Митрополит херцеговачки Висарион
| Висарион | |
|---|---|
 Кованица са ликом митрополита Висариона | |
| Лични подаци | |
| Место смрти | Требиње, |
| Религија | Православље |
| митрополит херцеговачки | |
| Године | 1590.-1602. |
| Претходник | Саватије Соколовић |
| Наследник | Силвестар |
Висарион је био митрополит херцеговачки између 1590. и 1602. године.
Био је ктитор Велике цркве манастира Тврдоша у Требињу, где му је било седиште митрополије[1].
Живот[уреди | уреди извор]
Банатски устанак (1594), у коме су Срби у Банату устали против Османлија[2], помогли су Висарион и цетињски митрополит Руфим Његуш. Побуњеничке ратне заставе са иконом Светог Саве освештао је патријарх српски Јован Кантул[3]. Велики османски везир Коча Синан-паша наредио је да се донесе застава пророка Мухамеда као супротна српској застави, као и да се саркофаг и мошти Светог Саве који се налазе у манастиру Милешева донесу војним конвојем у Београд. Успут су Османлије убијале људе на путу да би побуњеници у шумама чули за то. Османлије су мошти јавно спалиле на ломачи на Врачарској висоравни, а пепео развејали 27. априла 1595. године[4].
Међу Србима, нарочито после спаљивања моштију Светог Саве, ослободилачки покрет је наишао на велики одзив. Средиште јеловања за Херцеговину од 1596. године био је манастир Тврдош у Требињу, гдје је сједио митрополит Висарион. Многи православни епископи позвали су Аустрију у помоћ у ослобађању својих земаља[5]. 1596. године Херцеговачки устанак и борбе прошириће се на османску Црну Гору и суседна племена у Херцеговини, посебно под утицајем митрополита Висариона. У једном дубровачком документу с почетка 1596. године стајало је да су се митрополит и многе херцеговачке чифчије окупиле у Требињском манастиру где су се заклели „да ће се одрећи и 20.000 јунака поклонити светлости [аустријских] царева“. Устаници су тражили помоћ. или барем, симболично, аустријска застава као доказ повезаности са Аустријом. Крајем 1596. године, после побуне Химариота, Срби су почели борбе. Устанак је избио у Бјелопавлићима, затим се проширио на Дробњаце, Никшић, Пиву и Гацко, а предводио га је војвода Грдан Никшићки. Устанак је кратко трајао, пошто су побуњеници поражени код Гацка. Побуњеници су били принуђени на капитулацију због недостатка стране подршке. Након неуспеха устанка, многи Херцеговци су се преселили у Боку которску и Далмацију[6]. Грдан и патријарх Јован наставиће да планирају побуне против Османлија у наредним годинама.
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Шупут, Марица (1984). Српска архитектура у доба турске власти 1459-1690 (на језику: српски). Filozofski fakultet, Institut za istoriju umetnosti.
- ^ Veselinović, Rajko L. (1966). (1219-1766). Udžbenik za IV razred srpskih pravoslavnih bogoslovija. (Yu 68-1914) (на језику: српски). Sv. Arh. Sinod Srpske pravoslavne crkve.
- ^ Velikonja, Mitja (2003). Religious separation and political intolerance in Bosnia-Herzegovina. Eastern European studies (1st ed изд.). College Station: Texas A&M University Press. ISBN 978-1-58544-226-3.
- ^ Velimirović, Nikolaj (1989). The life of St. Sava (Rev. ed изд.). Crestwood, NY: Saint Vladimir's Seminary Pr. ISBN 978-0-88141-065-5.
- ^ „Vladimir Corovic: Istorija srpskog naroda”. www.rastko.rs. Приступљено 2023-05-19.
- ^ Cvijić, Jovan; Cvijić, Jovan (1987). Govori i članci. Sabrana dela / Jovan Cvijić. Beograd: Srpska akademija nauka i umetnositi. ISBN 978-86-391-0044-5.