Асуристан
| Асуристан (сасанидска провинција) Асуристан | |
|---|---|
| 226.—637 | |
 Карта Асуристана и његове околине. | |
| Главни град | Ктесифон |
| Регија | Иран, |
| Земља | Сасанидско царство, |
| Догађаји | |
| Статус | Бивша покрајина |
| Историја | |
• Успостављено | 226. |
• Укинуто | 637 |
Асуристан (средњоперсијски: 𐭠𐭮𐭥𐭥𐭮𐭲𐭭 Асористан, Асуристан) било је име сасанидске провинције Асирија и Вавилонија од 226 до 637.[1][2]
Име[уреди | уреди извор]
Партско име Асуристан (𐭀𐭎𐭅𐭓𐭎𐭕𐭍; такође се пише Асористан, Асуристан, Асурестан, Ассуристан) познато је из натписа Шапура I на споменику по имену Каба-је Зартошт и из натписа Нарзес у Паикули.[1] Придев асориг у средњеазијском језику значи „асирски“.[1] Регион је такође познат по неколико других имена: Асирија, Атура Бет Арамаје (класични сиријски: ܒܝܬ ܐܪܡܝܐ), Бабел / Бабил и Ерекх / Ерак. После средине 6. века на персијском језику звани су и Хварваран.
Назив Асуристан је сложеница од речи Асур („Асирија“) и иранског суфикса -истан („земља од“). Назив Асир, у облику Асуристан, промењен је да би обухватио древну Вавилонију од стране Парћана, а то се наставило и под Сасанидима.[3] Историјска земља Асирија (Атура), је међутим, лежала северно од Вавилонског Асуристана, у независној пограничној провинцији Осроена.[4]
Историја[уреди | уреди извор]
За време Ахеменида (550–330. п. н. е.) и Партског царстава (150. п. н. е. - 225. п. н. е.), овај регион је био познат под староперсијским именом Атура.У Асуристану, на средњеперсијском "земља Асирије", била је главна престоница Сасанидског царства и звала се Дил-и Ераншахр, што значи "срце Ирана".[2] Град Ктесифон служио је као главни град Партског и Сасанидског царства и био је једно време највећи град на свету.[5] Главни језик којим је асирски народ говорио био је источни арамејски језик, а локални сиријски језик постао је важно средство за сиријско хришћанство. Црква Истока основана је у Асуристану.[6] Асуристан је по простору који је заузимао у великој мери одговарао древној Месопотамији.[1] Северна граница је помало неизвесна, али вероватно је ишла линијом од Анте до Такрита. Хира је вероватно била најјужнија тачка, граница је тада пратила северни део мочвара Васит. [1]
Парћани су повремено вршили само формалну власт, дозвољавајући да бројна асирска краљевства која говоре сиријским језиком цветају у Горњој Месопотамији, независној Осроени, као и окрузима Адиабене и делимично асирској држави Хатри. Сасанидско царство је освојило Асирију и Месопотамију од Парћана током 220-их, а 260 их је укинуло ове градове-државе, с тим да је 3000-годишњи град Асур срушен 256. Чини се да су неке области остале делимично аутономне већ током другог дела четвртог века, а асирски краљ по имену Синхариб је 370-их година владао делом Асирије.
Између 633-8. године, ову област су напали Арапи током муслиманског освајања Персије; она је заједно са Мешаном постала провинција ел-ʿИрак. Асуристан је настао 639. године, чиме је окончано постојање Асирије од преко 3000 година као геополитичког ентитета. Век касније, ово подручје је постало провинција у којој се налазио главни град Абасидског калифата и средиште исламског златног доба током пет стотина година, од 8. до 13. века.
Након освајања муслимана, Асуристан је доживео постепени, али велики прилив муслиманских народа; на почетку Арапа, али касније и ирански и туркијских народа.
Асирски народи наставили су да издржавају, одбацујући арабизацију и исламизацију и наставили су да формирају већинско становништво севера све до 14. века, све док верско мотивисани тимуридски масакри нису драстично смањили њихов број и довели до тога да град Асур коначно буде напуштен. Након овог периода, Асирци су постали етничка, језичка и верска мањина у својој домовини што су и данас.
