizovan za serijsku proizvodnju.[3][4][6][5]

Poređenje prototipa i serijskog standarda.

Usvajanje u operativnu upotrebu i serijska proizvodnja[uredi | uredi izvor]

Konfiguracija za sletanje.
Putinov let u Su-27.

Serijska proizvodnja lovca Su-27 pokrenuta je u 1982. godini, u fabrici aviona u Komsomoljsku, na Amuru. Ova kompanija, koja je u to vreme imala skoro pola veka istorije. Osnovana je u leto 1934. godine.

Uprkos visokoj kompleksnosti zadataka, po aktivnostima napornog rada fabrike u Komsomoljsku na Amuru, ista je obezbedila proizvodnju Su-27, u skladu sa savremenim standardima za četvrtu generaciju lovačkih aviona.

Prvi serijski avioni Su-27, počeli su da se isporučuju Crvenoj armiji u 1984. godini. Formalno avion Su-27 je usvojila Vlada Sovjetskog Saveza, svojom uredbom od 23. avgusta 1990. godine, posle otklanjanja svih ključnih nedostataka, po završetku verifikacionih i operativnih ispitivanja u letu. U operativnu upotrebu, uvedena je osnovna serijska varijanta aviona, SU-27S i varijanta presretača Su-27P.

Kompanija je počela serijsku proizvodnju dvoseda Su-27UB, 1985. godine, a 1989. počela je proizvodnju i mornaričkog Su-27K (Su-33), razvijenog od unapređene višenamenske varijante Su-27M (Su-35 i Su-37). Od sredine osamdesetih godina 20. veka, osnovana je specijalna fabrika „KNAAPO“ za proizvodnju aviona iz porodice Su-27. U njoj su, pored ostalih proizvođeni Su-27KUB i višenamenski Su-30MKK.

Tokom višegodišnje serijske proizvodnje uvedene su brojne izmene i nova rešenja, za poboljšanje projekta, pouzdanosti, olakšanja u proizvodnji i poboljšanje performansi Su-27. Za napredak fabrike aviona, u Komsomoljsku na Amuru, uspešnu proizvodnju i usavršavanje aviona, dodeljena su brojna vladina priznanja i nagrade.

Serijska proizvodnja motora AL-31F, za lovca Su-27, početkom osamdesetih godina 20. veka, osvojena je u mašinskoj i motorskoj industriji, raspodeljeno po specijalizovanim fabrikama.

Ukupno je proizvedeno oko 680 primeraka aviona Su-27, samo u osnovnom standardu.[3][4][5]

Zanimljivosti[uredi | uredi izvor]

Malo je poznato da je SSSR 1987. godine ponudio Jugoslaviji i lovce Suhoj Su-27 po 20% većoj ceni u odnosu na MiG-29 čime bi Jugoslavija postala prvi strani korisnik Suhojevog teškog lovca. Jugoslavija je 1989. bila veoma blizu potpisivanju ugovora o nabavci Su-27, međutim Komanda RV i PVO je došla do zaključka da jedan takav strateški presretač velikog doleta nije potreban zemlji veličine SFRJ. Ovoj odluci je doprinelo i teško finansijsko stanje unutar zemlje, SFRJ nije imala novca za kupovinu novih letelica pa je nabavka MiG-29 išla na otpis dugova koje je SSSR imao prema Jugoslaviji. Ovaj faktor je bio presudan za izbor aviona.

Konstrukcija[uredi | uredi izvor]

Opšti izgled aerodinamičke konfiguracije aviona Su-27.

Zmaj i njegova struktura[uredi | uredi izvor]

Su-33, mornarička varijanta sa sklapanjem krila.

Su-27 je klasične aerodinamičke konfiguracije. Krilo mu se kontinualno utapa sa trupom u jedinstvenu celinu. Ugao strele, napadne ivice krila je 42°. Za poboljšanje aerodinamičkih karakteristika vazduhoplova, na velikim napadnim uglovima, značajno je uvećana tetiva aeroprofila krila, u korenom delu. napravljen je efekat strejka, „lomljena strela“, što generiše vrtlog i njegovom dodatnom energijom sprečava se otcepljenje vazdušnih strujnica. Taj dopunski segment, sa većom tetivom i uglom strele napadne ivice, ima efekat smanjenja talasnog otpora na nadzvučnim brzinama, što poboljšava performanse aviona, na tim režimima leta. Na krilu, integrisani su flaperoni, koji istovremeno deluju kao zakrilca pri poletanju i sletanju, a i kao krilca pri upravljanju oko „X“ ose aviona. Flaperoni su dvodelni, duž razmaha krila i kombinacijom njihovog ugla otklanjanja može se uticati na raspodelu uzgona. Duž cele napadne ivice, osnovnog dela krila, integrisana su dvodelna pretkrilca. Horizontalni rep je celoobrtni, ukupna površina ima funkciju stabilizatora i krmila, u uzdužnom kretanju. Vertikalni rep je dvostruki, istovetna su dva, na bokovima zadnjeg dela trupa.

U cilju smanjenja mase strukture aviona, u njenoj izradi je korišćen titan, 30% od ukupnih materijala.

Na savremenijim verzijama Su-27 (Su-30, Su-33, Su-34, Su-35, i druge), integrisan je i kanard. Stabilizujuća i upravljajuća horizontalna površina, u uzdužnom kretanju, postavljena je ispred krila. Mornarička varijanta Su-33, sklapa krila i spoljni deo horizontalnog repa, zbog smanjenja poprečnih dimenzija i lakšeg stacioniranja u skučenom brodskom prostoru. Ova verzija je opremljena kukom za kačenje konopa, za kočenje aviona pri sletanju na palubu.

Su-27 je prvi sovjetski serijski avion sa električnim komandama leta, u uzdužnom kanalu upravljanja. U poređenju sa sistemima komandi leta, primenjenim na njegovi prethodnicima, električne komande leta imaju veliku brzinu, preciznost i omogućava primenu mnogo sofisticiranijih i efikasnijih algoritama (zakona) upravljanja (što povećava i brzinu odgovora aviona). Sa primenom ovoga sistema, omogućeno je da avion Su-27 bude statički nestabilan, na podzvučnim brzinama leta.

Ispitivanje smanjenja uočljivosti aviona Su-27, za potreban statistički broj rezultata trajao je više od 100 sati neprekidnog rada radarskih stanica na terenu i više od 30 sati - u letu. U nekim slučajevima, za uporedno ocenjivanje sprovode se upareni letovi, u kojem su učestvovali skoro nevidljiv i klasičan avion.

Kao rezultat istraživanja i razvoja je rešeno niz fundamentalnih i primenjenih problema stelt tehnologija: razvijene su kompatibilne i eksperimentalne metode i složene tehnologije za smanjenje uočljivosti; namenjeno za ispitivanje aviona četvrte generacije, kao što je Su-27. Predloženi su materijali koji upijaju radarske zrake, a koji primenjeni u konstrukciji daju ravnopravne rezultate sa najboljim inostranim rešenjima.[3][4][7][8][9]

Pogon[uredi | uredi izvor]

Dvoprotočni turbomlazni motor AL-31F.

Su-27, opremljen je sa dva dvoprotočna turbomlazna motora AL-31F, sa dopunskim sagorevanjem, koji su ugrađeni ispod zadnjeg dela trupa, na priličnom međusobnom rastojanju. Motori se odlikuju malom specifičnom potrošnjom goriva i malom površinom poprečnog preseka, pa i malim otporom. Masa motora je 1.520 kg. Kompresor mu se sastoji sa četiri stepena niskog pritiska, devet visokog, a na turbinskom kolu visokog pritiska, lopatice se hlade dovodom vazduha, poseduje i zasebno turbinsko kolo niskog pritiska. Komora sagorevanja je prstenasta. Razdvajanje motora, pri ugradnji, uslovljeno je potrebom za smanjenjem njihovog međusobnog uticaja u radu, a postoji široki tunel između njih, što je pogodan prostor za vešanja oružja, a to povećava i efikasnost usisavanja vazduha. Između motora, ugrađena je greda sa kontejnerom za kočni padobran. Ulaz u usisnike je zatvoren roletnama u poletanju, da ne bi uvlačili predmete sa zemlje, sve dok se nosni točak ne odlepi od zemlje. Koncentrično postavljene mlaznice uređaja dopunskog sagorevanja, dovode hladni vazduh između dva reda „latica“ mlaznica motora. Na nekim verzijama Su-27, na zadnjem delu, između motora ugrađivan je radar, radi posmatranja zadnje polusfere. Bočno rastojanje između motora doprinosi povećanju „borbene žilavosti aviona“, u slučaju da raketa pogodi mlaznicu jednog, smanjena je verovatnoća oštećenja i drugog.

Na unapređenoj varijanti Su-27SM2, integrisan je moćniji i efikasniji motor AL-31F-M1, opremljen sistemom za upravljanje vektorom potiska. Potisak je povećan, u odnosu na bazni AL-31F motor, za 1 kN, a potrošnja goriva je smanjena sa 0,75 do 0,68 kg / N h, a prečnik kompresora povećan je na 924 mm, što obezbeđuje protok vazduha do 118 kg / s.

Sa kasnijim modifikacijama lovca Su-27, ugrađeni su motori AL-31F-M1, AL-31FP i varijanta 117S, sa sistemom za upravljanje sa vektorom potiska, na nove unapređene varijante aviona. Sa ovim motorima su opremljeni avioni SU-27SM2, Su-30 i Su-35. Značajno je povećana agilnost aviona, a pre svega, omogućen je let na maloj brzini, blizu nule i pri velikim napadnim uglovima. Mlaznice se zakreću u horizontalnoj i u vertikalnoj ravni, što omogućava avionu super manevar. To se postiže zakretanjem mlaznica za ± 15°, za izmenu pravca vektora potiska. U zavisnosti od režima leta, automatski se odbacuju krilni spoljni nosači.[3][4][7][8]

Gorivni sistem[uredi | uredi izvor]

Veliki kapacitet unutrašnjeg goriva, od oko 12.000 litara, obezbeđuje dolet do 3.680 km, a borbeni radijus do 1.500 km.

