Мирослав Хубмајер

С Википедије, слободне енциклопедије
Фридрих Хубмајер
Мирослав Хубмајер (1851-1910), словеначки добровољац у Херцеговачком устанку (1875-1878).
Лични подаци
Датум рођења(1851-01-03)3. јануар 1851.
Место рођењаЉубљана,  Хабсбуршка монархија
Датум смрти1. март 1910.(1910-03-01) (59 год.)
Место смртиСарајево,  Аустроугарска
Војна каријера
Служба1875-1878.
Војска Аустроугарска
 Кнежевина Србија
Чинаустроугарски подофицир
вођа устаника западне Босне(1876)
српски поручник [1]
Учешће у ратовимаБосанско-херцеговачки устанак (1875-1878)
Српско-турски рат (1876-1878)

Мирослав Хубмајер Црни, право име Фридрих Хубмајер (нем. Friedrich Hubmayer, 3. јануара 1851-1. марта 1910) био је словеначки официр и добровољац у херцеговачком устанку (1875-1878). На скупштини устаника у Јамници изабран је против Петра Мркоњића (касније српског краља Петра I Карађорђевића) за главног команданта свих устаничких трупа, мада није био признат као вођа од стране присталица Петра Мркоњића. Турци су расписали велику награду за његову главу.[2][3][4]

Мирослав Хубмајер из Љубљане, или „Црни Миро“, како су га звали устаници, постао је најпознатији међу свим словеначким добровољцима у Херцеговачком устанку. Служио је као артиљеријски подофицир у Сегедину, где се упознао са Србима. По занимању је био словослагач, а када је имао 24 године придружио се Херцеговачком устанку, где је убрзо стекао репутацију хероја. Приче о његовим подвизима кружиле су народом Босне и Херцеговине и биле су објављиване у европским новинама.[5] Тврдња да је био плаћени аустријски агент никада није доказана.[4]

Биографија[уреди | уреди извор]

Мирослав Хубмајер рођен је у Љубљани. Школован за поштара, радио је у Египту и Судану. Током служења војног рока у аустријској војсци добио је чин резервног нижег официра. Интересовање за изучавање механике навело га је да пријави неколико патената. После одслужења војног рока почео је да ради у Народној штампарији (словен. Narodna Tiskarna) у Љубљани. Ту су радници у то време били добро организовани, информисани и образовани и Хубмајер се придружио њиховој организацији. Много графичара јавило се добровољно у херцеговачки устанак, укључујући Хубмајера, који је у Херцеговину отишао у августу 1875.[4][5]

Херцеговачки устанак[уреди | уреди извор]

Фридрих Хубмајер напустио је Љубљану 30. јула 1875. и преко Далмације стигао у Херцеговину свега три недеље после чувене Невесињске пушке, где се прикључио војводи Мићи Љубибратићу и његовој дружини код манастира Дужи, близу Требиња. Међу устаницима, Хубмајер је своје швапско име Фридрих (скраћено Фриц) пословенио у Мирослав. Устаници су га одмах, због бујне црне браде, прозвали Црни Миро.[5]

Прве Хубмајерове борбе са Турцима биле су око Требиња у августу 1875, када је са малом устаничком четом освојио турску караулу, поставивши динамит под кулу под жестоком непријатељском ватром, наочиглед дописника популарног аустријског листа (Neues Wiener Tagblatt), чији су чланци разнели Хубмајерову славу по читавој Европи.[5] Крајем августа, Хубмајер је упућен са Костом Грујићем у Црну Гору као делегат устаничког покрета црногорском кнезу Николи, да би тражио подршку у рату против Турака. Војвода Машо Врбица, министар унутрашњих послова, љубазно их је примио 9. септембра и представио свим званичницима и гостима на црногорском двору. Као признање за заслуге у борби против Турака добио је од војводе Врбице (званично у име кнеза Николе) веома леп револвер са појасом и 60 метака, иако се устаничка делегација вратила у Херцеговину без икакве друге опипљиве помоћи.[5]

Почетком новембра, Хубмајер се накратко вратио у Љубљану, где је свечано дочекан од словеначке националистичке интелигенције, како би устаницима донео новчану помоћ коју су прикупили словеначки банкари и трговци.[5]

