Бојан Максимовић

Бојан Максимовић
Бојан Максимовић
Лични подаци
Датум рођења	26. јануар 1981.
Место рођења	Сарајево, СФРЈ
Датум смрти	23. март 2013. (32 год.)
Место смрти	Београд, Србија
Књижевни рад
Најважнија дела	''Врата града'', ''Златна јесен'', ''Свакодневна пјевања'', ''Неко путује ноћас'', ''Светлост за малог човека''
Награде	Награда "Дејан Манчић" у Нишу 2004. године за збирку "Врата града"

Бојан Максимовић (Сарајево, 26. јануар 1981 — Београд, 23. март 2013) био је српски књижевник. Кроз своју поезију највише је говорио о себи, о свом схватању живота и свијета. Поезију, прозу и критичке прилоге објављивао је у бројним часописима и листовима.

Биографија[уреди | уреди извор]

Бојан Максимовић рођен је 26. јануара 1981. године у Сарајеву у породици универзитетских професора. Стицајем околности врло млад је (1984/1985) боравио у Братислави, гдје је његов отац Војислав био професор српског језика и књижевности на Универзитету "Коменски". Школске 1987/88. године почео је да похађа Основну школу "Андрија Рашо" у Сарајеву. Када је настао рат у априлу 1992. године, са родитељима и братом напустио је родни град и стигао у очев завичај - Цвилин (Јошаница) код Фоче. Убрзо након тога са мајком Миленом и братом Бориславом, привремено уточиште налази у Пружинама (Црна Гора), па је ту кратко похађао и основну школу. Крајем маја 1992. године, из Плужина су отишли у Дечје село у Сремској Каменици, гдје су их смјестили породични пријатељи. У августу 1992. године вратили су се у Фочу, гдје је Бојан, са својим братом, наставио да похађа Основну школу "Свети Сава". Након завршетка школске 1994/95. године, уписао се у гимназију у којој је матурирао у јуну 1999. године. Матурски рад му је био "Откровење" Растка Петровића. То гимназијско школовање му је остало у врло тешком памћењу, о чему свједоче и његови дневници, а и неки прозни фрагменти, које је затим написао. Испољавајући несумљив сликарски таленат, похађао је - заједно са својим братом - сликарску школу за гимназијалце, коју је водио професор Ранко Ковач, а организовала Српска централна биболиотека "Просвјета" у Србињу (Фоча). Учествовали су на неколико заједничких изложби у Србињу, Вишеграду и Теслићу. У оквиру Сабора српског изворног стваралаштва у Теслићу 26-28. септембра 1997. године, Бојан је освојио друго мјесто на такмичењу сликара-аматера. Врло рано је Бојан почео да пише - најприје дневничке записе (1992/1993. године), а онда пјесме и краће прозне саставе. Суздржан и повучен, а и веома критичан према ономе што је писао, своје саставе није нудио за објaвљивање. Учинио је то тек у студентским данима, када је школске 1999/2000. године почео да похађа Одсјек за српски језик и књижевност на Фолозофском факултету на Палама. Иако је студирао врло успјешно, осјетио је неодољиву потребу да се пресели у Београд, гдје се већ налазио његов отац. Наставио је студије на сродном одсјеку Филолошког факултета. Тешко је подносио нову средину, појачану разним невољама његове растурене породице. Његов семинарски рад Сјај карневала у ренесанси и поезији врло добро је оцијењен, што свједочи да је у прво вријеме марљиво и успјешно студирао. Првог октобра 2005. године стекао је статус апсолвента. Тешка болест спријечила га је да доврши студије. Трагично је преминуо у Београду 23. марта 2013. године, а сахрањен је у Јошаници, у гробљу својих предака.^[1]

Прве пјесме је Бојану објавио проф. др Мирољуб Јоковић у часопису "Рашка", 2003. године. Послије тога је врло интензивно писао пјесме, приповијетке и књижевне остврте, а наставио је и рану жељу да напише свој први роман. У томе није успио у потпуности, па су у његовим рукописима сачувани само мањи дијелови. Сарађивао је у више листова и часописа у Србији, Републици Српској и Румунији, а био је учесник и на бројним књижевним манифестацијама, као у Зајечару, Вишеграду, Рудом, Зрењанину, Београду и другим градовима. Његов неоспорно највидљивији успјех била је прва награда на анонимном конкурсу фонда "Дејан Манчић" у Нишу 2004. године за пјесничку збирку Врата града, која је исте године и објављена. Године 2006. постао је члан Удружења књижевника Србије, па је након тога имао статус слободног умијетника. Заједно са својим вршњацима и пријатељима Владимиром Пантовићем и Жарком Племићем, објавио је збирку пјесама Златна јесен (Србиње-Београд, 2005). Исте године, у издавачком предузећу "Арка" у Смедереву штампао је пјесничку књигу Свакодневна пјевања. Пјесме из његове рукописне оставштине чиниле су збирке Неко путује ноћас(Пале-Фоча, 2015). Та је збирка имала више промоција (у Фочи, Београду и Источном Сарајеву), а о њој је и објављено неколико осврта и приказа. Убрзо је објављено и њено друго издање.^[1]