Карла Галван
| Карла Галван | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Псеудоним | Драгана Галванић |
| Датум рођења | 10. мај 1952. |
| Место рођења | Вићенца, Италија |
| Држављанство | италијанско |
| Образовање | професор немачког језика |
| Занимање | књижевник, преводилац, добротовор |
| Породица | |
| Породица | Елетра Сардеи (кћерка) |
| Књижевни рад | |
| Најважнија дела | „Мост међу душама” (итал. Ponte tra anima) (2003) „Моја Србија” (2006) „Ritmi di luce” (срп. Ритмови светлости) (2019) |
Карла Галван (итал. Carla Galvan, Вићенца, 10. мај 1952) италијанска je књижевница, преводилац и добротоворка из Вићенце.[1][2][3]
Биографија[уреди | уреди извор]
Карла Галван је 1970-их година, инспирисана менталитетом своје кућне помоћнице која је била пореклом из Србије, уписала студије тадашњег српскохрватског језика у Падови, али је завршила само три године. Дипломирала је германистику и постала професорка немачког језика у средњој школи. Љубав према језику Срба и словенској култури је ипак остала. Изучавала је рад Васе Пелагића, а Србију, Београд, посебно Скадарлију, посетила је више пута. Зиме 1985. је у Влашком Долу код Пожаревца упознала младића који јој је украо срце. Но, нису остали заједно.[2]
Ратови у Југославији 1990-их донели су велики број избеглица у Италију. Карла Галван их је дочекивала, преводила им документе, учила их италијански језик и проналазила посао, како би им олакшала живот у новој земљи. Ишла је и даље, сакупљавши храну, лекове и гардеробу, које је преко Трста слала избеглицама из сукобима захваћених подручја.[2][3]
Књижевни рад[уреди | уреди извор]
Пише поезију на италијанском, немачком и српском језику, али на потоњем има највећи број публикованих књига. У усавршавању српског језика помогле су јој колеге, попут Раде Рајић Ристић, Владана Ракића, Тодоре Шкоро, Миомира Милинковића... са којима неретко заједнички објављује књиге и учествује на разним културним манифестацијама у Италији и Србији. Познавала је и Гроздану Олујић и такође и с њом сарађивала.[2][3]
Србију доживљава као другу домовину,[4] не кријући да би у њој желела да дочека старост. Између осталог, посветила јој је своју збирку песама „Моја Србија”. Већ има спремну и „српску варијанту” свог имена – псеудоним Драгана Галванић.[1][2][3]
Поезија Карле Галван преведена је и на хинди и панџаби.[5] Лауреаткиња је Награде „Лукијан Мушицки” Књижевног друштва „Сунчани брег” из Београда, коју је добила јер је својим песмама на српском и италијанском језику допринела развоју светске књижевности.[6]
У слободно време бави се ведском астрологијом.[7][2]
Члан је Савеза српских културно-уметничких друштава „Видовдан” из Вићенце.
Дела (избор)[уреди | уреди извор]
- Мост међу душама (итал. Ponte tra anima) – поезија, двојезично: на српском и италијанском (Гносос, Београд, 2003) – коаутор: Рада Рајић Ристић
- Србија у срцу (итал. Serbia nel cuore) – поезија, двојезично: на српском и италијанском (Гносос, Београд, 2004) – коаутори: Рада Рајић Ристић, Марио Паван и Антонио Зулато
- Моја Србија – поезија на српском (Гносос, Београд, 2006)
- На границама сећања (итал. Ai confini della memoria) – поезија, двојезично: на српском и италијанском (Београд, 2009) – коаутори: Рада Рајић Ристић и Амедеа Регацо
- Под небом Србије (итал. Sotto il cielo di Serbia) – поезија, тројезично: на српском, италијанском и немачком (Београд, 2010) – коаутори: Рада Рајић Ристић и Тодора Шкоро[8]
- Осмех судбине (итал. Il sorriso del destino, нем. Das Lächeln des Schicksals) – поезија, тројезично: на српском, италијанском и немачком (Етностил, Београд, 2015) – коаутори: Рада Рајић Ристић и Жељко Кнежевић
- Зов огњишта (итал. Il richiamo del focolare) – поезија, двојезично: на српском и италијанском (Етностил, Београд, 2017) – коаутори: Рада Рајић Ристић, Жељко Кнежевић и Снежана Шолкотовић[9]
- Варнице наде (итал. Scintille di speranza) – поезија, двојезично: на српском и италијанском (Етностил, Београд, 2018) – коаутори: Рада Рајић Ристић и Рената Филипи[10]
- Ritmi di luce (срп. Ритмови светлости) – поезија, двојезично: на италијанском и српском (Сунчани брег, Београд, 2019)
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б „Драган Јаковљевић из Будимпеште и Карла Галван из Италије”, Радио Београд, 15. јануар 2020. Посећено 26. априла 2024.
- ^ а б в г д ђ „Душа ми је у Србији”, Вести, 19. јун 2020. Посећено 26. априла 2024.
- ^ а б в г „Молитва за Србију”, Вести, 3. септембар 2021. Посећено 26. априла 2024.
- ^ „Свет се огрешио о Србе”, Вести, 28. март 2019. Посећено 26. априла 2024.
- ^ „A Vicenza la poesia diventa multilingue”, La Domenica di Vicenza, 12. јун 2010. Посећено 26. априла 2024.
- ^ „Scuola di lingua serba ’Sveti Sava’ a Vicenza”, Voci di Pace, 17. јун 2019. Посећено 26. априла 2024.
- ^ „Il gioco dell'amore con le carte – Le carte ci parlano e ci guidano come fanno le stelle’”, Comune di Vicenza, 2. март 2015. Посећено 26. априла 2024.
- ^ „Scrittrice serba e vicentina doc: ecco l’ultimo libro di Rada Ristic”, La Domenica di Vicenza, 13. новембар 2010. Посећено 15. априла 2024.
- ^ „Поетска дружина не да тишини да победи”, РТС, 21. новембар 2017. Посећено 15. априла 2024.
- ^ „Presentazione del libro di poesie ’Scintille di speranza’”, Comune di Vicenza, 15. септембар 2018. Посећено 26. априла 2024.
Литература[уреди | уреди извор]
- Рајић Ристић, Р. (2023). Пријатељство без граница. Београд: Сунчани брег. ISBN 978-86-81352-24-3.