Gorivo je smešteno u avionu u četiri rezervoara - tri su u trupu i jedan u korenu krila. Kapacitet rezervoara za gorivo su: u prednjem delu trupa (rezervoar broj 1) - 4.020 litara, u centralnom delu trupa (rezervoar broj 2) - 5.330 litara, zadnji deo trupa (rezervoar broj 3) - 1.350 litara centralni deo krila (rezervoar broj 4) - 1.270 litara. Puni unutrašnji rezervoari goriva imaju ukupni kapacitet od 11.975 litara (9.400 kg sa specifičnom težinom goriva od 0,785). Pored verzije punih rezervoara, postoji i varijanta delimičnog punjenja rezervoara goriva aviona, u kojem se rezervoar broj 1 i krilni ne pune. Kapacitet goriva u avionu u ovom slučaju je 6.680 litara (5.240 kg). Za gorivo se koristi kerozin RT, T-1 ili TC ili njihova smeša. Punjenje se vrši kroz ulivno grlo, za centralizovano punjenje rezervoara, u gondoli prednje noge stajnog trapa. Sistem gorivne instalacije je automatizovan, tako da mu pouzdano rade sve komponente i funkcije, pumpe, protok, senzori nivoa i ventili. Unutrašnji prostor rezervoara je ispunjen poliuretanskom penom, koja obezbeđuje stabilnost rasporeda goriva u akrobacijama aviona (sprečava veće „bućkanje“).[8]

Hidraulika[uredi | uredi izvor]

Sastoji se od dva ravnopravna i nezavisna sistema sa radnim pritiskom od 280 kg / cm² hidroulja AMG-10. Hidrauličke pumpe NP-112 su po jedna montirana na svaki motor. Hidraulični sistemi obezbeđuju sistem komandi leta mehanizacijom krila, izvlačenjem i uvlačenjem nogu stajnog trapa i njegovim vratima, aerodinamičkim kočnicama, kočnicama točkova i upravljanjem nosnom nogom. Pored ova dva glavna hidrosistema postoji i treći, pomoćni sa elektro pumpom za hidro ulje.[8]

Stajni trap[uredi | uredi izvor]

‎Stajni trap je tipa tricikl, sa prednjom nogom. Glavne noge su teleskopskog tipa sa po jednim točkom sa kočnicama. Dimenzije točkova su 1030 × 350 mm. Nosna noga poseduje prigušivač oscilacija. Noge se prostorno zakreću oko kose ose vešanje za okvire trupa u zoni № 32-33. U proširenom položaju stalak fiksne mehaničke brave instalirane na moć snimaka motora Nacelles. Ugao nagiba u odnosu na vertikalne stubova 2° 43'- prednji ležaj sa tipa stalak polurichazhnogo pronađen jedan kontrolisan ne kočenje točkova KN-27 dimenzija 680 × 260 mm. Okretanje kontrolu prednjih točkova na kontrola pravca pedale. Baza stajnog trapa je 5,8 m trag - 4,34 m.[8]

Elektro napajanje[uredi | uredi izvor]

Primarna električno napajanje je napona od 200/115 volti naizmenične struje frekvencije 400 herca, razvodi se udvojenom mrežom. Generatori GP-21 su nezavisno pogonjeni avionskim motorima. Sekundarna mreža je napona od 28 volti, isto se razvodi sa dva kanala, od uređaja za ispravljanje (ispravljača). Vanredni izvor struje su dva nikl-kadmijum akumulatora 20NKBN-25, smeštena u gondoli prednje noge.

Oprema i sistemi[uredi | uredi izvor]

Oprema aviona Su-27 može se podeliti na četiri nezavisna funkcionalno povezana kompleksa, koji su softverski međusobno integrisani. To su sistem za upravljanje oružjem (SUV), navigacioni sistem (NS), sistem komandi leta i sistem aktivne i pasivne protiv elektronske zaštite. Pošto su međusobno sistemi za upravljanje oružjem i za navigaciju najintimnije integrisani, obično se smatraju jedinstvenim napadno navigacijskim sistemom (NNS).[8]

Sistem komandi leta[uredi | uredi izvor]

Sistem komandi leta obezbeđuje upravljanje uzdužnim i poprečno smernim kretanjem i otklanjanjem napadne ivice krila (pretkrilcima).

U uzdužnom kanalu se upravlja celoobrtnim stabilizatorom. Uzdužni kanal je bez krute mehaničke veze sa elektronskom davačem postavljenim na palici pilota, odakle se električni signal vodi u sistem upravljanja SDU-10, koji prenosi optimiziran signal do hidropokretača i pomeranja celoobrtnog horizontalnog repa.

Sistem izvršava funkcije upravljanja statički nestabilnog aviona u uzdužnom kanalu, poboljšava karakteristike stabilnosti i upravljivosti aviona u uzdužnom i poprečne-smernom kretanju, podešava aerodinamiku aviona i manevarske karakteristike, ograničava dozvoljeno preopterećenje i napadni ugao, smanjujući aerodinamička opterećenja na strukturu konstrukcije.

Statička stabilnost, u uzdužnom kretanju aviona Su-27, podešena je neutralnom statičkom rezervom stabilnosti, približno oko vrednosti nula, što je posebno uslovljavalo izbor koncepta komandi leta, pri obaveznim ispunjenjem uslova visoke pouzdanosti sistema. Položaj neutralne tačke, pa i rezerve stabilnosti diktira visina Mahovog broja (uticaj kompresibiliteta), u datom režimu brzine leta aviona. Sa druge strane, zahtev za Su-27 je bio da ima izvanredne manevarske osobine, u svim režimima leta, što nije bilo moguće postići pri velikoj rezervi statičke stabilnosti. Iz tog razloga, da bi se smanjila velika rezerva statičke stabilnosti na velikim brzinama leta, na malima je posledično morala biti negativna, do 5% je negativna rezerva stabilnosti, tada je avion prirodno statički i dinamički nestabilan.

Pored navedenog, avioni kao što je Su-27, sa velikim masama delova raspoređenim na udaljenim rastojanjima, kao i velikim rasponom brzina leta ne može ispuniti uslove dinamičke stabilnosti i upravljivosti, bez modeliranja istih softverom pomoću računara u sistemu komandi leta.

To je zajedno sa uslovom integracije autopilota diktiralo izbor električnih komandi leta, u uzdužnom kanalu upravljanja. Po nagibu, zadržane su klasične, sa servo sistemom i po pravcu trokanalne električne. Upravljanje avionom se vrši u ručnom i u automatskom režimu. U ručnom režimu, pilot preko palice i pedala saopštava svoju želju, a automatski režim profiliše odgovor i dinamiku aviona sa instaliranim softverom u računaru, po izabranom algoritmu (zakonima upravljanja).

Sa električnim delom prenošenja signala rešavaju se osnovni zadaci:

  • uzdužno upravljanje sa statički nestabilnim avionom,
  • avionu se automatski profilišu karakteristike stabilnosti i upravljivosti, po zadatim zakonima na željeni standard,
  • poboljšavaju se aerodinamičke karakteristike aviona u manevru (sa automatskim pretkrilcima),
  • ograničava se faktor aerodinamičkog opterećenja (n) i napadni ugao (α) i
    Su-27 u letu.
  • smanjuje se aerodinamičko opterećenje strukture zmaja aviona (preraspodela uzgona duž razmaha krila).

Funkcionisanje sistema, zasniva se na neprekidnom merenju parametara leta i komandnih signala pilota, koje računar obrađuje po zadatim zakonima, definisanim softverom, a zatim ih šalje na izvršno pomeranje hidro pokretača komandnih površina, u funkciji realizacije stabilnosti i manevra aviona.

Sistem SDU može da radi na tri režima:

  • poletanje i sletanje,
  • let i
  • direktna veza.

Glavni eksploatacioni režim je „režim leta“, u kome se električni signal od davača pomeranja pilotske palice prenosi za uzdužno upravljanje, na dve strane. Jedna je u računar komandi leta za modeliranje odgovora aviona, a druga je u simulator suprotstavljanja (opterećenja) palici, zbog simulacije osećaja pilota o učinjenoj njegovoj radnji. Za adaptaciju te simulacije po visini i brzini leta, za određeni režim, uvodi se uticaj statičkog i dinamičkog pritiska vazduha, čija promena informiše o promeni visine i brzine leta aviona. U računar komandi leta pristiže i drugi signal, koji je rezultat merenja komponenti vektora stanja leta, sa svim senzorima (ugaona brzina, ubrzanje i napadni ugao itd). Na osnovu ovih obrađenih signala u računaru, šalje se modelirani, koji je i izvršni za hidropokretače komandnih površina.

U režimu poletanja i sletanja, zbog male brzine aviona i njegovog sporog odgovora na komande leta, sistemski je smanjen uticaj kašnjenja signala iz senzora i tako je umanjen taj negativni uticaj na ukupnu brzinu odgovora aviona. To je realizovano ugradnjom posebnih predfiltera, u „petlji“ upravljanja.

U režimu „direktne veze“ signal sa palice ide direktno na hidropokretače, a otpor (suprotstavljanje) palice i prenosni odnos, pilot ručno podešava, na posebnoj ručnoj komandi.

Ograničenje anvelope leta, po opterećenju izazvanom normalnim ubrzanjem i po napadnom uglu, projektovano je tako da sistem komandi leta ograničava pomeranje palice od strane pilota i sprečava ga, da nesvesno pređe određene granice mogućnosti aviona i pilota.

Da bi se poboljšala pouzdanost uzdužnog električnog kanala izveden je u četvorostrukoj varijanti, a za komandu pravca u trokanalnoj. Svi kanali rade paralelno i sinhrono, opsluživanje sistema je određeno preko većinski nadglasanog signala, najveće verovatnoće ispravnog. Za krmilo pravca pilot izražava svoju želju pomeranjem pedala, na kojima je davač elektro signala, srazmeran želji pilota o pomeranju krmila.

