Преписка Гвидa Тартаље и Милоша Црњанског

Преписка Гвида Тартаље и Милоша Црњанског укључује двадесет два писма, написана у периоду од 24. марта 1958. до 29. априла 1960. године, која се односе на преговоре и договоре везане за објављивање књиге Милоша Црњанског „Итака и коментари” („Просвета”, 1959), чији је уредник био Гвидо Тартаља. Писма се налазе у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду, а поклон су Иве Тартаље и део породичне збирке породице Тартаља.

Целокупна преписка штампана је у оквиру књиге „Преписка са Црњанским; Аутобиографске белешке: из збирке породице Тартаља" (2018) у издању Удружења „Адлигат”.

Контекст преписке[уреди | уреди извор]

У периоду када су писма написана, Милош Црњански је, као противник комунистичке идеологије, већ неко време живео у емиграцији у Лондону.^[1] Гвидо Тартаља био је уредник издавачког предузећа „Просвета” у Београду, које је у едицији „Бразде” требало да објави рукопис „Итака и коментари”. У преписци су, осим Црњанског и Тартаље, у мањем обиму, учествовали и Живан Димитријевић, тадашњи директор „Просвете”, као и Милорад Панић-Суреп, члан Издавачког савета „Просвете” и секретар за просвету и културу НР Србије. Сви рукописи штампани у то време морали су да буду одобрени од стране Издавачког савета, и, мада Тартаља о томе говори као о „формалности", Црњански ипак питању прилази обазриво.^[2]

Од двадесет два писма, тринаест је написао Црњански, од тога је дванаест упућено Тартаљи, а једно Живану Димитријевићу. Гвидо Тартаља Црњанском је упутио девет писама, укључујући и једну копију предлога о изменама Милорада Панића-Сурепа („реферат”, како то назива Црњански^[3]). Сва писма која је Црњански послао из Лондона сачувана су у оригиналним ковертама и сва су потписана и датирана. Писма Тартаље су копије послате Црњанском, односно преписи које је Гвидо сам правио за своју личну архиву.

Писма су уопштено пословног карактера, али почетни службени тон временом прераста у пријатељски, о чему сведочи и међусобни начин обраћања: „Најпре су се ословљавали са „господине", а затим само именом".^[4]

Црњански се у Југославију вратио 1965. године^[5], а по повратку једном приликом сусрео се и са Тартаљом, што је Тартаља описао у својим белешкама.

Садржај писама[уреди | уреди извор]

Прво од двадесет два писма упутио је Гвидо Тартаља Црњанском (24. марта 1958). У њему га обавештава да је „Просвета” прихватила предлог Црњанског да објави књигу „Итака и коментари” и, између осталог, да ће Тартаља бити уредник књиге.^[2] Овим започиње њихова преписка, а кроз наредна писма они ће претресати лекторска и редакторска питања везана за само издање. У писмима говоре о хонорару, периоду када ће књига изаћи из штампе, исправкама које предлаже Издавачки савет, односно Милорад Панић-Суреп у једном од писама, условима издања и уговорима, ревизији и другим питањима. Повремено се наговештава неповерење које је Црњански имао према новоформираној држави, али и непријатна искуства кроз која је пролазио са претходним издавачима и уредницима. Црњански је чак одбијао да пошаље свој рукопис „Итаке и коментара” пре потписивања уговора, извињавајући се Тартаљи и наводећи да је имао толико негативних искустава, да је сада принуђен да буде обазрив.^[2]^[6] Постоји и страх од могућих цензура, а на више места Тартаља упозорава да му не стижу сва писма.

У једном писму, као одговор на Тартаљин предлог да се врати у Југославију, Црњански је написао: „Према тону Ваших писама, мислим да Ви немате појма о томе како ја живим. И боље. The rest is silence“. О овоме је Гвидо касније у својим белешкама записао: „Ни онда, ни доцније, никада нисам, с обзиром на оно што је после уследило, објаснио себи прави смисао тих његових речи.“ ^[7]

Последње од двадесет два писма упутио је Црњански Тартаљи (29. априла 1960) и у њему писао о исплати хонорара која се већ неко време одлагала, али и о негативној критици његових дела у часопису „Видици", која га је погодила, те је од Тартаље тражио да га „Просвета" од таквих напада одбрани.^[8]^[6]