Дејтонска Република Српска

Потписивање Дејтонског мировног споразума, доњи ред са лијева ка десно: Слободан Милошевић, Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић

Република Српска настаје након што је донијета одлука о Дејтонском мировном споразуму, према коме се територија Босне и Херцеговине дијели на два дијела: Федерација Босне и Херцеговине и Република Српска.

Дејтонска Република Српска

Дејтонски споразум је са великим разочарењен дочекан међу Србима у Босни и Херцеговини. Већ у завршници рата, НАТО је бомбардовањем из ваздуха разорио командне положаје ВРС на Романији и логистичком подршком хрватско-муслиманској офанзиви на Босанску Крајину значајно смањио територију под српском контролом. Милошевићевим потписом у америчкој војној бази Рајт Петерсон отписане су рубне сарајевске општине које су насељавали Срби и током рата их бранили. Плус, континуитет територије Републике Српске код Брчког остављен је за накнадну арбитражу. Нагађало се како је до губитка око 20% територије дошло због сукоба војног и цивилног руководства, конкретно Караџића и Младића. Насупрот томе, у бошњачком Сарајеву Дејтон је слављен као побједа. Бошњачка страна, која је само неколико мјесеци раније била пред капитулацијом, у Дејтону је третирана као равноправан партнер, а по свему судећи била јој је обећана и каснија мирнодопска доминација. Главни град Босне и Херцеговине је послије три и по године деблокиран, Срби су у дугим колонама и носећи ковчеге ископаних предака напуштали Илиџу, Вогошћу, Грбавицу, а у њихове куће и станове упадали су Бошњаци. Апеле међународних представника да Срби остану на својим огњиштима уз гаранције безбједности, оспорио је Изетбеговић изјавом за радио Босне и Херцеговине да ће сви који буду носили пушку бити изведени пред војни суд, а то су практично били сви пунољетни мушкарци, јер су били мобилисани. По њему, дакле, могли су да остану незаштићене српске жене и дјеца. Међутим, временом се перцепција Дејтонског споразума постепено мијењала и на српској и на бошњачкој страни.

Република Српска, према Дејтонском, односно Париском споразуму, постала је међународно призната конститутивна јединица Босне и Херцеговине на безмало половини њене укупне територије. Још Вашингтонским споразумом 1994. године створена је Бошњачко-хрватска федерација, којој се Дејтонским споразумом Република Српска прикључила као засебан међународно-правни субјект, односно други ентитет. Све до тада, без обзира на то што је то било далеко од политичке реалности, Босна и Херцеговина је међународно третирана као јединствена држава на челу са Предсједништвом и владом у Сарајеву, те Алијом Изетбеговићем као „предсједником свих Босанаца и Херцеговаца”. Била је то велика промјена коју је у почетку српска страна потцјењивала, а бошњачка сматрала само привременом. Затим, улога високог представника је Анексом 10 била дефинисана само као подстицање, помагање, савјетовање, итд. процесу имплементације међународног споразума, и први в. П. Карл Билт досљедно се држао ограниченог мандата. Даље, према Анексу 4 Дејтонског споразума, који је представљао устав Босне и Херцеговине, предсједништво је било трочлано, а представници три народа наоружани правом вета. Вијеће министара обухватало је свега неколико ресора (инострани послови, спољна трговина, цивилни послови и слично), док су све остале надлежности биле лоциране у ентитетима, укључујући чак и војску. Све то је Републици Српској давало елементе државности и отварало јој перспективу да се развија као високо аутономна цјелина у дефакто конфедералном оквиру Босне и Херцеговине. Дејтонски споразум је био готов идентичан Лисабонском споразуму, који су босански Срби били потписали још прије рата. А унутрашња територијално-етничка подјела не само на ентитете него и на кантоне са хрватском или бошњачком већином је већ током рата постала саставни дио свих осталих међународних мировних предлога за Босну и Херцеговину, што су Муслимани непрестано резолутно одбијали као напад на вјековну мултикултуралну традицију.

Међутим, већ годину дана након рата, европски потписници, поготово амерички творци Дејтонског споразума, почели су да говоре о потреби ревизије овог аранжмана који је био верификован на највишем међународном нивоу. Сам главни архитекта овог споразума Ричард Холбрук је, са једне стране, хвалио мировни аспект споразума и са друге, оспоравао његов уставни сегмент садржан у Анексу 4, те заговарао „Дејтон 2” - нови споразум који ће обезбједити чвршћу интеграцију Босне и Херцеговине, што је практично представљало напад на равноправност народа и аутономију ентитета. Истворемено, бошњачке власти и зависни медији у Сарајеву агресивно су промовисали такозвани грађански принцип уређења Босне и Херцеговине на рачун националног. Однос снага међу великим силама, те долазак ИФОР-а - међународних снага којима су доминирале јединице војске САД и чланица НАТО-а, наговијестио је будуће притиске на државност Републике Српске. Канцеларија високог представника (ОХР), која је временом нарасла у импозантан бирократски апарат, ширила је своје надлежности до мијешања у све политичке, економске, правосудне, просвјетне, информативне и друге области. Високи представник је од почетка био политичар из једне од држава Европске уније и, са једним изузетком, више или мање фаворизовао интересе Бошњака и Хрвата, а његов замјеник, увијек Американац, је давао тон негативној пристрасности према Србима и Српској. Међунарона изолација Србије и СР Југославије и стигматизација Милошевићевог режима само су додатно отежале положај Републике Српске. Велики број општина у Републици Српској налазио се под санкцијама међународних протектора. Република Српска била је дискриминисана и при подјели ургентне међународне хуманитарне помоћи за обнову стамбеног фонда и минималних саобраћајница. Од импресивног укупно планираног фонда од пет милијарди долара, за прва три мјесеца 1996. године на првој донаторској конференцији одржаној одмах послије Дејтона хитно је дозначено 518. милона. Али, комесар Европске уније за спољашње послове Ханс ван ден Брук је још у децембру 1995. изјавио да Срби не могу да рачунају на та средства док не испоруче своје ратне злочинце. Директор америчке агенције за развој на састанку са европским хуманитарцима рекао је да влада САД има потешкоћа да пребаци новац у Србију и дијелове Босне и Херцеговине које контролишу Срби јер се ради о агресорима. Искључивањем Радована Караџића из јавног живота, а затим и његовим прогоном, најављен је неравноправан однос према учесницима рата, што је значило и приписивање политичке кривице за ратне злочинце само српском народу. Република Српска је дочекала крај рата са великим бројем избјеглица и прогнаника. Током љета 1995. године више од стотину хиљада Срба из Републике Српске Крајине и девет окупираних општина Босанске Крајине трајно се населио на територије које ће остати у Републици Српској. Српска је доживјела и повратни егзодус неколико десетина хиљада грађана из сарајевских општина које су припале Федерацији Босне и Херцеговине.

Велики проблем представљао је и већ поменути отворени статус града Брчког и коридора који спаја два приближно једнака дијела Републике Српске. Цјелокупна територија Федерације Босне и Херцеговине дејтонским разграничењем претворена је у једну цјелину, која се шири од Кладуше до Горажда и од Јадрана до Саве. Водило се рачуна да преко српских села буде успостављен довољно широк коридор који двадесетак хиљада становника Горажда спаја са остатком Федерације. На другој страни, Брчко је остављено међународној арбитражи. Иако је у Дејтону било одлучено да се арбитражи препусти само питање локалне границе, од 1997. и 1999. године одлучивано је и о статусу града.

Види још

• Историја Републике Српске (1992—1995)
• Република Српска
• Босна и Херцеговина
• Дејтонски мировни споразум