Pretkrilca se automatski izvlače, u zavisnosti od trenutnog napadnog ugla, pomoću signala iz senzora preko računara.

Poprečna komanda je direktna, preko mehaničkih poluga, od palice do razvodnika hidropokretača flaperona krila, a električni su od senzora i računara, a predstavljaju paralelne „ulaze“ u servo ventile hidropokretača.

Automatsko upravljanje autopilotom obezbeđuje se u integraciji sa sistemom navigacije, u funkcijama:

  • stabilizacije ugaone pozicije i visine leta aviona u vazdušnom prostoru,
  • vraćanja aviona u pravilan položaj, iz bilo koga nepravilnog, na pritisak pilota na „instinktni“ prekidač i
  • režima povratka aviona na aerodrom i njegovo sletanje, po navođenju aerodromskih uređaja.

Automatski sistem za upravljanje SAU-10, stabilizacije ugaonu poziciju vazduhoplova i njegovu visinu leta, dovodi avion do nivoa leta iz bilo koje prostorne pozicije kada pilot izgubi orijentaciju, vodi avion programom penjanja i spuštanja, upravljanja timova sa zemlje i navođenja na zadate tačke u vazduh, kao i sistema upravljanja naoružanjem, let na maršruti, povratak na aerodrom i sletanje po navođenju[3][8]

Integrisani sistem komandi leta i upravljanja vektorom potiska[uredi | uredi izvor]

Varijanta 117S, upravljanje
sa vektorom potiska.

Upravljanje sa mlaznicom motora AL-31FP, softverski je integrisano, u sistem komandi leta aviona. Realizuje se preko digitalnog računara koji je deo celog sistema upravljanja avionom Su-27. Pošto je kretanje mlaznice integrisano u komande leta i potpuno automatizovano, pilot nije zauzet sa posebnim radnjama upravljanja, sa vektorom potiska, što mu omogućava da se u potpunosti koncentriše samo na upravljanje avionom i na vođenje borbe. Sistem komandi leta reaguje na svaku akciju pilota, kao i obično, preko pomeranja palice i pedala. Ovakav integrisani sistem komandi leta, obezbeđuje daleko veće momente propinjanja i skretanja, u komandovanom manevru aviona.

Tokom postojanja Su-27, sistem komandi leta, pa i komande mlaznica, značajno su se menjale i usavršavale. Poslednji standard digitalnog sistema električnih komandi sa vektorom potiska na Su-27, realizovan je kao četvorostruki uzdužni kanal, a po pravcu trostruki (rezervacija pouzdanosti).[3][10][8]

Kabina Su-27

Navigacioni sistem PNA-10[uredi | uredi izvor]

Sastoji se od dva podsistema - pilotski PK-10 i navigacioni komplet NK-10. Pilotski komplet, dostavlja složene informacije parametara o visini i brzini leta IK-VSP-2-10, vazdušnim podacima SVS-2C-2, radiovisinomeru RV-21 (A-035), sistemu avtomatičeskog upravljanja avionom SAU-10 i sistemu ograničavajućih signala SOS-2. Struktura navigacionog sistema se sastoji od informacija o sadržaju vertikalne pozicije i kursa IK-VK-80-6, automatskog goniometra ARK-22 (A-318), navigacionog radio sistema kratkog dometa (RSBN) A-317, digitalnog računara A-313 i radio markera (fara) A-611.

Informacije o sadržaju vertikalne pozicije i kursa su referentne odrednice za inercijalne signale iz PNA-10 za parametre valjanja, propinjanja, kursa i doleta. Funkcije su u automatskom režimu kao i u režimu radio-korekcije.

Automatski radiokompas za pilota je na posebnom mestu signalnih uređaja, za merenje azimuta radio stanicom.

RSBN obezbeđuje let na određenoj relaciji i povratak na prethodni aerodrom, opremljen je radarskim uređajem za sletanje u ručnom, automatskom i upravljanom režimu pilota, pri sprovođenju manevra sa pristupom do fara, pristup do visine od 50 m, u automatskom režimu i ponovni ulazak na sletanje. Oprema RSBN prima signale radionavigacionih pomagala sa zemlje. Prijem signala je posredstvom antena, koje se nalaze u nosu i repu aviona.

Radio marker (far) je senzor za pilota, kojim je obavešten da leti nad njim - u prilazu i ispred staze za sletanje.

Oprema uključuje uređaje za identifikaciju sumnjivog aviona SO-69 i SO-72 (A-511), pitača i odgovarača.[11]

Kabina[uredi | uredi izvor]

Kabina je klasična sa komandnom palicom u ravni simetrije aviona, između kolena nogu pilota. To je radno mesto pilota i opremljena je pilotovim sedištem K-36DM, serije 2. Sedište poseduje sistem za katapultiranje, u velikom rasponu brzina i visina leta aviona, uključujući i režim mirovanja aviona na aerodromu (0–0). Bezbedno spasavanje pilota je na brzinama od 0–1.400 km/h, na visinama od 0–25 km, pri manevrima, sa opterećenjem od -2–+4, na napadnim uglovima do 30°, uglovima klizanja do 20°, uglovima valjanja do 180°, rotiranju aviona oko uzdužne x ose, sa ugaonom brzinom 3° u sekundi, pri brzini od 75 km/h. Minimalna visina spasavanja u poniranju, pod uglom od 30° do visine leta od 85 m.

Trenutno ubrzanje, pri katapultiranju je 18 g. Pri katapultiranju, prethodno se automatski odbacuje poklopac kabine.

U osnovi, kabina Su-27 je opremljena uobičajenim skupom analognih prikazivača i malim ekranom radara. Kasnije varijante, opremljene su modernim višenamenskim prikazivačima, na bazi tečnog kristala, komandama i indikatorima za prikazivanje i navigaciju, prezentaciju informacija o pozadini iza vetrobrana. Elementi upravljačkog sistema su na prednjoj strani i služe za upravljanje autopilotom, komandom za trimovanje, gađanje oružjem, izbor i aktiviranje oružja za otvaranje vatre i lansiranje raketa.[3][8][12]

Senzori[uredi | uredi izvor]

Radar[uredi | uredi izvor]

Radar «Žuk-MЭ».
Su-27 sleteo na aerodrom Kubinka, Rusija.

Pokazalo se da je radar veliki razvojni problem za Su-27. Početni sovjetski zahtevi, bili su veoma ambiciozni. Zahtevana je mogućnost praćenja više ciljeva na udaljenosti do 200 km, veličine bombardera (16 m², što odgovara Tu-16). Ovo je za tadašnju tehnologiju određivalo težak i gabaritno neprihvatljiv uređaj. Da bi se svelo u prihvatljive dimenzije i masu, prešlo se na razvoj radara sa elektronskim skeniranjem, po visini i mehaničkim, po pravcu. Nažalost i to je bio pretežak zadatak za sovjetsku elektronsku industriju i raspoloživu tehnologiju, sedamdesetih godina prošloga veka, a 1982. godine, odustalo se i od te ambicije. Izabrana je kompromisna alternativa, na bazi raspoložive tehnologije N019 topaz radara, sa uvećanom antenom. U tome standardu, radar pod nazivom RLPK-27, imao je puno tehničkih nedostataka, tako da je isti uveden u operativnu upotrebu tek 1991. godine, a to je bilo posle 5 godina, u odnosu na avion Su-27. Sistem RLPK-27 obuhvata impulsni-dopler radar N001. Daljina detekcije lovca u prednjoj hemisferi je - 80-100 km, a u zadnjoj - 30-40 km. Istovremeno može pratiti u letu do 10 ciljeva u vazdušnom prostoru i da obezbedi presretanje jednog od najvećih pretnji. Opseg visine otkriva ciljeve u okviru ugla od 120 stepeni - od 50-100 m do 27 km. Radarska antena je bila prečnika od 975 mm sa mehaničkim skeniranjem u azimutu i po visini. Radarom RLPK-27 je upravljao procesorski računar BCVM C100.

Dugotrajnim razvojnim i istraživačkim naporima razvijena je radarska antena sa pasivnom faznom rešetkom (elektronsko skeniranje). Razvijeni radar je Žuk-MSFЭ, koji ima potpuno novu konfiguraciju i arhitekturu antenske rešetke. Ugao skeniranje radara je + / -70 stepeni (po azimutu nadgleda 140 stepeni). Prema proračunima, novi radar treba da izvrši detekciju i istovremenu podršku više od 24 cilja u vazdušnom prostoru, a do osam ciljeva da ažurira sa istovremenom mogućnošću gađanja. Ovaj radar je ispitan na varijanti aviona Su-27KUB. Ima sposobnost skeniranja i gađanja ciljeva i prema zemlji (nadole).

Ostale su posledice zahteva za veliki prostor nosnog dela aviona, za smeštaj klasične antene. Nasleđen je veliki presek prednjeg dela trupa aviona. Da bi smanjili njegov radarski odraz, rusi su razvili sistem, na bazi zamračivanja sa „plazma oblakom“ (plazma stelt). Sistem je razvijen u Rusiji, smanjuje radarski odraz aviona, za faktor od 100. Ruski plazma stelt uređaj je ispitan na avionu Su-27IB, do juna 2002. godine.[13][14][15][16]

Optoelektronika[uredi | uredi izvor]

Kabina Su-27UB, prikazan je IRST sistem.

