Вукашин Вук Јеловац
Вукашин Вук Јеловац | |
|---|---|
| Датум рођења | . |
| Место рођења | Косјерево на Врбасу, Аустроугарска |
| Датум смрти | . |
| Место смрти | Бања Лука, ФНР Југославија |
Вукашин Вук Јеловац (Косјерево на Врбасу 1899 – 1959, Бања Лука) је био новинар, национални радник и дописник београдске Политике из Бањалуке.
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је у селу Косјерево на Врбасу, између Лакташа и Српца, 1899. године, гдје су се његови преци доселили из Лике. У току Првог свјетског рата био је један од ученика бањалучке Гимназије из које је прво био искључен због својих националних ставова јер је одбио да рецитује у славу цара Фрање Јосифа, али је успио ванредно да матурира тек 1919. године. Студирао је филозофију. Десет година касније био је један од оснивача и првака Друштва "Змијање", које је предвођено Васом Глушцем, директором Гимназије, подигло познати споменик Петру Кочићу у бањалучком парку. Споменик Кочићу завршен је 1929, а постављен је и свечано откривен 6. новембра 1932, захваљујући великом труду и залагању Јеловца и Друштва "Змијање". Јеловац је такође планирао и пресељење Кочићевих посмртних из Београда у Бањалуку.[1]
Често је писао о Кочићу. Између осталог, написао је да је од његовог прогона из Сарајева у Бањалуку почео један значајни догађај у нашој историји. "Крајем 1906. године аустроугарске власти, које су му стално биле за петама, протјерују Кочића из Сарајева у Бањалуку, а што представља почетак једне историјске епохе овог града. Као национални и социјални револуционар, Кочић је био веома омиљен у народним масама и код напредне омладине", написао је Јеловац у својим забиљешкама. Осим Политике, Јеловац је био сарадник Службеног листа Врбаске области, Врбаских новина, Ослобођења, а последњих година живота објављивао је и у Републици. Друговао је са Шпиром Боцарићем и баном Светиславом Милосављевићем. Био је поштовалац спорта који је у то вријеме биљежио своје почетке у Бања Луци и навијач ФК Крајишник.[1]
Након Другог свјетског рата, комунистичка власт у Бања Луци му је подметала и пакостила кад год је имала прилику. Извргавано је руглу његово ангажовање око споменика Кочићу, тужен је уредништву Политике да је великосрбин и антикомуниста. Преминуо је 1959. у Бања Луци. Његов брат Вељко Јеловац је, уз бројна ометања, успио да 1960. објави његов истраживачки рад "Бањалука у прошлости".[2] Одлуком скупштине Града Бањалука од јануара 2014. једна улица у Бањалуци је названа по Вуку Јеловцу.[3]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б Popović, Biljana (21. 12. 2014). „Istaknute istorijske ličnosti Banjaluke (XXXVII): Vukašin Vuk Jelovac”. Nezavisne novine. Приступљено 2. 12. 2019.
- ^ Marić, Tomo (6. 11. 2018). „Kad pravda nikad ne stigne”. SportDC. Приступљено 2. 12. 2019.
- ^ „Одлука о утврђивању назива нових пет улица: "Др Ђорђа Букина", "Бладе Зељковића", "Вука Јеловца", "Душана Симића" и "Стојана Бијелића" у мјесној заједници Петрићевац”. Регистар Службених гласника. 31. 1. 2014. Приступљено 2. 12. 2019.[мртва веза]
