Frančesko II Gatiluzio
| Frančesko Gatiluzio | |
|---|---|
 Bronzani denari Frančeska Gatiluzija. | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | oko 1365. |
| Mesto rođenja | Lezbos, Vizantijsko carstvo |
| Datum smrti | 26. oktobar 1403/1404. |
| Mesto smrti | Lezbos, Vizantijsko carstvo |
| Porodica | |
| Supružnik | nećaka Manojla II Paleologa |
| Potomstvo | šestoro dece (vidi dole) uključujući i Irinu Gatiluzio |
| Roditelji | Frančesko I Gatiluzio Marija Paleologina, sestra Jovana V Paleologa |
| Dinastija | Gatiluzio |
| Gospodar Lezbosa | |
| Period | 1384-1404 |
| Prethodnik | Frančesko I Gatiluzio |
| Naslednik | Jakopo Gatiluzio |
Frančesko II Gatiluzio (oko 1365. - 26. oktobar 1403/1404) je bio drugi gospodar Lezbosa iz dinastije Gatiluzio. Vladao je od 1384. do svoje smrti.
Biografija[uredi | uredi izvor]
Frančesko, rođen kao Đakomo, bio je sin Frančeska I Gatiluzija i Marije, sestre Jovana V Paleologa. Pripadao je dinastiji Gatiluzio. Lezbos je 6. avgusta 1384. godine pogodio jak zemljotres. Među poginulima su bili i Frančesko I Gatiluzio i njegova dvojica najstarijih sinova, Andronik i Dominiko. Treći sin, Đakomo, je preživeo. U vreme zemljotresa, on je spavao, zajedno sa svojim bratom, u kuli zamka, ali je sledećeg dana pronađen u vinogradu u dvorištu zamka. On je nasledio svoga oca kao Frančesko II. Kako je bio maloletan, upravu nad Lezbosom preuzelo je regent, Frančeskov ujak Nikolo Gatiluzio.[1]
Regentstvo Nikola Gatiluzija trajalo je tri godine. Nikolo se potom vratio na svoje posede.[2] Po svedočenju njihovog zajedničkog prijatelja, Dimitrija Kidona, Frančesko je dozvolio Manojlu Paleologu da se skloni na Lezbos na dva meseca leta 1387. godine, kada je ovaj morao da pobegne iz Soluna. Ipak, nije hteo dozvoliti Manojlu da se skloni unutar zidova Mitilene, kako ne bi izazvao bes osmanskog sultana Murata I.[3]
Novembra 1388. godine Frančesko se pridružio savezu Hospitalaca, Đenovljana sa Hiosa, Džejmsa I od Kipra i Đenovljana sa Galate protiv sultana Murata. Na leto 1396. godine Pera je opsednuta od strane vojske Bajazita I. Frančeskove galije stacionirale su se u Zlatnom rogu. Đenovljani su molili Frančeska za pomoć. Kasnije je gospodar Lezbosa pomagao Mlečanima u pravljenju planova za oslobađanje Carigrada.[2] Frančesko, kao i njegov ujak Nikolo, su otkupili brojne zarobljenike nakon bitke kod Nikopolja 1396. godine; od ukupne sume od 200.000 dukata, njih dvojica su dali 150.000.[4]
Ovaj potez gospodara Lezbosa, kao i položaj samog ostrva, rezultirali su time da je ostrvo u narednom periodu postalo znatno posećenije od značajnih ličnosti sa zapada. Ruj Gonzales de Klaviljo, ambasador Henrija III od Kastilje, na putu ka zemljama Tamerlana 1403. godine zaustavio se na Lezbosu. Zapisao je da je upoznao vizantijskog cara Jovana VII Paleologa u svojoj domovini. Klaviljo takođe napominje da je lepo primljen na ostrvu.[5]
Ime Frančeskove supruge nije poznato. Njen identitet otkriven je zahvaljujući pisanju Konstantina Filozofa, biografa srpskog despota Stefana Lazarevića, koji je svoje delo pisao oko 1431. godine. On je zabeležio da je Stefanova supruga Jelena Gatiluzijo ćerka "nećake vizantijskog cara Manojla". Tako je ćerka Frančeska Gatiluzija bila povezana sa Paleolozima. Koja nećaka cara Manojla je bila žena Frančeska Gatiluzija nije poznato.[6]
Frančesko je umro na neobičan način. Ujeo ga je škorpion. Od težine gomile koja je utrčala u sobu da mu pruži pomoć drveni pod je popustio pod težinom i srušio se. Frančesko je umro od posledica pada, a ne od otrova.[7]
Potomstvo[uredi | uredi izvor]
Frančesko Gatiluzio je imao šestoro dece:
- Jakopo Gatiluzio, vladao Lezbosom od 1403/4. do 1428. godine.
- Dorino I Gatiluzio, vladao Lezbosom od 1428. do 1455. godine.
- Palamede Gatiluzio, vladao Enosom od 1409. do 1455. godine.
- Irina Gatiluzio, udala se za Jovana VII Paleologa, oca Andronika V Paleologa.
- Jelena Gatiluzio, udala se 1405. godine za srpskog despota Stefana Lazarevića.
- Katarina Gatiluzio, udala se za Pjetra Grimaldija, barona Bijeja.
Frančesko je imao i jednog nezakonitog sina, po imenu Đorđo. On je bio primalac jednog pisma vizantijskog cara Manojla II Paleologa. Bio je izaslanik Frančeska vojvodi Burgundije septembra/oktobra 1397. godine.[8]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ William Miller, "The Gattilusj of Lesbos (1355–1462)", Byzantinische Zeitschrift 22 (1913), p. 411f
- ^ a b Miller, "The Gattilusj", p. 412
- ^ Dennis, The Letters of Manuel II Palaeologus (Washington, D.C.: Dumbarton Oaks, 1977), p. 204 n. 1
- ^ Miller, "The Gattilusj", p. 413
- ^ Narrative of the Embassy of Ruy Gonzalez de Clavijo, translated by Clements R. Markham (London: Hakluyt Society, 1859), pp. 23ff
- ^ Anthony Luttrell, "John V's Daughters: A Palaiologan Puzzle", Dumbarton Oaks Papers, 40 (1986), p. 104
- ^ Miller, "The Gattilusj", p. 417
- ^ Dennis, Letters of Manuel II, pp. xliv, 164ff
Literatura[uredi | uredi izvor]
- T. Ganchou, Valentina Doria, épouse de Francesco II Gattilusio, seigneur de l'île de Mytilène (1384–1403), et sa parenté. Le Lesbian puzzle résolu, in Nuova Rivista Storica LXXXVIII, 2004, p. 619-686.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- "The Lesbian ancestors of Prince Rainier of Monaco, Dr. Otto von Habsburg, Brooke Shields and the Marquis de Sade" by William Addams Reitwiesner, an extensive article on the Gattilusio and their descendants
- His entry in "Bizarre deaths in History"
- Marek, Miroslav. „Gattilusio family”. Genealogy.EU. Arhivirano iz originala 19. 09. 2020. g. Pristupljeno 12. 11. 2019.
- Marek, Miroslav. „A listing of the line of Grimaldi-Bueil, descendants of Francesco II”. Genealogy.EU.
