Fluorescentna sijalica

Magnetna prigušnica

Fluorescente svjetiljke

Fluorescentna cijev je svetlosni izvor u kojem se vidljiva svetlost dobija na fluorescentnom sloju pobuđenim ultraljubičastim zračenjem koje nastaje električnim izbojem u smeši plemenitih gasova. U odnosu na običnu sijalicu odlikuje je veći stepen pretvaranja električne energije u svetlost i duži životni vek.

Fluorescentna sijalica je sijalica slična kompaktnoj fluorescentnoj sijalici. Razlika je u postavljanju, načinu rada i veličini. Koriste se u kancelarijama, u školama i u drugim objektima. One u sebi sadrže gas i malu količinu žive (u miligramima se meri količina Hg). Prilikom završetka radnog veka fluo cevi se moraju reciklirati zbog sadržaja toksičnih elememnata kao što su živa i fosfor. Zbog prisutnosti fosfora staklo je belo.

Na električnu mrežu se spaja preko predspojne naprave - najčešće je to prigušnica, iako se sve više koriste i elektronske predspojne naprave kojima se zbog rada na višoj frekvenciji izbegava neugodno oscilovanje, a povećava se i korisnost.

Često se krivo naziva neonska cev, što je korektan naziv samo za cevi bez žive i fluorescentnog sloja. Uobičajeni naziv za kompaktnu izvedbu s integriranom elektronskim predspojnom napravom i E27 podnožjem je štedna sijalica.

Istorijske činjenice

Vrh, dve štedne fluorescentne svetiljke. Dole, dve ravne fluorescentne svetiljke. Šibica je prikazana radi veličine

Otkriće

Fluorescencija nekih stena i minerala je bila primećena stotinama godina pre nego što je bila objašnjena. Sredinom 19. veka, eksperimenti su pokazali da će se pojaviti slaba svetlost na nekim staklenim posudama, ako se kroz njih pusti električna struja. Među prvima koji su objasnili tu pojavu je bio irski naučnik Džordž Gabrijel Stoks, sa Univerziteta u Kembridžu, koji je nazvao tu pojavu „fluoroscencija”, nakon što je primetio da mineral fluorit može jako da svetli, pogotovo zbog svojih nečistoća. Povezanost između električne struje i svetlosti su dalje razvili britanski naučnici Majkl Faradej i Džejms Klerk Maksvel tokom 1840-ih.

Malo toga se dalje razvijalo, sve do 1856. kada je nemački duvač stakla Hajnrih Gajsler stvorio živinu vakuumsku pumpu, iz koje je isisao više vazduha nego iko pre toga. Kada bi se propustila električna struja kroz Gajslerovu cev, pojavilo bi se jako zeleno svetlo na staklenim zidovima, blizu katode. Zbog svojih zanimljivih svetlosnih efekata, počela se koristiti u zabavnim parkovima. Jedan od prvih naučnika, koji je počeo da vrši eksperimente sa Gajslerovom cevi, bio je Julijus Pliker, koji je primetio da se položaj svetla menja, ako je u blizini neki izvor elektromagnetskog polja. Aleksandar Edmon Bekerel je primetio 1859. da neke materije odbijaju svetlost, kada se smjeste unutar Gajslerove cevi i prvi je počeo da vrši eksperimente sa fluorescentnim materijama. Ispitivanja sa Gajslerovom cevi su se nastavila, a počele su se dobivati sve bolje i efikasnije vakuumske pumpe. Sav napredak u eksperimentima doveo je do otkrića elektrona 1897. godine, koji je otkrio Džozef Džon Tomson.

Prve gasne svetiljke

Dok se Bekerel više bavio naučnim eksperimentima, Tomas Alva Edison je radio na razvoju fluorescentnog svetla za komercijalnu primenu. Godine 1896. je izumeo fluorescentnu svetiljku, u kojoj se nalazilo jedinjenje kalcijum volframat, a pobudu je vršio s rendgenskim zrakama. Iako je dobio za to patent 1907. godine, s proizvodnjom nikad nije započeo. Nikola Tesla je sprovodio slične eksperimente, s visokofrekventnim fluorescentnim svetiljkama tokom 1890-ih, koje su davale zelenkastu svetlost, ali takođe nije postigao komercijalni uspeh.