Становништво[уреди | уреди извор]
Становништво Асуристана било је мешовито, север је био састављен већином од аутохтоних Асирца, док су етнички и језички идентични Вавилонци живели на југу, Арамејци и Набатејци су живели у крајњим југозападним пустињама, а Персијци, Јермени, Јевреји и Мандејци живели су широм Месопотамија.[1] Грчки елемент у јужним градовима, још увек је био јак у партском периоду, али су били абсорбовани од Семита у време Сасанида.[1] Већину становништва сачињавао је асирски народ, који је говорио источноарамејским дијалектима. Као житница Сасанидског царства, већина становништва се бавила пољопривредом или радила као војници и трговци. Персијанци су живели у разним деловима провинције; персијски војници из гарнизона живели су дуж спољне границе јужног и западног Асуристана, персијске племићке породице живеле су у већим градовима, док су неки персијски сељаци живели у селима у јужном делу.[7] Они су играли веома активну улогу у провинцији и пронашли су се у административној класи друштва, као војни службеници, државни службеници и феудалци.[1]
Језик[уреди | уреди извор]
Најмање три дијалекта Источног Арамејког била су у говорној и литургијској употреби: сиријски углавном на северу и међу асирским хришћанима (изрази сиријски и сиријански који су првобитно били индоевропски деривати асирских), мандајски на северу, а затим на југу и међу Мандајцима , и дијалектом у централном региону, од којих је јудејска подврста позната као јеврејски вавилонски арамејки. Поред тога, домаће становништво говорило је колоквијалним дијалектима акадског језика и утицало на месопотамијски источно арамејски, који потиче од царског арамејког који је Тиглат-Пилесер III увео као лингва франка Асирије и Новосиријског царства у 8. веку пре нове ере. Ови дијалекти опстају до данашњих дана међу савременим Асирцима, а процене се крећу од 577.000 до 1.000.000 течних говорника, а далеко мањи број Мандаискоих говорника још увек постоји.
Поред литургијских списа ових религија које и данас постоје, археолошки примери сва три од тих дијалеката могу се наћи у збиркама хиљада арамејских пехара за верске обреде - керамичких артефаката датираних у ово доба - откривених у Ираку. Док је јеврејско арамејско писмо задржало изворни облик „квадрата“ или „блока“ арамејске абецеде која се користила у арамејском царском језику (азурски абецеда), сиријска абецеда и мандајска абецеда су се развиле када су почели да се појављују курзивни стилови арамејског језика. Само мандајско писмо развило се из партског канцеларијског писма.
Религија[уреди | уреди извор]
Вјерска демографија Месопотамије била је веома разнолика током касне антике. Од 1. и 2. века сиријско хришћанство је постало основна религија, док су друге групе практиковале мандаеизам, јудаизам, манихеизам, Зороастријанизам и древну асирио-вавилонску месопотамијску религију.[8] Асирски хришћани су вероватно била најбројнија група у провинцији.[8]
Месопотамијска религија[уреди | уреди извор]
Стара месопотамска религија староседелачких Асирца и Вавилонаца остала је снажна на неким местима, посебно на северу, у самој Асирији. Храмови су још увек били посвећени божанствима као што су Ашур, Шамаш, Иштар, Син, Хадад и Нинурта у Асуру, Арбели, Едеси, Амиду, Нохадри и Харану, између осталих места, током III и IV века нове ере, а трагови ће преживети до 10. века у удаљеним деловима Асирије.[9]
Хришћанство[уреди | уреди извор]
Асуристан, посебно Асирија, били су средишта Цркве Истока (која се данас дели на асирску цркву на истоку, древну цркву истока и Халдејску католичку цркву), која се у једном тренутку проширила далеко изван граница које је некада заузимало Сасанидско царство и била је најраспрострањенија хришћанска црква на свету, која се протезала добрим делом у централној Азији, Кини, Монголији , Тибету и Индији. Као своје осниваче сматрали су апостола Тому (Мар Тома) и светог Тадеја(Мар Адаи), а за своје су свете списе и литургију користио изразито сиријску верзију источног Арамејког. Света Курбана Адаи и Мари једна је од најстаријих евхаристијских молитви у хришћанству, сачињене око 200. године нове ере. Црква Истока је консолидована 410. године на сабору у Селеукија-Ктесифону, одржаном у главном граду Сасанидског царства, Селеукија-Ктесифону, који је остао седиште патријаршије Цркве Истока више од 600 година.
