Španski građanski rat

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Španski građanski rat

Kolaž slika španskog građanskog rata
Vreme17. jul 1936. — 1. april 1939.
Mesto
Kontinentalna Španija, Španski Maroko, Španska Sahara, Kanarska ostrva, Balearska ostrva, Španska Gvineja, Sredozemno more, Severno more
Ishod

Pobeda nacionalističkih snaga

Sukobljene strane
Republikanci:
* Anarhisti
* Komunisti
Podrška:
* Sovjetski Savez SSSR
* Meksiko Meksiko
* Internacionalne brigade
 Nacionalisti:
* Falanga
Podrška:
* Legija Kondor
* Nacistička Nemačka
* Fašistička Italija
* Portugal
Komandanti i vođe
Manuel Azanja
Huan Negrin
Fransisko Largo Kabaljero
Visente Roho
Huan Modesto
Huan Ernandes Saravija
Hose Mijaha
Enrike Lister
Francuska Andre Marti
Sovjetski Savez general Valter		 Fransisko Franko
Emilio Mola †
Hose Sanhurho †
Gonsalo Kipo de Ljano
Huan Jagve
Fidel Davila
Jačina
450.000 boraca
350 aviona
200 artiljerijskih baterija		 600.000 boraca
600 aviona
290 artiljerijskih baterija
Žrtve i gubici
175.000 vojnika[1]
100.000—130.000 civila ubijeno na teritoriji pod kontrolom Nacionalista[2]		 110.000 vojnika[1]
50.000 civila ubijeno na teritoriji pod kontrolom Republikanaca[3]
ukupno stradalo oko 500.000 ljudi

Španski građanski rat je bio sukob u kome su se aktuelna Druga španska republika i levičarske grupe borile protiv pobune desničarskih fašista i nacionalista predvođene generalisimusom Fransiskom Frankom, koji je u državnom udaru uspeo da svrgne republikansku vladu i uspostavi diktaturu. Ovaj sukob je bio rezultat kompleksnih političkih, ekonomskih i kulturnih podela između, kako je to poznati španski pisac i pesnik, Antonio Mačado opisao, dve Španije.

Republikance je činio dijapazon levo orijentisanih grupacija koje su se kretale od centrista koji su podržavali izbornu demokratiju, do pobornika komunističkih ili anarhističkih revolucionarnih promena; njihova snaga je imala prvenstveno urbani (mada su među njima bili i seljaci bezemljaši) i sekularni karakter, a bili su posebno jaki u Kataloniji i u relativno konzervativnoj Baskiji — dva regiona kojima je republikanska vlada dala veliku autonomiju. Fašistički pobunjenici koji su na kraju izvojevali pobedu imali su prvenstveno podršku velikih i bogatih zemljoposednika i crkve, koji su podržavali centralizaciju vlasti. Vojna taktika ovog rata je u mnogo aspekata nagovestila akcije u Drugom svetskom ratu.

Iako je rat trajao samo tri godine, politička situacija je već bila zategnuta i puna nasilja u prethodnih nekoliko godina. Broj žrtava je sporan; procene najčešće govore o brojci između 500.000 i 1.000.000 mrtvih. Mnoge od ovih žrtava, međutim, nisu bile rezultat borbenih dejstava, već posledica brutalnih masovnih pogubljenja koja su činile obe strane. Rat je počeo vojnim ustancima širom Španije i njenih kolonija, koji su bili praćeni republikanskim represalijama protiv onih koji su smatrani saveznicima pobunjenika: crkve. Činjeni su masakri nad katoličkim sveštenstvom, crkve i manastiri su bili spaljivani. Dvanaest biskupa, 283 kaluđerice, 2.365 kaluđera i 4.184 sveštenika je ubijeno.[2] U osvit rata, Frankov režim je inicirao temeljno čišćenje španskog društva od svega što je imalo veze s levičarskim partijama i uopšte svega što je bilo povezano s Drugom republikom, uključujući trgovačke sindikate i političke partije. Arhive su bile zaplenjene, izvođeni su pretresi kuća, a nepoželjni pojedinci su često zatvarani, proterivani u egzil, ili ubijani.

