Разговор:Марко Симоновић

Први поднаслов

Рођен у Приштини, Марко Симоновић био је сведок ратних дешавања на Косову и Метохији. У јужној српској покрајини био је и током НАТО бомбардовања 1999. године, а тек по завршетку ратних сукоба дошао је у Београд.

− − Пресељење у велики град и привикавање на нову средину били су велико оптерећење за Марка, који је по сопственом признању у то време био веома тужан, депресиван и повучен у себе. Да би га тргла из летаргије његова мајка га је наговорила да почне да тренира кошарку. Симоновић је отишао на тренинг Радничког са Црвеног Крста и тако је све почело.

− − Од тренера Гораста Полича и Бранка Максимовића је много научио и потом је одлучио да пређе у редове Лавова 063. После гашења земунског клуба Симоновић је годину дана провео у нишком Ергоному, а успон креће у тренутку када га је Мирослав Николић 2006. године уврстио у младу репрезентацију са којом је освојио златну медаљу на ЕП у Измиру. Са само 19 и по година отишао је у иностранство, у белгијски Остенде, али се на полусезони вратио у Србију, односно вршачки Хемофарм. У редовима Вршчана у првој сезони није много играо, али је имао прилике да учи од сјајних играча попут Миленка Топића и Предрага Шупута који су играли на његовој позицији.

−

− Пуну афирмацију стекао је дресу подгоричке Будућности, уследиле су и медаље са универзитетском репрезентацијом Србије, најпре сребро у Бангкоку 2007, а потом и злато у Београду 2009. године када је био и капитен тима.

− − У Црвену звезду Симоновић је стигао из берлинске Албе. Када га питају зашто је изабрао баш Звезду Симоновић одговара такође питањем: „Зашто бих ишао у неки велики и добро организован клуб у иностранству када све то већ имам код куће.“ Такође истиче да нису биле занемарљиве ни емоције пошто је навијач Црвене звезде од малена.

− − Симоновићев хоби су бродови. Обожава реку, и доста слободног времена проводи на свом малом чамцу.