Edisonov zaposlenik, Danijel Makfarlan Mur je 1895. prikazao svetiljke duge 2 do 3 metra, koje je punio s ugljen dioksidom ili azotom, i dobijao je belo ili ružičasto svetlo. Budući da su takve svetiljke bile jako komplikovane, na tržištu je više uspeha imala obična volframova električna sijalica.

Godine 1901. Piter Kuper Hjuit je otkrio svetiljku sa živinim parama, koja je za razliku od Murove svetiljke, radila s puno nižim naponima. Te su svetiljke već imale bolji stepen korišćenja od električne sijalice, ali budući da su davale plavo-zelenkasto svetlo, nisu našle širu primenu.

Prve neonske svetiljke

Svetlo antimikrobne svetiljke

Godine 1898. je prvi put neon izdvojen iz okolnog vazduha. Kada su ga stavili u Gajslerovu cev, davao je jako crveno svetlo. Prve vrste su bile istog oblika kao i danas ali su bile prozirne i isijavale su ljubičastu, a mogle su i crvenu boju. Bile su antimikrobne kao prve vrste.

Oko 1910. godine, francuz Žorž Klod je počeo da razvija neonske cevi, koje su 30-ih prošlog veka bile glavni izvor osvetljenja u Francuskoj. On je punio cevi, osim neonom, s argonom i živinim parama, ali kako su imale manji stepen iskorišćenja od električne sijalice, počele su se koristiti za reklame. Klod je uspeo da usavrši elektrode na svetiljkama. Osim toga, usavršio je i fluorescentni premaz unutar cevi.

Komercijalni uspeh fluorescentnih svetiljki

Godine 1934, Artur Holi Kompton izvestio je o prvim uspešnim eksperimentima s fluorescentnim svetiljkima. Na osnovu tog izveštaja, Džordž E. Inman, sa svojim timom iz firme General Elektrik je napravio prvi prototip, koji se kasnije nakon poboljšanja uspeo da se probije na tržištu.

Princip rada

Starter u kućištu

Uključenje neonke

Kada se svjetiljka upali, električna snaga zagrejava katodu dovoljno da izbaci elektrone. Ti elektroni sudaraju se s atomima plemenitih gasova, koji se jonizuju, unutar žarne niti unutar cevi, da bi se tako stvorila plazma postupkom udarne jonizacije. Kao rezultat nastaje jonska lavina, čime provodljivost plemenitog gasa naglo raste, dopuštajući da više električne struje teče kroz svetiljku.

Osnovni način kako se električna energija pretvara u svetlosnu energiju kod fluorescentnih svetiljki, zasniva se na neelastičnom sudaranju elektrona. Ulazni elektroni s katode sudaraju se s atomima žive u gasu. Ako slobodni elektron ima dovoljnu kinetičku energiju, onda on prenosi tu energiju na elektrone u spoljnoj orbiti atoma, uzrokujući da on skoči privremeno na viši energetski nivo. Viši energetski nivo elektrona u atomu žive je nestabilan, tako da se elektron vraća na niži energetski nivo, koji je stabilniji, i pri tome emituje foton. Većina fotona koja izlaze iz atoma žive imaju talasnu dužinu od 253,7 nm i 185 nm. Ti atomi nisu vidljivi za ljudsko oko, jer se nalaze u ultraljubičastom području. Te fotone zatim upijaju elektroni u fluorescentnom sloju na unutrašnjoj strani cevi, koji emituju fotone u vidljivom području za ljudsko oko. Razlika u energiji između ulaznog elektrona s katode i izlaznog fotona s fluorescentnog sloja, pretvara se u zagrejavanje fluorescentnog sloja.

Građa svetiljke

Fluorescentna svetiljka sadrži gas koji ima pare žive i argona, ksenona, neona ili kriptona pod niskim pritiskom. Pritisak unutar cevi je oko 0,3% atmosferskog pritiska vazduha. Unutrašnja površina cevi je prevučena fluorescentnim (a često i fosforescentnim) premazom, koji se izrađuje od mešavine različitih metalnih soli i soli retkih zemalja. Lukovica elektrode je obično napravljena od zavojite niti volframa i naziva se katoda, jer joj je prvenstvena uloga izbacivanje elektrona. Zbog toga, katoda je obično prevučena s mešavinom barijum, stroncijum i kalcijum oksida, da bi imala nisku termoelektronsku temperaturu.