Nakon rata, španskoj ekonomiji su bile potrebne decenije da se oporavi (vidi špansko čudo). Političke posledice rata su odzvanjale i van granica Španije i podgrevale su strasti u međunarodnim intelektualnim i političkim krugovima. Simpatizeri republikanaca su ovaj rat proglasili borbom između "tiranije i demokratije", ili "fašizma i slobode", i mnogo mladih idealista je tridesetih godina 20. veka stupilo u internacionalne brigade smatrajući da je spasavanje Španske republike idealistički cilj te ere. Frankovi pobornici, međutim, videli su rat kao bitku između „crvenih hordi“ (komunizma i anarhizma) i "hrišćanske civilizacije". Ali ova dva suprotstavljena stava su neizbežno bila prevelika pojednostavljenja: obe strane su imale različite, i često konfliktne ideologije u svojim redovima.

Uvod[uredi | uredi izvor]

Politička pozadina[uredi | uredi izvor]

Od 1934. do 1936, Drugom Španskom Republikom je upravljala koalicija desnice i centra, u kojoj je bila i katolička Confederación Española de Derechas Autónomas (SEDA) kao i liberalni političari. Ova koalicija je stekla vlast po automatizmu nakon što je konzervativna vlada izgubila opštinske izbore 1934. godine. Uoči razbuktavanja socijalnih nemira, vlada je pobegla. Unutrašnje suprotnosti u vladi su dovele do ograničene sposobnosti za delanje i donošenje odluka. U ovom periodu, besneli su generalni štrajkovi u Valensiji i Saragosi, ulični sukobi u Madridu i Barseloni, i rudarski ustanak (Španska revolucija 1934.), koji je silom ugušile trupe generala Lopeza Očoe i legionari kojima je komandovao Huan Jagve (Juan Yagüe), pod upravom ministra rata, Dijega Idalga.

Unutrašnja neslaganja su se gomilala u koaliciji, i sledila je radikalizacija situacije u zemlji. Štrajkovi su bili učestali, nasilje uzelo maha, a komunisti i anarhisti su ubijali klerike, spaljivali crkve i progonili ljude koje su smatrali konzervativnim. Nakon serije kriza vlade, izbori održani 16. februara, 1936. su doveli na vlast vladi Narodnog fronta, koju su podržavale partije levice i centra, a protivila joj se desnica. Nova vlada je bila nestabilna, i 7. aprila 1936, predsednika Niseto Alkala-Zamora (Niceto Alcalá-Zamora) je parlament razrešio dužnosti, i postavio premijera Manuela Azanju za novog predsednika.

Predosećanje sukoba - slika Salvadora Dalija

U ovom periodu rastućih tenzija, prema zvaničnim izvorima, 330 ljudi je ubijeno, a 1.511 je ranjeno u politički motivisanom nasilju; podaci su zabeležili 213 neuspeo pokušaj atentata, 113 generalnih štrajkova, i uništenje 160 religijskih objekata;[3] stvarne cifre mogu biti i više. 12. jula 1936, Hosea Kastilja, poručnika u Jurišnoj gardi i člana Socijalističke partije je ubila radikalna desničarska grupa u Madridu. Narednog dana, grupa oficira Jurišne garde se osvetila ubivši Hosea Kalva Sotela (José Calvo Sotelo), člana parlamenta i jednog od vođa ekstremne antirepublikanske opozicije, kao i bivšeg ministra finansija pod diktaturom Migela Prima de Rivere (Miguel Primo de Rivera). Ovaj atentat je podstakao sledeće događaje.

Dana 17. jula 1936. je počela pobuna konzervativaca, koje se dugo plašila levičarska vlada Narodnog fronta premijera Santijaga Kasaresa Kiroge (Santiago Casares Quiroga). Kasares Kiroga, koji je nasledio Azanju kao premijer je u prethodnim nedeljama oterao u egzil vojne oficire osumnjičene za zaveru, među kojima su bili general Manuel Goded i Ljopis (Manuel Goded y Llopis) i general Fransisko Franko, koji su poslati na Balearska ostrva i Kanarska ostrva, tim redom. Pobuna nije bila samo vojni puč; ona je takođe imala značajnu civilnu komponentu. Pobunjenici su se nadali da će odmah steći kontrolu nad prestonicom, Madridom, i nad svim ostalim značajnim gradovima Španije. Sevilja, Pamplona, Kadiz, Herez de la Frontera, Kordoba, Saragosa i Ovijedo su pali pod kontrolu pobunjenika, ali oni nisu uspeli da osvoje Barselonu i Madrid. Kao rezultat je usledio produženi građanski rat.

