Први погром у Кишињеву

Координате: 47° 02′ 15″ С; 28° 48′ 16″ И / 47.0376° С; 28.8045° И / 47.0376; 28.8045
С Википедије, слободне енциклопедије
47° 02′ 15″ С; 28° 48′ 16″ И / 47.0376° С; 28.8045° И / 47.0376; 28.8045

Први погром у Кишињеву или масакр у Кишињеву био је антијеврејски немир који се догодио у Кишињеву (савремени Кишињев, Молдавија), тадашњем главном граду Губерније Бесарабије у Руској империји, 19–21 април [по јулијанском 6–8 април] 1903.[1] Током погрома, који је почео на Ускрс, убијено је 49 Јевреја, тешко је повређено 92, силовано је више Јеврејки, лакше је повређено преко 500, а оштећено је 1.500 домова.[2][3] Амерички Јевреји су започели организовану финансијску помоћ великих размера и помогли у емиграцији.[4] Инцидент је привукао пажњу шире јавности на прогон Јевреја унутар Руске империје[5] и навео је Теодора Херцла да предложи Угандску шему (идеја да се Јевреји населе у Африку) као привремено решење Јевреје.[6] Други погром је избио у Кишињеву у октобру 1905.[7]

Историја[уреди | уреди извор]

Пет жртава погрома

Најпопуларније новине у Кишињеву (сада Кишињев), антисемитске новине на руском језику Бессарабец (што значи „бесарабски“), које издаје Павел Крушеван, редовно су објављивале чланке са насловима попут „Смрт Јеврејима!“ и "Крсташки рат против омражене расе!" (мисли се на Јевреје).[тражи се извор] Када је украјински дечак, Михаил Рибаченко, пронађен убијен у граду Дубасари, око 40 километара северно од Кишињева, а девојчица која је извршила самоубиство тровањем проглашена је мртвом у јеврејској болници, лист Бесарабец инсинуирао је да је јеврејска заједница убила обоје деце у сврху употребе њихове крви у припреми маца (ритуални хлеб) за Пасху.[8] Сличне инсинуације изнеле су и друге новине Свет. Ове оптужбе су изазвале погром.[7]

Погром је почео 19. априла (6. априла по јулијанском календару, који је тада био у употреби у Руској империји) након што су конгрегације отпуштене из црквених служби на Ускршњу недељу. У два дана нереда, 47 (неки наводе 49) Јевреја је убијено, 92 тешко рањено и 500 лакше повређено, 700 кућа је уништено, а 600 продавница је опљачкано.[7] [9] Тајмс је објавио фалсификовану депешу Вјачеслава фон Плевеа, министра унутрашњих послова, гувернеру Бесарабије, у којој је наводно наређено да се изгредници не заустављају.[10] За разлику од одговорнијих власти у Дубасари, које су деловале да спрече погром, постоје докази да су званичници у Кишињеву деловали у дослуху или немару, затварајући очи пред предстојећим погромом.[7][11]

Сахрањивање оштећених свитака Торе после погрома у Кишињеву

У савременом Кишињеву постоји споменик посвећен жртвама погрома.[12]

Последице[уреди | уреди извор]

Вилијам Рендолф Херст је послао ирског националистичког новинара Мајкла Дејвита у Кишињев као „специјалног комесара за истраживање масакра над Јеврејима” и он је био један од првих страних новинара који су извештавали о погрому.[13][14]

Због учешћа у погрому, двојица мушкараца осуђена су на седам и пет година затвора, а још 22 на једну или две године.

Овај погром је био кључан у убеђивању десетина хиљада руских Јевреја да оду на Запад или у Палестину.[7] Постао је тачка окупљања раних циониста, посебно онога што ће постати ревизионистички ционизам, инспиришући ране лиге за самоодбрану под вођама попут Зеева Јаботинског.[7]

Споменик подигнут у Кишињеву у знак сећања на жртве погрома

Споменик жртвама погрома у Кишињеву (рум. Monumentul Victimelor Pogromului de la Chișinău) је спомен-камен жртвама погрома у Кишињеву, откривен 1993. у парку Алунелул, Кишињев, Молдавија.[15]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Penkower, Monty Noam (октобар 2004). „The Kishinev Pogrom of 1903: A Turning Point in Jewish History”. Modern Judaism. Oxford University Press. 24: 187—225. doi:10.1093/mj/kjh017. 
  2. ^ „The pogrom that transformed 20th century Jewry”. The Harvard Gazette. 9. 4. 2009. Приступљено 26. 3. 2016. 
  3. ^ Chicago Jewish Cafe (2018-09-20). „Are Jewish men cowards? Conversation with Prof. Steven J. Zipperstein”. YouTube. Приступљено 2018-10-08. 
  4. ^ Schoenberg, Philip Ernest (1974). „The American Reaction to the Kishinev Pogrom of 1903”. American Jewish Historical Quarterly. 63 (3): 262—283. ISSN 0002-9068. JSTOR 23877915. 
  5. ^ Corydon Ireland (9. 4. 2009). „The pogrom that transformed 20th century Jewry”. The Harvard Gazette. 
  6. ^ Birnbaum, Erwin. In the Shadow of the Struggle. Accessed 27 January 2022.
  7. ^ а б в г д ђ  Rosenthal, Herman; Rosenthal, Max (1901—1906). „Kishinef (Kishinev)”. Jewish Encyclopedia. 
  8. ^ Davitt, Michael (1903). Within The Pale. London: Hurst and Blackett. стр. 98—100. 
  9. ^ The Kishinev Pogrom of 1903; with online resources archived from www.shtetlinks.jewishgen.org; archive accessed 27 January 2022
  10. ^ Klier, John (October 11, 2010). "Pogroms". YIVO Encyclopedia of Jews in Eastern Europe. yivoencyclopedia.org. Retrieved April 17, 2018.
  11. ^ Klier, John Doyle; Lambroza, Shlomo (1992). Pogroms: Anti-Jewish Violence in Modern Russian History (на језику: енглески). Cambridge University Press. стр. 202. ISBN 978-0-521-52851-1. 
  12. ^ „Picasa Web Albums - Ronnie - kishinev”. Архивирано из оригинала 6. 6. 2015. г. Приступљено 26. 3. 2016. 
  13. ^ Beatty 2017, стр. 125.
  14. ^ Zipperstein 2015, стр. 372.
  15. ^ „Chisinau. Monument to Pogrom Victims”. jewishmemory.md. 24. 4. 2016. Приступљено 27. 1. 2022. 

Литература[уреди | уреди извор]

Додатна литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Први_погром_у_Кишињеву&oldid=27807849”