Osnova za naoružanje Su-27 je optoelektronski senzorski sistem OEPS-27, koji u sebi poseduje laserski daljinomer (efektivni domet do 8 km) i sistem za infracrveno pretraživanje i praćenje (engl. Infra-red search and track) (IRST) (efektivni domet od 50—70 km). Sklop OEPS-27 obuhvata optičku-lokacionu stanicu OLS-27, što je kombinacija IC senzora i laserskog daljinomera ( OLS-27 detektuje cilj od toplotnog zračenja i njegovo ugaono praćenje, laserskim daljinomerom - meri njegovu udaljenost), ugrađeno je prikazivanje cilja na viziru šlema oznake (NSC) i digitalni računara C100. U ovim sistemima, koristi se ista optika, kao ogledalo u periskopu, sjedinjeno sa koordinacijom senzora „staklene lopte“, koja se zakreće po visini (10° automatski skenira, 15° kada se ručno upravlja) i po azimutu (60° i 120°). Velika je prednost ovakvog senzorskog skeniranja po „pravcu“. Ovaj sistem ima veću tačnost, u svome dometu, od radarskog praćenja i merenja za sve ciljeve sa toplotnim odrazom. To su rakete, dejstva topova, motora letelica, pa čak i aerodinamičke zagrejanosti oplate aviona. Detektuje zagrejane ciljeve i izvan vidnog ugla (u zadnjoj polusferi), a laserskim merenjem daljine kompletira podatke za gađanja cilja. Sistem OEPS-27 je spregnut sa kacigom pilota, sa koje se prenosi signal zakretanja njegove glave, prilikom usmerenja pogleda prema cilju i pri odluci za lansiranje svojih raketa. Taj signal položaja glave pilota, u trenutku gađanja cilja, predstavlja i početni podatak za usmerenje njegove samonavođene rakete prema cilju.[3][17][18][19]

Naoružanje[uredi | uredi izvor]

Sistem upravljanja oružjem[uredi | uredi izvor]

Sistem upravljanja oružjem – SUV S-27 obuhvata radarski nišanski sistem RLPK-27 optoelektronski nišanski sistem OЭPS-27, pokazivački sistem SEI-31, sistem upravljanja oružjem – SUO, sistem za legitimisanje i sistem objektivne kontrole.

Sistem upravljanja oružjem aviona Su-27 obezbeđuje primenu vođenih raketa vazduh-vazduh, za blisku borbu i na distanci, zahvat i praćenje cilja iz režima otkrivanja, radarskim i opto-elektronskim senzorima u raketnoj borbi na distanci, snimanje i održavanje vizuelnog nadgledanja cilja u bliskoj borbi i određivanje izbora prioriteta dejstva na njega. U okviru sistema upravljanja oružjem Su-27 radar RLPK-27 i optoelektronski nišanski sistem OЭPS-27, su funkcionalno integrisani preko zajedničkog računara u jedinstven sistem upravljanja naoružanjem. Sistem upravljanja oružjem aviona Su-27, usaglašeno dopunjavaju u radu i drugi avionski sistemi:

Su–27, u letu, sa raketama R–27.
  • navigacioni sistem,
  • zemaljski automatizovani komandni sistem upravljanja,
  • radio sistem,
  • oprema za identifikaciju i legitimisanje,
  • međuavionska telekomunikaciona oprema i prenos podataka sa terena i
  • oprema na „ploči“ sistema odbrane, na komandnim mestima.

Za realizaciju gađanja oružjem, sistem upravljanja ujedno je odgovoran za komunikaciju i upravljanje s njim. On šalje sve neophodne signale i komande u skladu sa organizacijom korišćenog oružja na avionu. Veza ovoga sistema sa samonavođenjem raketa, zasniva se na osnovu jedinstvenog signala, za sve tipove korišćenih raketa. Podaci o cilju su obezbeđeni od sistema, za sve vrste oružja, na zajedničkom prikazivaču, na osnovu kojih se upravlja s oružjem.

U cilju smanjenja opterećenja pilota od suvišnih radnji, u toku borbe, sistem upravljanja oružjem Su-27 obezbeđuje:

  • prelazak na upotrebu oružja bez skidanja ruke sa palice upravljanja avionom,
  • poluatomatsku i ručnu pripremu i upotrebu oružja,
  • praćenje utroška broja granata u bojevom kompletu topa i
  • indikatorsko pokazivanje izbora primenjenog oružja, kao i trenutne situacije.[3][20]

Oružje[uredi | uredi izvor]

Oružje sačinjavaju:

  • Jedan top, kalibra 30 mm GŠ-30-1 sa bojevim kompletom od 150 granata, ugrađen je u konturu aviona.
  • Izvan konture, na spoljnim nosačima nosi do 8.000 kg naoružanja.
    • Vođene rakete, vazduh-vazduh, tipa R-27R1/R-27T1/R-77 (srednjeg dometa, poluaktivno radarsko vođenje), R-73 (toplotno – IC samonavođenje).
    • Nevođeni projektili vazduh-zemlja: S-8KOM, S-8OM, S-8BM S-13T, S-13OF S-25OFM-PU.
    • Eksplozivne bombe kalibra 100, 250 i 500 kg sa laserskim, TV ili toplotnim navođenjem.
    • Kasetne bombe RBK-50.
    • Kontejner KMGU.
  • Varijante aviona Su-35 i Su-37, nose i vođene rakete vazduh-zemlja:
    • H-29T sa TV vođenjem,
    • H-29L ili S-25LD sa poluaktivnim laserskim navođenjem.
    • H-59M sa TV vođenjem, srednjeg dometa
    • H-31A sa aktivnim radarskim navođenjem, protiv brodska raketa.[3][4][8][14]
Ispod krila postavljene su rakete R-27T, a pod
trupom R-27R.
Ukrajinski Su-27SZ izložen u muzeju, vođene rakete i bombe.
Nošenje oružja/tereta do 8.000 kg, u raznim tipičnim kombinacijama, na avionu Su-27[3]
Tačke podvešavanja 7 5 3 9 1

2

10 4 6 8
6 h R-27R
6 h R-73
4 h R-27R
2 h R-27T
4 h R-73
16 h FAB-500M54
10 h FAB-500M62
36 h FAB-250M54
18 h FAB-250M62
5 h KMGU
120 h S-8 (6 h B-8M1)
30 h S-13 (6 h B-13L)
6 h S-25

Modifikacije[uredi | uredi izvor]

Suhoj Su-27 (Flanker B), prvi proizveden u seriji.
Suhoj Su-27 (Flanker B), proizveden u toku serije.
  • T-10 (Flanker-A) — prvi prototip.[6][21]
  • T-10S — poboljšanje konfiguracije prototipa.[6][21]
  • Su-27 — predsirjska varijanta sa motorom AL-31.[3][21]
  • Su-27S (Su-27) (Flanker-B) — lovac-presretač jednosed, osnovni serijski standard, sa motorom AL-31F.[3][21][22]
  • Su-27P — lovac-presretač jednosed, za protivvazduhoplovnu odbranu, sa sistemom naoružanja i za dejstvo i na zemaljske ciljeve.[21]
  • Su-27UB (T-10U) (Flanker-С) — dvosed za borbenu obuku. Prelazna obuka za letenje na borbenom Su-27. Prvi put je poleteo 7. marta 1985. Serijska proizvodnja u Irkutsku, 1986. godine.[21]
  • Su-27UP (T-10-30) — školsko trenažna varijanta za dežurstvo u vazduhu, u funkciji protivvazduhoplovne odbrane. Serijski se proizvodi.[21]
  • Su-27SK — izvozna varijanta od osnovnog Su-27 (Su-27S), proizvodi se od 1991. godine.[3][21][17]
  • Su-27SM — modernizovana varijanta serijskog aviona. Prvi let je napravio 27. decembra 2002. godine.[21][17][23]
  • Su-27SM2 — modernizovana varijanta Su-27, sa približnim karakteristikama avionu Su-35S, osnovna odlika je primena motora AL-31F-M1.[3][21]
  • Su-27SKM — izvozna varijanta Su-27SM.[3][21]
  • Su-27UBK — izvozna varijanta modifikovanog dvoseda školsko-borbenog aviona Su-27UB.[21][24]
  • Su-30 (Su-27PU) — dvosed namenjen za borbeno navođenje za presretanje. Razvijen na osnovu Su-27UB. Može da obavlja simultano navođenje četiri presretača Su-27. Proizvodnja mu je u ograničenim količinama, sa poboljšanjima je kao što su sistem za punjenje sa gorivom u letu i nove su komande leta.[21][25]
  • Su-30M / Su-30MK je nova generacija višenamenskog dvoseda. Nekoliko Su-30MK su razvijeni za ruske potrebe, sredinom 90-ih godina 20. veka. Izvozna varijanta Su-30MK, bila je karakteristična po različitim nivoima sposobnosti. Verzije su Su-30MKA za Alžir, Su-30MKI za Indiju, Su-30MKK za Kinu, i Su-30MKM za Maleziju.[21][26][27]
    Ruski lovac Su-27K (kasnije nazvan Su-33) na palubi broda Admiral Kuznjecov.
  • Su-27IB (Su-32) — prototip dvoseda lovca-bombardera Su-32FN i Su-34, sa sedištem jedan pored drugog. Projektovan je sa namenom da se angažuje za dejstvo po ciljevima u svima vremenskim uslovima, danju i noću. Poleteo je 13. aprila 1990. godine.[21][28]
  • P-42 (T-10-15) — podešen je, sa skidanjem nepotrebne opreme, za obaranja rekorda, u izvođenju u prvoj varijanti koja nije ušla u serijsku proizvodnju. Postigao je 41 priznat i registrovan rekord, od Međunarodne federacije aero-nautike, u 1986—1990. godini.[28] Otličaetsя ustanovkoй forsirovannыh dvigateleй i značitelьno oblegčёnnoй konstrukcieй (maksimalьnaя vzlёtnaя massa P-42 sostavlяet 14100 kg)[29][21][21]
  • Su-33 (Su-27K, T-12) (Flanker-D) — jednosed mornarički lovački avion sa sklapanjem krila i dela horizontalnog repa. Serijski se proizvodi u ograničenom broju od 1992. godine. Su-33 je u operativnoj upotrebi na nosaču aviona, krstarica „Admiral Kuznecov“.[21][30][31]
    Poletno sletna platforma na brodu, nosaču aviona Admiral Kuznjecov.
  • Su-33UB (Su-27KUB, T-12UB) — školsko-borbeni mornarički lovački avion sa sedištima jedan pored drugog. Ranije je imao naziv Su-27KUB.[21][32]
  • Su-34 (Su-27IB, Su-32FN) (Fullback) — dvosed lovac-bombarder sa sedištem jedno pored drugog. Projektovan je za dejstvo na zemaljske ciljeve (površina) po svima vremenskim uslovima, danju i noću. Pandam je američkom lovcu bombarderu F-15E. Prvi let je napravio 13. aprila 1990. godine.[3][21]
  • Su-35 (Su-27M, T-10M) (Flanker-E) — višenamenski lovac.[21][33]
  • Su-35BM (T-10BM) (Flanker-E+) — višenamenski lovac, sa upravljanjem vektora potiska.[21]
  • Su-35UB (T-10UBM) — školsko-borbeni avion razvijen na osnovu Su-30, Su-35 i Su-37.[3][21]
  • Su-37 (T-10M-11) (Flanker-F) — višenamenski lovac, sa upravljanjem vektora potiska. Prototip je stradao u probnom letu, program je prekinut.[3][21][34]

