Андреј Стојановић

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Андреј Стојановић
Стојановић
Лични подаци
Датум рођења(1954-08-25)25. август 1954. (69 год.)
Место рођењаБузулук, СССР

Андреј Стојановић (Бузулук, 25. август 1954) српски је лингвиста руског порекла, доктор филолошких наука и професор Универзитета у Београду.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је у Бузулуку [у мат. књ. Колтубанка] као син Милана (инжењер технологије) и Зинаиде Дмитријевне (била професор руског језика и књижевности, потом виши лектор).[1] Од 1957. стално живи у Србији. У Београду је завршио осмогодишњу школу, матурирао у Четрнаестој београдској гимназији (1973), а дипломирао на Групи за руски језик и књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду (1977). На истом факултету магистрирао је 1980. на Смеру за примењену лингвистику и методику наставе, одбранивши магистарски рад Нека питања фонолошке и морфолошке адаптације руских топонима у српскохрватском језику (235 стр.) и докторирао 1995. на тему: Синтаксичке одлике научног стила руског и српског језика у области технике (430 стр.).[2] На Универзитету у Београду биран је у звања: виши предавач (за предмет Руски језик – 1988, 1993, 1998), ванредни професор (за ужу научну област Стручни језик, предмет Руски језик, 2003, 2010) и редовни професор (за ужу научну област Стручни језик, предмет Руски језик 2015).

Ожењен је Сандом, која је филозоф и лирски песник; имају сина Виктора.

Педагошки рад[уреди | уреди извор]

Наставничку академску каријеру започео на Рударско-геолошком факултету Универзитета у Београду, где је био дугогодишњи хонорарни наставник за предмет Руски језик (1981–1988, 1996–2009). Наставу из руског језика у функцији струке држао је у бројним високошколским установама: Природно-математички факултет Универзитета у Београду (Одсек за туризмолошке науке, 1982–1983); Пољопривредни факултет Универзитета у Београду (1986–2019); Педагошка академија за образовање васпитача предшколских установа (раније: Виша школа за образовање васпитача) у Београду и Вршцу (1983–2007); Виша пољопривредна школа (касније: Висока пољопривредна школа струковних студија) у Шапцу (1991–1993)[3]); Висока хотелијерска школа струковних студија Београд (раније: Виша хотелијерска школа) у Београду (1998–2019); Висока пословна школа струковних студија "Чачак" из Београда (2005–2009)[4]); Висока железничка школа струковних студија у Београду (2012–2013). Осим у систему високог школства, држао је у Београду наставу из предмета Руски језик на Коларчевом народном универзитету (Задужбина Илије М. Коларца) (1979–1981, 1995–1998), у Основној школи Бранко Радичевић (1983–1984) и Првој приватној угоститељско-туристичкој школи (2006–2008). На Пољопривредном факултету у Београду био је шеф Кабинета (1986–2002, 2019) и Катедре за стране језике (2003–2018). У шк. 2019/2020. радио у Академији струковних студија Београд.

Научни рад[уреди | уреди извор]

Бави се стилистиком небелетристичких текстова, стереотипношћу и варијативношћу у научном тексту, лингвосинергетиком, синтаксом научног стила руског и српског језика, ономастиком, теоријом и праксом састављања уџбеника и другим лингвистичким питањима. Осим лингвистичке русистике, подручје Стојановићевог рада је и србистика, посебно питање идентитета српског језика.[5]

Посведочена цитираност Стојановићевих радова износи више од 200 цитата, од чега 130 у иностранству.

Пројекти[уреди | уреди извор]

Био је иницијатор и потписник Уговора о дугорочној међународној научној сарадњи (од 1998. године, на неодређено време) између Државног универзитета у Перму (Катедра за руски језик и стилистику Филолошког факултета) и Универзитета у Београду (Катедра за стране језике Пољопривредног факултета).

Водио је са српске стране потпројекат Научни стил српског језика у оквиру свесловенског пројекта Соотношение стандартизованных (стереотипных) и свободных высказываний в различных типах текста славянских языков (в аспекте проблемы мышления, языка и речи), који је покренуо Универзитет у Перму (Русија).

Био је иницијатор, истраживач и научни консултант са српске стране на научно-апликативном пројекту Русский язык для сербов. Мультимедийный учебный комплекс, који је покренуо Санктпетербуршки државни шумарско-технички универзитет „С.М. Киров“ (Русија).

Од 2010. до 2019. био је истраживач на националном пројекту 178014: Динамика структура савременог српског језика, који финансира Министарство науке и технолошког развоја Републике Србије. Резултати тих истраживања објављени су како у научној периодици тако и Стојановићевој монографији Стереотипность научного текста: на материале сербского языка (2014).

