Хјуз Х-1 Рејсер
 Х-1 (испод) у Националном музеју авијације и астронаутике | |
| Опште | |
|---|---|
| Земља порекла |  САД |
| Произвођач | Hughes Aircraft |
| Први лет | 13. септембар 1935. |
| Статус | изложен |
| Први корисник | Хауард Хјуз |
| Број примерака | 1 |
Хјуз Х-1 Рејсер (енгл. Hughes H-1 Racer) је тркачки авион којег је креирао Хауард Хјуз 1935. године. Поставио је светски рекорд у брзини лета и трансконтиненталној брзини преко Сједињених Држава. Х-1 Рејсер је био последњи ваздухоплов којег је изградило приватно лице а да је поставио светски рекорд у брзини; већина ваздухоплова који су држали рекорд од тада били су војни пројекти.
Развој[уреди | уреди извор]
Током рада на свом филму Анђели пакла, Хауард Хјуз је запослио Глена Одекирка да одржава флоту од преко 100 ваздухоплова који су се користили у производњи. Њих двојица су делили заједнички интерес за ваздухопловство и направили су план за изградњу авиона који ће оборити рекорд. Ваздухоплов је претрпео многа имена, али је остао опште познат као Х-1. Био је то први модел авиона који је произвела компанија Хјуз еркрафт.
Студије дизајна започеле су 1934. године са захтевним размерним моделом (дужине преко два стопе) који је тестиран у аеро-тунелу Калифорнијског технолошког института, откривајући потенцијал брзине од 587 километара на час.[1]
Дизајн[уреди | уреди извор]
Аеродинамичност је била најважнији критеријум дизајна који је резултирао „једним од најчистијих и најелегантнијих дизајна ваздухоплова икада изграђених.”[2] Многе револуционарне технологије развијене су током процеса изградње, укључујући појединачно обрађене заковице у равнини које су оставиле алуминијумску оплату авиона потпуно глатком. Х-1 је такође имао увлачиви стајни трап како би се додатно повећала брзина авиона, укључујући потпуно увлачиви хидраулично активирани клизни реп.[2] Опремљен је Pratt & Whitney R-1535 Twin Wasp Junior дворедним 14-цилиндричним радијалним мотором од 25,15 литара, који је, иако првобитно оцењен на 700 коњских снага, био подешен да оствари више од 1.000 коњских снага.[2]
С обзиром на то да су за тркачке авионе предвиђене две различите улоге, припремљен је сет крила кратког распона за ваздушне трке и рекорде брзине и сет „дугих” крила за трке у кросу.
Оперативна историја[уреди | уреди извор]
Хјуз је пилотирао током првог лета 13. септембра 1935. на Мартин Филду код Санта Ане у Калифорнији и одмах је оборио светски рекорд у брзини копненог авиона достигавши просечно 567,12 km/h током четири временска проласка. Ваздухоплов је био напуњен минималном количином горива како би се смањила тежина, а Хјуз није требало да направи трећи и четврти пролаз, чиме је исцрпео залихе горива. Хјуз је успео да се сруши на поље репе јужно од Санта Ане, али није се озбиљније повредио, а и Х-1 је прошао без тежих оштећења. Када су његови сународници стигли на место несреће, Хјуз је рекао „Можемо је поправити; она ће ићи брже.” У то време светски рекорд у брзини хидроавиона био је 709,2 km/h, који је поставио Macchi M.C.72 у октобру 1934. године.