Poređenje sa drugim lovcima[uredi | uredi izvor]

Mišljenje pilota u odnosu na F-15D[uredi | uredi izvor]

O poređenju borbenih sposobnosti F-15 igl i Su-27, stvarao se utisak tokom ruske posete američkoj bazi u Lengliju, u avgustu 1992. godine, kao i u uzvratnoj poseti američkih pilota, u septembru iste godine i u 1996. Tada su organizovani „zajednički vazduhoplovni manevri“ sa avionima F-15D i Su-27UB. Ruski pilot je zaključio, da je F-15 igl inferiorniji u agilnosti na podzvučnim brzinama, ne samo u odnosu na Su-27 i MiG-29. Međutim, ta razlika kod aviona nije presudna, pošto prvo treba preživeti borbu na distanci, a onda tek doći u situaciju za blisku, manevarsku borbu. Znači, posebno je važna borba raketama i prednost u otkrivanju neprijatelja na velikim rastojanjima.[35]

Indijsko poređenje[uredi | uredi izvor]

Tokom zajedničke američko-indijske vojne vežbe, u februaru 2003. godine, održano je nekoliko simuliranih borbi aviona u vazdušnom prostoru. U vežbama, sa indijske strane, učestvovali su avioni ruskog i francuskog porekla, „Suhoji“, „Migovi“ i „Miraži“.

Tokom manevra u tri od četiri vazdušne borbe, indijski piloti na lovcima Su-30MKI (Su-30 unapređen u Indiju) uspeo je da „pobedi“ Amerikance. U „borbi“ je učestvovalo 12 indijskih aviona protiv 4 američka, prema dogovoru Amerikanci nisu koristili Avaks, za ometanje i izviđanje. Amerikanci nisu simulirali dejstvo rakete srednjeg dometa AIM-120, dok su Indusi simulirali dejstvo rakete srednjeg dometa R-77.

Akrobatska grupa Su-27 „Ruske zvezde“.
Akrobacija akrobatske grupe „Ruske zvezde“, sa obeležavanjem tragova.

Zabrinuti zbog sve veće prodaje ruskih lovaca Su-27 i Su-30, širom sveta, zvaničnici Pentagona su u Ukrajini nabavili dva Su-27 sovjetske proizvodnje. Oni će ih detaljno ispitati u letu, u operativnoj upotrebi i izvršiće tehničko tehnološku defektaciju.[36]

Akrobacije u letu[uredi | uredi izvor]

Su-27 je prvi sovjetski operativni avion sa električnim sistemom komandi leta, zasnovanim na razvoju iz iskustva na projektu bombardera Suhoj T-4. U kombinaciji sa relativno niskim specifičnim opterećenje krila, efikasnim komandnim površinama i efektom strejka za očuvanjem uzgona na velikim napadnim uglovima, čini ga izuzetno agilnim avionom i upravljivim čak i pri vrlo malim brzinama i velikim napadnim uglovima leta. Te osobine aviona Su-27, posebno se demonstriraju sa čuvenim manevrom „kobra“. Taj manevar je postao znak raspoznavanja za avion Su-27.[a] Novije varijante Su-27, sa motorima i sistemom upravljanja sa vektorom potiska, dopunski poboljšavaju te njegove visoke manevarske karakteristike.

Na tradicionalnoj izložbi aviona na Buržeu, kraj Pariza, u junu 1989. godine, probni pilot Viktor Pugačov, na avionu SU-27 je izveo je novi manevar, koji je po njemu prozvan Pugačev manevar „kobra“. U pravolinijskom letu, avion, bez promene pravca kretanja, energično podiže svoj nosni deo, povećava napadni ugao do 120°, dok tako kratkotrajno leti rep je za malo ispred nosnog dela, a potom se avion brzo vraća u horizontalni položaj, normalni let (pogledaj šemu, ispod teksta).

Samo ime „kobra“, došao je na osnovu asocijacije na položaj te vrste zmije pre napada.

Pokušavano je sa davanjem direktnog značaja ovome manevru kobra, naravno u borbi, ali su se sve pretpostavke i tumačenja, za sada, svela na to da je u pitanju samo značaj u dokazu o visokim manevarskim karakteristikama aviona, koje mogu nekad biti presudne u ishodu borbe sa protivnikom i njegovim lansiranim raketama.[37][38][39]

Turbulentni vrtlog, efekat strejka.
Šema akrobacije „kobra“

Udesi i katastrofe[uredi | uredi izvor]

Tačan broj udesa i katastrofa avionom Su-27, nije poznat, ali se enciklopedijski navode ok 27. Drastičniji su:

  • Slučaj iznad Barencovog mora, kada je SU-27 dodirnuo letelicu „Orion“, oba su se aviona bezbedno vratili u bazu.[40]
  • Katastrofa tokom sletanja na aerodrom Kamranj, što se odvijalo u lošim vremenskim uslovima i uz lošu organizaciju, stradala su tri Su-27.[41]
  • Tragedija na aerodromu Sknilov 27. jul 2002. godine, kada je Su-27, ukrajinskog vazduhoplovstva, pri izvršavanju rizičnog manevra, pao na gledaoce i 85 ih usmrtio. Oba pilota su se katapultirali i pretrpeli su samo manje povrede.[42]
  • Gubitak orijentacije i katapultiranje pilota iz Su-27, 15. septembar 2005. godine, u Litvaniji. Tokom leta pilot je prijavio gubitak orijentacije, u vreme traženja izlaska iz te situacije, potpuno je potrošeno gorivo i morao je napustiti avion.[43]
  • Incident sa Su-27 u Dorokhovu, kada se generator jednosmerne struje pokvario, što je dovelo do gubitka navigacije i prestanka rada komunikacionih sistema, a tokom sletanja nije mogao izvući stajne organe i avion je morao da sleti „na stomak“, uz minimalna oštećenja.[44][45]
  • Katastrofa na Usuriskom, kada se se SU-27 srušio u blizini aerodroma „Vozdviženka“.[46]
  • Tragedija u Žukovskom, 16. avgusta 2009. godine, kada su se tokom probe u okviru pripreme za izložbu MAKS-2009 sudarili u letu Su-27 i Su-27UB iz sastava „Ruski Vitezovi“.[47]
  • Katastrofa beloruskog Su-27UB, 30. avgust 2009. godine, u blizini Radom (Poljska), kada je isti pao na zemlju tokom akrobacija, na kraju svog programa.[48]
  • Katastrofa u Habarovskom regionu, kada je u roku od nekoliko minuta posle poletanja, Su-27 nestao sa radarskog ekrana. Njegovi ostaci su pronađeni, na udaljenosti od 20 km od baznog aerodroma.[49]
  • U Ukrajini, 16. oktombra 2018. godine, u padu lovca Su-27UB urajinskog ratnog vazduhoplovstva poginuli su, ukrajinski pilot i američki pilot vazdušnih snaga nacionalne garde Sjedinjenih Američkih Država. Pad aviona se dogodio tokom trenažnog leta za vreme vojne multinacionalne vežbe „Čisto nebo 2018“, u kojoj su učestvovale pored domaćina Ukrajine zemlje:SAD, Belgije, Velike Britanije, Estonije, Danske, Holandije, Poljske i Rumunije.[50]

Borbena upotreba[uredi | uredi izvor]

Abhazija[uredi | uredi izvor]

  • Su-27 je učestvovao u ograničenim akcijama, jer je kod njih prvi ušao u operativnu upotrebu. Ove avione je rusko vazduhoplovstvo koristilo u toku rata 1992—1993. u Abhaziji protiv gruzijskih snaga. Jedan lovac je oboren raketom S-75 dvina 19. marta 1993. godine. Ovo se desilo prilikom povratka ruskog lovca Su-27 sa zadatka presretanja dva neidentifikovana cilja (pretpostavlja se da su bili gruzijski Su-25). Pilot Su-27 je ovom prilikom poginuo.[51][52][53]

Čečenija[uredi | uredi izvor]

  • Prema zapadnim izvorima, 4. septembra 1994. godine, ruski avion Su-27 je oborio čečenski L-39.[54] Krajem 1994. godine, ruski avion Su-27 je oboren iznad periferije Groznog, pilot je zarobljen.[55]

Belo more[uredi | uredi izvor]

  • Nepoznati leteći objekat je radarom detektovan iznad Belog mora, 1. septembra 1998. godine, tada je uzleteo ruski Su-27. Identifikovan je cilj kao bespilotni balon, na koji je ispaljena raketa presretača.[56]

Etiopija[uredi | uredi izvor]

  • U periodu 1999—2000. godine, nekoliko aviona Su-27 vazduhoplovstva Etiopije su učestvovali u ratu Etiopije-Eritreje. U tim borbama su oborili tri aviona MiG-29 Eritreje.[57]

Južna Osetija[uredi | uredi izvor]

  • Tokom rata u Južnoj Osetiji, Su-27, zajedno sa avionima MiG-29, kontrolisali su vazdušni prostor iznad Južne Osetije.[58]

Ukrajina[uredi | uredi izvor]

Lovac Su-27 se koristi u okviru VVS Ukrajine za vreme Ruske operacije u Ukrajini, radi uništavanja ruske PVO i ostalih kopnenih ciljeva. Ovi avioni su imali velike gubitke u vazduhu. Na istoku Ukrajine - pogođeno je nekoliko Su-27, ukrajinskog vazduhoplovstva.[59]

Korisnici[uredi | uredi izvor]

Korisnici aviona Su-27

Oko 680 aviona Su-27, proizvedeno je u osnovnom standardu, od strane Sovjetskog Saveza i Rusije. Ovo ne uključuje kasniju proizvodnju razvijenih novih varijanti iz osnovnog aviona.