Дела (библиографија)[6][уреди | уреди извор]

До сада је објавио више од 180 научних и стручних радова, међу којима и следеће књиге:

Посебна издања и уџбеници[уреди | уреди извор]

  • Стојановић, Андреј; Стојадиновић, Зорица (1982). Руски језик за рударе и геологе. Београд: Рударско-геолошки факултет
  • Стојановић, Андреј (1988). Руски језик I. Избор текстова (1. изд.). Београд: Пољопривредни факултет; 2. поновљено издање: Београд, 1989.
  • Стојановић, Андреј (1988). Руски језик II. Избор текстова. Београд: Пољопривредни факултет
  • Стојановић, Андреј (1991). Руски језик за студенте пољопривредног факултета. Београд: самостално издање
  • Стојановић, Андреј (2009). Руски језик I и II (почетни ниво учења), 1. изд., Београд: Висока хотелијерска школа струковних студија; 2. поновљено издање: Београд: ВХШСС, 2012 ISBN 978-86-83777-46-4[7]
  • Стоянович, Андрей (2011). Вводно-фонетический курс русского языка для сербов, Санкт-Петербург: СПБГЛТУ [са групом аутора, на дисковима DVD]
  • Стојановић, Андреј (2013). Пословни руски језик [Електронски извор, 1 електронски оптички диск, 12 см], Београд: Висока пословна школа струковних студија ISBN 978-86-7860-130-9
  • Стоянович, Андрей (2014). Стереотипность научного текста (на материале сербского языка) (1. изд.). Белград: Изд-во Международная ассоциация Стил [ISBN 978-86-906037-3-2]; 1. електронско издање (ново, редиговано): Пермь: Elis ПГНИУ, децембaр 2014[8]

Чланци (избор)[уреди | уреди извор]

  • Стојановић, Андреј (1989). „Инклузивни императив у научном стилу руског и српскохрватског језика“, Јужнословенски филолог, Београд, XLV, 127–136[9]
  • Стојановић, Андреј (1995). „Неодређеноличне реченице у научном стилу руског и српског језика“, Stylistyka, Opole, IV, 185–203.[10]
  • Стоянович, Андрей (1996). „Об элементах эмоциональности в научной литературе (на материале сербского языка)“, Slavica Tarnopolensia 3: Лабораторiя славiстичних студiй Тернопiльського державного педагогiчного iнституту, Тернопiль, pp. 5–15.[11]
  • Стоянович, Андрей (1997). „Проблемы сопоставительной стилистики Югославии“, Stylistyka, Opole, VI, pp. 565–574.[12]
  • Стоянович, Андрей (1999). „Гипотеза о становлении научного стиля сербского языка“, Diskurs naukowy: tradycja i zmiana /red. Stanisław Gajda, Opole: Uniwersytet Opolski, Instytut Filologii Polskiej, pp. 337–351.[13]
  • Stojanović, Andrej (1999). „Istraživanje teksta: o interakcijama“, Stylistyka, Opole, VIII, str. 193–204.[14]
  • Стоянович, Андрей (2001). „Язык как изменяющаяся система“, Изменяющийся языковой мир: Тезисы докладов международной научной конференции (12–17 ноября 2001 г.), Пермь: Перм. ун-т., pp. 7–9. ISBN 5-7944-0254-7[15]
  • Стоянович, Андрей (2002). „Научный текст в контексте культуры“, Stylistyka, Opole, ХI, pp. 475–491.[16]
  • Стојановић, Андреј (2002). „Функционална стилистика на српском језичком подручју“, Стил, Бањалука – Београд, бр.1, стр. 79–103.[17]
  • Стоянович, Андрей (2004). „К общим закономерностям диффузии стилей“, Стереотипность и творчество в тексте, Под редакцией М.П. Котюровой, Пермь: Перм. ун-т, с.58–95 ISBN 5-7944-0449-3[18]
  • Стојановић, Андреј (2004). „Стил као корисни резултат“, Стил, Бањалука – Београд, бр.3, стр. 71–84.[19]
  • Стојановић, Андреј (2006). „Стил у светлу лингвосинергетичког приступа“, Стил, Београд, бр.5, стр. 17–26.[20]
  • Стојановић, Андреј (2006). „Поново о ‘једном језику’“, Глас Сербоне: Друштво за научно истраживање најстарије историје Срба, Ниш, бр.20 (јануар-фебруар), стр. 34–38[21]
  • Стојановић, Андреј (2009). „Klikovac D. Jezik i moć: ogledi iz sociolingvistike i stilistike, Biblioteka XX vek, Krug, Beograd, 2008“, Стил, Београд, бр.8, стр. 337–348.[22]
  • Стојановић, Андреј (2014). „’Српскохрватска латиница’ у огледалу србистике“, Радови филозофског факултета. Филолошке науке, бр.16, књ.1/2, Пале, стр. 595−613[23]
  • Стоянович, Андрей (2014). „Идентичность сербского языка“, Филология в XXI веке: методы, проблемы, идеи, Пермь, pp. 105–114[24]
  • Стојановић, Андреј (2015). "О „преводу“ са српског на српски језик", Филолог, Бања Лука, бр.12, 193–203[25]
  • Стојановић, Андреј (2015). „Идентитет српског језика у Вуковој Писменици и Матичиној Нормативној граматици“, Филолог, бр.11, стр.193–203[26]
  • Стоянович, Андрей (2017). „Практика русско-сербской военной лексикографии“, Русский язык в полиэтническом образовательном пространстве военного вуза, Санкт-Петербург, с.390–400[27]
  • Stojanović, Andrej (2018). „Složeni glagolski predikat u naučnom stilu srpskog jezika“, Slavistična revija, 66 (3), str.355−368[28]
  • Стојановић, Андреј (2018). „Српски језик у огледалу руске славистике XXI века“, Филолог, Бања Лука, бр.18, 270–303[29]
  • Стојановић, Андреј (2019). „Први српски штампани кувар – поглед у историјску гастрономију“, Зборник радова Департмана за географију, туризам и хотелијерство = Researches Review of the Department of Geography, Tourism and Hotel Management , 48/1, стр. 68–78.[30]

