Диоген из Вавилона
| Диоген из Вавилона | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 240. п. н. е. |
| Место рођења | Селеукија, |
| Датум смрти | 240. п. н. е. |
| Филозофски рад | |
| Школа филозофије | Зенонова школе |
Диоген из Вавилона (стгрч. Διογενης ο ΒαβυλωνιοςΔιογενης ο Βαβυλωνιος), Диоген Вавилонски или Диоген из Селевкије (око 240-150. п. н. е.) је старогрчки стоички филозоф, Хрисипов ученик и наследник Зенонове школе[1].
Заједно са академиком Карнеадом и перипатетиком Критолајем 155. п. н. е. отпутовао је у Рим као део атинске „филозофске” амбасаде[2], која је тражила да се Атина ослободи казне за пљачку Оропа. Говорећи у Риму, Диоген је први упознао Римљане са учењем стоика[3].
Сачувани су мањи фрагменти Диогенових списа[4]. По насловима су познати трактати „О звучном говору”, „Дијалектика”, „О реторици”, „О челном делу душе”, „О Атени”, „Мантици”, „Етици”, „О племенитом пореклу” , „О законима”, „О музици”.
Следећи Зенона из Тарса и Хрисипа, поставио је водећи принцип душе у срце. У теологији је развио аргументе оснивача стоицизма Зенона из Китијума[5].
Његови ученици су били Антипатар из Тарса, Аполодор из Селеукије, Архедем из Тарса, Аполодор из Атине, Панеције са Родоса, Боетије из Сидона[6].
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Dorandi, Tiziano (1999-12-09), Chronology, Cambridge University Press, стр. 31—54, ISBN 978-0-521-25028-3, Приступљено 2024-01-15
- ^ Aulus Gellius (2019-11-27), Attic Nights, Oxford University Press, Приступљено 2024-01-15
- ^ Kinsey, T.E. (1977). „Cicero, De Oratore II 124”. Mnemosyne. 30 (1): 74—75. ISSN 0026-7074. doi:10.1163/156852577x00310.
- ^ Cicero (2006-06-01), Cato Maior De Senectute, Oxford University Press, Приступљено 2024-01-15
- ^ Mayor, John E. B. (2012-12-13), Notes on Diogenes Laërtius, Cambridge University Press, стр. 1—23, Приступљено 2024-01-15
- ^ Automatic Testing of LUSTRE/SCADE Programs, CRC Press, 2017-12-19, стр. 199—222, Приступљено 2024-01-15