Једнострано проглашење независности
Једнострано проглашење независности је формални процес који води ка успостављању нове државе од стране субнационалног ентитета који се проглашава независним и сувереним без формалног споразума са државом од које се отцепљује. Термин је први пут коришћен када је Родезија прогласила независност 1965. године од Уједињеног Краљевства (УК) без споразума са УК.[1] Према међународном праву, чин једностраног проглашења независности сматра се нелегалним.
Примери[уреди | уреди извор]
Датум | Проглашена држава | Држава од које се отцепљује | Међународно признање | Напомене |
---|---|---|---|---|
1776. | САД | Велика Британија | Да | |
1777. | Вермонт | Велика Британија | Да | Вермонт је потписао одвојено примирје са Британијом 1781. пре предаје Корнволиса у Јорктауну. Ефективно ретроактивно признање од стране САД дато је 1791. када је Вермонт постао 14. држава. |
1816. | Рио де ла Плата | Шпанија | Да, после војне победе | Подела и распарчавање независне земље. Сецесија Парагваја. Бразил врши инвазију на Уругвај. Шпанија признаје независност Аргентине 1859. |
1821. | Грчка | Османско царство | Да | Интервенција Француске, Русије и Уједињеног Краљевства у корист Грчке у грчком рату за независност обезбедила је њену независност 1832. |
1830. | Белгија | Уједињена Холандија | Да | Једнострано проглашење независности (4. октобар 1830) признато од стране великих европских сила након Лондонске конференције 20. децембра 1830. |
1898. | Филипини | Шпанија | Не | Освојене од стране САД; постали независни споразумом 1946. |
1912. | Албанија | Османско царство | Да | |
1919. | Ирска | Уједињено Краљевство | Да | |
1922. | Краљевство Египат | Уједињено Краљевство | Да | Једнострано давање независности од стране владе УК |
1931. | Кинеска Совјетска Република | Кина | Не | |
1945. | Индонезија | Холандија | Делимично | |
1960. | Катанга | Република Конго | Не | Отцепљена покрајина Конго, сецесија је насилно окончана операцијом Уједињених нација у Конгу 1963. |
1965. | Родезија | Уједињено Краљевство | Не | Самоуправна британска колонија, једнострано се прогласила независном као Родезија 1965. године, преименована у Зимбабве Родезија 1979, а затим стекла међународно признање као Зимбабве 1980. |
1967. | Република Ангвила | Уједињено Краљевство | Не | Поново постао колонија британске монархије 1969. |
1967. | Бијафра | Нигерија | Делимично | Признало пет држава. Данас део Нигерије |
1971. | Бангладеш | Пакистан | Да | |
1975. | Кабинда | Ангола | Не | Данас део Анголе |
1975. | Источни Тимор | Португалија | Не | Убрзо након проглашења независности, територију је анектирала Индонезија.[2][3] Референдум 1999. довео је до коначне независности 2002.[4] |
1983. | Северни Кипар | Кипар | Не | Кипар и даље полаже право |
1988. | Палестина | Израел | Делимично | Полаже право на територије које је Израел окупирао од 1967. Израелско-палестински сукоб и мировни процес су још увек у току |
1990. | Придњестровље | Молдавија | Не | Молдавија и даље полаже право |
1990. | Каракалпакија | Узбекистан | Не | Инкорпориран у Узбекистан 1993.[5] |
1991. | Сомалиланд | Сомалија | Не | Сомалија и даље полаже право |
1991. | Хрватска | Југославија | Да | Успостављена после рата у Хрватској |
1991. | Словенија | Југославија | Да | Успостављена после рата у Словенији |
1992. | Република Босна и Херцеговина | Југославија | Да | Успостављена после рата у Босни и Херцеговини |
1991. | Ичкерија | Русија | Не | Данас део Републике Чеченије, део Русије |
1991. | Арцах | Азербејџан | Не | Азербејџан и даље полаже право |
1991. | Јужна Осетија | Грузија | Не | Грузија и даље полаже право |
1999. | Абхазија | Грузија | Не | Грузија и даље полаже право |
2008. | Република Косово | Србија | Делимично | Србија и даље полаже право |
2014. | Крим | Украјина | Не | Анектирала Русија; Украјина и даље полаже право |
2014. | Доњецка Народна Република Луганска Народна Република |
Украјина | Не | Анектирала Русија; Украјина и даље полаже право |
2017. | Каталонија | Шпанија | Не | Суверенитет Шпаније је остао непромењен |
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Douglas George Anglin. Zambian Crisis Behaviour: Confronting Rhodesia's Unilateral Declaration of Independence, 1965–1966. McGill-Queens, 1994.
- ^ Berlie, Jean A. (1. 10. 2017). East Timor's Independence, Indonesia and ASEAN. Springer. стр. 17. ISBN 9783319626307.
- ^ Kammen, Douglas (20. 8. 2015). Three Centuries of Conflict in East Timor. Rutgers University Press. стр. 130. ISBN 9780813574127.
- ^ Moxham, Ben (фебруар 2008). „State-Making and the Post-Conflict City: Integration in Dili, Disintegration in Timor-Leste” (PDF). London School of Economics and Political Science. стр. 10—11. ISSN 1749-1800. Приступљено 25. 6. 2021.
- ^ Olmos, Francisco (28. 5. 2020). „The curious case of the Republic of Karakalpakstan”. Foreign Policy Centre.