Чланства[уреди | уреди извор]

Од 1981.члан је Удружења научних и стручних преводилаца Србије, где је био и члан Суда части и члан редакцијског колегијума часописа „Преводилац“ (1986–1991).[31] Био је члан Удружења универзитетских наставника и других научних радника Србије, Друштва за стране језике и књижевности Србије и др.

Jедан је од оснивача Међународног удружења „Стил“ (2003), где је био стални члан међународног редакционог одбора часописа „Стил“ (2002–2012).

Члан је Међународне комуникативне асоцијације (Вашингтон) кроз придружено чланство у Руској комуникативној асоцијацији (Русија), где је и члан уређивачког одбора Руске комуникативне асоцијације.[32] Био је члан уредништва тематских зборника („Вестник РКА“ 2004–2006; „Филология в XXI веке: методы, проблемы, идеи“, 2014), рецензент монографија („Увод у стилистику“, 2002; „У језику поезије“, 2016; „Појмовник риме 2: са примерима из српске поезије“, 2018), лектор и преводилац за руски језик.

Сада је члан редакционих колегијума научних часописа „Рема“[33] (Москва) и „Социо- и психолингвистические исследования“[34](Перм).

Био је председник комисије за лиценцирање новог студијског програма Наставно-преводилачки студијски програм руског језика на Факултету филолошких наука Паневропског универзитета Апеирон (2013).[35]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Зинаида (Дмитријевна) Стојановић – Катедра за руски језик” (на језику: српски). Приступљено 15. 11. 2023. 
  2. ^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Синтаксичке одлике научног стила руског и српског језика у области технике : докторска дисертација :: COBISS+”. plus.cobiss.net (на језику: српски). Приступљено 2023-11-16. 
  3. ^ „Историјат школе | ОДСЕК ЗА ПОЉОПРИВРЕДНО – ПОСЛОВНЕ СТУДИЈЕ И ТУРИЗАМ” (на језику: српски). Приступљено 2023-11-16. 
  4. ^ „Висока пословна школа струковних студија » О Школи”. vpsbeograd.edu.rs. Приступљено 2023-11-16. 
  5. ^ „Биографија А. Стојановића (стр.603)” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 23. 09. 2020. г. Приступљено 15. 08. 2020. 
  6. ^ „Библиографија: проф. др Андреј Стојановић.”. Архивирано из оригинала 16. 11. 2023. г. Приступљено 16. 11. 2023. 
  7. ^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Руски језик I и II : (почетни ниво учења) :: COBISS+”. plus.cobiss.net (на језику: српски). Приступљено 2023-11-16. 
  8. ^ А, Стоянович. Стереотипность научного текста (на материале сербского языка) (на језику: руски). 
  9. ^ „ЈФ, 1989, 127-136” (PDF) (на језику: српски). Приступљено 14. 08. 2020. 
  10. ^ „Stylistyka IV, 185–203” (на језику: српски). Архивирано из оригинала 01. 05. 2015. г. Приступљено 15. 08. 2020. 
  11. ^ „Slavica Tarnopolensia 3, 1996, 5-15” (на језику: руски). Приступљено 14. 08. 2020. 
  12. ^ „Stylistyka VI, 565–574” (на језику: руски). Архивирано из оригинала 01. 05. 2015. г. Приступљено 15. 08. 2020. 
  13. ^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Гипотеза о становлении научного стиля сербского языка :: COBISS+”. plus.cobiss.net (на језику: српски). Приступљено 2023-11-16. 
