Корисник:Domatrios/Димитрије Оболенски

Биографија

Димитрије Оболенски, рођен у Петрограду 1918, Дугогодишњи професор балканске и руске историје на Универзитету у Оксфорду, представља сасвим особену личност у византологији и славистици друге половине XX столећа. У своје изванредно образовање, учитељи су му били Францис Дворник и Роман Јакобсон, које је стекао у великим универзитетским центрима западне Европе, пре свега у Оксфорду, унео је неке од најбољих традиција славне руске византолошке и славистичке школе, поједине њене драгоцене методе и свеобухватност погледа у тумачењима догађаја и појава у историји. У византологију је на велика врата ушао са књигом о богумилима Богумили, Студија о балканском неоманихејизму (The Bogomils. А Study in Balkan Neo-Manichaeism, Cambridge 1948) у којој суверено расправља како о темељима овог дуалистичког учења тако и о његовом брзом ширењу из Мале Азије преко Византије и јужнословенских земаља до северне Италије и јужне Француске.

Међутим, средишње место у његовом богатом истраживачком делу представља изучавање сложених и вишезначних односа Византије са словенским светом, а круна тих научних напора је изванредна синтеза о „византијском комонвелту" Византијски комонвелт. Источна Европа 500-1453 (The Byzantine Commonwealth. Eastern Europe 500-1453, London 1971), у којој ce говори o јединственој међународној заједници средњовековног света на чијем је челу стајало Византијско Царство. Уз то је веома занимљива и значајна и његова најновија књига Шест византијских портрета (Six Byzantine Portraits, Oxford 1988) која приказује портрете шесторице истакнутих личности византијске и словенске историје, међу њима и следећи ликови:

• Климент Охридски
• Теофилакт Охридски
• Владимир Мономонах
• Свети Сава
• Кипријан, митрополит кијевски и московски
• Максим Грк

Д. Оболенски је почасни доктор многих универзитета и члан неколико академија и угледних међународних друштава, а од 1988. је и инострани члан Српске академије наука и уметности.

Текст

Из увода књиге «Шест византијских портрета»

Пре неколико година (1971), у књизи Византијски комонвелт, усудио сам се да изразим своје мишљење да су у средњем веку, и поред знатних разлика у друштвеном и политичком животу, оне источноевропске земље које су биле дужници Византије, што се њихове религије и у великој мери културе тиче, образовале јединствену међународну заједницу: њена природа, доказивао сам, открива се у заједничкој културној традицији у којој су учествовале и којој су доприносиле њихове владајуће и образоване класе. Везивало их је исповедање источног хришћанства; признавали су примат Цариградске цркве, као и то да је византијском цару подарена власт над свим православним хришћанима; прихватили су начела римско-византијског права; и, на крају, сматрали су да су књижевни стандарди и уметничке технике школа, манастира, и преписивачко-преводилачких радионица Византијског царства општеважећи узори. Ту међународну заједницу сам доста смело назвао Византијским комонвелтом.

Ова збирка есеја је биографски наставак те раније књиге: њен циљ је да се утврди допринос шесторице људи историји тог византијског комонвелта између деветог и шеснаестог века. Њихови животи били су веома различити и они су их преживели у међусобно веома удаљеним областима Источне Европе. Једно им је, ипак, било заједничко: по рођењу, звању, или по личним приликама сви су они истовремено припадали двама различитим световима - свету Грка и свету Словена - и дејствовали су као мостови између њих. Били су, с једним изузетком, људи угледни, на високим положајима у својим друштвима и њихов допринос културној историји Европе утолико је значајнији.

Сусрет Византије и Словена за који су нам пример ова шесторица, или коме су они допринели, део је једне шире појаве коју социјални антрополози и неки историчари називају акултурацијом; то настаје када друштва с различитим културама ступе у непосредан и трајан додир. То је сложен процес и ретко се може сасвим схватити; и побуде из којих до њега долази и резултати који из тога проистичу често су двосмислени. Византијска експанзија на Балкану и на северним обалама Црног мора, као и у Русији, на пример, била је делимично подстакнута мисионарском енергијом Цариградске цркве, али је бар исто толико дуговала потреби Царства за војном безбедношћу: „варвари" су продирали на југ према Јегејском и Јадранском мору; претила је опасност да ће се они проширити и настанити на територији Царства па је над њима требало завести цивилизацијски надзор Византије.

За државнике Царства прва фаза тог процеса била је, чини се, кроћење тих чудовишта. Слична двосмисленост може се видети и у побудама које су Словене довеле у орбиту Византије. Њиховим заједницама гладним земље, које су се у шестом и седмом веку спуштале на Балкан, Византијско царство чинило се погодним за пљачку; касније, кад је та средина почела да их апспорбује, почели су на њега да гледају као на нешто у чему могу да праве каријеру, а када се у њима појавила јаснија свест о себи као групи, њихови прваци посегли су за материјалним и духовним плодовима византијске цивилизације.

Амбивалентност у првим контактима између Византије и Словена утицала је на слику коју су стекли једни о другима. Византинци, верни хеленистичкој баштини чијим су се - бар на пољу књижевности - чуварима сматрали, никад се нису сасвим ослободили уверења да су Словени, чак и кад су прихватили грчко хришћанство, и даље остали обележени својим „варварским" пореклом. Такво мишљење је очигледно било у сукобу с оним што су многи Византинци вероватно искрено веровали, а то је да хришћанство потире све суштинске разлике између Грка и варвара; нарочито, да су сви језици Богу подједнако прихватљиви. Тај не сасвим јасно одређени однос остао је такав до краја, одражавајући тензију између грчке класичне традиције и хришћанског учења које никада није у потпуности разрешено у византијском друштву.

Исто је тако нејасна и слика која се код Словена створила о Византинцима. Као појединци, Византинци су ретко били омиљени међу својим источноевропским суседима; суочени са супериорном вештином сумњивим методима царске дипломатије, Словени су дошли до уверења да су њени представници у земљама где раде сплеткароши којима није веровати. Један руски летописац рекао је око 1100. године: ’’’„Грци су остали варалице до дана данашњег"’’’, и у то су, без сумње, веровали људи широм Источне Европе у средњем веку. Али то мишљење, настало из неповерења и повређеног поноса, бледело је пред сликом онога што је Византија представљала у интелектуалном и духовном свету.

Величина онога што су православни Словени дуговали њеној цивилизацији јасно се видела на коју год страну човек погледао: религија и право, књижевност и уметност - све је то сведочило о томе да су њихови образовани слојеви били византијски ученици. И у ставу простог народа било је исто толико поштовања: оно се чудесно изразило у њиховом дубоком поштовању града Константинопоља који су Словени назвали „Цариград" или „Царев град". За целокупно источно хришћанство Цариград је био свети град не само зато што је био седиште василевса и његовог духовног партнера васељенског патријарха.

Оно главно због чега се држало да има право да буде сматран светим биле су натприродне силе за које се веровало да се налазе у његовим зидинама: успомене на Христово страдање и безбројне светачке реликвије; цркве и манастири, чувена хришћанска светилишта; но највише од свега, патронат његових небеских заштитница: свете Мудрости чији је храм била црква Св. Софије, и Богородица чији се плашт, сачуван у Влахернској цркви, обожавао као заштитник града. О Цариграду, окруженом том ауром светости, често се мислило као о Новом Јерусалиму, његовом једином супарнику.