Fluorescentne svetiljke su cevi dužine obično od 100 mm do 2,43 m. Ponekad se cevi savijaju u krug ili u obliku slova „U”. Fluorescentne štedne sijalice imaju manji prečnik, i obično se savijaju u spiralu, da bi omogućile veliku količinu svetla u maloj zapremini.

Fluorescentna materija koja emituje svetlo nanosi se kao sloj boje zajedno s organskim rastvaračem. Cev se gre skoro do temperature topljenja stakla da bi se izbacili organski sastojci i da bi se fluorescentna materija slepila sa zidom cevi nakon hlađenja. Veoma je važna pažljiva kontrola veličine zrna fluorescentnog sloja; velika zrna, 35 μm ili veća, stvaraju veoma slab sloj, dok premala zrna, 1 μm ili manja, ne mogu stvoriti jako svetlo. Najbolja zrna su veličine 10 μm. Premaz mora biti dovoljno debeo da uhvati svo ultraljubičasto zračenje sa žive, ali ne i toliko debeo da upije previše vidljive svetlosti.

Uticaj temperature

Fluorescentna svetiljka s predgrejavanjem. A: Fluorescentna cev, B: Izvor napajanja (+220 V), C: Starter, D: Prekidač (bimetalni termostat), E: Kondenzator, F: Žarna nit, G: Prigušnica

Na rad svjetiljke jako utiče temperatura na katodi, jer ona je povezana s delomičnim pritiskom živinih para unutar cevi. Svaka svetiljka ima malu količinu žive, koja mora ispariti, da bi se stvorilo svetlo. Kod niskih temperature, živa je u obliku raspršenih kapljica. Kako se svetiljka greje, živa se pretvara u paru. Kod viših temperatura, samoapsorpcija smanjuje doprinos žive i svetla. Budući da se živina para kondenzira na najhladnijim mestima, mora se svetiljka vrlo pažljivo konstruisati, da se izbegne kondenzacija živinih para. Da bi se to umanjilo, koristi se obično amalgam, a to je spoj žive i drugih metala, čime se pritisak živine pare smanjuje, a radna temperature se može povećati. Ipak, katoda ostaje „hladna tačka” i mora se pažljivo kontrolisati konstrukcija da se spreči izlazak žive iz amalgama i kondenzacija na hladnijim mestima.

Gubici

Živa pod niskim pritiskom emituje 65% od ukupnog zračenja, na 254 nm liniji i 10 – 20% na liniji 185 nm. To ultraljubičasto zračenje zatim upija fluorescentni premaz, koji emituje konačno vidljivu svetlost. Fluorescentni premaz, zajedno sa staklom cevi, sprečava izlazak štetnih UV zraka. Samo se deo ulazne električne energije pretvara u korisno svetlo. Jedan deo se gubi grejanjem prigušnice, koja bi trebala da ima efikasnost oko 90%. Pad napona na elektrodama je stalan. Jedan deo energije su gubi na živinu paru, ali oko 85% se pretvata u UV zrake i vidljivu svetlost. Gubici nastaju i kada se UV zraci pretvaraju u vidljivu svetlost na fluorescentnom premazu. Kod novije generacije svetiljki, na 100 ulaznih fotona UV zraka, dobije se 86 fotona vidljive svetlosti. Budući da ulazni UV fotoni imaju energiju 5,5 eV, a izlazni fotoni vidljive svetlosti oko 2,5 eV, tako se iskoristi samo 45% UV energije.

Svetiljke s hladnom katodom

Pogled na žarnu nit kod UV-C germicidne cevi

Velika većina fluorescentnih svetiljki imaju elektrode koje rade u obliku termoelektronske emisije, to znači da ostvaruju dovoljno visoku temperature, da bi mogle osloboditi elektrone. Postoje i takve fluorescentne svetiljke koje rade s hladnim katodama, na nižim temperaturama od temperature termoelektronske emisije, dovoljne da oslobode elektrone i bez posebnog premaza. To ne znači da su elektrode hladne, u stvari one su još uvek vrlo tople. Zbog toga je njihov vek trajanja puno duži. Obično se koriste kao pozadinsko svetlo kod LCD ekrana.

