Кућа Никодија Вељковића
| Кућа Никодија Вељковића | |
|---|---|
| Опште информације | |
| Место | Зелетово |
| Општина | Бојник |
| Држава |  Србија |
| Врста споменика | споменик културе |
| Време настанка | Други светски рат |
| Тип културног добра | Непокретно културно добро |
Кућа Никодија Вељковића је грађевина која је саграђена током Другог светског рата.[1] С обзиром да представља значајну историјску грађевину, проглашена је непокретним културним добром Републике Србије. Налази се у Зелетову, под заштитом је Завода за заштиту споменика културе Ниш.[1]
Историја[уреди | уреди извор]
Станимир Вељковић Зеле, учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије, је погинуо 13. априла 1942. у селу Југовцу заједно са Милошем Мамићем, чланом Савеза комуниста Југославије.[1] Заједно су пошли у обилазак партизанских одреда и партијских организација у Топлици када су свратили у село Југовац да преноће и тада су бугарске снаге опколиле село.[1] Станимир Вељковић и Милош Мамић су им пружили отпор докле год су имали муниције, а погинули су када су последњим бомбама покушали пробој.[1] До 1974. године село Зелетово се звало Суво Поље, по тим називом се и сада налази у свима картама овог региона, када је одлучено да се назове именом једног од организатора устанка и партијског руководиоца лесковачког подручја Станимира Вељковића Зелета.[1] Лесковачка гимназија је од 1962. до 2003. носила његово име, свог бившег ученика Зелета који је указом Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије 14. децембра 1949. проглашен за народног хероја.[1] Кућа је приземна, грађена од опеке у блату, зидови су од плочастог камена, а кров је покривен фалцованим црепом. Испред куће је подигнут и споменик са бистом.[1] У централни регистар је уписана 11. априла 1983. под бројем СК 477, а у регистар Завода за заштиту споменика културе Ниш 15. марта 1983. под бројем СК 40.[1]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
Литература[уреди | уреди извор]
- Кућа народних хероја, Културно наслеђе Србије, заштита и уређење, Београд 1982, 122.