Aktivni učesnici rata su pokrivali celu skalu političkih pozicija i ideologija tog vremena. Frankova pobunjenička strana je uključivala fašističke falange, karliste i legitimiste monarhiste; španske nacionaliste; i većinu konzervativaca. Na republikanskoj strani su se borili većina liberala, baskijski i katalonski nacionalisti, socijalisti, staljinistički i trockistički komunisti, i anarhisti raznih ideologija.

Iz druge perspektive, strane se mogu podeliti na pobunjeničku koju je činila većina katoličkog sveštenstva i verujućih katolika (izvan baskijskog regiona), važni elementi vojske, većina zemljoposednika, i mnogi poslovni ljudi. Republikansku stranu je činila većina urbanog radništva, seljaštvo, i veliki deo obrazovane srednje klase, posebno oni koji nisu bili preduzetnici.

Vođe pobune su bili generali Fransisko Franko, Emilio Mola, i Hose Sanhurho (José Sanjurjo). Sanhurho je bio neprikosnoveni vođa ustanka, ali je poginuo u avionskoj nesreći 20. jula, dok se vraćao u Španiju da preuzme kontrolu nad pobunjeničkom stranom. Franko, komandant španske armije od 1933. i već poznati profašista, je pobegao sa Kanarskih ostrva u španske kolonije u Maroku, i tamo preuzeo komandu. Tokom naredne tri godine rata, Franko je bio efektivni komandant svih pobunjenika.

Jedan od glavnih motiva konzervativaca, proglašen u vreme početka njihovog ustanka, bio je da se konfrontiraju sa antiklerikalizmom republikanskog režima, i da odbrane Rimokatoličku crkvu, koja je bila pod udarom zbog svoje podrške monarhiji, i koju su mnogi republikanci krivili za zla u državi. U prvim danima rata crkve, manastiri, i druge crkvene zgrade su bile spaljivane, a republikanske vlasti nisu preduzimale korake kako bi ovo sprečile. Članovi 24 i 26 Ustava republike su zabranjivali jezuite, što je duboko vređalo mnoge konzervativce. Uprkos ovim religioznim pitanjima, baskijski nacionalisti, koji su gotovo svi bili na strani republike, su u većini bili verujući katolici. Papa Jovan Pavle II je kasnije kanonizovao nekoliko ovih mučenika Španskog građanskog rata, koji su bili ubijeni zato što su bili sveštenici ili monasi.

Strano mešanje[uredi | uredi izvor]

Pobuni se suprotstavila vlada (sa trupama koje su ostale lojalne republici), kao i socijalističke, komunističke i anarhističke grupe. Britanska vlada je zvanično ostala neutralna, ali je ipak održavala embargo na uvoz oružja Španiji i aktivno je radila protiv antifašističkog učešća u ratu svojih građana. Zadnji predsednik, Huan Negrin, se nadao da će sa početkom Drugog svetskog rata, evropske sile (najviše Britanija i Francuska) konačno pružiti pomoć, ali ni Britanija ni Francuska nisu podržale republiku. I Fašistička Italija pod Benitom Musolinijem i Nacistička Njemačka pod Adolfom Hitlerom su slale trupe, avione i oružje kao podršku Franku. Italijanska podrška je iznosila preko 60.000 vojnika u vrhuncu rata. Dobrovoljci su dolazili i iz drugih država u podršku fašistima, poput Eoina O’Dafija iz Irske, i katoličkih intelektualaca poput pesnika Roja Kembela. Dana 27. jula 1936. prva eskadrila italijanskih aviona, koje je poslao Benito Musolini, je stigla u Španiju.[4]

Zahvaljujući francusko-britanskom embargu na oružje, vlada republike je mogla da prima pomoć i kupuje oružje samo od Sovjetskog Saveza, koji je bio udaljen hiljadama kilometara, i sam u ekonomskim problemima. Oružje koje je stiglo iz Sovjetskog Saveza je uključivalo 1.000 aviona, 900 tenkova, 1.500 artiljerijskih oruđa, 300 oklopnih vozila, stotine hiljada komada ručnog oružja, i 30.000 tona municije (od koje je određeni procenat bio neispravan). Za isplatu ovog naoružanja, republikanci su iskoristili 500 miliona američkih dolara iz zlatnih rezervi. Na početku rata Španija je po zlatnim rezervama bila četvrta država sveta sa oko 750 miliona dolara [5], mada je određena sredstva zamrzla francuska vlada. Mada su neki tvrdili da je sovjetska vlada bila motivisana željom da proda oružje, i da je naplaćivala iznuđivačke cene [6], treba reći da su Sovjeti takođe poslali više od 2.000 ljudi, mahom tenkovskih posada i pilota koji su aktivno učestvovali u ratu, uključujući i borbe na republikanskoj strani.[4]

Meksiko je takođe slao pomoć republikancima u puškama i hrani. Tokom rata, napori izabrane vlade da se odupre pobunjeničkoj vojsci su bili otežavani franko-britanskom politikom 'ne-intervenisanja', koja je rezultovala razvučenim linijama snabdevanja i neredovnim isporukama oružja nestalnog kvaliteta.