Hladne katode su u biti manje efikasne, jer je potreban veći pad napona u cevi između elektroda. Povećani pad napona dovodi do većeg rasipanja energije u cevi, ali to ne dovodi do povećanog izlaza svetlosti. Povećano rasipanje energije u cevi znači da takve fluorescentne svetiljke trebaju da rade pod manjim opterećenjem od normalnih, mogu se proizvesti s dužim cevima, pa čak se mogu staviti više njih u seriju. Cevi se mogu lakše savijati u posebne oblike, i mogu se brzo paliti i gasiti

Pokretanje ili start

Atomi žive trebaju biti jonizovani pre nego što svetiljka počne da radi. Kod malih svetiljki nije potrebno puno napona da se pokrene rad, ali za dugačke cevi potreban je dodatni napon, ponekad reda veličine hiljadu volti.

Prekidač starta s predgrevanjem (engl. switch start/preheat)

Ta tehnika koristi kombinaciju žarne niti i katode, na svakom kraju cevi, zajedno s mehaničkim ili automatskim prekidačem, koji u početku povezuje žarnu nit u seriju s prigušnicom i tako žarnu nit predgrejava pre samog izbijanja elektrona. Taj sistem je standardan za ulazne napone 200 – 240 V.

Automatski tinjajući starter ima malu tinjalicu, koja se puni neonom ili argonom, s bimetalnom elektrodom. Kada se uključi struja, tinjalica zagreje gas u starteru i bimetal se savija prema elektrodi. Kada dotakne elektrodu, dve žarne niti i prigušnica se spojaju u seriju na ulaznom naponu. To uzrokuje da žarne niti počnu da izbacuju elektrone zbog termoelektronske emisije. U tinjalici startera, bimetal se odmakne i gas se počne hladiti. Induktivni otpor sa prigušnice omogućava visoki napon neophodan da se svetiljka pokrene. Starter ima dodatno jedan kondenzator, povezan paralelno s tinjalicom, radi pružanja dužeg radnog veka elektrodi. Kada svetiljka počne da svetli, katoda je dovoljno topla i starter se uključuje. Osim toga, radni napon svetiljke nije dovoljan da uključi ponovo tinjalicu. Međutim, ponekad se tinjajući starter uključi par puta, pre nego se katoda dovoljno ugreje.

Elektronski starteri koriste puno kompliciraniji način da predgreju katodu, obično specijalno konstruisan poluprovodnički prekidač. Oni se programiraju sa predefinisanim vremenom predgrejavanja, obično unutar 0,3 sekunde.

Trenutni starter (engl. instant start)

230 V prigušnica za 18–20 W

U nekim slučajevima, visoki napon se koristi direktno za pokretanje svetiljke. Mogu se prepoznati po dodatnom pinu na krajevima cevi. Jeftina oprema s ugrađenom elektronskom prigušnicom stvara trenutni start, iako to smanjuje vek trajanja svetiljke.

Hitar starter (engl. rapid start)

Novija vrsta startera koristi žarnu nit unutar prigušnice, i tako hitro zagrejava katodu s niskim naponima. Taj starter ne koristi vršni napon, već svetiljka mora biti smeštena blizu uzemljenog reflektora da omogući zagrevanje katode. Kod nekih svetiljki, dodatne trake za uzemljenje su spojene na cevi.

Brzi starter (engl. quick start)

On koristi mali autotransformator da greje žarne niti kad se prekidač uključi. Nakon pola sekunde se grejanje smanji. Autotransformator se može smeestiti s prigušnicom ili kao posebna jedinica. Cijevi trebaju biti ugrađeni u blizini uzemljenih metalnih reflektora.

Polurezonantni starter (engl. semi-resonant start)

Svetlo sa fluorescentne svetiljke se reflektuje sa CD diska pokazujući pojedine boje.

Ovaj tip startera je otkrilo preduzeće Thorn Lighting za upotrebu na T12 fluorescentnim svetiljkama. Koristi dvostruko namotani transformator i kondenzator. Kod pokretanja taj starter stvori dvostruko veći napon od radnog napona. Kako se elektrode zagrejavaju, nakon 3 – 5 sekundi, sveetlo dobije puni sjaj i zatim napon pada na normalnu vrednost. Zbog veće cene, koristi se uglavnom kod industrijskih instalacija. Posebno je pogodan u hladnim uslovima.

Elektronska prigušnica (engl. electronic ballast)

Elektronska prigušnica koristi tranzistore da bi promenila frekvenciju glavnog izvora u visokofrekventnu naizmeničnu struju, a isto za regulaciju protoka struje kroz svetiljku. Prednost je takođe što visokofrekventna struja povećava iskoristljivost svetiljke. Na frekvencijama od 10 kHz, efikasnost se poveća i do 10% u odnosu na normalnu svetiljku.

