Политика Европске уније

Европска унија

Ова чланак је део серије о политици и влади Европске уније

Извршна власт Јункерова комисија Председник Јункер Заменик председника Комесар Цивилна служба Генерални секретар Деј

Законодавна власт Парламент Председник Шулц (СиД) Највеће групе; ЕНП (Манфред Вебер) СиД (Ђани Питела) 8. сазив (2014—2019) 751 чланова Биро Заменици председника Квестор Конференција Законодавни поступак Савет Луксембуршко председавање Конфигурација Генерални послови Спољни послови Правда и унутрашњи послови Економска питања Евро Законодавни поступак Гласање Секретарија Генерални секретар Уве корсепијус Генералне дирекције COREPER

Европски савет Председник Туск (ЕНП) Чланови Списак састанака

Судство Суд правде Чланови Одлуке Општи суд Трибунал грађанске службе

Централна банка Председник Драги ESCB Евро EMU Еврозона Еврозона 2011. године

Ревизорски суд Буџет OLAF

Остала тела Агенције Инвестициона банка Одбор регија Економски и социјални одбор Омбудсман Национални парламенти

Политике и питања Спољни односи High Representative Federica Mogherini Ext. Action Service Foreign Policy Defence Policy Customs Union Enlargement Budget Four Freedoms Eкономски простор Area of FS&J Schengen Area Policies Agricultural Energy Fisheries Regional Citizenship Identity Pro-Europeanism Euroscepticism Integration Supranationalism Federalism United States of Europe Multi-speed Opt-outs Enhanced co-op Withdrawal

Избори 1979, 1984, 1989 1994, 1999, 2004, 2009 2014 (last election) Political parties Constituencies Parliamentary constituencies Referendums

Закони Acquis Primacy Subsidiarity Treaties Fundamental Rights Чланство

Политичка организација Европске уније (ЕУ) је слична конфедералној. Многе политичке области федерализоване су у заједничке институције способне да доносе законе али су надлежности за контролу спољне политике, одбрамбене политике или већине директних пореских политика углавном резервисане за двадесет седам државних влада. У тим областима, иако под контролом земаља чланица ЕУ, се одвија одређена доза структуриране сарадње и координације унутар Уније. Међутим, да би ЕУ предузела значајне кораке у тим областима, све земље чланице морају да то одобре. Закони Европске Уније, који поништавају државне законе, бројнији су него у историјским конфедерацијама. Међутим, ЕУ је правно ограничена да доноси законе изван својих надлежности или тамо где је прикладније да се то чини на државном или локалном нивоу. Принцип супсидијарности не односи се на области искључиве компетентности ЕУ.

Институције

Заједничке институције ЕУ су мешавина међувладиних и супранационалних (сличне федералним) тела. Споразуми ЕУ проглашавају Унију заснованом на репрезентативној демократији, а директни избори представника ЕУ се одржавају у Европском парламенту. Парламент, заједно са Саветом, такође формира законодавно тело ЕУ. Савет чине државне владе, што представља међувладину природу ЕУ. Законе предлаже Европска комисија коју именује и одговара Парламенту и Савету иако има врло мало извршних овлашћења.

Избори

Европски избори се одржавају на сваких пет година. Не постоје кохезивне политичке странке у националном смислу. Уместо тога, постоје идеолошки савези странака које седе и гласају заједно у парламенту. Два највеће савеза су Европска народна партија (десног центра, углавном хришћанске демократе) и Партија европских социјалиста (левог центра, углавном социјалдемократа). Како постоје леве и десне линије поделе у европској политици, такође постоје поделе између оних за и против европских интеграција (проевропеизам и евроскептицизам) које обликују стално променљиву природу политике Европске Уније.