Хјуз је касније имплементирао мање промене у Х-1 Рејсер како би га учинио погоднијим за покушај трансконтиненталног рекорда у брзини. Најзначајнија промена била је уградња новог, дужег крила које је авиону дало мање оптерећење крила. Дана 19. јануара 1937. године, годину и по дана након претходног рекорда брзине копнених авиона са Х-1, Хјуз је поставио нови трансконтинентални рекорд брзине летећи непрекидно од Лос Анђелеса до Њујорка за 7 сати, 28 минута и 25 секунди. Он је оборио сопствени претходни рекорд од 9 сати, 27 минута за два сата. Његова просечна брзина током лета износила је 518 km/h.[3]
С обзиром да су савремени авиони били двокрилни авиони, Хјуз је у потпуности очекивао да ће Ваздушни корпус америчке војске прихватити нови дизајн његовог авиона и учинити Х-1 основом за нову генерацију америчких борбених авиона. Његови покушаји да „прода” дизајн били су неуспешни. У послератном сведочењу пред Сенатом, Хјуз је указао да је отпор иновативном дизајну била основа за одбијање Х-1 од стране Корпуса: „Покушао сам да продам тај авион војсци, али су га одбили јер у то време војска није мислила да је конзолни једнокрилни авион био прави избор за потернички брод ...”[4]
Ваздухопловни историчари сматрају да је Х-1 Рејсер можда инспирисао касније ловце са радијалним моторима, као што су P-47 тандерболт и Фоке-Вулф Fw-190.[5] Након рата, Хјуз је тврдио како је „свима било очигледно да је јапански ловац Зеро био копија Хјуз Х-1 Рејсера”. Упућивао је на облик крила, дизајн репа и општу сличност Зероа и његовог тркача.[6][N 1] Џиро Хорикоши, дизајнер Мицубиши Зероа јасно је порекао тврдње да је Хјузов Х-1 утицао на дизајн јапанског ловачког авиона.[7]
Хјуз Х-1 Рејсер представљен је у филму Људи против неба из 1940. године.[8]
Излагање[уреди | уреди извор]
Оригинални Х-1 Рејсер је дониран Смитсоновском институту 1975. године и тренутно је изложен у Националном музеју авијације и астронаутике.[9]
Реплике[уреди | уреди извор]
Реплика која не лети била је изложена у Националном музеју ваздушних трка од 1993. до 1994. године,[10] након чега је стављена у складиште.
Џим Рајт из Котиџ Гроува у Орегону направио је реплику Х-1 у пуној величини са којом је први пут летео 2002. године. Његова реплика је била толико близу оригинала да јој је ФАА доделила серијски број 2 модела. Његово постигнуће у рекреацији овог ваздухоплова објављено је у многим ваздухопловним часописима.[11]
Дана 4. августа 2003, Рајт је представио своју реплику Х-1 на окупљању „Ервентура” 2003. у Ошкошу у Висконсину. На путу кући за Орегон, напунио је авион горивом у Џилету у Вајомингу. Рајт се кратко састао са локалним новинарима и изјавио да је авион имао проблема са пропелерима. Сат времена након полетања, ваздухоплов се срушила северно од старог гејзира Стари Верни у Националном парку Јелоустоун, убивши Рајта том приликом. Реплика, предвиђена за употребу у филму Авијатичар, потпуно је уништена.[12][N 2] Службени извештај о несрећи детаљно описује квар противтеже на пропелеру са константном брзином.[14] Дана 17. децембра 2003, државни аеродром Котиџ Гроув преименован је у Џим Рајт Филд.
Статичка реплика Х-1 била је изложена на стубу поред Хјузовог „Гиздавог гусана” на Лонг Бичу, када је овај други био изложен у куполи у близини брода Квин Мери. Друге реплике које не лете изложене су у инжењерском комплексу Томас Т. Бим на Универзитету Неваде у Лас Вегасу[15] (које је донирала Хауард Хјуз корпорација 1988.) и Музеју летења Санта Марија.[16] Од 2016.ref>[3] San Diego Air and Space Museum Visit blog post by Aero Telemetry, 12/07/2016, retrieved 26 October 2017</ref> још једна реплика Х-1 гради се у Музеју авијације и астронаутике Сан Дијего.[17]
Спецификације[уреди | уреди извор]
Опште карактеристике[уреди | уреди извор]
- Посада: 1
- Дужина: 8,23 m
- Распон крила: 9,67 m
- Висина: 2,4 m
- Површина крила: 12,8 m²
- Маса празног ваздухоплова: 1.620 kg
- Бруто тежина: 2.496 kg
- Мотор: 1 × Pratt & Whitney R-1535[18] радијални мотор, 700 кс (521 kW)
Перформансе[уреди | уреди извор]
- Максимална брзина: 566 km/h
- Оптерећење крила: 195 kg/m²
- Специфична снага: 210W/kg
Галерија[уреди | уреди извор]
-
Реп Х-1 Рејсера -
Задњи стајни трап Х-1 -
Десна страна Х-1 Рејсера -
Унутрашњи приказ -
Пропелер Х-1 -
Задњи део репа Х-1 -
Подни метални аеродинамички делови -
Надстрешница са металном конструкцијом у равнини -
Нос Х-1 са приказаним издувним системом -
Предњи инструменти кокпита Х-1 Рејсера -
Бочне команде кокпита Х-1 Рејсера -
Мотор Х-1 Рејсера
Референце[уреди | уреди извор]
- Напомене
- ^ Према ономе што је Хјуз заправо тврдио, из испитивања ове двојице, било јасно да је Зеро у суштини копија. Осим Била Атлија, публициста компаније Хјуз, приметио је да је један Ал Лудвик дао детаље о предратном прегледу Х-1 од стране јапанских генерала у хангару у Њу Џерзију. Иначе се не нуде стварни докази о копирању изван сличности дизајна.