  • Angola — poseduje 7 Su-27, od decembra 2010. godine.[60]
  •  Belorusija — 17 Su-27 i Su-4 27UBM1 u skladištu od 2014. godine. Nakon raspada Sovjetskog Saveza, dobili dobila su 23 Su-27P i 5 Su-27UB. Tri Su-27P su prodali Angoli 1998. godine, jedan Velikoj Britaniji 2001. godine. U septembru 2013, letenje beloruskih Su-27 je obustavljen zbog isteka resursa, ali lovci sa oružjem nisu uklonjeni.[61][62] U januaru 2014. godine, odlučeno je da preispitaju odluku i da remontuju i modernizaciju svoje Su-27.[62] U Belorusiji je 2013. godine, je locirano 24. Su-27SM3, u okviru ruske vazduhoplovne baze.[63]
  •  Jermenija — poseduje 10 Su-27, kupljenih od Rusije 2005. godine. Stacionirani su na aerodromu u Gjumriju.[64]
  •  Kina — posedovali su 53 SU-27SK i 16 Su-27UBK, u 2009. godini, To su kupili od Rusije, pre potpisivanja sporazuma, ​​1998. o licencnoj proizvodnji aviona, kao što je Šenjang J-11 u Kini. Od tada su proizveli 102 primerka J-11.[65][66]
  •  Eritreja — posedovali su 8 Su-27SK/27UB, 2003. godine, u operativnoj upotrebi je bilo 6, u decembru 2010. godine.[67]
  •  Etiopija — poseduje 11 Su-27SK, 3 Su-27P, i 4 SU-27UB.[67]
  •  Indonezija — poseduje 2 Su-27SK i 3 Su-27SKM, u operativnoj upotrebi od septembra 2010.[68]
  •  Kazahstan — posedovao je 30 Su-27s u decembru 2010. godine.[67]
  •  Rusija,
    • Vazduhoplovstvo — posedovao je 445 Su-27/30 u operativnoj upotrebi, u novembru 2008. godine. Planiraju da unaprede svoju aviona u Su-27SM2 standard, koje uključuje novi radar, motore i poboljšanje opreme, novi prikazivači u kabini i električne komande leta, i drugo.[69]
    • Mornarica — 279i pomorski lovački vazduhoplovni puk, baziran je na Severomorsk-3 (aerodrom), severna flota. Opremljen je sa Su-25UTG, i Su-33.
  •  Ukrajina — poseduje 65 Su-27, u operativnoj su upotrebi, decembra 2010. godine.[67]
  •  Uzbekistan — poseduje je 25 Su-27.[67]
  •  Vijetnam — poseduje 12 SU-27SK i 3 Su-27UBK.[70]
  •  Sjedinjene Američke Države — poseduje 7 Su-27. Dva Su-27 su kupljena 1995 u Belorusiji i još 5 je kupljeno u Ukrajini 2009. godine.[67][71]

Karakteristike[uredi | uredi izvor]

Uporedne karakteristike i specifikacije varijanti aviona Su-27[3][6][14][16][72][73][74]
Parametri
Avioni
projekt (T10-1) Su-27P(S) Su-27SK Su-27SMK Su-27UB
Tehničke karakteristike
Posada 1 2
Dužina, m 18,5 21,935
Razmah krila, m 12,7 14,698
Visina, m 5,2 5,932 6,537
Površina krila,m² 48 62,04
Koeficijent proširenja krila 3,38 3,5
Koeficijent suženja krila 6,57 3,4
Ugao strele krila 45° 42°
Trag točkova, m 1,8 4,34
Masa, prazan, kg n/p 16.300 16.870 n/p 17.500
Normalna masa u poletanju, kg 18.000 22.500 23.400 23.700 24.000
Maksimalna masa u poletanju, kg 21.000 30.000 33.000 30.500
Masa goriva, kg n/p 9.400 / 5.240 9.400 / 6.120
Zapremina goriva, lit n/p 11.975 / 6.680 11.975 / 7.800
Pogon 2 × TRDDF AL-31F
Osnovni potisak, kN n/p 2× 75,22
Potisak sa dopunskim sagorevanjem, kN 2× 10 300 2× 122,8
Karakteristike leta
Maksimalna brzina
na visini 11.000 m, km/h 		2 500 (M=2,35) 2.125 (M=2,0)
Maksimalna brzina
pri zemlji, km/h 		1.400 1.380
Brzina sletanja, km/h n/p 225—240 235—250
Brzina svaljivanja, km/h n/p 200 n/p
Borbeni radijus, km (pri zemlji/na visini) n/p 440 / 1.680 n/p
Praktični dolet, km (pri zemlji/na visini) 800 / 2.400 1.400 / 3.900 1.370 / 3.680 n/p / 3.790 1.300 / 3.000
Praktičan plafon, m 22.500 18.500 18.000 17.250
Brzina penjanja, m/s 345 285—300 n/p n/p n/p
Dužina poletanja, m 300 650—700 700—800 650 750—800
Dužina sletanja, m 600 620—700 620 650—700
Specifično opterećenje krila, kg/m² 375 n/p
Potisak / masa aviona 1,12 1,2 n/p
Minimalni poluprečnik zaokreta, m n/p 450 n/p
Maksimalno ubrzanjem/s² + 9 g
Avionsko naoružanje
Streljačko 1 × 30 mm top AO-17A 1 × 30 mm top GŠ-30-1
Bojevi komplet, br. 250 150
Tačke podvešavanja 8 10 12 10
Borbeno opterećenje, kg n/p 6.000 8.000 4.000
Rakete vazduh-vazduh 2 × K-25 i 6 × K-60 6 × R-27 i 4 × R-73 8 × R-27 ili
8 × R-77 i
4-6 × R-73 		6 × R-27 i 4 × R-73
Rakete vazduh-tlo ne 6 × H-29 ili
6 × H-31 ili
2 × H-59 		ne
Nevođene avionske rakete, u lanserima n/p 80 × S-8 ili 20 × S-13 ili 4 × S-25
Aviabombe n/p 8 × 500 kg ili
31 × 250 kg ili
38 × 100 kg 		8 × 500 kg ili
31 × 250 kg ili
38 × 100 kg ili
6 × KAB-500 ili
3 × KAB-1500 		10 × 500 kg ili
31 × 250 kg ili
50 × 100 kg
Avionska oprema
Radar Sapfir-23MR RLPK-27
Prečnik antene, mm n/p 975 n/p 975
Daljina detekcije
cilj u vazduhu, km 		40-70 / 20-40 80-100 / 30-40 n/p 80-100 / 30-40
Broj istovremenih ciljeva
običnih ciljeva 		n/p 10 n/p 10
Broj istovremenih ciljeva
napadnutih ciljeva 		n/p 1 2 n/p 1
OEPS + OEPS-27
Daljina detekcije
cilj u vazduhu, km 		n/p 15 / 50
Zona pregleda po visini n/p -15°/+60°
Zona pregleda po azimutu n/p ±60°
Kaciga sa sistemom navođenja na cilj + Cilj-3UM