Dobrovoljci iz mnogih zemalja su se borili u Španiji - većina na strani republikanaca. 40.000 muškaraca i žena se borilo u Internacionalnim brigadama, organizovanim u sprezi sa Kominternom. Drugi su se borili kao članovi CNT i POUM milicija.

'Španija' je postala cause celebre levičarske i inteligencije koja je težila levici širom zapadnog sveta, i mnogi istaknuti umetnici i pisci su se stavili u službu Republici (kao i veći broj levičara iz radničke klase, za koje rat nije predstavljao samo idealističku avanturu, već bekstvo od post-depresione nezaposlenosti). Među slavnijim strancima koji su se borili na strani Republike su bili Ernest Hemingvej i Džordž Orvel, koji je svoja iskustva opisao u delu Kataloniji u čast. Orvelova novela Životinjska farma je blago inspirisana njegovim iskustvima, a iskustva drugih trockista u rukama staljinista iz perioda kada su počele unutrašnje borbe u Nacionalnom frontu su inspirisala scene mučenja iz 1984. Hemingvejeva novela Za kim zvona zvone je bila inspirisana njegovim iskustvima iz Španije. Treći deo autobiografske trilogije Trenutak rata (A Moment of War) Lorija Lija je takođe baziran na iskustvima iz Španskog građanskog rata, (mada je tačnost nekih sećanja osporavana). Norman Betun (Norman Bethune) je koristio priliku da razvije posebne veštine u ratnoj medicini. Kao povremeni posetilac, Erol Flin je koristio lažne vesti o svojoj smrti na frontu kako bi promovisao svoje filmove.

Fašisti su dobili značajnu i neskrivenu pomoć u vidu oružja i ljudstva od Nemačke i Italije. Republikanci nisu dobili pomoć ni od jedne velike svetske sile izuzev Sovjetskog Saveza, od koga su mogli da kupuju oružje, zahvaljujući kontroli nad španskim zlatnim rezervama koje su se nalazile u Madridu početkom rata. U ovom periodu, Britanija i Francuska su bile duboko politički podeljene i imale su slabe vlade, dok su Sjedinjene Države bile izolacionističke, neutralističke, i malo su se brinule za ono šta su ponajviše smatrale unutrašnjim pitanjem jedne evropske zemlje. I pored toga, od samog početka rata, fašisti su dobili značajnu podršku od nekih elemenata američke privrede. Vakjum ojl, naftna kompanija u američkom vlasništvu, na primer, je odbila da prodaje naftu republikanskim brodovima, a Teksas ojl kompani je snabdevala Franka gorivom na kredit do kraja rata. Mnogi u ovim zemljama su takođe bili šokirani nasiljem koje su ispoljavale anarhističke i POUM milicije, i plašili su se staljinističkog uticaja na republikansku vladu. Represalijama, ubistvima i ostalim zverstvima u pobunjeničkim zonama, naravno, nije pridavana ni približno jednaka medijska pažnja.

Nemačka i SSSR su koristile rat za isprobavanje bržih tenkova i aviona koji su bili tek proizvedeni u to doba. Lovac Meseršmit Bf 109 i transporter/bombarder Junkers Ju 52 su korišćeni u Španskom građanskom ratu. Sovjeti su dostavili lovce Polikarpov I-15 i Polikarpov I-16. Španski građanski rat je takođe bio primer totalnog rata u kome je Legija Kondor bombardovala baskijski grad Gerniku, što je Pablo Pikaso prikazao na svojoj čuvenoj slici Gernika. Ovo je predskazalo događaje iz Drugog svetskog rata poput brojnih vazdušnih kampanja Luftvafea ili bombardovanja Drezdena i savezničko bombardovanje Beograda.

1936.[uredi | uredi izvor]

Španija tokom građanskog rata
Za detaljniju hronologiju vidi: Hronologija Španskog građanskog rata.

