Неоосманизам

С Википедије, слободне енциклопедије
Територија Османског царства 1699. године.

Неоосманизам је турска националистичка, империјалистичка, исламистичка и пантуркистичка политичка идеологија која заговара већи политички ангажман Републике Турске на простору бившег Османског царства обнаваљањем утиција те империје као државе-наследнице Републике Турске на територијама других држава изван њених граница. Неки српски аналитичари ову идеологију приписују спољној политици Републике Турске, као и групи исламиста и конзервативних турских политичара из Анадолије.[1][2] Неоосманлијска интересна област обухвата простор Закавказја, Средње Азије, Блиског истока и југоисточне Европе, односно Балканског полуострва.[2]

Преглед[уреди | уреди извор]

Бивши министар спољних послова Републике Турске Ахмет Давутоглу је и шеф одсека за међународне односе Бијкент универзитета. Према мишљењу исламолога Дарка Танасковића, Бијкент универзитет је расадник неоосманизма.[1] Ахмет Давутоглу је у периоду 1990–1995. године предавао на Међународном исламском универзитету у Куала Лумпуру, гдје се упознао са Мустафом Церићем.[2] Давутоглу је аутор дела „Стратегијска дубина: међународни положај Турске“ (2001) у коме су представљени принципи неоосманске идеологије а који су на политичкој позорници најближи принципима партије Реџепа Тајипа Ердогана. У свом делу „Стратегијска дубина“ Ахмет Давутоглу износи да је „Турска баштиник свих векова османске прошлости, током које су постављене трајне основе у историјском, економском и менталном погледу, да Турска и данас има могућност и право да на тим просторима игра посебну улогу“, те да „Турска као наследница Отоманске империје не може бити епизодиста, већ протагониста на међународној сцени“.[1]

На отварању конференције „Османско насљеђе и муслиманске заједнице Балкана данас“ у Сарајеву током октобра 2009, Ахмет Давутоглу је у својству министра спољних послова Републике Турске изјавио:

Бивши министар спољних послова Републике Турске Ахмет Давутоглу (десно).

У свом делу „Стратегијска дубина“ Ахмет Давутоглу објашњава да би за пројекат обнове утицаја Османског царства, односно данашње Републике Турске као његове насљеднице, као „грађевински материјал“ послужило муслиманско становништво појединих регија.[2]

Он Бошњаке и Албанце сматра за два „темељна и традиционална ослонца османско-пантуркистичке политике на Балкану“.[2] Давутоглу простор који се са запада протеже од Бихаћа, преко Федерације БиХ, затим Старе Рашке (Санџака), Косова и Метохије, Албаније, Македоније, Кирџалије до Тракије, сматра за коридор које је од велике важности за Републику Турску.[2] Овај простор је раније дефинисан као Зелена трансверзала.

У свом делу „Стратегија дубина“ Давутоглу описује три концентрична геополитичка круга, односно турске интересне области.[2] У тако названом „Унутрашњем кругу“ се налазе Република Србија (Косово и Метохија), Република Албанија и Република Македонија; у „Средишњем кругу“ су Република Србија, Република Грчка, Република Бугарска и Босна и Херцеговина (Федерација БиХ); док „Спољашњи круг“ који није од примарне важности за Републику Турску чине Република Хрватска, Република Мађарска и Република Румунија.[2] У пројекцијама неоосманизма преко територије КиМ пролази „зелена трансверзала“ која се пружа од југоисточног ка северозападном комуникацијском правцу. Овим путем је пролазио и такозвани Босански пут за време постојања Отоманске царевине Босански пут је био добро природно заштићен, није постојала опасност да га могу угрозити аустријске или млетачке снаге, а дуж овог правца је насељавано муслиманско становништво (или исламизирано постојеће српско становништво), па је то био још један начин његовог стратешког обезбеђивања.

Историја[уреди | уреди извор]

Главни чланци: Мустафа Кемал Ататурк и Младотурци

Неоосманизам се појављује као обновљена османска идеологија и као супротност кемализму у Републици Туској крајем двадесетог века. Ова идеологија је била мање изражена у периоду Хладног рата, иако неки сматрају да је турска окупација Северног Кипра дио неоосманистичких планова.[2] Алија Изетбеговић са становишта паисламизма и исламског фунадаментализма у својој Исламсклој декларацији критикује секуларни поредак Мустафе Кемала Ататурка и назива га „европски плагијат“.[2] Исламисти сматрају да је модерна национална држава заснована на секуларним вриједностима главна препрека за реисламизацију турског друштва. Они сматрају да модерни секулрани поредак смањује политички утицај Републике Турске у односу на Османско царство које се темељило на основама ислама.[2]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Српска политика: Политичке анализе: Шта је то неоосманизам? Проф. др Дарко Танасковић на предавању „Неоосманизам - Повратак Турске на Балкан“, 22. јуни 2010.[мртва веза] (језик: српски)
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и ј Нова српска политичка мисао: „Стратегијска дубина“ турске спољне политике, 19.7.2010. (језик: српски)
  3. ^ „Циљ турске спољње политике - Успон отоманског Балкана”. РТРС. 24. 10. 2009. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Неоосманизам&oldid=26949998”