Католичка пропаганда у српским земљама
Католичка пропаганда у српским земљама припремљена је у последње две деценије 16. века, одмах након убиства Мехмед-паше-Соколовића и изградње Сплитске луке. То посредно потврђује и Кочи Беj у рисалима.
Кипарски рат, упркос победи у Лепанта, показује да је Османско царство била прва војна сила. Турски страх, у комбинацији са текућом контраформацијом, поставио је основу за нови концепт одвраћања од османлијских освајања. Са своје стране, Османлије су обновили Пећку патријаршију, а затим су од Румелијског одвојили Босански пашалук.
Дуги рат катализира процес. Након Мохачке битке и у вези с реформацијом, основан је Илирско-мађарски колеџ у Болоњи (1554—1781). Непосредно након убиства Соколовића, 1580. године у Лорету, близу Анконе, основан је Илирски колеџ.[1]
Након Житванског мира, под којим је додељено право католика на цркве у Отоманском царству, основан је Хрватски колеџ у Грацу и Бечу (1608—1783) и Илирски колегиј у Фермију (1663—1746).[2]
Ова институционална окосница, у комбинацији са пропагандом вере, створила је услове и постигла католицизам у 17. веку од стране Срба, углавном у Далмацији, а мање у Славонији.
Илиризам је у 19. веку користио католичку базу на илирском језику, коју је створио Бартол Кашић.
Бартол Кашић и Александар Комуловић су први учитељи илирског језика на Илирској академији у Риму, коју је 1599. основао Папа Климент VIII. Папа Урбан VIII обавезао је од 16. октобра 1623. универзитете у Болоњи, Падови, Бечу, Инголштату, Келну, Лувану, Паризу, Тулузу, Валенсија, Саламанка и Алкала де Хенарес близу Мадрида да у своје програме уведу обавезну студију илирског језика.
Католичка пропаганда у 17. вијеку дала је значајне резултате у Далмацији, а мање у Славонији. Тада су постављени темељи за латинизацију Влаха који су добили свој Влашки статут. Католичка пропаганда у бугарским земљама је слаба, али је у Трансилванији у 17. веку поставио солидне темеље за будућу румунску нацију. Гроф Ђорђе Бранковић је жртва ове католичке пропаганде која слаби у наредном веку просветљења.
Од 1622. постоји сачувана документација о покрштавању православних Срба у римокатолике о чему је истраживао и писао Марко Јачов.[3]
Католичка пропаганда хрватским земљама[уреди | уреди извор]
Католичка пропаганда у 17. веку такође је утицала на хрватски идентитет. Глагољаши се потискују, а хрватска глагољица је замењена латиницом.
Тек је 2019. године објављен Дан хрватске глагољице и глагољаштва.
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Dević, Antun (26. 9. 2006). „Naši pitomci u Loretu”. Diacovensia : teološki prilozi (на језику: хрватски). 14 (2): 441—471. ISSN 1330-2655.
- ^ Coreth, Emerich; Neidl, Walter M.; Pfligersdorffer, Georg (24. 1. 1995). Filosofía cristiana en el pensamiento católico de los siglos XIX y XX/2: Tomo 2. Vuelta a la herencia escolástica (на језику: шпански). Encuentro. ISBN 978-84-7490-351-5. Приступљено 11. 5. 2024.
- ^ Симић, Јованка (13. 3. 2022). „ПОКРШТАВАЊЕ СРБА ВАТИКАН ЗАБЕЛЕЖИО У 390 ДОКУМЕНАТА: Списи о унијаћењу Срба угледали светло дана захваљујући САНУ и Архиву Војводине”. Вечерње новости. Приступљено 20. 3. 2022.