U ranim danima rata, preko 50.000 ljudi koji su se našli na „pogrešnoj“ strani fronta je ubijeno. Broj ubijenih na obe strane je verovatno sličan. U ovim šetnjama (šp. paseos), kako su egzekucije nazivane, žrtve su naoružani ljudi izvodili i streljali van gradova. Verovatno najpoznatija žrtva ovih masovni egzekucija je bio pesnik Federiko Garsija Lorka. Izbijanje rata je pružilo povod za izmirivanje računa, i razrešavanje starih razmirica. U većini oblasti, obe strane su vršile ubistva.

Sve nade u brzi kraj rata su presahnule 21. jula, petog dana pobune, kada su fašističke snage zarobile glavnu špansku mornaričku bazu kod Ferola u severozapadnoj Španiji. Ovo je ohrabrilo fašističke države u Evropi da pomognu Franku, koji je već kontaktirao vlade Nemačke i Italije prethodnog dana. 26. jula, Sile Osovine su se svrstale na fašističku stranu. Frankove snage su izvojevale još jednu veliku pobedu 27. septembra kada su osvojile grad Toledo.

Fašistički garnizon pod pukovnikom Moskardom je držao utvrđenje u centru grada od početka pobune, pružajući otpor hiljadama republikanskih vojnika koji su potpuno okružili izolovanu građevinu (nesposobnost da se osvoji utvrđenje je bila jak udarac prestižu Republike, jer je smatrana neobjašnjivom u svetlu brojčane nadmoći u oblasti). Dva dana kasnije, Franko se proglasio generalisimusom i kaudiljom („vođa“) ujedinjujući razne falangističke i rojalističke elemente. U oktobru, fašisti su organizovali veliku ofanzivu prema Madridu, ali je pojačani otpor od strane vlade i dolazak dobrovoljaca iz Sovjetskog Saveza zaustavio napredovanje do 8. novembra. U međuvremenu, republikanska vlada se prebacila iz Madrida u Valensiju, izvan borbene zone, 6. novembra.

Dana 18. novembra, Nemačka i Italija su zvanično priznale Frankov režim, a 23. decembra, Italija je poslala svoje dobrovoljce da se bore na strani falangista.

1937.[uredi | uredi izvor]

Teritorije pod kontrolom nacionalista i republikanaca, oktobar 1937.

Kako su mu redovi bili popunjeni italijanskim vojnicima, i španskim kolonijalnim vojnicima iz Maroka, Franko je ponovo pokušao da osvoji Madrid u januaru i februaru 1937, ali ponovo nije uspeo. Dana 21. februara zabrana za strane „dobrovoljce“, od strane Komiteta za ne-intervenciju Lige naroda, je stupila na snagu. Veliki grad, Malaga, je osvojena 8. februara, a 28. aprila Frankovi ljudi su ušli u Gerniku, u Baskiji, dva dana nakon što je grad bombardovala nemačka Legija Kondor opremljena avionima Hajnkel He 51 (legija je stigla u Španiju 7. maja). Nakon pada Gernike, vlada je počela da uzvraća sa povećanim uspehom.

U julu, vlada je krenula u ponovno osvajanje Segovije, primoravši Franka da povuče trupe sa madridskog fronta kako bi zaustavio ovo napredovanje. Mola, Frankov prvi podređeni, je ubijen 3. juna, i početkom jula, uprkos padu Bilbaa u junu, vlada je započela jaku kontraofanzivu u oblasti Madrida, koju su fašisti odbili uz teškoće. Sukob je nazvan „Bitka za Brunet“ (Brunet je gradić u provinciji Madrid).

Nakon toga, Franko je povratio inicijativu, izvršivši invaziju na Aragon u avgustu, i zatim uzevši grad Santander (danas u Kantabriji). Usledila su dva meseca ogorčenih borbi, i uprkos odlučnom asturijanskom otporu, Hihon (u Asturiji) je pao krajem oktobra, što je praktično okončalo rat na severu.

U međuvremenu, 28. avgusta, Vatikan je priznao Franka (moguće pod pritiskom Musolinija), a krajem novembra, kako su se fašisti bližili Valensiji, vlada se ponovo prebacila, ovaj put u Barselonu.

Od 24. avgusta do 7. septembra borbe su vođene kod Belćite, nedaleko od Saragose. Republikanci su u toj bici odneli taktičku pobedu.