Fluorescentni sloj i spektar emitovanog svetla

Spektar svetla emitiranog s fluorescentne svetiljke je kombinacija svetla direktno emitovanog sa živinih para i svetla emitovanog sa fluorescentnog premaza. Spektralne linije dobijene emisijom žive i fluorescentnog materijala daju drukčije svetlo od klasične električne sijalice.

Temperatura boje

Temperature boja različitih električnih svetiljki

Temperatura uzajamno vezanih boja (engl. correlated color temperature – CCT) je mera beline izvora svetlosti, u poređenju sa crnim telom. Električna sijalica ima temperaturu 2700 K, koja je žućkasto bela. Halogene svetiljke imaju 3000 K. Kod fluorescentnih svetiljki odgovarajući CCT se dobiva promenom mešavine unutar cevi. Toplo bela fluorescentna materija ima CCT 2700 K i popularna je za domaćinstva. Neutralno bela fluorescentna materija ima CCT od 3000 do 3500 K. Hladno bela fluorescentna materija ima CCT 4100 K i popularna je za službene prostorije. Postoji i fluorescentna materija koja oponaša dnevno svetlo, ima CCT od 5000 do 6500 K i izgleda modro belo.

Ljudsko oko opaža niže temperature boja puno prirodnije (Kruitofova kriva). Tako se električna sijalica sa CCT 2700 K doživljava kao prirodna, kao i sjajna 5000 K svetiljka, dok bleda 5000 K svetiljka se doživljava kao da je previše bez sjaja.

Indeks upoređivanja boja

Indeks upoređivanja boja (engl. color rendering index - CRI) je mera kako se dobro može osetiti boja koristeći svetlo od izvora, u poređenju sa dnevnim svetlom, iste temperature boje. Po definiciji, CRI električne sijalice je 100. Različite fluorescentne svetiljke imaju CRI od 50 do 99. Tako npr. fluorescentne svetiljke sa premalim CRI imaju fluorescentnu materiju koja emituje premalo crvene boje. Tada koža izgleda premalo ružičasta i time nezdravo.

Sastav fluorescentne materije

Jedno od najneugodnijih svetala dolazi od starije implementacije svetiljke koja je sadržavala halofosfatni tip fluorescentne materije (hemijske formule Ca₅(PO₄)₃(F, Cl): Sb³⁺, Mn²⁺). Taj tip je emitovao uglavnom žutu i plavu boju, a premalo zelene i crvene. CRI je 60.

Od 1990-ih se koriste mešavine većeg kvaliteta, sa višim CRI, tzv. trifosforna mešavina, koja se zasniva na europijumu i terbijumu, koji imaju emisiju svetlosti raspoređenu po celom području vidljive svetlosti. Njegov CRI je od 82 do 99.

Spektri nekih fluorescentnih svetiljki

Tipična fluorescentna svetiljka sa fluorescentnom materijom legura retkih zemalja		Tipična „hladno bela” fluorescentna svetiljka koristi smešu dve legure retkih zemalja, Tb3+, Ce3+: LaPO4 za zelenu i plavu emisiju i Eu: Y2O3 za crvenu. Treba napomenuti da nekoliko vrhova dolazi od žive. To je najčešći model koji se danas koristi.
Spektar UV svetiljki		Obično je samo jedna fluorescentna materija prisutna kod UV svetiljki, koja se sastoji od europijuma – pomešan sa stroncijum fluoroboratom.

Karakteristike

Vrste prigušnica

Postoje magnetna ili obična i elektronska kod koje sijalica ne treperi i odmah se uključi, dok se kod magnetne ne uključi odmah.

Prednosti i mane u odnosu na običnu (inkadescentu sijalicu)

Neonska sijalica troši 5 puta manje struje nego obična sijalica, traje duže, jače sija i manje se greje. Dostupna je u raznim veličinama i temperaturama kao 6500K i 2700K a pojavile su se i nove LED neonke koje troše još manje struje u odnosu na neonske sijalice. To su prednosti.

Obična sijalica isijava punom snagom odmah nakon uključenja, dok fluo cevi ne sijaju odmah jer se moraju ugrejati. Nisu pogodne za često paljenje i gašenje, i kupatila dok klasične jesu, odnosno bolje su klasične na kraće staze.

