Шћепан Ђукић

С Википедије, слободне енциклопедије
шћепан ђукић
Шћепан Ђукић
Лични подаци
Датум рођења(1914-00-00)1914.
Место рођењаЛопате, код Подгорице, Краљевина Црна Гора
Датум смрти22. март 1942.(1942-03-22) (27/28 год.)
Место смртиЛутово, код Подгорице, НД Црна Гора
Професијастудент права
Деловање
Члан КПЈ одаприла 1941.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
Херој
Народни херој од20. децембра 1951.

Шћепан Ђукић (Лопате, код Подгорице, 1914Лутово, код Подгорице, 22. март 1942), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 1914. године у селу Лопатама, код Подгорице. Потицао је из сиромашне сељачке породице. Основну школу је завршио у Лијевој Ријеци, а гимназију у Подгорици. Још као гимназијалац, припадао је омладинском револуционарном покрету. После матуре, уписао је Правни факултет у Београду. Међутим, због тешких материјалних услова, морао је да прекине редовне студије и да се запосли. Као службеник, радио је у Финансијској контроли у Сушаку, Сплиту и Шибенику.[1]

Војни рок је одслужио у Школи за резервне официре и имао је чин резервног поручника. У току Априлског рата, 1941. године, био једини подофицир у пуку који се са својом јединицом супротставио Немцима приликом њиховог напада на гранични сектор у Словенији. После слома Југословенске војске и капитулације, успио је да се, с групом војника из Црне Горе, заобилазним путевима пребаци у родни крај.[1]

Још пре рата био је повезан с комунистима и скојевцима у Лијевој Ријеци, а након окупације се активно укључује у организовање Народноослободилачког покрета (НОП). Крајем априла 1941. године примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Као резервни поручник, активно је радио на окупљању људи и омладине, обучавајући у руковању оружјем оне који нису служили војску. Када је јуна 1941. године био формиран је Љеворечки герилски одред од 30 бораца, Шћепан је био командир овог Одреда.[2]

Када је почео Тринаестојулски устанак, Шћепан је био на челу Одреда, коме се придружило још неколико десетина сељака, и са њим је извршио упад у Лијеву Ријеку. Тада су заузели карабињерску станицу и разоружали њену посаду. Уништењем ове италијанске посаде биле су пресечене везе и саобраћај на саобраћајници Подгорица—МатешевоКолашинБијело Поље и Подгорица—Матешево—АндријевицаБеране, па италијанске снаге дуго нису могле да се користе ову комуникацију. Од првих борби, Шћепан се истицао као искусан командант и храбар борац. После формирања Љеворечког устаничког батаљона, постао је командир једне његове чете с којим се борио за одбрану слободне територије на подручју андијевичког среза.[2]

У јесен 1941. године, активно је радио на организационом и политичком јачању Народноослободилачког покрета. Крајем исте године, постао је командант Љеворечког партизанског батаљона, који је био у саставу Комског партизанског одреда. На тој дужности је погинуо, 22. марта 1942. године, у борби с четницима у близини села Лутово, код Лијеве Ријеке. Рањен и опкољен, док је имао муниције није дозволио непријатељима да му се приближе; убио је једног четника који је покушао да га ухвати живог, али, када је остао без муниције, активирао је последњу бомбу и извршио самоубиство.[2]

Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије 20. децембра 1951. године, проглашен је за народног хероја.[2]

Референце[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]