1938.[uredi | uredi izvor]

Stanje iz jula 1938.

Bitka za Teruel je predstavljala značajan sukob između fašista i republikanaca. Grad je pripadao republikancima na početku bitke, ali su ga pobunjenici osvojili u januaru. Republikanska vlada je organizovala ofanzivu da povrati grad, međutim, fašisti su ga konačno osvojili 22. februara. 14. aprila, fašisti su se probili do Sredozemnog mora, presekavši teritoriju koju su držali republikanci na dva dela. Vlada je pokušala da pregovara o miru u maju, ali je Franko zahtevao bezuslovnu predaju, pa se rat nastavio.

Vlada je lansirala sveopštu kampanju za ponovno spajanje svoje teritorije u bici za Ebro, koja je počela 24. jula i trajala je do 26. novembra. Kampanja je bila vojno uspešna, ali je bila fatalno potkopana francusko-britanskim blagim stavom prema Hitleru u Minhenu. Pripajanje Čehoslovačke je uništilo sve tragove morala republikanaca, okončavši sve nade u antifašistički savez velikih sila. Povlačenje sa Ebra nipošto nije odlučilo ishod rata. Osam dana pre nove godine, Franko je uzvratio udarac, započevši masovnu invaziju na Kataloniju.

1939.[uredi | uredi izvor]

Franko proglašava kraj rata.

Fašisti su osvojili Kataloniju u žestokoj kampanji tokom prva dva meseca 1939. Taragona je pala 14. januara, Barselona 26. januara, a Đirona 5. februara. Pet dana nakon pada Đirone, poslednji otpor u Kataloniji je slomljen.

Dana 27. februara, vlade Ujedinjenog Kraljevstva i Francuske su priznale Frankov režim.

Vladinim snagama su ostali samo Madrid i još nekoliko utvrđenja. 28. marta, uz pomoć profrankovih snaga unutar grada ("peta kolona" koju je general Mola spomenuo u propagandnim obraćanjima 1936), Madrid su osvojili fašisti. Sutradan se predala i Valensija, koja je odolevala napadima fašista gotovo dve godine. Pobeda je proglašena 1. aprila, kada su se i poslednje republikanske trupe predale.

Socijalna revolucija[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Španska revolucija

U oblastima koje su kontrolisali anarhisti, Aragonu i Kataloniji, osim privremenih vojnih uspeha, došlo je i do velike socijalne revolucije u kojoj su radnici i seljaci kolektivizovali zemlju i industriju, i uspostavili savete paralelne paralizovanoj vladi. Ovoj revoluciji su se protivili i komunisti koje su podržavali Sovjeti, i demokratski republikanci. Agrarni kolektivi su postigli značajne uspehe, uprkos protivljenjima i nedostatku resursa, jer je Franko već osvojio delove zemlje koji su imali neke od najbogatijih prirodnih resursa. Ove uspehe liberalni revolucionari smatraju primerom da anarhističko društvo može da procveta pod pravim uslovima — ili bar pod opsadnim stanjem, odgovaraju protivnici.

Kako je rat napredovao, vlada i komunisti su stekli pristup sovjetskom oružju, i uspeli da povrate kontrolu nad ratnim naporima, upotrebom diplomatije i sile. Anarhisti i POUM su bili integrisani sa redovnom vojskom, mada uz otpor; POUM je stavljen van zakona, nakon što je bio lažno optužen da je instrument fašista. U Majskim danima 1937, stotine ili hiljade antifašističkih vojnika su se međusobno poubijale u borbama za kontrolu nad strateškim mestima u Barseloni.

Puente nuevo, most koji povezuje dva dela Ronde u Španiji. Iza prozora blizu središta mosta se nalazi zatvorska ćelija. Priča se da su tokom građanskog rata fašisti bacali ljude koji su podržavali republikance sa ovog mosta u El Taho kanjon.
Dno kanjona.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Sandler, Stanley (2002). Ground Warfare: An International Encyclopedia. ABC-CLIO. str. 160. 
  2. ^ Manuel Álvaro Dueñas, 2009, str. 126
  3. ^ Casanova, 1999.
  4. ^ [1].

