Јуденрат

С Википедије, слободне енциклопедије

Јуденрат (нем. Judenräte једнина Judenrat; јеврејски савет) је био назив за административна тела у Нацистичкој Немачкој током Другог светског рата која су Јевреји морали да организују у деловима Пољске које је окупирала Немачка, а касније и на окупираним територијама Совјетског Савеза[1]

Први јеврејски савети су формирани по наређењу Рајнхарда Хајдриха 21. септембра 1939, убрзо по окончању инвазије на Пољску.

Јеврејски савети су служили за комуникацију између немачких окупационих власти и јеврејских заједница под окупацијом. Јуденрати су управљали већ постојећим јеврејским комуналним установама као што су болнице, народне кухиње и занатске школе.

Са формирањем гета, ова тела су постала одговорна за локалну власт у гету, и налазила се између нациста и становника гета. Обично су се састојала од предратних вођа јеврејских заједница (осим у Совјетском Савезу, где су јеврејске организације укинуте 1930-их). Јеврејски савези су морали да нацистима обезбеђују Јевреје за принудни рад, и да помажу у депортацији Јевреја у логоре смрти током Холокауста. Они који су одбијали да испуњавају наређења нациста или нису могли да сарађују у потпуности су често стрељани или и сами одвођени у логоре смрти.

У већем броју случајева, као што су Мински гето и Лахвански гето, јеврејски савети су сарађивали са покретом отпора. У другим случајевима, они су сарађивали са нацистима, верујући да би сарадња могла да спасе животе становника гета.

Тунис[уреди | уреди извор]

Када је Немачка окупирала Тунис, успостављена је Радна регрутна комисија (франц. Comité de Recrutement de la Main d'Oeuvre). Пол Гез, познати припадник локалне јеврејске заједнице је постављен за председавајућег, а већи број других виђенијих Јевреја су држани као таоци. Комисија је функционисала на сличан начин као и јеврејски савети.[2] Стога неки извори говоре о јуденратоликим организацијама или просто јуденрат у Тунису, што није у потпуонсти тачно; за разлику од јуденрата, Радна регругна комисија није била успостављена као облик јеврејске самоуправе.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Trunk 1972.
  2. ^ Laskier 1994, стр. 73.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]