Franja Šistek

Franja Šistek
Datum rođenja	1854.
Datum smrti	1907.

Franja Šistek (češ. František Šistek, 1854 — 1907) bio je rudar, inženjer rudarstva, pronalazač i prvi direktor Borskih rudnika.

Biografija

Rođen je 1854. godine u Plzenju, najvećem gradu u zapadnoj Češkoj, poznatom po razvijenoj mašinskoj industriji i industriji gvožđa, čelika, nafte i uglja.

Iz rodne Češke, koja je u to vreme bila pod Austrougarskom, došao je osamdesetih godina 19. veka u malu, siromašnu, ratovanjem iscrpljenu i besputnu Srbiju.

Nakon dobijene nezavisnosti na Berlinskom kongresu 1878. godine, u agrarnoj Srbiji osnivaju se prva industrijska preduzeća. Za razvoj industrije bio je potreban ugalj, te se interesovanje javilo najpre za rudnike uglja i to uglavnom kod stranih ulagača. Zato su prva rudarska prava u Srbiji data strancima za ugljenokope.

Kako je Vajfertu bio potreban ugalj za sopstvena preduzeća, prvenstveno za pivare u Beogradu i Pančevu. Već tada bio je poznat u Srbiji kao veleindustrijalac, čija je krilatica bila: „Moje dete je srpska industrija”, kako je zabeležio Feliks Kanic.

Na poziv Đorđa Vajferta, koji je bio vlasnik povlastice rudnik uglja u Kostolcu, Franja Šistek osamdesetih godina 19. veka dolazi u Srbiju.

Njegovo ime upisano je u istoriju Bora i borskog rudarstva.

Karijera

Rukovodio je eksploatacijom ugljenokopa u Kostolcu i vrlo brzo pokazao stručnost i smisao za dobru organizaciju u poslu. Zahvaljujući njemu, kostolački rudnik ubrzo je postao najbolje uređen rudnik uglja u Srbiji. Zahvanjujući stručnosti Šisteka, rudnik je dobio najmoderniju radničku koloniju, stručnog upravnika, računovođu, nadzornika i 44 radnika. Za svoj rad u Kostolcu Šistek je dobio odlikovanje, Orden Takovskog krsta, kao nagradu države za razvoj rudarstva u Srbiji.

Kada krajem devedesetih godina Đorđe Vajfert odlučuje da počne sa istražnim radovima u istočnom delu Srbije, Šistek napušta Kostolac i odlazi u Glogovicu, gde se nalazila hemijska laboratorija za ispitivanje uzoraka rude u ovom području. To su bili rudnici „Sveta Ana” i rudnik u Donjoj Beloj Reci „Sveti Ignjat”. Sve rudarske poslove u ovom delu Srbije Vajfert je poverio Šisteku. Pod njegovim tehničkim rukovođenjem bili su i radovi u selu koje je ležalo na obalama Borske reke. Svojim istraživačima trudio se da otkrije primarna ležišta i zlatonosne žice sa kojih je rečni tok spirao i odnosio zrnca zlata. Tako počinju istraživanja na ovom lokalitetu.

Radovi na istraživanju počeli su 1898. godine pod stalnim nadzorom inženjera Jaroslava Kučera, u koga je Šistek imao puno poverenje kao istraživača, prijatelja i muža svoje sestre. Brzo je ustanovljeno da je na Crvenoj steni (Tilva roš) bilo ranijeg rudarenja. Pronašao je stare istražne radove, delove rudarskog alata, ostake ranijih građevina i antičkog groblja koji su bili dokaz starog naselja, preantičkog, antičkog i rimskog traganja za zlatom.

Četiri godine, sve do 1902. radio je na istraživanju na Crvenoj steni uveren da je blizu zlatnoj žici. Rezultati istraživanja pokazali su da je rudnik siromašan rudom zlata. Sadržao je svega od 0,5 do 3,0 grama zlata po toni kvarca. Iako razočaran, nastavio je sa iskopavanjem i s desne strane Borske reke ispod Dulkanove čuke tražeći zlato. U potkopu na rudnom telu Čoka Dulkan, na oko 120. metru ispod zemlje, oktobra 1902. godine pronađeno je „crveno zlato” – bogato nalazište bakra.

Izabran je za direktora rudnika, proširio eksploataciju i povećao obim rada u veoma teškim uslovima.

Doprinosi

Najpre se izgradio objekat „otvaranja” rudnog tela „Čoka Dulkan”, koji je služio za izvoz rude i servisiranje. Prvih godina većina Šistekovih rudara iz rudnika Rusman prešli su u Bor-selo. Zaposlio je mnogo novih radnika. Radno vreme je bilo desetočasovno.

Prema podacima, 1904. godine iskopano oko 5,5 hiljada tona rude sa prosečnim sadržajem bakra oko 9% . Već naredne godine, 180 radnika je iskopalo duplo više rude, 12 hiljada tona. Ipak, Franja Šistek nije se bavio ciframa koje su se pratile u Parizu, gde se vodilo finansijsko poslovanje.