Literatura[uredi | uredi izvor]

Ljudi[uredi | uredi izvor]

Ličnosti koje su bile na strani republikanaca[uredi | uredi izvor]

Novinari i špijuni[uredi | uredi izvor]

Američki piloti[uredi | uredi izvor]

Ličnosti identifikovane sa fašističkom stranom[uredi | uredi izvor]

Ovaj članak je deo serije o
Istoriji Španije
Rana istorija
Praistorija
Stari vek
Predromansko stanovništvo
Iberija
Rimsko osvajanje
Romanizacija Iberije
Hispanija (Tarakona • Betika)
Srednji vek
Svevsko kraljevstvo
Vizigotsko kraljevstvo (Hispanija)
Spanija
Mavarsko osvajanje
Al Andaluz/Rekonkista
Novi vek
Katolički kraljevi
Habzburška Španija
Španska imperija
Zlatni vek španske književnosti
Prosvetiteljstvo u Španiji
Napoleonska Španija/Španski rat za nezavisnost
Kadiski Kortes/Kadiski ustav
Ratovi za nezavisnost Španske Amerike
Kraljevina Španija (1814—1873)
Prva španska republika
Restauracija (Španija)
Špansko-američki rat
Savremeno doba
Druga španska republika
Španski građanski rat
Frankova diktatura
Španska tranzicija ka demokratiji
Kraljevina Španija

Političke partije i organizacije[uredi | uredi izvor]

Narodni front[uredi | uredi izvor]

Narodni front je bio izborna alijansa koju su formirale razne levičarske i centrističke partije za parlamentarne izbore 1936, na kojim je ova alijansa osvojila većinu mandata.

  • UR (Republikanska unija - Unión Republicana): pod vođstvom Dijega Martineza Baria, je formirana 1934. Formirali su je članovi Republikanske radikalne partije PRR (Partido Republicano Radical) koji su dali ostavku zbog neslaganja sa koalicijom Alehandra Lerua (Alejandro Lerroux) sa Španskom Konfederacijom autonomnih prava SEDA (Confederación Española de Derechas Autónomas)]. Ova partija je crpela glavnu podršku od obučenih radnika i progresivnih biznismena.
  • IR (Izquierda Republicana - Republikanska levica): koju je vodio bivši premijer, Manuel Azanja nakon što se njegova partija Acción Republicana spojila sa Partijom za galicijsku nezvisnost Santijaga Kasaresa Kvarioge i sa Socijalističkom radikalnom republikanskom partijom (Partido Republicano Radical Socialista). Glavnu podršku su davali obučeni radnici, sitni biznismeni i službenici. Azanja je vodio Narodni front, i postao predsednik Španije. IR je formirala okosnicu prve vlade nakon pobede Narodnog frontta, sa članovima UR-a i ERK-a.
  • PSOE (Španska socijalistička radnička partija (Partido Socialista Obrero Español)): Formirana 1879, njen savez sa partijom Acción Republicana na opštinskim izborima 1931. je osvojio pobedu koja je dovela do kraljeve abdikacije, i stvaranja Druge republike. Ove dve partije su osvojile naredne opšte izbore, ali je PSOE napustila koaliciju 1933. U vreme građanskog rata, PSOE se podelila na desno krilo pod Indalesiom Prietom (Indalecio Prieto) i Huanom Negrinom, i desno krilo pod Largom Kabaljerom (Largo Caballero). Nakon pobede Narodnog fronta, bila je druga po veličini partija u parlamentu, nakon CEDA; podržavala je Azanju i Kvariogu, ali nije aktivno učestvovala dok nije počeo građanski rat. Glavnu podršku su joj davali urbani fizički radnici.
    • UHT (Opšti radnički sindikat (Unión General de Trabajadores)): Socijalistički trgovački sindikat. UGT je zvanično bio povezan sa PSOE, i većina članova sindikata je bila za Kabaljera.
    • Federacija socijalističke omladine (Federacion de Juventudes Socialistas)
  • PSUK (Ujedinjena socijalistička partija Katalonije (Partit Socialista Unificat de Catalunya)): alijansa raznih socijalističkih partija iz Katalonije, formirana leta 1936. Kontrolisao ju je PCE.
  • HSU (Ujedinjena socijalistička omladina (Juventudes Socialistas Unificadas)): Militantna omladinska grupa formirana spajanjem socijalističkih i komunističkih omladinskih grupa. Njen vođa, Santijago Kariljo, je došao iz Socijalističke omladine, ali je tajno stupio u Komunističku omladinu pre spajanja, i grupom je uskoro dominirala PKE.
  • PKE (Komunistička partija Španije (Partido Comunista de España)): pod vođstvom Hosea Dijaza u građanskom ratu. Bila je minorna partija tokom ranih godina Republike, ali je počela da dominira Narodnim frontom nakon što je Negrin postao premijer.
  • POUM (Radnička partija marksističkog ujedinjenja (Partido Obrero de Unificación Marxista)): partija bivših trockista koju je 1935. formirao Andreu Nin.
    • HKI (Iberijska komunistička omladina (Juventud Comunista Ibérica)): omladinski pokret POUM-a.

