Varninski krstaški rat
 | Ovaj članak sadrži spisak literature, srodne pisane izvore ili spoljašnje veze, ali njegovi izvori ostaju nejasni, jer nisu uneti u sam tekst. |
| Varninski krstaški rat | |||||
|---|---|---|---|---|---|
| Deo Osmansko-ugarskih sukoba | |||||
| |||||
| Sukobljene strane | |||||
|
Ugarska Kraljevina Poljska Despotovina Srbija | Osmansko carstvo | ||||
| Komandanti i vođe | |||||
|
Vladislav III Jagelonac † Janoš Hunjadi Đurađ Branković | Murat II | ||||
Varninski krstaški rat trajao je od oktobra 1443. do novembra 1444. godine i vođen je između hrišćanske vojske predvođene Poljskim i Ugarskim kraljem Vladislavom Jagelom i Osmanskog carstva pod sultanom Muratom. Rat je završen porazom hrišćanske koalicije u bici kod Varne.
Pozadina[uredi | uredi izvor]
Posle pada Smedereva 1439. godine, Đurađ Branković se sklonio u Zetu, u Bar. Turski sultan Murat raspisuje nagradu za njegovu glavu, pa se 12. aprila sklanja u Dubrovnik. Videći kakvu opasnost navlači na grad njegovo prisustvo on 25. jula napušta grad i odlazi u Ugarsku. Kada je shvatio da u Zeti i Dubrovniku ne može postići ništa, rešio je da se prikloni ugarskom kralju Vladislavu. Zajednička mržnja prema Turcima približila je ova dva vladara. Kao glavni činilac ratobornog raspoloženja kod Mađara javlja se Janko Hunjadi, kraljev najjači oslonac i u unutrašnjoj i u spoljnoj politici.
Od te godine počeše se sve češće i sa više strana dizati glasovi da je potrebno obrazovati veliku hrišćansku ligu protiv Turaka. Pristalice krstaškog pohoda bili su Dubrovčani, Vizantinci, jovanovci s Roda pa čak i papa. Papa je smatrao za svoju dužnost da pomogne prijatelje koji mu nedavno behu priznali vrhovnu crkvenu vlast. Odlična pomagača našao je u Julijanu Cezariniju koji je tokom 1442. godine uspeo da utiša sve protivnike pohoda u Ugarskoj. Ratnički duh rasplamsale su dve pobede Janka Hunjadija (kod Erdelja i na Jelosinci). Te pobede digoše duh kod Mađara. Janko postade vitez hrišćanstva, a naše narodne pesme slave ga skoro kao kojeg našeg junaka. Sam sultan, iznenađen porazima svoje vojske, a i zauzet borbama sa Karamanima u Maloj Aziji požuri da sklopi mir. Već u julu poslao je svog poslanika u Budim, ali bez uspeha. Despot, svojim ličnim uticajem i novcem, kardinal Cezarini i Hunjadi sa ratničkom strankom pretegoše. Papa Evgenije je 28. jula 1442. godine objavio oproštaj svih grehova svima koji doprinesu borbi protiv Turaka. Krajem 1443. godine, papa je doneo novu bulu kojom se odriče petine svojih prihoda za hrišćansku stvar. Krajem februara 1443. godine, ugarski sabor u Budimu donese odluku da počne velika ofanziva koju će predvoditi sam kralj.
