Манастир Шемљуг
Манастир Шемљуг, такође познат и као Манастир Сарача (рум. Mănăstirea Săraca) православни је манастир код села Мали Шемљуг у делу Баната који припада Румунији. Најстарији поуздани извори о постојању овог манастира потичу из 16. века, а локалне традиције га сматрају и старијим. Припадао је Српској патријаршији, односно Карловачкој митрополији. Укинут је 1778. године по наредби хабзбуршких државних власти и претворен у пархијску цркву. Обнова монашког живота започета је 1932. године, под окриљем Румунске православне цркве, којој обновљени манастир и данас припада.[1][2]
Историја[уреди | уреди извор]
Током старије историје, манастирско село се звало Моравице (данашњи Мали Шемљуг), а назив је добило по оближњој речици Моравици, па је и сам манастир забележен под тим именом у османским пописним дефтерима из друге половине 16. века, који представљају најраније поуздане изворе о историји овог манастира.[3][4]
Манастирско село је запустело током рата 1738. године, а са манастиром је било повезано као прњавор, тако да је некадашња Моравица понекад називана и Прњавор или Прњаворица, односно Прњавица или Прњава (Párneavorica, Pernyavcza, Pernyáva, Pârneava), назив Мали Шемљуг се усталио тек у 19. веку, ради разликовања од оближњег Великог Шемљуга.
По српској традицији основао га је у 15. веку деспот Јован Бранковић. Цркву је 1443. године уредио монах Макарије из манастира Тисмана. У њему се налазила икона (иначе рађена 1644. године за манастир Крушедол!), на којој су приказани деспот Јован Бранковић, деспотица Ангелина и њихови синови. Сликар Никола Нешковић је 1753. године, по налогу епископа вршачко-карансебешког Јована, насликао копију и то је његов први а једини потписани рад. Требало је да иконописац однесе у фрушкогорски манастир Крушедол, и стару икону - оригинал и копију.
Манастир Шемљуг је припадао Вршачкој епархији Карловачке митрополије. У турском времену је манастирски храм био посвећен Успењу Прсвете Богородице, а од обнове 1730. године - Ваведењу Пресвете Богородице.[3]
Стара манастирска црква посвећена Успењу Пресвете Богородице (1624) није сачувана. Нова је подигнута 1730. године, за време аустријског цара Карла VI а при игуману Симеону. Ктитор храма био је Ђурица (Ђуричко) Лазаревић са одраслим синовима Николом и Живаном.[5] Никола Лазаревић је био званичник у темишварском магистрату и умро је 1760. године. Постоји сачуван запис из 1730. године, који сведочи о осликавању манастирске богомоље. Радили су ту зограф Андрија Раичевић[6], његов син исто Андреј и ученици - помоћници Јован и Киријак. Српски зографи су се држали - чували својим делом раскошну средњовековну традицију. На западном црквеном зиду је представљена породица ктитора храма.
Игуман Пајсеј је марта 1624. године стигао у погранично руско место Путиваљ. Кренуо је да по Русији скупља милостињу за обнову манастира. Три године касније јула 1627. године ишао је опет у православну царевину Русију са истом намером, сада у друштву ђакона Антонија. Прикључили су им се калуђери манастира Милешеве, који су такође кренули у Русију.
На изборном црквено-народном сабору 1749. године у Карловцу, учестовао је шемључки игуман Филотеј. При манастиру током 18. века ради иконописачка школа.
У сачуваном инвентару из 1771. године види се да манастир има свете честице моштију мученика Артемона, мученика Арете и Марије Магдалене.[7] Манастирски посед је велики а помаже манастир Никола Оберкнежевић Лучић. Манастирско братство чине три калуђера те године: намесник Генадије Марковић, и монаси Јоаникије Максимовић и Никифор Новаковић.
Године 1774. ту је постојала српска школа. Иста је укидањем манастира постала 1777. године световна. Манастирска црква је постала од тада по статусу парохијална и била предата у лето 1778. године селу Бућину.[8]
Аустријски царски ревизор Ерлер је 1774. године констатовао да манастир Шемљуг (Сарака) припада Жамском округу, Вршачког дистрикта. Становништво је било претежно влашко.[9]
Шемљуг је укинут 1777. године царском одлуком о смањењу броја православних манастира. Православни клир и народ су се томе противили; са реализацијом се отезало. Земља манастирска предата је оближњем манастиру Месићу, где је са свим покретностима, иконама и богослужбеним предметима прешло и манастирско братство.[10] Пресељење је изведено коначно 16. јуна 1778. године, и то након неколико пооштрених налога. Епископ Поповић је са вршачким капетаном изашао у Шемљуг, а направио је и прецизни распоред пресељења.
Братство су 1775. године чинили нова лица (без оних који се помињу 1771): игуман Јов Поповић (из Брадичана, у Влашкој), намесник Михаило Вујановић (из Гостинице, у Србији), јеромонах Дионисије Петровић (из Веларије, у Влашкој) иначе духовник за Влахе, јеромонах Рафаило Станковић (из Аламоша, у Ердељу), јеромонах Атанасије Ђуровић (из Коморишта, код Вршца), јеромонах Ананије Јовановић (из Керпе, у Влашкој), и монах Пахомије Михајловић (из Чакова). Од наведених Петровић, Ђуровић и Јовановић су знали само влашки језик.[11]
Епилог[уреди | уреди извор]
Манастир Шемљуг је 1782. године продат на лицитацији, купцу породици Јована Остојића из Темишвара. Јованови синови Јован, Петар и Георгије су убрзо решили да манастир постане маузолеј њихове племићке породице.[12] У 19. веку са северне стране близу манастира био је салаш Пере Остојића спахије. Док је био власништво Остојића, манастир је пропадао, па је прозван је Săraca, а што значи "сиромашан". А 1934. године манастир је купљен за потребе румунске епископије у Карансебешу. Оживео је као манастир али више није био посвећен Ваведењу Пресвете Богородице. Слави се црквени румунски празник 9. август. Између 1959-1978. године био је опет укинут, а црква је постала парохијска. У то време, од 1963. године ради се комплетна репарација. Сада је опет жив, мушки манастир.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Зеремски 1907.
- ^ Јовановић 2000.
- ^ а б Зиројевић 1984.
- ^ Engel 1996.
- ^ "Правда", Београд 15-18. април 1933.
- ^ Мирослав Тимотијевић: "Српско барокно сликарство", Нови Сад 1996.
- ^ "Правда", Београд 1933.
- ^ "Богословски гласник", Београд 1905.
- ^ Ј.Ј. Ерлер: "Банат", Панчево 2003.
- ^ "Српски сион", Сремски Карловци 1899.
- ^ "Српски сион", Сремски Карловци 1907.
- ^ Миодраг Јовановић: "Сликарство Темишварске епархије", Нови Сад 1997.
Литература[уреди | уреди извор]
- Engel, Pál (1996). A temesvári és moldovai szandzsák törökkori települései (1554-1579). Szeged: Csongrád Megyei Levéltár.
- Зеремски, Иларион (1907). Српски манастири у Банату: њихов постанак, прошлост и одношај према Румунима (PDF). Сремски Карловци: Српска манастирска штампарија.
- Зиројевић, Олга (1984). Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683. године. Београд: Историјски институт, Народна књига.
- Јовановић, Миодраг (2000). Српски манастири у Банату. Нови Сад: Покрајински завод за заштиту споменика културе.