Владо Топић
| Владо Топић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1956. |
| Место рођења | Гаћани код Приједора, ФНРЈ |
| Народност | Србин |
| Војна каријера | |
| Војска | ЈНА ВРС (1992—2002) |
| Чин | пуковник |
| Учешће у ратовима | Рат у Хрватској Рат у Босни и Херцеговини |
Владо Топић, (Гаћани код Приједора, 1956) је пензинисани пуковник Војске Републике Српске. Некадашњи ратни командант 16. крајишке моторизоване бригаде.
Биографија[уреди | уреди извор]
Дјетињство је провео са још два брата и сестром у селу Гаћани у сиромашној сеоској породици. Основну и средњу школу је похађао у Приједору. Војну академију Копнене војске ЈНА, смјер Оклопно-механизоване јединице је уписао у Београду 1974. године и исту завршио 1978. године. Генералштабну академију у Београду је уписао 1991. године, а исту завршио 1997. године. Магистрирано је на факултету пословне економије у Бањој Луци 2009. године. Ожењен је и има два сина.[1]
У ЈНА обављао је сљедеће дужности: командир вода од 1978. до 1980, замјеник командира чете од 1979. до 1980, командир чете од 1980. до 1982, замјеник команданта батаљона током 1982, начелник класе у Војној академији смјер ОМЈ од 1982. до 1983, командант механизованог батаљона од 1983. до 1985, начелник школе резервних официра од 1988. до 1990. Био је више пута ангажован у обуци студентске омладине у стицању војних знања и вјештина. Избијањем ратних сукоба на тлу СФРЈ као припадник ЈНА вршио је дужност команданта оклопног батаљона на Купресу 1991, командант оклопног батаљона у Ваљевској бригади 1991. и командант полигона Мањача 1992.
У Војсци Републике Српске обављао је дужности: помоћник начелника штаба за оперативно-штабне послове у Тактичкој групи (ТГ) 3 1992. (ослобађање Дервенте и Брода), начелник штаба у 16. крајишкој бригади 1993, командант 16.кмтбр 1993. до 1995, командант специјалне бригаде на Влашићу 1995, командант Тактичке групе - 2 (Нови Град, Приједор) 1995, командант Тактичке групе Рудник (Бања Лука, Сански Мост) 1995. и командант Оперативне групе 1 Бањалука (дивизија) 1995. Након рата био је помоћник начелника штаба за оперативно-штабне послове у 1. Крајишком корпусу 1997. (уједно вршилац дужности начелника штаба) и начелник Дома војске Републике Српске 1998. Борац је прве категорије и ратни војни инвалидпете категорије (три пута је рањаван у рату). Након војске обављао је дужности помоћник министара одбране за цивилну заштиту од 1998. до 2000, помоћник министра одбране за морал и политику одбране од 2000. до 2002, шеф војног кабинета Предсједника Републике Српске од 2002 до 2004. и савјетник Предсједника Републике Српске од 2004. до 2006. Пензионисан је декретом 2002. године у 46. години живота у чину пуковника, али наставља да ради до 2014.године (у државном и приватном сектору). Обављао је функцију члана и предсједника управних и надзорних одбора у више предузећа различитих облика власништва и организовања.[1] Живи у Бањалуци.[2]
Аутор је књига:
- Старешина, ауторитет, заповедање, Бања Лука, 1998.[3]
- Ратовао сам..., Бања Лука, 2019.
Одликовања и признања[уреди | уреди извор]
Одликован у ЈНА:
Одликован у ВРС:
- Орден Карађорђеве звијезде другог реда.
- Орден Карађорђеве звијезде трећег реда.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б Topić, Vlado (2019). Ratovao sam... Banja Luka: Primaprom. стр. 257—258. ISBN 978-99976-29-24-1.
- ^ „SrpskaCafe istražuje: Gdje su i šta rade ratni komandanti Vojske RS?! (II)”. Srpska Cafe. 3. 11. 2017. Приступљено 26. 11. 2019.
- ^ „Старешина - ауторитет - заповедање”. COBISS. Архивирано из оригинала 28. 11. 2019. г. Приступљено 28. 11. 2019.
