Етиопско царство
| Етиопско царство የኢትዮጵያ ንጉሠ ነገሥት መንግሥተ Mängəstä Ityop'p'ya | |||
|---|---|---|---|
 | |||
| Географија | |||
| Континент | Африка | ||
| Престоница | Адис Абеба | ||
| Друштво | |||
| Службени језик | амхарски | ||
| Облик државе | апсолутна монархија (до 1931) уставна монархија | ||
| Историја | |||
| Постојање | |||
| — Оснивање | 1137. | ||
| — Укидање | 1974. | ||
| Географске и друге карактеристике | |||
| Валута | Етиопски бир | ||
| Земље претходнице и наследнице Етиопије | |||
| Претходнице: | Наследнице: | ||
.svg){kind=small}
| |||
.svg)
Етиопско царство, знано и под именом Абисинија, обухватало је територију данашњих држава Етиопије и Еритреје. На врхунцу своје моћи обухватало је делове јужног Египта, источног Судана, Јемена и запад Саудијске Арабије.
То царство трајало је од 1137. године (ако се почетак рачуна од првих владара из династије Загај) све до 1974, кад је свргнут последњи цар Хајле Селасије у војном удару.
Својевремено је словило за најстарије царство на свету, и било је једина изворна афричка политичка творевина која је одолела ударцима колонијализма у 19. веку.
Рана историја Етиопског царства[уреди | уреди извор]
Старо подручје Етиопије, заједно с Еритрејом и југоисточном обалом Судана на Црвеном мору чинило је оно што су древни Египћани звали Пунт, о чему први записи сежу до 25. века п. н. е.
Оснивање прве државе на тлу Етиопије сеже до 980. п. н. е. и време цара Менелика I.
Време Аксума[уреди | уреди извор]
Око 400. п. н. е., установљено је Краљевство Аксум које је контролисало обални поморски промет миродијама за Индију. Аксум је развио живе трговачке везе с Египтом и Римом.
Негде око 300. године, Краљевство Аксум прихватило је хришћанство и заузело суседно Краљевство Куш у суседном Судану. Тада се почело употребљавати први пут и име Етиопија. Аксум се проширио и на западну обалу Арапског полуострва. То је био врхунац моћи отг краљевства, када је цветала трговина с Византијом. Након што су муслимани заузели Египат, отпочела је пропаст Аксумског краљевства и бег са обала Црвеног мора на сигурнију Етиопску висораван у унутрашњости земље. Последњег Аксумског краља убила је мистериозна краљица Гудит око 960. године.[1]
Етиопско мрачно доба[уреди | уреди извор]
Од краљице Гудит (или Јодит), почиње мрачно доба Етиопије.[1] По етиопским легендама она је владала над остацима Краљевства Аксум преко 40 година. Потом су владали њени наследници над све беднијим остацима некад моћног Аксума.[1]
Династија Загај[уреди | уреди извор]
Власт наследника краљице Гудит докинуо је Мара Такла Хајманот, оснивач Династије Загај 1137. године.[1] Седиште њихова царства био је град Адафа, поред Лалибеле у планинама Ласта.[2] Владари Династије Загај наставили су са хришћанским традицијама Краљевства Аксум и подигли бројне величанствене цркве попут оних у Лалибели.
Соломонска династија[уреди | уреди извор]
Династију Загај су с власти збацили владари Соломонске династије 1270. године.[2] Они су владали Етиопијом уз мали прекид од 1270. све до 1974. године. Уз њихову владавину веже се савремена историја Етиопије и Еритреје. Они су се успешно носили са бројним нападима на своје царство које су на њих вршили Арапи и Османско царство, па су остали практично изолована оаза у исламском свету.
Доба принчева[уреди | уреди извор]
Од 1769, па све до 1855. године, Етиопија је била у добу којег историчари зову Доба принчева (Земене Месафинт). Тај период Етиопског царства обележили су бројни међусобни сукоби још бројнијих месних моћника. Царство је сведено на град Гондар и његову непосредну околицу. То је било доба велике стагнације и осиромашења друштва у целости. То доба окончао је цар Теводрос II, за чије владавине је окончана власт месних негуша.
Колонијализам и модернизација[уреди | уреди извор]
Од 1880. године започело је доба европске борбе за колоније по Африци и истовремени процес модернизације Етиопског царства. За Првог италијанско-абисинског рата, свет је шокирао резултат Битке код Адве из 1896. године, кад је војска цара Менелика II победила надмоћну војску Краљевине Италије и тако очувала независност Етиопије.
За време своје владавине, Менелик II је успео поновно проширити своје царство, што се отприлике подудара с границама данашње Етиопије.
Италијанска окупација и Други светски рат[уреди | уреди извор]
Други италијански напад на Етиопију 3. октобра 1935, под заповедништвом генерала Емилија Де Бона из Еритреје означио је почетак Другог италијанско-абисинског рата. Рат је трајао седам месеци, након чега је Италија утемељила своју колонијалну творевину Италијанску источну Африку, а цар Хајле Селасије отишао је у прогонство. И поред свих резолуција и изгласаних санкција Лиге народа, Италија је остала владати Етиопијом све до краја Другог светског рата у Источној Африци (крај 1941. године).
Након рата обновљено је Етиопско царство, а 1950-их поновно враћена и Еритреја у састав царства.
Пад царства[уреди | уреди извор]
Након учесталих немира у земљи једна радикална група марксистичких младих официра (Дерг) на челу с пуковником Менгисту Хајле Маријамом, извела је војни удар и свргнула последњег етиопског цара Хајле Селасија 1974. године. Тај догађај био је и званични крај Етиопског царства.
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г Adekumobi, Saheed A. (2007). The History of Ethiopia. Greenwood Publishing Group. стр. 10. ISBN 978-0-313-32273-0.
- ^ а б Pankhurst, Richard (2001). The Ethiopians: A History. Blackwell Publishing. стр. 45. ISBN 978-0-631-22493-8.
Литература[уреди | уреди извор]
- Pankhurst, Richard (2001). The Ethiopians: A History. Blackwell Publishing. стр. 45. ISBN 978-0-631-22493-8.
- Adekumobi, Saheed A. (2007). The History of Ethiopia. Greenwood Publishing Group. стр. 10. ISBN 978-0-313-32273-0.