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Manevar „kobra“ jeste znak raspoznavanja aviona Su-27. Na njemu je taj manevar zvanično, prema svetu, promovisan na Pariskoj izložbi, juna 1989. godine, ali je ipak on prvi put izveden na MiG-29, što svedoči o visokim manevarskim karakteristikama i ovoga aviona manjih dimenzija.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Goebel, Greg. „The Sukhoi Su-27” (na jeziku: (jezik: engleski)). airvectors. Pristupljeno 8. 11. 2014. „The Sukhoi Su-27” 
  2. ^ a b „Su-27 FLANKER (SUKHOI)” (na jeziku: (jezik: engleski)). fas. Pristupljeno 8. 11. 2014. „Su-27 FLANKER (SUKHOI)” 
  3. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć „Su-27” (na jeziku: (jezik: ruski)). airwar. 2004. Pristupljeno 8. 11. 2014. „Su-27” 
  4. ^ a b v g d đ e ž „ORIGINS / SUKHOI T10” (na jeziku: (jezik: engleski)). airvectors. Pristupljeno 8. 11. 2014. „ORIGINS / SUKHOI T10” 
  5. ^ a b v „Istoriя sozdaniя Su-27” (na jeziku: (jezik: ruski)). legendary-aircraft.blogspot. Pristupljeno 15. 11. 2014. „Istoriя sozdaniя Su-27” 
  6. ^ a b v g d „T-10” (na jeziku: (jezik: ruski)). airwar. 2004. Pristupljeno 8. 11. 2014. „T-10” 
  7. ^ a b Goebel, Greg (1. 3. 14). „NAVAL SU-27K (SU-33)” (na jeziku: (jezik: engleski)). airvectors. Pristupljeno 11. 11. 2014. „NAVAL SU-27K (SU-33)”  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  8. ^ a b v g d đ e ž z i Konstrukciя Su-27. „Konstrukciя Su-27” (na jeziku: (jezik: ruski)). legendary-aircraft.blogspot. Pristupljeno 11. 11. 2014. „Konstrukciя Su-27” 
  9. ^ A. N. Lagarьkov, M. A. Pogosяn (2003). „FUNDAMENTALЬNЫE I PRIKLADNЫE PROBLEMЫ STELS-TEHNOLOGIЙ” (na jeziku: (jezik: ruski)). vivovoco.astronet. Pristupljeno 13. 11. 2014. „FUNDAMENTALЬNЫE I PRIKLADNЫE PROBLEMЫ STELS-TEHNOLOGIЙ” 
  10. ^ „AL-31F serii 42 (M1)” (na jeziku: (jezik: ruski)). salut. Arhivirano iz originala 09. 07. 2014. g. Pristupljeno 11. 11. 2014. „AL-31F serii 42 (M1)” 
  11. ^ „Pilotažno-navigacionnый kompleks SU-27” (na jeziku: (jezik: ruski)). superweapon. 8. 8. 2012. Arhivirano iz originala 29. 11. 2014. g. Pristupljeno 16. 11. 2014. „Pilotažno-navigacionnый kompleks SU-27” 
  12. ^ „Su-27 Pribornoe oborudovanie” (na jeziku: (jezik: ruski)). airbase. Pristupljeno 11. 11. 2014. „Su-27 Pribornoe oborudovanie” 
  13. ^ „New Russian Stealth Aircraft Uses Plasma Screen” (na jeziku: (jezik: engleski)). rense. Pristupljeno 12. 11. 2014. „New Russian Stealth Aircraft Uses Plasma Screen” 
  14. ^ a b v „Su-27 Flanker, Sukhoi” (na jeziku: (jezik: engleski)). fighter-planes. Arhivirano iz originala 11. 07. 2011. g. Pristupljeno 12. 11. 2014. „Su-27 Flanker, Sukhoi” 
  15. ^ „Novaя bortovaя RLS ustanovlena na istrebitele Su-27KUB”. Arhivirano iz originala 4. 2. 2012. g. Pristupljeno 8. 3. 2011. 
  16. ^ a b „Su-27UBK” (na jeziku: (jezik: ruski)). airwar. Pristupljeno 12. 11. 2014. „Su-27UBK” 
  17. ^ a b v Goebel, Greg (1. 3. 14). „SU-27S INTO SERVICE” (na jeziku: (jezik: engleski)). airvectors. Pristupljeno 12. 11. 2014. „SU-27S INTO SERVICE”  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  18. ^ „Modernizaciя prevratit Su-27 v mnogofunkcionalьnый istrebitelь” (na jeziku: (jezik: ruski)). army. Arhivirano iz originala 29. 11. 2014. g. Pristupljeno 12. 11. 2014. „Modernizaciя prevratit Su-27 v mnogofunkcionalьnый istrebitelь” 
  19. ^ „Istrebitelь Su-35BM: bolьšaя modernizaciя Su-27” (na jeziku: (jezik: ruski)). army-news. 5. 1. 2013. Arhivirano iz originala 29. 11. 2014. g. Pristupljeno 12. 11. 2014. „Istrebitelь Su-35BM: bolьšaя modernizaciя Su-27” 
  20. ^ „Su-27SK” (na jeziku: (jezik: ruski)). airwar. Pristupljeno 15. 11. 2014. „Su-27SK” 
  21. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć u „Modifikacii Su-27” (na jeziku: (jezik: ruski)). legendary-aircraft.blogspot. Pristupljeno 15. 11. 2014. „Modifikacii Su-27” 
  22. ^ Goebel, Greg (1. 3. 14). „SU-27S INTO SERVICE” (na jeziku: (jezik: engleski)). airvectors. Pristupljeno 15. 11. 2014. „SU-27S INTO SERVICE”  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  23. ^ „OAO «Korporaciя Taktičeskoe Raketnoe Vooruženie»”. Arhivirano iz originala 4. 9. 2012. g. Pristupljeno 9. 3. 2011. 
  24. ^ „Su-27UBK”. Pristupljeno 9. 3. 2011. 
  25. ^ „Su-30 (Su-27P)” (na jeziku: (jezik: engleski)). globalsecurity. Pristupljeno 17. 11. 2014. „Su-30 (Su-27P)” 
  26. ^ „Su-30MK”. Pristupljeno 9. 3. 2011. 
  27. ^ „Su-30MKI”. Pristupljeno 9. 3. 2011. 
  28. ^ a b „Su-27SK. Istoričeskaя spravka. www.sukhoi.org”. Arhivirano iz originala 28. 07. 2011. g. Pristupljeno 9. 3. 2011. 
  29. ^ „Istrebitelь zavoevaniя gospodstva v vozduhe, OKB im. P. O. Suhogo.”. Pristupljeno 9. 3. 2011. 
  30. ^ „Su-33”. Pristupljeno 9. 3. 2011. 
  31. ^ „Su-30K”. Pristupljeno 9. 3. 2011. 
  32. ^ „Su-33KUB”. Pristupljeno 9. 3. 2011. 
  33. ^ „V Podmoskovьe razbilsя samolёt Su-35”. Pristupljeno 25. 4. 2013. 
  34. ^ „Su-37 shows its thrust”. Pristupljeno 9. 3. 2011. 
  35. ^ „Eagle kontra Flanker”. Pristupljeno 17. 11. 2014. 
  36. ^ „SŠA kupili u Ukrainы rossiйskie istrebiteli” (na jeziku: (jezik: ruski)). dni. 11. 5. 2009. Pristupljeno 17. 11. 2014. „SŠA kupili u Ukrainы rossiйskie istrebiteli” 
  37. ^ HARLAMOVA, Tatьяna (1. 8. 2001 g). „Pugačev i ego «kobra»” Proverite vrednost parametra |url= (pomoć) (na jeziku: (jezik: ruski)). archive.today. Pristupljeno 17. 11. 2014. „Pugačev i ego «kobra»”  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)[mrtva veza]
  38. ^ „Su-27 (Flanker B)” (PDF) (na jeziku: (jezik: ruski)). download.softclub. str. 8. Arhivirano iz originala (pdf) 29. 11. 2014. g. Pristupljeno 11. 11. 2014. „Su-27 (Flanker B)” 
  39. ^ Irina Timofeevna (Translated by Roy Cochrun) (2-May-2000). „Viktor Pugachev” (na jeziku: (jezik: engleski)). vayu-sena.tripod. Pristupljeno 17. 11. 2014. „Viktor Pugachev”  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  40. ^ „samoleta PLO "Orion", proizvodil manevrы, sbližaяsь do samыh malыh distanciй.” (na jeziku: (jezik: ruski)). airforce. Pristupljeno 17. 11. 2014. „samoleta PLO "Orion", proizvodil manevrы, sbližaяsь do samыh malыh distanciй.” 
  41. ^ Gibelь, A. R..-A. Stankяvičюsa (1998—2006). „Gibelь Rimantasa Antanas-Antano Stankяvičюsa” (na jeziku: (jezik: ruski)). buran. Pristupljeno 17. 11. 2014. „Gibelь Rimantasa Antanas-Antano Stankяvičюsa” 
  42. ^ „Goskomissiя: pilotam razbivšegosя Su-27 dali netočnыe instrukcii” (na jeziku: (jezik: ruski)). lenta. 14. 8. 2002. Arhivirano iz originala 31. 10. 2014. g. Pristupljeno 17. 11. 2014. „Goskomissiя: pilotam razbivšegosя Su-27 dali netočnыe instrukcii” 
  43. ^ „Sergeй Ivanov: U Litvы net sistemы svoй-čužoй s rossiйskogo istrebitelя” (na jeziku: (jezik: ruski)). lenta. 5. 10. 2005. Pristupljeno 17. 11. 2014. „Sergeй Ivanov: U Litvы net sistemы svoй-čužoй s rossiйskogo istrebitelя” 
  44. ^ „Nagraždenы letčiki, posadivšie avariйnый istrebitelь «na brюho»” (na jeziku: (jezik: ruski)). newizv. 25. 3. 2008 g. Arhivirano iz originala 29. 11. 2014. g. Pristupljeno 17. 11. 2014. „Nagraždenы letčiki, posadivšie avariйnый istrebitelь «na brюho»”  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  45. ^ „Minpromtorg sozdaet specialьnый centr materialovedeniя v aviaprome” (na jeziku: (jezik: ruski)). .aviaru. Pristupljeno 17. 11. 2014. „Minpromtorg sozdaet specialьnый centr materialovedeniя v aviaprome” 
  46. ^ „Ne prošel ispыtaniй” (na jeziku: (jezik: ruski)). interfax-russia. 20. 9. 2010. Pristupljeno 17. 11. 2014. „Ne prošel ispыtaniй” 
  47. ^ „Russkie vitяzi ne primut učastie v MAKSe-2009” (na jeziku: (jezik: ruski)). lenta. 17. 8. 2009. Pristupljeno 17. 11. 2014. „'Russkie vitяzi ne primut učastie v MAKSe-2009” 
  48. ^ Upavšim Su-27 upravlяl odin iz rukovoditeleй belorusskih VVS (31. 8. 2009). „Upavšim Su-27 upravlяl odin iz rukovoditeleй belorusskih VVS” (na jeziku: (jezik: ruski)). lenta. Pristupljeno 17. 11. 2014. „Upavšim Su-27 upravlяl odin iz rukovoditeleй belorusskih VVS” 