  14. ^ „Stylistyka VIII, 193–204” (на језику: српски). Приступљено 16. 11. 2023. 
  15. ^ „Пленарни реферат, с.7–9” (на језику: руски). Приступљено 14. 08. 2020. 
  16. ^ „Stylistyka ХI, 475–491” (на језику: руски). Приступљено 16. 11. 2023. 
  17. ^ „Функционална стилистика на српском језичком подручју” (PDF) (на језику: српски). стр. 79—103. Приступљено 14. 08. 2020. 
  18. ^ „Стереотипность и творчество в тексте”. docviewer.yandex.ru (на језику: руски). 2004. стр. 58—95. Приступљено 14. 08. 2020. 
  19. ^ „Стил, бр.3” (PDF) (на језику: српски). стр. 71—84. Приступљено 14. 08. 2020. 
  20. ^ „Стил, бр.5” (PDF) (на језику: српски). стр. 17—26. Приступљено 14. 08. 2020. 
  21. ^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Глас Сербоне / главни и одговорни уредник Радомир Д. Ђорђевић :: COBISS+”. plus.cobiss.net (на језику: српски). Приступљено 2023-11-16. 
  22. ^ „Стил, бр.8” (PDF) (на језику: српски). стр. 337—348. Приступљено 14. 11. 2023. 
  23. ^ „Радови филозофског факултета. Филолошке науке, бр.16, књ.1/2, Пале” (PDF) (на језику: српски). стр. 595—613. Приступљено 14. 08. 2020. 
  24. ^ „Идентичность сербского языка” (PDF) (на језику: руски). стр. 105—114. Приступљено 14. 08. 2020. 
  25. ^ Stojanović, Andrej M. (2015). „О „преводу“ са српског на српски језик”. Филолог – часопис за језик, књижевност и културу (12): 193—203. ISSN 1986-5864. 
  26. ^ „„Идентитет српског језика у Вуковој Писменици и Матичиној Нормативној граматици“”. Приступљено 16. 11. 2023. 
  27. ^ „Практика русско-сербской военной лексикографии” (PDF) (на језику: руски). 2017. стр. 390—400. Приступљено 14. 08. 2020. 
  28. ^ Stojanović, Andrej (2018-09-17). „Složeni glagolski predikat u naučnom stilu srpskog jezika”. Slavistična revija (на језику: српски). 66 (3): 355—368. ISSN 1855-7570. 
  29. ^ Stojanović, Andrej M. (2018). „Српски језик у огледалу руске славистике ХХI века”. Филолог – часопис за језик, књижевност и културу (18): 270—303. ISSN 1986-5864. 
  30. ^ „Први српски штампани кувар – поглед у историјску гастрономију” (PDF) (на језику: српски). стр. 68—78. Приступљено 17. 11. 2023. 
  31. ^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Prevodilac : časopis Udruženja naučnih i stručnih prevodilaca Srbije / glavni i odgovorni urednik Zoran R. Jovanović :: COBISS+”. plus.cobiss.net (на језику: српски). Приступљено 2023-11-16. 
  32. ^ „Члены РКА [RCA members] // СТОЯНОВИЧ А.”. russcomm.ru. Приступљено 2023-11-16. 
  33. ^ „Rhema. Рема”. rhema-journal.com. Приступљено 2023-11-16. 
  34. ^ „Редакция | социо- и психолингвистические исследования”. splr.psu.ru. Приступљено 2023-11-16. 
  35. ^ „Andrej_Stojanovic_red_PF.rar (језик: српски). Приступљено 19.11.2023.”. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • "Др Андреј М. Стојановић, редовни професор", Сто година постојања Пољопривредног факултета Универзитета у Београду 1919–2019, уредник Владан Богдановић, Прво издање, Београд: Универзитет, Пољопривредни факултет, 2019, стр.79–84. ISBN 978-86-7834-328-5

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Андреј_Стојановић&oldid=27102741”