Pristalice narodnog fronta[uredi | uredi izvor]

Fašisti[uredi | uredi izvor]

  • Španski vojni savez (Unión Militar Española) - konzervativna politička organizacija oficira oružanih snaga, koja je uključivala i poznate kritičare republike poput Franciska Franka. Formiran je 1934. Od svog začeća, UME je tajno radio sa fašističkom Italijom. Nakon izborne pobede Narodnog fronta, počeo je da planira puč sa monahističkim i fašističkim grupama u Španiji. Pred početak građanskog rata, vođe su bili Emilio Mola i Hose Sanhurho, a kasnije je vođa postao Franko.
  • Alfonsinski monarhisti - pobornici vraćanja na vlast Alfonsa XIII. Mnogi armijski oficiri, aristokrate i zemljoposednici su bili alfonsinci, ali je ovaj pokret imao malo podrške u narodu.
    • Španska obnova (Renovación Española) - glavna alfonsinska politička partija.
    • Španska akcija (Acción Española) - fašistička organizacija pod vođstvom Hosea Kalva Sotela (Jose Calvo Sotelo), osnovana 1933. oko novinskog lista istog imena koji je izdavao Ramiro de Maecu (Ramiro de Maeztu).
      • Nacionalni blok (Bloque Nacional) - pokret milicije koji je osnovao Kalvo Sotelo.
  • Karlisti monarhisti - podržavali su Alfonsa Karlosa I koji je imao pretenzije na španski tron, i smatrao je da je alfonsinska linija oslabljena liberalizmom. Nakon što je Alfonso Karlos umro, Karlisti su se podelili - neki su podržavali Karlosovog propisanog regenta, Franciska Ksavijera, a drugi su podržavali Alfonsa XIII ili Falange. Karlisti su bili tvrdokorni pobornici klerikalizma predvođeni aristokratijom, sa bazom u narodu među farmerima i ruralnim radnicima Navare, koji su popunjavali miliciju.
  • Falange:
    • FE (Falange Española de las JONS) - nastali 1934. spajanjem dve fašističke organizacije, Primo de Riverinih (José Antonio Primo de Rivera) Falangi, osnovanih 1933, i Ramrio Ledesminih (Ramiro Ledesma) JONS (Juntas de Ofensiva Nacional-Sindicalista - Zborovi nacional-sindikalističke ofanzive), osnovanih 1931. Postao je masovni pokret nakon poraza PRR-a i kolapsa CEDA-e na opštim izborima 1936, kada mu se pridružila Acción Popular Hosea Marije Hil-Roblesa (Jose Maria Gil-Robles), i Acción Católica, predvođena Ramonom Seranom Sunjerom (Ramón Serrano Súñer).
      • OJE (Organización Juvenil Española) - militantni omladinski pokret.
      • Ženski odeljak (Sección Femenina) - ženski pokret za socijalnu pomoć.
    • FET (Falange Española Tradicionalista y de las JONS) - osnovani 1937, spajanjem FE-a i Karlističke partije, što je dovelo ostatak političkih i paravojnih elemenata sa fašističke strane pod Frankovu vrhovnu vlast.

Napomene[uredi | uredi izvor]

  • ^ Statistike o ubistvima, uništavanju religioznih objekata, itd. neposredno pred početak rata su uzete iz The Last Crusade: Spain: 1936 Vorena Kerola (Christendom Press, 1998). On je podatke sakupio iz verovatno najpoznatije knjige o religioznom progonu u Španiji, Historia de la Persecución Religiosa en España (1936—1939) Antonia Montera Morena (Biblioteca de Autores Cristianos, 3rd edition, 1999).
  • ^ Govor premijera Benita Musolinija. Rim, Italija, 23. februar 1941.

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

Filmovi[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom :en:Relations of Members of the United Nations with Spain.
Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom :en:Condecoraciones otorgadas por Francisco Franco a Benito Mussolini y a Adolf Hitler.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Шпански_грађански_рат&oldid=27618674”