Cena

Cena se kreće od 50 RSD pa do 4000 RSD u nekim prodavnicama

Proizvođači

UV sijalice

Poznati proizvođači su: Philips, General electric, Osram.

UV Sijalice

Uv sijalice se koriste u solarijumu i za proveru originalnosti novčanice. One isijavaju slabu ljubičastu svetlost.

Novčanica od 500 evra pod ultra-ljubičastom lampom lampom

Gubici

Živa pod niskim pritiskom emituje 65% od ukupnog zračenja, na 254 nm liniji i 10 – 20% na liniji 185 nm. To ultraljubičasto zračenje zatim upija fluorescentni premaz, koji emituje konačno vidljivu svijetlost. Fluorescentni premaz, zajedno sa staklom cevi, spriječava izlazak štetnih UV zraka. Samo se deo ulazne električne energije pretvara u korisno svjetlo. Jedan deo se gubi grejanjem prigušnice, koja bi trebalo da ima efikasnost oko 90%. Pad napona na elektrodama je stalan. Jedan deo energije su gubi na živinu paru, ali oko 85% se pretvara u UV zrake i vidljivu svjetlost. Gubici nastaju i kada se UV zraci pretvaraju u vidljivu svjetlost na fluorescentnom premazu. Kod novije generacije svetiljki, na 100 ulaznih fotona UV zraka, dobije se 86 fotona vidljive svetlosti. Budući da ulazni UV fotoni imaju energiju 5,5 eV, a izlazni fotoni vidljive svetlosti oko 2,5 eV, tako se iskoristi samo 45% UV energije

Veličina kontakata i njihovi nazivi

Postoji 5 veličina, a to su: T5, T8 T10 T12,T17. Fluo cevi tipa T12 se retko mogu kupiti jer su zastarele,glomazne,i zato što se magnetne prigušnice manje koriste tj.zamenjuju se elektronskim prigušnicama kod kojih se stavljau nova grla u koja ne ide starter, u takvo grlo idu cevi vrsta T5 i T8. Cevi T10 i T17 su posebne jer je T10 cev bila namenjena da za istu snagu T12 cevi daje više svetla. T17 cevi se koriste u Americi i spadaju u klasi cevi sa veoma jakim svetlosnim fluksom (VHO,UHO,SHO...). T12 cevi se mogu i danas normalno koristiti,ali se teško nabavljaju u prodavnicama.

Kako ih iskoristiti ako ne rade

Mogu se koristiti da drže neko drvo ili neku mladu i osetljivu biljku za vreme jakog vetra, ali oprezno jer ako se razbiju može se lako poseći na staklo.

Literatura

• van Dulken, Stephen (2002). Inventing the 20th century: 100 inventions that shaped the world : from the airplane to the zipper. New York University Press. str. 42. ISBN 9780814788127. 
• Weeks, Mary Elvira (2003). Discovery of the Elements: Third Edition (reprint). Kessinger Publishing. str. 287. ISBN 9780766138728. Arhivirano iz originala 22. 03. 2015. g. Pristupljeno 01. 02. 2019. 
• Bright, Arthur Aaron (1949). The Electric-Lamp Industry: Technological Change and Economic Development from 1800 to 1947. Macmillan Co. 
• Emanuel Gluskin, “The fluorescent lamp circuit”, (Circuits & Systems Expositions)
• IEEE Transactions on Circuits and Systems, Part I: Fundamental Theory and Applications 46(5), 1999 (529—544).
• Wiebe E. Bijker,Of bicycles, bakelites, and bulbs: toward a theory of sociotechnical change MIT Press, 1995, Chapter 4, preview available at Google Books, on the social construction of fluorescent lighting

Spoljašnje veze

• Popular Science, January 1940 Fluorescent Lamps
• T5 Fluorescent Systems — Lighting Research Center Research about the improved T5 relative to the previous T8 standard
• NASA: The Fluorescent Lamp: A plasma you can use
• Museum of Electric Lamp Technology
• Thayer, R. N. (25. 10. 1991). „The Fluorescent Lamp: Early U. S. Development”. The Report courtesy of General Electric Company. Arhivirano iz originala 24. 3. 2007. g. Pristupljeno 18. 3. 2007. 
• Explanations and schematics of some fluorescent lamps