Рекалцитрантно семе

С Википедије, слободне енциклопедије
Рекалцитрантно семе умереног појаса: цер, питоми и дивљи кестен, сребрни јавор, ловор и црни орах.
Рекалцитрантно семе тропских и суптропских врста: авокадо, манго, личи, кокос, какао и чај.

Рекалцитрантно семе (неортодоксно семе) је семе које не може да се исуши испод релативно високог нивоа влаге (25 до 45%) па стога не може да се складишти на температурама испод замрзавања јер неповратно губи клијавост[1]. Ортодоксно семе, са друге стране, је оно које подноси исушивање испод 10%, а да при том не губи клијавост. Термин је настао од латинске речи recalcitro - непослушан, непокоран. За разлику од других врста у условима који генерално одговарају очувању клијавости (ниска температура и влажност, као и ограничен прилив кисеоника) рекалцитрантно семе губи животну способност[2].

Врсте са рекалцитрантним семеном[уреди | уреди извор]

Уопштено говорећи, код тропских биљака већина врста климакса је са рекалцитрантним семеном, док пионирске врсте имају ортодоксно семе[3]. Рекалцитрантно семе јавља се и код биљака умереног појаса. По правилу то је микробиотичко, крупно семе са великим процентом влаге какво је, на пример, код храстова, питомог и дивљег кестена, сребрнолисног јавора, ловора, ораха. Acer pseudoplatanus губи клијавост ако се исуши испод 35%, Aesculus hippocastanum, Quercus cerris, Q. ilex, Q. palustris, Q. rubra испод 45%, а Castanea sativa, Quercus petraea, Q. robur испод 50%. Што се тиче температуре она мора да је виша од 0оC[4].

Међу тропским биљкама са рекалцитрантним семеном су авокадо, манго, мангостан, личи, кокос, какао, чај, хевеја и друге. Семе ових врста губи клијавост већ на температурама испод 10оC и/или при сушењу па не може да се чува на дужи период као ортодоксно семе, јер губе своју животну способност.


Механизми оштећења[уреди | уреди извор]

Два главна механизма оштећења рекалцитрантног семена су ефекат десикације унутарћелијских структура и ефекат метаболичких промена стварањем токсичних материја као што су слободни радикали[3]. Пример првог типа оштећења може се наћи код семена неких рекалцитрантних нетропских врста, посебно код жира храстова. Ово семе показује пропадање липида и протеина ћелијске мембране већ после 3-4 дана сушења[5]. Друго семе, као оно код питомог кестена показује оксидативна оштећења настала од неконтролисаног метаболизма који се јавља током процеса сушења[6].

Начин чувања[уреди | уреди извор]

Рекалцитрантно семе врста са нашег подручја чува се у влажном супстрату (песак, тресет, перлит) на позитивним температурама блиским нули (0-5оC). Мање количине чувају се у пластичним кесама у фрижидеру. Алтернатива је јесења сетва, са ризиком да семе измрзне или да га поједу глодари[4].

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Woody Plant Seed Manual - USDA FS Agriculture Handbook 727
  2. ^ Tootill, E. (1984): The Penguin Dictionary of Botany. Market House Books Ltd.
  3. ^ а б [1] Vozzo J. A., editor (2002): Tropical tree seed manual. Washington, DC: USDA Forest Service; Agriculture Handbook 721.
  4. ^ а б Стилиновић, С. (1985): Семенарство шумског и украсног дрвећа и жбуња. Универзитет у Београду. Београд
  5. ^ [2] Архивирано на сајту Wayback Machine (2. јул 2017) Connor, K. F. (2004): Update on oak seed quality research: Hardwood recalcitrant seeds. Proc. RMRS (USDA, Rocky Mountain Research Station): 111–116.
  6. ^ Leprince, O., Buitink, J., and Hoekstra, F. (1999): Axes and cotyledons of recalcitrant seeds of Castanea sativa Mill. exhibit contrasting responses of respiration to drying in relation to desiccation sensitivity. J. Exp. Bot. (Oxford University Press) 50 (338): 1515–1524.