  49. ^ Viktor, BARANEC (14 Яnvarя 2010). „Propavšiй v Habarovskom krae istrebitelь Su-27 pilotiroval polkovnik Vladimir Sobolev” (na jeziku: (jezik: ruski)). hab.kp. Pristupljeno 17. 11. 2014. „Propavšiй v Habarovskom krae istrebitelь Su-27 pilotiroval polkovnik Vladimir Sobolev”  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  50. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Udes ukrajinskog "suhoja", poginula dva pilota” (na jeziku: ci). Pristupljeno 16. 10. 2018. 
  51. ^ Žirohov, Mihail. „Aviaciя v abhazskom konflikte” (na jeziku: (jezik: ruski)). airwar. Pristupljeno 18. 11. 2014. „Aviaciя v abhazskom konflikte” 
  52. ^ „Stranička Pamяti” (na jeziku: (jezik: ruski)). skywar. Pristupljeno 18. 11. 2014. „Stranička Pamяti” 
  53. ^ „Krыlatыe sosedi” (na jeziku: (jezik: ruski)). kommersant. 28. 4. 2008. Pristupljeno 18. 11. 2014. „Krыlatыe sosedi” 
  54. ^ Team, ACIG (25. 8. 2007). „Russian and Other Air-to-Air Victories since 1991” (na jeziku: (jezik: engleski)). acig. Pristupljeno 18. 11. 2014. „Russian and Other Air-to-Air Victories since 1991” 
  55. ^ OČERETNIЙ, Aleksandr (22. 11. 2004). „PIKNIK V GROZNOM. Desяtiletie čečenskogo užasa” (na jeziku: (jezik: ruski)). belgazeta. Pristupljeno 18. 11. 2014. „PIKNIK V GROZNOM. Desяtiletie čečenskogo užasa” 
  56. ^ „Incidentы Holodnoй voйnы” (na jeziku: (jezik: ruski)). skywar. Pristupljeno 17. 11. 2014. „Incidentы Holodnoй voйnы'” 
  57. ^ Žirohov, Mihail (18—11-2014). „Voйna v vozduhe na Afrikanskom Roge” (na jeziku: (jezik: ruski)). airwar. Pristupljeno 18. 11. 2014. „Voйna v vozduhe na Afrikanskom Roge”  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  58. ^ „Poteri aviacii v Pяtidnevnoй voйne” (na jeziku: (jezik: ruski)). warandpeace. 18. 5. 2009. Pristupljeno 18. 11. 2014. „Poteri aviacii v Pяtidnevnoй voйne” 
  59. ^ „Štab opolčeniя DNR: opolčencы sbili istrebitelь Su-27 ukrainskoй armii” (na jeziku: (jezik: ruski)). ria. 1. 9. 2014. Pristupljeno 18. 11. 2014. „Štab opolčeniя DNR” 
  60. ^ „Su-27 Flanker Operators List” (na jeziku: (jezik: engleski)). milavia. Pristupljeno 18. 11. 2014. „Su-27 Flanker Operators List” 
  61. ^ „Belorussiя prekratila poletы istrebiteleй Su-27” (na jeziku: (jezik: ruski)). lenta. 28. 8. 2013. Pristupljeno 18. 11. 2014. „Belorussiя prekratila poletы istrebiteleй Su-27” 
  62. ^ a b „Belorussiя peredumala spisыvatь istrebiteli Su-27” (na jeziku: (jezik: ruski)). lenta. 31 яnvarя 2014. Pristupljeno 18. 11. 2014. „Belorussiя peredumala spisыvatь istrebiteli Su-27”  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  63. ^ „Belorussiя peredumala spisыvatь istrebiteli Su-27” (na jeziku: (jezik: ruski)). 31 яnvarя 2014. Pristupljeno 18. 11. 2014. „Belorussiя peredumala spisыvatь istrebiteli Su-27”  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  64. ^ „Armeniя popolnila voennый arsenal desяtью novыmi Su-27 rossiйskogo proizvodstva” (na jeziku: (jezik: ruski)). aviaport. 26. 9. 2005. Pristupljeno 18. 11. 2014. „Armeniя popolnila voennый arsenal desяtью novыmi Su-27 rossiйskogo proizvodstva” 
  65. ^ Aviation Week & Space Technology, 2009 World Military Aircraft Inventory, China
  66. ^ World Air Forces 2011—2012 pp. 12.
  67. ^ a b v g d đ „Su-27 Flanker Operators List”. Pristupljeno 18. 11. 2014. 
  68. ^ „Indoneziя vozьmёt ssudu na zakupku šesti istrebiteleй «Suhogo»” (na jeziku: (jezik: ruski)). aviaru. Pristupljeno 18. 11. 2014. „Indoneziя vozьmёt ssudu na zakupku šesti istrebiteleй «Suhogo»” 
  69. ^ „DIRECTORY: WORLD AIR FORCES”. Pristupljeno 12. 3. 20111.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |access-date= (pomoć)
  70. ^ „Order of Battle - Vietnam”. Arhivirano iz originala 22. 02. 2011. g. Pristupljeno 12. 3. 20111.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |access-date= (pomoć)
  71. ^ „Pride Aircraft: Sukhoi SU-27 Flankers” (na jeziku: (jezik: engleski)). prideaircraft. 2011. Arhivirano iz originala 24. 11. 2009. g. Pristupljeno 18. 11. 2014. „Pride Aircraft: Sukhoi SU-27 Flankers” 
  72. ^ „Taktiko-tehničeskie harakteristiki Su-27” (na jeziku: (jezik: ruski)). legendary-aircraft.blogspot. Pristupljeno 19. 11. 2014. „Taktiko-tehničeskie harakteristiki Su-27” 
  73. ^ „Su-27SMK” (na jeziku: (jezik: ruski)). airwar. 2004. Pristupljeno 19. 11. 2014. „Su-27SMK” 
  74. ^ „Su-27UB” (na jeziku: (jezik: ruski)). airwar. 2004. Pristupljeno 18. 11. 2014. „Su-27UB” 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Spick, Mike (2002). The Illustrated Directory of Fighters. MBI Publishing Company LLC. str. 442. ISBN 978-0-7603-1343-5. [mrtva veza]
  • Šunkov, Viktor N. (1997). Sovremennaя voennaя aviatehnika. str. 97. ISBN 978-985-433-171-3. 
  • "ECA Program Su-27 Flankers Destined for Iceland". Air International. October 2010, Vol. 79 No. 4. pp. 9. ISSN 0306-5634.
  • Gordon, Yefim; Davison, Peter (2006). Sukhoi Su-27 Flanker. Specialty Press Publishers & Wholesalers, Incorporated. ISBN 978-1-58007-091-1. 
  • Modern Combat Aircraft: Reference guide. Minsk: Elida. 1997. str. 50—51. ISBN 978-985-6163-10-7. 
  • Hlopotob, O. D. (2004). Istoriя voennoй aviacii ot pervыh letatelьnыh apparatov do reaktivnыh samolёtob (na jeziku: (jezik: ruski)). Moskva: AST, Moskva i Poligon, SPb. 
  • Bagratinov, Valeriй (2005). Krыlья Rossii (na jeziku: (jezik: ruski)). Moskva: Эksmo. ISBN 978-5-699-13732-9. 
  • Gordюkov, Nikolaй (1994). Pervыe reaktivnыe istrebiteli Suhogo (na jeziku: (jezik: ruski)). Moskva: Polygon. str. 26–35. ISBN 978-5-88541-003-8. 
  • Antonov, Vladimir (1996). OKB Sukhoi (na jeziku: (jezik: engleski)). Gordon, Yefim & others. Midland: Leicester. ISBN 978-1-85780-012-8. 
  • Donald, David (1997). The Complete Encyclopedia of World Aircraft (na jeziku: (jezik: engleski)). NY: Barnes & Noble. ISBN 978-18-9410-224-7. 
  • Donald, David (2000). The Encyclopedia of World Military Aircraft (na jeziku: (jezik: engleski)). NY: Barnes & Noble. 
  • Gunston, Bill (1995). The Osprey Encyclopaedia of Russian Aircraft 1875—1995 (na jeziku: (jezik: engleski)). London: Osprey. ISBN 978-1-85532-405-3. 
  • Gunston, Bill (1995). The Encyclopedia of Modern Warplanes (na jeziku: (jezik: engleski)). New York: Barnes & Noble. 
  • Rendall, David (1999). Jane's Aircraft Recognition Guide (na jeziku: (jezik: engleski)) (2nd izd.). London: Harper Collins Publishers. ISBN 978-00-0470-980-2. 
  • Monro, Bob (1995). Jane's Combat Aircraft (na jeziku: (jezik: engleski)). Chant, Christopher. Glasgow: Harper Collins Publishers. 
  • David, Isby,C (1997). Jane's Fighter Combat in the Jet Age (na jeziku: (jezik: engleski)). London: Harper Collins Publishers. 
  • Shavrov, V.B. History of the aircraft construction in the USSR (na jeziku: (jezik: engleski)). ISBN 978-5-217-02528-2. 
  • Green, W (2001). The Great Book of Fighters. Swanborough, G. MBI Publishing. ISBN 978-0-7603-1194-3. 
  • Winchester, Jim (2006). Military Aircraft of the Cold War (na jeziku: (jezik: engleski)). San Diego, CA: Thunder Bay Press. 
  • Taylor, Michael (1996). Brassey's World Aircraft & Systems Directory 1996/1997 (na jeziku: (jezik: engleski)). London: Brassey's. 
  • Taylor, Michael (1999). Brassey's World Aircraft & Systems Directory 1999/2000 (na jeziku: (jezik: engleski)). London: Brassey's. 
  • Marck, Bernard (1997). Historie de L'aviation. Paris: Flammarion. ISBN 2-08-010038-6. 
  • Sharpe, Michael (2012). „Bombers”. Military Aircraft (na jeziku: (jezik: engleski)). Charlottesville USA: Taj Books International LLC. str. 124. ISBN 978-1-84406-224-9. 
  • Simons, David; Withington, Thomas. Die Geschichte der Fligerei (na jeziku: (jezik: nemački)). Bath: Parragon Books Ltd. ISBN 978-1-4054-8950-8. 
  • Geer, Wayne (1994). High-Tech-Flugzeuge (na jeziku: (jezik: nemački)). Berlin: Mittler. ISBN 3-8132-0452-9. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Suhoj Su-27 na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сухој_Су-27&oldid=27809040”