Устанички вођа[уреди | уреди извор]

Крајем 1875. Хубмајер је са групом добровољаца послат из Херцеговине у Босанску крајину да подстакне, организује и предводи устанак у том крају.[5] У међувремену, устаници су увидели да појединачне чете не могу постићи стратешки успех у борби против Турака. 25. децембра 1875 (на православни Божић) 85 устаничких вођа окупило се у Јамници, западно од Уне, да би изабрали главног заповедника и одредили план битке. Петар Мркоњић је био на овој скупштини и неки су га предложили за главног команданта јер је био унук вожда Карађорђа и храбро се борио у француској војсци против Пруса и доказао своје јунаштво у бици на реци Лоари. Али добровољци на скупштини нису били јединствени; незнатна већина били су присталице српског кнеза Милана, на супротној страни су били присталице Петра Мркоњића, који је био у мањини, а још мање било је присталица Аустрије. Међу овим последњим водећу улогу имао је Петар Узелац, који се придружио неким следбеницима кнеза Милана и на тај начин успео да спречи избор Петра Мркоњића за главног вођу. Тако је за војног заповедника устаника северне Босне изабран Мирослав Хубмајер, који је, као аустријски поданик и словенски идеалиста, био изван завађених српских странака.[5][1]

Као ватрени присталица словенског братства и солидарности, Хубмајер се без успеха залагао за заједничку борбу Срба и босанских Муслимана[а] против Турака, што је изазвало подозрење дела српских устаника. Стога се највише ослањао на добровољце са стране:[б] основну снагу његовог одреда (око 500 бораца) сачињавали су крајишници из Хрватске, а остатак су били, претежно, Срби. У јануару 1876. Хубмајер је са одредом од 800 устаника безуспешно напао Костајницу. Разбијен у боју код села Куљана, прешао је у Србију и као добровољац учествовао у српско-турском рату (1876-1878).[1]

Српски официр[уреди | уреди извор]

У српско-турском рату (1876-1878) придружио се српској војсци и постао артиљеријски официр.[4] Када је Србија 1876. објавила рат Турској, Хубмајер је учествовао у борбама на Јавору и Делиграду. Руски генерал Михаил Черњајев, који је са добровољцима из Русије дошао да помогне Србији и постао главни командант српске војске, унапредио га је у чин поручника због његових способности.[5]

Каснији живот и смрт[уреди | уреди извор]

Хубмајер је све до Тимочке буне (1883) остао у Србији, када је због веза са радикалима побегао са Николом Пашићем у Букурешт, где је основао литографски институт. После амнестије радикала се вратио у Београд и запослио као уредник листа Београдско Време (нем. Belgrader Zeitung). Заједно са Васом Пелагићем 1884. године написао је декларацију за Балканско-Карпатску федерацију. 1896. године запослио се у регионалном музеју у Сарајеву као стручни саветник аустроугарског министарства финансија и администратора Кондоминијума Босне и Херцеговине Бенијамина Калаја.[4][5]

Хубмајер је умро 1. марта 1910. у Сарајеву.[4][5]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Које је, као и већина пан-слависта у 19. веку, сматрао заведеном словенском браћом.
  2. ^ Међу којима је било Словенаца, Хрвата, Чеха, Италијана и Белгијанаца.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Гажевић, Никола (1972). Војна енциклопедија (књига 3). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 530. 
  2. ^ Erman, Manja (2015). „BOLGARI, KNEZ IN EVROPA: KNEŽEVINA BOLGARIJA V LETIH 1878-1886 V LUČI ČASNIKOV SLOVENSKI NAROD IN SLOVENEC” (на језику: словеначки). 
  3. ^ „dLib.si - Nekaj dopolnil k biografiji Miroslava Hubmajerja”. www.dlib.si. Приступљено 2020-10-23. 
  4. ^ а б в г д ђ „Hubmajer, Miroslav (1851–1910) - Slovenska biografija”. www.slovenska-biografija.si. Приступљено 2020-10-23. 
  5. ^ а б в г д ђ е ж з и ј „Мирослав Хубмајер (1851-1910), данас заборављен, својевремено најславнији словеначки јунак”. 

Литература[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мирослав_Хубмајер&oldid=27801585”