Мандаеизам[уреди | уреди извор]
Мандајска религија, чији су следбеници према традицији изворни следбеници Јована Крститеља и за коју се сматра да је једина преживела гностичка група на свету, такође је настала у овом региону у ово време (или нешто раније током партског периода ). Њихов језик и писмо били су мандајски облик арамејског језика. Два њихова средишња дела, оба написана у 2. и 3. веку, су Гинза Раба и Мандајска књига Јована (чувајући изворне традиције о Јовану Крститељу). Мандејско становништво данас броји не више од 50.000 до 75.000.
Манихејство[уреди | уреди извор]
Религија манијахеизма, коју је основао Мани (216–276), потиче из Асурестана у III веку и проширила се на огромном географском подручју. Манихаизам је у неким случајевима чак и надмашио Цркву Истока, јер је једно време био раширен и у Римском царству. Иако ниједно од шест оригиналних сиријских светих списа Манихејаца није преживело у целости, Теодор Бар Конаи (аутор Цркве Истока из Бет Гармаиа) у својој књизи сачувао је дугачки сиријски део једног њиховог теккста који детаљно описује кључна веровања о којима је Кетба Десколион писао око 792. Попут Цркве Истока, традиционално средиште манихејске цркве било је у Селеукија-Ктесифону.[10] Мани је посветио своје једино дело на средњеперсијском,под називом Шабураган, цару Шапуру I.
Јудаизам[уреди | уреди извор]
Вавилонија је остала средиште јудаизма у свету. Главна књига која дефинише рабински јудаизам, вавилонски Талмуд, написана је на јеврејском вавилонском арамејском језику у Асурестану између 3. и 5. века. Све вавилонске Талмудске академије основане су у релативнј близини Селеукија-Ктесифона. Прву Талмудску академију основао је Рав (175–247) у граду Сура око 220. године. Један од најутицајнијих талмудских учитеља, Рава (270–350), на кога су утицали и манихејска полемика и Зороастријанска теологија, студирао је на другој Талмудској академији у Пумбедити.
Зороастризам[уреди | уреди извор]
Сасанидска државна религија, Зороастризам, била је у великој мери ограничена на иранску административну класу и није се сводила на асирско становништво.[8]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г д ђ е ж „ĀSŌRISTĀN”. Encyclopædia Iranica. Приступљено 15. 7. 2013. „ĀSŌRISTĀN, name of the Sasanian province of Babylonia.”
- ^ а б Buck, Christopher (1999). Paradise and Paradigm: Key Symbols in Persian Christianity and the Baháí̕ Faith
. SUNY Press. стр. 69. ISBN 9780791497944.
- ^ Panaino, Antonio C.D.; Pettinato, Giovanni (2002). Ideologies as Intercultural Phenomena. Melammu Project. стр. 76. ISBN 9788884831071.
- ^ The Encyclopedia of Military History: From 3500 B.C. to the Present, Part 25. Richard Ernest Dupuy, Trevor Nevitt Dupuy. Harper & Row, 1970. Page 115.
- ^ Rosenberg, Matt T. (2007). „Largest Cities Through History”. New York: About.com. Архивирано из оригинала 27. 05. 2005. г. Приступљено 12. 07. 2020.
- ^ Khanbaghi, Aptin. The Fire, the Star and the Cross: Minority Religions in Medieval and Early Modern Iran. I.B. Tauris. стр. 6. ISBN 9781845110567.
- ^ Morony 2005, стр. 181.
- ^ а б в Etheredge, Laura (2011). Iraq. Rosen Publishing. стр. 72. ISBN 9781615303045.
- ^ Georges Roux - Ancient Iraq
- ^ Gardner, Iain; Lieu, Samuel N.C. (2004). Manichaean Texts from the Roman Empire. Cambridge University Press. стр. 43. ISBN 9780521568227.
Литература[уреди | уреди извор]
- Buck, Christopher (1999). Paradise and Paradigm: Key Symbols in Persian Christianity and the Baháí̕ Faith. SUNY Press. стр. 69. ISBN 9780791497944.
- Morony, Michael G. (2005) [1984]. Iraq After The Muslim Conquest. Gorgias Press LLC. ISBN 978-1-59333-315-7.