Rešavao je praktične probleme koji su se ticali proizvodnje, organizacije, uslova rada i obuke radnika. Pokazao je da je sposoban u tehničkom rukovođenju rudnikom, vešt u ophođenju prema ljudima sa kojima je radio, kako sa domaćim tako i sa stanim radnicima.

Zbog svoje jednostavne ljudske prirode bez imalo nadmenosti i prezira, odnos prema radnicima bio je otvoren i pravedan, ponekad čak i zaštitnički jer je bio znatno stariji od radnika koji su radili u rudniku. Obzirom da je bio stranac, trudio se da se njegovo tuđinstvo što manje ističe.

Škola i crkva kao osnova i uslov duhovnog i kulturnog razvoja svakog društva, bile su, prema Šistekovom mišljenju, neophodne borskoj siromašnoj i neprosvećenoj sredini. Zahvaljujući njemu, Uprava rudnika je pomogla izgradnju škole, novčano i potrebnim građevinskim materijalom. Izgradnja škole započeta je polovinom 1904. godine, a završena je u leto 1905. godine. Dobila ime „Kralj Petar”. Kako bi mu se odužili, meštani školskog odbora, uputili su predlog „okružnom načelniku i ministru prosvete i crkvenih dela da se Franja Šistek, direktor borskog rudnika „Sv. Đorđe” odlikuje za trud oko podizanja nove školske zgrade u Boru”. Kako su se u Parizu vodile finansije, donosili planovi i pisali izveštaji o proizvodnji, a u Boru se proizvodilo, spona između Pariza i Bor-sela bio je Franja Šistek. Njegova odgovornost prema ljudima koji su ga plaćali ogledala se u profesionalnom odnosu prema radu, izvršenju planova i sprovođenju odluka. Radio je za platu kao i ostali radnici i nije bio bogat čovek.

Kao obrazovan čovek, Šistek je umeo da prepozna istorijsku i kulturnu vrednost delova alata i posuđa, te su pronađeni predmeti sa pažnjom izdvojeni da bi ih Đorđe Vajfert poklonio beogradskom Narodnom muzeju.

Poslednji dani

Do svojih poslednjih dana života, radio je i rukovodio rudnikom.

Umro je iznenada od srčanog napada u svojoj 53. godini.

Obučen u svečano rudarsko odelo, sa rudarskim obeležjima, i položen u bakarni kovčeg.

Sahranjen je na starom borskom groblju 17. maja 1907. godine. Sahrani je prisustvovao broj radnika i seljaka iz Bora i okolnih sela.

Vest o njegovoj smrti objavili su Rudarski glasnik i beogradske Večernje novosti.

Znamenitosti

Na jednom od kružnih tokova u Boru, postavljen je spomenik Franji Šisteku.

Jedna od ulica nosi ime Inženjera Šisteka.

Literatura

• Dragica Radetić, "Franja Šistek: (1854—1907)", Beležnica god. 6, br. 10 (proleće/leto 2004). str. 36-42
• Bor i okolina, 1–2, Bor 1973/75.; Bor: 1903–1953, Bor 1953.
• Vasilije Simić, Istorijski osvrt na rudarstvo bakarnog rudišta u Boru, Bor 1964.; Vasilije Simić, Razvoj ugljenokopa i ugljarske privrede u Srbiji, Beograd 1958.
• Cvetko Kostić, Bor i okolina, Beograd 1962.
• Momčilo Stanković, Borski rudnik 1903–1973.
• Tatomir Vukanović, Rečnik drevnog rudarstva u zemljama centralnog Balkana 12–18. v.
• Žarko Milošević, Osnovno školstvo opštine Bor, Bor 1991.
• Božin Jovanović, Privreda timočke krajine 1940–1990, Bor 1995.
• Slobodan Lj. Jovanović, Bor: istorijski putokazi, Bor 2001.
• Feliks Kanic, Srbija: zemlja i stanovništvo, knj. 2, Beograd 1985.
• Rade Kojdić, Otkriće i eksploatacija borskog ležišta bakra, Bor 1999.
• Dušanka Maričić, Odlikovanja Srbije, Crne Gore, Jugoslavije i Republike Srpske: katalog izložbe, Beograd 2002.
• Miroslav Radulović, Sto godina RTB-a Bor, Bor 2003.

Izvori

1. [https://web.archive.org/web/20110519173408/http://%5bhttp/ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. maj 2011)://www.digitalnizavicaj.com/index.php?query=ispisTextaIzKolekcije&idTexta=17 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. novembar 2016) Dragica Radetić, "Franja Šistek: (1854—1907)", Beležnica god. 6, br. 10 (proleće/leto 2004). str. 36-42]]

Spoljašne veze

• ...inženjer Franja Šistek, jedini čovek koji je uspeo da ukroti homoljske hajduke. "Vreme", 27. jul 1938