Duga vojna[uredi | uredi izvor]
Krajem juna 1443. godine izdate su prve naredbe da se hrišćanska vojska upućuje prema Beogradu, a sam kralj krenuo je na jug u septembru. Sa njim su išli i despot Đurađ i Hunjadi. Broj ratnika cenio se na 25.000 konjanika i strelaca. Uz hrišćane je stao i vlaški vojvoda Drakul koji se odmetnuo od Turaka. Krajem septembra ili početkom oktobra prešla je hrišćanska vojska Dunav kod Beograda i stavila se pod vođstvo despota. Uz despota je bilo oko 8.000 srpskih boraca, a pridružio mu se srebrenički vojvoda Petar Kovačević sa 600 konjanika. Hrišćanska vojska od 12.000 konjanika na čelu sa Hunjadijem porazila je 8. novembra 1443. godine Turke u bici kod Niša. Početkom decembra Sofija pada u hrišćanske ruke, a prodiranje se nastavlja dalje. Međutim, pred dobro utvrđenim klancima Srednje gore moralo se stati jer su Turci kod Zlatice spremali veliki otpor. Zbog zime koja je nastala, nezgodnog snabdevanja i turskog otpora hrišćani su počeli da se povlače. Turci su pokušali da hrišćanima prilikom odstupanja zadaju što više udaraca, ali su kod Melštice i Kunovice pretrpeli teške poraze. Naročito je poraz kod Kunovice bio opasan. Između saveznika izbile su povodom povlačenja velike nesuglasice. Despot je bio protiv povlačenja i zalagao se da vojska preko zime ostane u Srbiji, a u proleće da nastavi akciju. On se obavezao da će se sam brinuti za snabdevanje vojske, a nudio je i 100.000 dukata novčane potpore. Ali izmoreni Mađari pohitaše da se vrate u Ugarsku. Krajem januara 1444. godine cela vojska, sa kraljem i despotom skupila se u Beogradu i odatle krenuli dalje. Hrišćanska pobeda izazvala je mnoge nade u balkanskih naroda. Neki od njih digoše se na oružje, Novobrđani digoše ustanak ali biše brzo savladani. Nešto više ustanka postiže Skenderbeg koji se okrenu protiv Turaka i zauze Kroju. Brat vizantijskog cara, despot Konstantin Dragaš poče oslobađanje Peloponeza, a u isto vreme izbi ustanak u Tesaliji. Izgledalo je da je ceo Balkan ustao protiv Turaka i da neće trebati mnogo da se evropska turska potpuno potpali. Ali, osnovni preduslov za to bio je taj, da se početna akcija razvija planski, u dugom dahu, a da ne dobije karakter improvizovane ekspredicije koja pored svih privremenih uspeha nije mogla izmeniti opšti položaj.
Obnova sukoba[uredi | uredi izvor]
U aprilu 1444. godine doneseno je na Budimskom saboru rešenje da se nastavi borba protiv Turaka. 22. juna kreće flota iz Mletaka od 16 galija – 8 papskih i 8 republičinih, a dve nedelje kasnije krenula je za njima i flota burgundskog duke. Prošlogodišnja vojna i ove spreme behu uplašile sultana Murata. On reši da ponudi saveznicima mir. Za posrednike je izabrao ćerku Đurđa Brankovića, Maru Branković. Mara je poslala poruku ocu da Murat nudi despotu povraćaj cele Srbije. Despot je pristao na pregovore. U Segedinu, krajem jula sklopljen je mir na 10 godina. Po Segedinskom miru, despotu su vraćena 24 grada među kojima behu Novo Brdo, Golubac i Kruševac. Sultan je pristao da plati 100.000 fiorina odštete i obavezao se na pomaganje kralju Vladislavu sa 25.000 vojnika protiv njegovih neprijatelja.
Đurađ Branković pristaje na mir i 22. avgusta ulazi u Smederevo. Međutim, među hrišćanima je izbilo nezadovoljstvo zbog Segedinskog mira jer je njime obustavljena jedna veličanstvena akcija. Među nezadovoljnima glavnu reč je vodio kardinal Cezarini. Sa strašću srednjovekovnih hrišćanskih fanatika on je propovedao da se mir raskine. Odlučeno je da se rat sa Turcima obnovi.
Bitka kod Varne i kraj rata[uredi | uredi izvor]
U obnovljenom rat despot Đuraš je ostao neutralan. Hrišćanska vojska stigla je 20. septembra 1444. godine u Oršavu i počela je prelaziti Dunav. Vojska je brojala 16.000 ljudi kojima se pridružilo i 4.000 Vlaha. Do odlučujuće bitke došlo je 10. novembra 1444. godine kod Varne. Brojno nadmoćni Turci potpuno poraziše hrišćansku vojsku. U bici je poginuo kralj Vladislav i mnogi ugledni velikaši među kojima i kardinal Cezarini. Janoš Hunjadi se spasao sa malim brojem vojnika. Ugari su izgubili preko 10.000 vojnika.
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Vladimir Ćorović - Istorija Srba (314-325)