- ^ Сведоци на терену су потврдили да је Рајт окренуо авион даље од посетилаца парка и извео мали блеф у очигледном покушају да поштеди оне на земљи.[13]
- Цитати
- ^ Marrett 2004, стр. 19
- ^ а б в Marrett 2004, стр. 20
- ^ Onkst, David H. (2003). „Howard R. Hughes, Jr.–The Record Setter”. U.S. Centennial of Flight Commission. Приступљено 15. 5. 2006.
- ^ Dwiggens 1976, стр. 78
- ^ Wraga, William. „Curtis Wright and the Flying Tigers”. Curtiss-Wright. Архивирано из оригинала 16. 5. 2006. г. Приступљено 16. 5. 2006.
- ^ "Howard Hughes Aviator". Архивирано на сајту Wayback Machine (28. новембар 2017) Welcome Home Howard!, University of Nevada-Las Vegas, 2008. Retrieved: March 15, 2009.
- ^ Drake 1976, стр. 12–13
- ^ "Men Against the Sky (1940)." IMDb
- ^ "The H-1 Racer." Архивирано на сајту Wayback Machine (21. јул 2019) National Air and Space Museum. Retrieved: 13 October 2010.
- ^ „Fancy These Flights?”. Reno Gazette-Journal. 26. 8. 1993. Приступљено 12. 10. 2018.
- ^ „Reproduction Howard Hughes H-1 Racer Project”. Wright Machine Tool Co. Inc. 5. 5. 2004. Архивирано из оригинала 3. 7. 2006. г. Приступљено 4. 7. 2006.
- ^ Baker, Mark (6. 8. 2003). „Cottage Grove pilot dies in replica of historic plane”. The Register-Guard. Cottage Grove, Oregon. Приступљено 15. 3. 2017.
- ^ Homans, Charlie (5. 8. 2003). „Fatal airplane crash in Yellowstone”. Gillette News-Record. Приступљено 18. 1. 2007.
- ^ Accident Report (Извештај). NTSB. DEN03FA138. Приступљено 23. 5. 2007.
- ^ [1] The Back Story: The H-1 Racer Airplane Brian Sodoma, 13/01/2011, retrieved 26 October 2017
- ^ [2] HUGHES H-1B RACER (replica) NR258Y Malcolm Nason, 13/03/2017, retrieved 26 October 2017
- ^ „Hughes Special 1B Racer”. San Diego Air & Space Museum. Архивирано из оригинала 15. 3. 2017. г. Приступљено 3. 3. 2013.
- ^ „Pratt & Whitney R-1535 Twin Wasp Junior”. Ken's Aviation. 11. 2. 2004. Архивирано из оригинала 21. 10. 2007. г. Приступљено 14. 3. 2007.
- Библиографија
- Cowin, Hugh W. (1999). The Risk Takers: Racing & Record-Setting Aircraft: A Unique Pictorial Record 1908-1972. Aviation Pioneers. 2. London: Osprey Publishing. стр. 60. ISBN 1855329042.
- Drake, Hal (септембар 1976). „Howard Hughes was a Liar!”. Air Classics. св. 12 бр. 9. стр. 12—13.
- Dwiggins, Don (март 1976). „Howard Hughes' H-1: The Search for the Fastest Plane in the World”. Air Classics. св. 12 бр. 3. стр. 12—13.
- Hirsch, Robert S.; Hirsch, Russ N. (2005). Aircraft of Air Racing's Golden Age, Part II. Buena Park, California: Hirsch Publications. ISBN 0976196026.
- Marrett, George J. (децембар 2004). „The Racer”. Wings. св. 34 бр. 12. Republic Press. стр. 19—20. ISSN 1067-0637.
- Matt, Paul and Kenn C. Rust. "Howard Hughes and the Hughes Racer." Historical Aviation Album XVI. Temple City, California: Historical Aviation Album, (1980) ISBN 0-911852-50-6.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Howard Hughes - Aviator, (UNLV) Library Web Site
- Wright Tools - History of the H-1
- The H-1 Racer - National Air and Space Museum Web site Архивирано на сајту Wayback Machine (21. јул 2019)
- Hughes Racer
- The Silver Bullet: No airplane in the world could outshine Howard Hughes' H-1 Racer until Jim Wright built a copy of it
- Hughes H-1 Racer, many technical details and pictures (German) Архивирано на сајту Wayback Machine (12. март 2012)
